Ukleta mumija na Titaniku ( The Titanic's mummy curse )

Priča o "ukletoj" mumiji na Titaniku je dosta neobicna. Činjenica je da je u Egiptu krajem 1890.-ih otkriven sarkofag svestenice hrama posvećenog bogu Amonu Ra. Pretpostavlja se da je živela u oko 1500. godine prije Hrista u Tebi. Na spoljasnjoj strani poklopca, izrađenog od zlata i emajla, bio je ugraviran njen lik, a na zidovima grobnice navodno je bilo ispisano prokletstvo.

Sarkofag je bio ponuđen četvorici bogatih Engleza koji su ga kupili i odneli u hotel. Jedan od njih nestao je prve večeri, nakon što je neobjašnjivo išetao iz hotela i otišao prema pustinji. Drugi, imenom Douglas Mooray, je teško stradao u lovu. Puška mu je iznenada eksplodirala u ruci te su mu je morali amputirati. Treći je bankrotirao čim se vratio u Englesku, a četvrtom je poginula porodica u saobracajnoj nesreći i izgorela kuća.

Mooray je sarkofag dao prijateljici na čuvanje. Njoj je uskoro umrla majka, ljubavnik ju je napustio, a ona sama je obolela od nepoznate bolesti. Mumija je nakon toga završila u Britanskom muzeju. Nakon svih "čudnih" događaja počela je plijeniti pažnju medija. Fotograf koji je snimao kovčeg odjednom se je srušio mrtav. Navodno je bilo još smrtnih slučajeva, te je jednoglasno odlučeno da se eksponat pošalje muzeju u New Yorku, koji je poklon prihvatio. Kovčeg je ukrcan na Titanic, a ne treba ni spominjati da do New Yorka nikada nije stigao.

Postoji i priča da je mumija nekako spašena s broda te da je ipak stigla do Amerike, gdje se nastavlja niz neuobičajenih nesreća i smrti. Sarkofag je, prema toj legendi, vraćen u Evropu brodom Empress of Ireland koji je potonuo 1912. i na kojem je poginulo 840 putnika. Opet, mumija je nekako spašena. Odlučeno je da se vrati u Egipat te je ukrcana na Lusitaniju, koja je pak potopljena  1915.

Ipak, nema dokaza da je mumija uopste bila na Titaniku jer nije bila navedena u tovaru. Sarkofag se danas nalazi u Britanskom muzeju, ali je prazan. Nije poznato gde je mumija.

Misteriozna smrt Adolfa Hitlera

Previše je dokaza da je Hitler lažirao svoju smrt, tvrdi istoričar i novinar Džerard Vilijams i filmski producent za ratnu istoriju Simon Danstan. Firer je, tvrde oni, pobegao u Južnu Ameriku.

Umro je mirno u 73. godini života, ostavljajući za sobom dve ćerke, stoji u teoriji zavere. Sve je podgrejano informacijom da se prodaje Rezidenca Inalko, imanje na velelepnom jezeru Nahuel Huapi u argentinskoj Patagoniji.

Prema zvaničnoj i opšteprihvaćenoj verziji vođa Rajha je je izvršio samoubistvo 30. aprila 1945. u berlinskom bunkeru, zajedno sa Evom Braun. Hitler je dao instrukcije da se tela spale, što je, navodno, i učinjeno.
Nacionalni park Nahuel Huapi, u čijem je centru istoimeno jezero, smešten je u podnožju Anda, uz granicu s Čileom, a zbog fabrike čokolade u blizini nazivaju ga i malom Švajcarskom. Javna je tajna da je ova regija postala nacističko uporište posle Drugog svetskog rata. Ovde je, priča se, živeo i Jozef Mengele, pre odlaska u Buenos Aeres, i smrti na plaži u Brazilu 1979. Boravio je i Martin Borman, čija sudbina nikada nije razjašnjena, kao i Adolf Ajhman kojeg su 1960. pronašli Mosadovi agenti.
Unutrašnjost ove kuće veoma je sličan sa Hitlerovom vikendicom u bavarskim Alpima. Spavaće sobe povezane su kupatilima. Maleni putić vodi do obale jezera sa hangarom za brod ili hidroavion, kojima se nekad dolazilo do imanja. Vila Inalko vidljiva je samo s jezera, a s drugih je strana u potpunosti skrivena šumama. Ima svoje oranice i domaće životinje, a nudi se kao savršeno mesto za beg od ostatka sveta.
Prema Džerardu Vilijamsu i Simonu Danstanu Hitler i Eva inscenirali su svoja samoubistva i pobegli uz pomoć američkih agenata kojima su zauzvrat dali pristup ratnoj tehnologiji nacista. Firera i Braunovu "odigrali" su jedna glumica i Hitlerov dubler za koje se u ono doba verovalo (i pisalo u novinama) da ih Hitler ima nekoliko. Muškarac i žena ubijeni su za spas svog vođe. Jedan od najzanimljivijih detalja iz knjige je taj da je Eva Braun Hitleru u Argentini rodila dve ćerke, kao i da su se Hitler i njegova dugogodišnja ljubavnica kasnije razveli. Pravi datum Hitlerove smrti navodno je 13. februar 1962.
Autori knjige do detalja opisuju Hitlerov beg. Tri dana pre Firerove službene smrti, 27. aprila 1945. njegovo je mesto preuzeo dubler, a Evino glumica. Pravi Hitler i Eva su iz Berlina prvo otišli u Tonder u Danskoj. Potom su se vratili u Nemačku u grad Travemunde. Tamo su se ukrcali u avion za špansku vojnu bazu u Reusu, južno od Barselone. Fašistički general Franko nabavio im je avion do Fuerteventure na Kanarskim ostrvima. Sledeće nedelje begunci su se ukrcali u podmornicu za argentinsku Mar del Platu. Berlin je tada izvršio egzekuciju dublera!

S druge strane, britanski istoričar Gaj Valters smatra da je knjiga obično smeće.
- Treba da se sramote što iznose takve besmislice - kaže Valters. Jedino s čime se slaže jeste činjenica da famozni deo Hitlerove lobanje, koju čuvaju Rusi, ne pripada nacističkom vođi. U knjizi se, naime, ponavlja tvrdnja koju su izneli američki naučnici nakon DNK analize pre dve godine da lobanja pripada ženi mlađoj od četrdeset godina.
"Dokaza da je Hitler izvršio samoubistvo ima napretek", naglašava Valters.

Treći Van Alenov pojas oko zemlje

U augustu 2012 godine iz američkog svemirskog centra Kenedi, na Floridi, uspešno su lansirana dva satelita ("Van Alen A" i "Van Alen B" ) za proučavanje radijacionih pojaseva iznad zemljine atmosfere. Predviđeno je da misija traje dve godine. Uz pomoć dva identična satelita naučnici će pokušati da ustanove kako elektromagnetne oluje na suncu utiču na spoljašnji i unutrašnji radijacioni pojas, takozvane Van Alenove prstenove, koji sa svoje strane utiču na život na zemlji i mogu da ugroze astronaute i letelice u orbiti.

“Čak i 55 godina nakon njihovog otkrića, Zemljini radijacijski pojasevi su još uvijek u stanju da nas iznenade i u njima se i dalje kriju tajne koje tek treba otkriti i objasniti.”, rekao je Nicky Fox, zamjenik projekta sonda Van Allen, inače naučnik sa Univerziteta John Hopkins u Laboratoriju za primenjenu fiziku u Laurelu, Maryland. “Mislili smo da poznajemo radijacijske pojaseve, ali to, ipak, nije tačno. Napredak u tehnologiji i samom detektiranju koji je napravila NASA u ovoj misiji, već ima gotovo trenutni uticaj na osnovnu nauku.”

Sateliti bi trebali da prolete kroz pomenute pojaseve i da se povremeno približe jedan drugom na svega 161 kilometar, odnosno da se međusobno udalje čak do 38 hiljada kilometara. Van Alenov radijacioni pojas je već otrkio prvi američki satelit Eksplorer 1 lansiran 1. februara 1958.godi

Najsvežija novost sa najnovijih satelita je otkriće trećeg Van Alenovog pojasa na visini između 19.100 do 22.300 km od površine Zemlje koga čine superbrzi energetski elektroni. Treći pojas je zapravo otkriven već u septembru. Četiri sedmice nakon što su sateliti lansirani jak sunčev val je skoro uništio postojeće pojaseve. “ Nemamo ideju koliko se često događaju ovakve stvari- napisao je u studiji Dan Baker izašloj u naučnom časopisu Science. “ Možda se dešava često, ali do sada nismo imali instrumente kojima bi to zabeležili.”
"Fantastične nove mogućnosti i tehnološki napredak, primijenjen kod sonda Van Allen, dao je priliku naučnicima da vide detaljno, kao nikada do sada, kako su rasprostranjene energetski nabijene čestice u radijacijskim pojasevima, ali također, daje im uvid o uzrocima njihovih promena, te kako ovi procesi deluju na gornje granice Zemljine atmosfere.”, rekao je John Grunsfeld, NASA-in pridruženi administrator za znanost u Washingtonu.
Kao što se i očekivalo sateliti su odmah nakon lansiranja registrovali dva pojasa. Kratko posle toga vanjski Van Alenov prsten je bio pocepan najverovatnije zbog jakog solarnog vetra koji je za sobom ostavio jedan prsten sa energetski nabijenim delovima . Na jednoj strani vanjskog pojasa elektroni su se pojačali da bi se sledećih sedmica smanjili. Najdublji, unutrašnji krug je sve vreme ostao stabilan. Premda još uvek ne znaju o čemu je reč naučnici su srećni što su uspeli da uhvate formiranje novog kruga obzirom da se to desilo upravo nakon lansiranja svemirskih sondi.

Pojaseve u obliku prstena nazvane “Van Alenovi radijacijski pojasevi” otkrio je pomoću Gajger-Milerovih brojača postavljenih na veštačke satelite “Eksplorer 1″ i “Eksplorer 2″. Pored nekoliko slojeva atmosfere Zemlju okružuju i dva prirodna radioaktivna pojasa: unutrašnjni se nalazi na visini oko oko 3000 kilometara iznad Zemlje i debeo je oko 5000 kilometara. Spoljnji pojas obuhvata prostor na visini od 15 do 20 hiljada kilometara iznad površine Zemlje i širok je 6000 do 10 000 kilometara.Reč je o pojasevima u obliku krofne u kojima se nalaze jako naelektrisani čestice zarobljene u Zemljinom magnetnom polju. Vanjski pojas sadrživisokoenergetske elektrone, a unutarnji protone i elektrone, a oba u sebi imaju i manju količinualfa-čestica.Čestice potiču od solarnih vetrova koje erupcije na Suncu izbacuju u svemir.
Zemljino magnetno polje je barijera koja štiti planetu od ovih radioaktivnih čestica tako što ih skreće sa putanje.
Radijacija je ono što i dan danas predstavlja najveću prepreku putovanjima u svemir. Količina radijacije u pojasevima varira. Internet je pun tekstova o pokušaju, navodno izvedeneom 1962. godine, da se napravi rupa u Van Allenovim pojasevima 248 milja (400 km) od Zemlje? Tokom operacije nazvane "Starfish Prime" Američka komisija za atomsku energiju (AEC) je uz pomoć nuklearne eksplozije snage 1,4 megatona pokušala napraviti neprirodni koridor kroz Van Allenove pojaseve. Navodno je već tada nastao treći pojas koji je bio 100 puta intenzivnijeg zračenja od prirodnih pojaseva, a 2002. godine je ova zona još uvek imala 25 puta snažniju radijaciju od druga dva pojasa.
Treba napomenuti da je svaka od raketa "Apollo" provela približno oko četiri sata u pojasu. Prema nekim izvorima nivo radijacije kojoj su astronauti bili izloženi bio je daleko ispod kritičnog nivoa i odgovarao je količini koja se ima tokom medicinskog X-zračenja u ambulanti. Izvan pojaseva, bliže Mesecu, nivo radijacije je daleko manji i postaje problem samo ako astronauti godinama borave u takvom ambijentu.

Podmornica U-234

U martu 1945. godine iz norveške luke Kristijansand isplovila je nemačka podmornica koja je nosila oznaku U-234.Njen cilj bio je Tokio, a nosila je 550 kilograma uranijum oksida, jedan od oblika uranijuma čija je hemijska oznaka bila U-234.Identično kao i oznaka podmornice ! Da li slučajno?
Ovaj smrtonosni teret bio je namenjen Japancima za pravljenje njihove atomske bombe sa kojom su oni mislili zadati odlučujući udarac svojim protivnicima.Nemačka je tada već bila u ruševinama, ali Hitler o tome nije brinuo.Bio je ubeđen da će se nešto dogoditi što će preokrenuti sve u njegovu korist.Ovo njegovo verovanje u preokret izgleda da i nije bilo bez osnova, jer su već dve ovakve pošiljke uranijuma bile isporučene u Japan, i zajedno sa zadnjom isporukom skupilo bi se dosta za barem jednu atomsku bombu.Ali kakve li ironije, tačno ta količina uranijuma iz zadnje isporuke bila je potrebna i Amerikancima za njihovu atomsku bombu.
Podmornicom U-234 komandovao je Johan Hajnrih Feler, a on sam nije imao pojma šta prenosi.Osim njega tu su bili general Luftvafea Ulrih Kesler koji je bio jedan od vodećih stručnjaka za vazduhoplovstvo, onda dva pukovnika nemačkog vazduhoplovstva kao i dva japanska oficira, Hideo Tomonaga i Genzo Šoji.Sve ovo je potvrđivalo izuzetan značaj ove misije.Ali, međutim, podmornica nikada nije došla do Tokia.Kapetan podmornice Feler je 4.maja uhvatio signal britanske radio stanice i saznao da je Hitler mrtav, a potom je odlučio da se preda.Oba japanca izvršila su njihovo ritualno samoubistvo, a Nemci su zarobljeni.Po rečima učesnika 'Projekta Menhetn' uranijum je odmah izvađen i smesta poslat u Ouk Ridž.Kako su svedoci pričali, amerikancima je očajnički trebao ovaj uranijum, čak su grebali po dnu bureta da bi došli do potrebne količine.I došli su.Već u augustu, Hirošima i Nagasaki bili su svedoci toga.Razoreni su zahvaljujući uranijumu koji je trebalo da završi u njihovoj zemlji, mada Pentagon zvanično nikada nije priznao da je ovaj nemački uranijum namenjen Japanu, poslužio za razaranje Hirošime i Nagasakija.

Tajna jezera Teplic

Jezero Teplic nalazi se među vrhovima Alpa i predstavlja veliku misteriju još od kraja rata.Ukoliko se istraži i otkrije šta su to nacisti tamo sklonili pred kraj Drugog svetskog rata, možda će se napokon saznati tajna Hitlerovog tajnog oružja.
Jezero Teplic je vulkanskog porekla i prepuno je podvodnih pećina.Do pre nekoliko godina, ronioci nisu bili
uspešni u njegovom istraživanju.Mnogi ronioci se sa tih zadataka nikada nisu vratili.Pretpostavke su bile da se radi o zatrovanosti nepoznatim supstancama, jakih izvora zračenja ili čak električne energije.Jedan izvor govori da je sada potpuno jasno da su vode ovog jezera bile elitna laboratorija za naučnike Trećeg Rajha.
Po rečima očevidaca, u planinskom masivu oko jezera pripremljena je odlučujuća i poslednja bitka za sudbinu Trećeg Rajha! U okolini jezera su vršeni neobični naučni eksperimenti sa navođenim raketama, drugačijim vrstama eksploziva, pa čak i posebnim aparatima na gravitacioni pogon.Očevici svedoče da su viđali nešto slično 'letećoj cigari', a sve se događalo u vreme kada fenomen 'letećih tanjira' još nije bio poznat!
Do sada se zna da je veliki deo dna jezera na višoj dubini od prirodnog ostatka.To navodi na zaključak da su nacisti 1945. godine uspeli da nekako uzdignu dno jezera i tako dobiju prirodni trezor, dugo vremena potpuno nedostupan.Jedna od pretpostavki je da se u pećinama ispod jezera nalaze sanduci u kojima su pohranjene milijarde falsifikovanih britanskih funti, čijim ubacivanjem je Hitler imao nameru da izazove ekonomski haos u Britaniji, zatim više tona zlatnih poluga, nakit i druge vrednosti.Ono što najviše golica maštu istraživača jezera Teplic, nije ni zlato ni novac, već su to dokumenti i rezultati naučnih istraživanja sprovođenih u nacističkim laboratorijama.Konkretno, u pitanju su letelice na gravitacioni pogon, a takođe i dokumenti iz oblasti genetike, to jest genetskog koda čoveka!
Interesantno da je samo nakon dve godine nakon što su nacisti 'uredili i sredili' jezero Teplic, došlo do masovne pojave letećih tanjira.Međutim, na osnovu dokumenata i svedočanstava naučnika koji su radili za naciste u toku rata, mnogi od njih videli su NLO-e na nebu iznad Nemačke i tokom samog drugog svetskog rata, pogotovo je to bilo učestalo u oblasti Pinemindea, gde su se odvijali najvažniji eksperimenti.

Šta se desilo sa svim ovim tajnim projektima Trećeg Rajha.Po jednima, oni se baš nalaze na dnu jezera Teplic ili Monci u gornjoj Austriji, po drugim izvorima one su prenete podmornicama u Južnu Ameriku (na podmornici U-534 pronađene su detaljne karte i maršrute za južnu Ameriku), ili Antarktik za koji se veruje da obiluje tajnim bazama.
Ovde posebno treba napomenuti ono za šta se pouzdano zna da se desilo. To je famozna operacija Spajalica (Paperclip), koju su izvršili Amerikanci na kraju Drugog svetskog rata.Svi nacistički naučnici koji su posedovali izvrsna znanja i radili na posebnim projektima, tajno su prebačeni u Ameriku, gde im je omogućeno da nastave svoje radove, kakvi god da su bili.Svoje znanje i tajne prepustili su Amerikancima u zamenu za život. Posle rata u onim spektakularnim suđenjima nacistima, osuđeni su i pogubljeni oni koji nisu ništa znali, čisti fizikalci koji su samo ispunjavali naređenja. Jednostavno nisu imali šta da ponude saveznicima u zamenu za svoj život.

Operacija - Skok u vis - ( Operation High Jump 1947 )

1947 ekspedicija legendarnog američkog polarnog istraživača Ričarda Berda došla je do obale Antarktika. Za razliku od prve tri ova ekspedicija je u potpunosti finansirana od strane mornarice i američke vojske i ima naziv - Operacija " High Jump" - "Skok u vis ". Ispočetka sve ide po planu: prvih nedelja je napravljeno na desetine hiljada fotografija iz vazduha. A onda se dešava nešto zbunjujuće: ekspedicije, planirana da traje šest meseci, dva meseca kasnije, brzo se završava i napušta obale Antarktika. To je bio pravi beg. Izgubljen je razarač, skoro polovina palubne aviacije, desetine mornara i oficira. Po povratku, admiral Berd se pojavljuje pred članovima specijalne istražne komisije Kongresa. On izveštava o napadu čudnih "letećih diskova" na ekspediciju "... pojavili su se iz vode i, krećući se ogromnom brzinom, izazvali velika razaranja."... "u slučaju novog rata Amerika može biti napadnuta od strane letelica koji mogu prelijetati od pola do pola nevjerojatnom brzinom..."

Mnogo pitanja je otvoreno posle dešavanja na obalama Antarktika.
Ko je to napao američku eskadrilu? Da li je tačno da su nacisti stvorili vrhunsku tajnu bazu na Antarktiku? Gdje su na kraju rata nestali hiljade visoko kvalifikovanih njemačkih stručnjaka, i posebno tajni proizvodi Trećeg Rajha? Da li su se njemački naučnici bavili razvojem letećih diskova? Kakve rezultate su oni zaista postigli? Možete li se vjerovati glasinama da je Nemačka stvorila leteći disk koji je u stanju da ide u Kosmos?

1992 na Aljasci je počela izgradnja moćnog radio-elektronskog kompleksa HAARP. Zvanično - za proučavanje jonosfere i razvoj sistema protivraketne odbrane.Nezvanično - za razvoj novog vida oružja:geofizičkog, klimatskog, psihotronog. Međutim, čini se, to nije sve.Danas možemo sa sigurnošću pretpostaviti da je glavni cilj ove stanice traženje ulaza u "crvotočinu"...Portal na Aljasci se koristi za ulaz, a Antarktički - za izlaz. I obrnuto...
Da li je rad na stvaranju letećih diskova zaustavljen posle rata ili nastavljen na druga, tajna mjesta svijeta?  Čiji su se objekti pojavili ispod vode i napali eskadrilu admirala Byrda? Šta je to? Mit ili stvarno postoje sile, koje već hiljadama godina sprovode na Zemlji svoje nevidljive aktivnosti?

Dzon Titor

Dzon Titor se pojavimo na forumima i tvrdio da je "došao" iz 2036 godine u 2001 a da je trebalo da se vrati u 1975 da bi preuzeo IBM 5100 kompjuter, na čijoj je izradi radio i njegov pradeda.
On je takođe govorio o događajima koji će se desiti( treći svetstki rat će biti 2015, 2008 ameriku će sahvatiti civilni rat i tako dalje). Postavljao je i slike "vremenske mašine" koja je napravljena 2034 i objašnjavao kako se ona koristi( a vrlo šturo i kako radi jer "nije inžinjer"). Spominjao je i NLO, govoreći da smatra da su oni u stvari takođe "putnici kroz vreme" ali iz vremena mnogo posle njegovog. Na pitanja kako je moguće putovati kroz vreme je obrazlagao da postoji "više univerzuma" po sistemu da svaki događaj može da ima više ishoda i onda se za svaki ishod "pravi novi univerzum".
Svetu se obraćao putem Internet foruma, iznoseći dosta zapanjujućih činjenica iz BUDUĆNOSTI, odnosno njegovog vremena (godina Gospodnja 2036.).
Počelo je (2000-te, na forumima "The AnomaliesNet"), naravno, potpunim ismijavanjem, šikaniranjem i vređanjem gospodina Titora, kog su pokušali diskreditirati na svaki mogući način. Čovek je, ipak iz "daleke" 2036-te, pa se u međuvremenu nagledao svega i svačega, te se nije preterano uzrujavao, nego je "nevjernim Tomama" poslao SLIKE i PLANOVE svoje naprave za putovanje kroz vreme. Njegove objave, potkrijepljene slikama, su navele ljude, da mu povjeruju pa su počela pljuštati tipična američka pohlepna pitanja npr. - koje deonice da kupe, ko će osvojiti NBA titulu, koji će tim biti najbolji u jednom od najglupljih sportova današnjice, zvanim "američki fudbal", da se mogu na njega kladiti, kako će stajati zlato i nafta u godinama koje dolaze, ... Videvši u kakvom vremenu je bio rođen (po njegovim vlastitim riječima/postovima, rodio se 1998. godine) John, inače u svom vremenu po profesiji vojnik i istoričar, je shvatio kako je uopšte došlo do sledećih nevjerojatnih događaja (ne zaboravimo, da su njegovi postovi nastali krajem 2000. godine):

· ograničavanje individualnih sloboda i gruba kršenja privatnosti, pod maskom zakona i potpune sigurnosti i povećanje antagonizma među ruralnim i (sub)urbanim dijelovima Amerike.

· eskalacija nasilja na Bliskom Istoku,i koškanja i napadi između Izraela i njegovih arapskih suseda, koji se posebno zaoštravaju u 2004-oj.

· građanski rat na širokom području SAD-a (negdje 2005.), kao posledica katastrofalne unutrašnje politike od 2000. naovamo.

· eskalacija ratnih sukoba sa mešanjem Rusije i Kine (za koju je John već tada tvrdio, da će ubrzo poslati čovjeka na mjesec) 2015. godine, uz upotrebu nuklearnog/hemijskog/biološkog naoružanja i pogibiju više od 3 milijarde ljudi.

· glavni grad SAD-a je Omaha, Nebraska (nekada glavno selo).

Gore navedene stvari, uz još mnoštvo informacija o njegovom vremenu, John je objavljivao na forumskim diskusijama, usput otkrivši pravi razlog njegove posete. Naime, njemu je poveren zadatak pronalaženja i transportiranja IBM-ovog kompjutera iz serije 5100, zbog njegovih specifičnih računskih mogućnosti, koje su preko potrebne u godini 2036.. Kompjuter je pronašao u godini 1975-oj, i sada je na putu "kući" skočio u 2000-tu (putovanje kroz vrijeme se, prema Johnovim tvrdnjama, odvija pomoću "skokova" u paralelne svjetove (vremenske niti), pa je za povratak u početnu tačku potreban međuskok (godina 2000.)). John (do danas nije utvrđeno, da li je to njegovo pravo ime) je vodio diskusije do 24.3.2001, kada je, opet po vlastitim rečima, napustio naše vreme i vratio se u 2036. godinu.

Priča je neverovatna, i na prvi pogled izgleda kao klasična Internet zafrkancija, što je prevladavajuće mišljenje onih koji posete web stranicu http://www.johntitor.com/  Sadržaj stranice je nadasve zanimljiv i obavezna je lektira za svakog koga zanima putovanja kroz vreme. Bez obzira na nedavne događaje (Kinezi u svemiru, politička situacija u SAD-u, naučna otkrića u velikim akceleratorima u CERN-u, koja nagoveštavaju matematičke mogućnosti putovanja kroz vreme, ...) Johnova autentičnost, do danas, nije bila niti opovrgnuta niti dokazana.

Deca sa crnim ocima ( Black Eyed Children )

Već nekoliko godina u "paranormalnom prostoru" se pojavio  potpuno novi fenomen koji sve više dobija na popularnosti. To su takozvana "deca sa crnim očima", koja su dostojan takmac "klasičnim" zagonetkama kao što su duhovi, vampiri i vanzemaljci.

Pojavile su se priče o susretima sa ovim neobičnim stvorenjima.

Čovek koji je "srećan" da ih upozna je obično sam i radnja se odvija noću. Postoje izuzeci od ovog pravila.Mnogi su opisivali da su im se deca pojavljivala na tremovima, ispod prozora ili čak ispred hotelskih soba, takođe moleći dopuštenje za ulazak jer bez dozvole očigledno ne mogu da uđu u nečije prostorije.
Ljudi ih sreću kod kuće ili na putu do kuće, najčešće u automobilu.Deca su uzrasta između 8 i 15 godina (u retkim slučajevima bića su odrasli) koja prvobitno izgledaju sasvim normalno. Oni kucaju na vrata i zamole da upotrbe telefon jer su se izgubili. Ako putujete automobilom zamole da ih odvezete negde.
Ponekad čovek ne primeti oči - potpuno crne bez traga belog. Bića će insistirati da ih prate ili ovezu negde. Ljudi osećaju da nešto nije u redu i mnogi dožive intenzivan strah. 

Postoji pretpostavka da je sve počelo kao šala i da su se priče proširile kao urbana legenda

Međutim, razna objašnjenja kruže.

Da li ova moderna mitskia "deca" nisu novi oblik nekih drugih mnogo starije legendarnih stvorenja - Vampira? Postoje sličnosti (koji očigledno žele nešto od ljudi), ali postoje mnoge razlike, posebno u izgledu.

Svake godine u SAD i drugim zemljama nestane mnogo dece i odraslih. Ako su neka od njih postala žrtve mračnih sila koje  su u njih usadili demone i koriste ih kao "domaćine" da rade svoja zla dela? Oni kažu da su "oči ogledalo za dušu čoveka", i opsednuti ljudi gube svoje duše ... zato su njihove oči potpuno crne.

Već decenijama, neki istraživači NLO tvrde da vanzemaljci održavaju tajni program za kolonizaciju Zemlje. Otimaju ljude i sprovode medicinske eksperimente na njima.  Nekikažu da su u  vanzemaljskim brodovima videli malu decu - rezultat ukrštanja između ljudi i vanzemaljaca. Da li "deca sa crnim očima" nisu takvi hibridi? 

Derinkuju - Podzemni grad

Od očiju javnosti je dugo skrivan, a otkriven je tek 1963. godine, Derinkuju: apsolutno očaravajući inžinerski poduhvat, grad izgrađen oko 85 metara ispod površine zemlje, grad u kojem je moglo stanovati čak 20.000 stanovnika!
Prema rečima Odseka za kulturu Turske, ovaj podzemni grad su izgradili Frigijci, indoevropski narod iz vremena antike, u periodu između 8. i 7. veka pre nove ere, a veruje se da je proširen u doba Vizantijskog carstva.
Tokom uspona Persijskog carstva grad je bio korišten kao naselje za izbeglice, a kasnije kao sklonište od invazija Rimljana i Arapa. Takođe je pružao odličnu zaštitu od vrućih leta i ledenih zima Anadolije, a konačno je napušten tek u osmanlijskom dobu.
Derinkuju se nalazi u Nevšehirskom vilajetu u centralnom delu Anadolije u Turskoj. Prema zvaničnoj istoriji, grad je pripadao Medijskom Carstvu, prvom iranskom carstvu koje je od kraja 8. do sredine 6. veka p.n.e. obuhvatalo prostore Velikog Irana, severne Mesopotamije i istočne Male Azije.
Ovaj impresivni grad nije jedino neverovatno arheološko otkriće u Turskoj. U njegovoj blizini je otkriveno još pregršt drugih podzemnih gradova (oko 200), od kojih najmanje 40 ima tri sprata. Derinkju je ubedljivo najveći, a podzemni tuneli ga vežu sa još četiri grada.
Ukupno, svi ovi gradovi su mogli primiti oko 100.000 stanovnika! Cela regija, prepuna je arheoloških čuda, kao što su prirodne piramide, podzemni gradovi, gradovi uklesani u stene… a  zove se Kapadokija.
Derinkuju (“Duboki Bunar”), kao najveći podzemni grad Kapadokije, ima 18 spratova koji vode do dubine od 85 metara ispod površine zemlje. Kroz njega teče sveža pitka voda, ima niz ventilacijskih sistema, pojedinačnih stanova, trgovine, komunalne sobe, bunare, oružarnice, groblje, kao i posebne otvore za beg. U gradu je pronađena čak i škola, kao i posebne odaje u kojima su se držale životinje.
Do sad su otkrivena 52 otvora za ventilaciju, a takođe je otkiveno da nisu svi izvori vode bili povezani sa površinom, verovatno zbog straha da bi osvajači mogli otrovati vodu.

Derinkuyu je otvoren za posjetitelje, ali samo se oko pola grada može posetiti. Većina ulaza su tuneli toliko uski da se kroz njih gotovo mora puzati. Ovo je osmišljeno kako bi učinilo napadače krajnje ranjivim. Ulaz su čuvala masivna kružna vrata koja se zapečate iznutra, a svaki sprat grada imao je svoja vrata.

Felicia Felix-Mentor ( Zombie lady of Haiti )

Felisija Feliks-Mentor umrla je 1907. godine u 29. godini, nakon iznenadne bolesti, one za koju Haićani vjeruju da osobu pretvara u zombija. Godine 1936. pronađena je žena koja je "bauljala" ulicama sve dok nije našla put do farme za koju je tvrdila da je pripadala njenom ocu. Vlasnici farme ženu su prepoznali kao Felisiju Feliks-Mentor,ona se pojavila 29 godina nakon svoje smrti, svi su bili uvereni da je mrtva, a da je to zaista ona potvrdio je i njen suprug.
Zbog lošeg zdravstvenog stanja smeštena je u bolnicu, a doktori koji su se bavili ovim slučajem njeno su ponašanje opisali ovako: "Njeni povremeni ispadi smeha bili su lišeni emocija, a vrlo je često govorila o sebi u prvom ili trećem licu. Izgubila je osećaj za vreme i bila je prilično ravnodušna prema svetu oko sebe."