Ravna zemlja - ( Flat Earth Theory‎ )

U današnje vreme opšte prihvaćeno mišljenje je da Zemlja jeste gotovo savršena kugla ili preciznije naučno objšnjenje, da je oblik Zemlje je veoma sličan obliku troosnog rotacionog elipsoida. Ipak ovo geometrijsko telo, koje se do skora koristilo pri interpretaciji ne odgovara u potpunosti obliku Zemlje, i njega je u naučnim krugovima zamenio novi približniji oblik - geoid. Masa Zemlje je približno 5,98 × 10*24 kg.

Rotacija Zemlje stvara ekvatorijalna ispupčenja, tako da je ekvatorijalni promer za 43 km veći od promera između polova. Najveće lokalne devijacije na stenovitoj Zemljinoj površini su Mont Everest (8.848 metara nadmorske visine), i Marijanski rov (10.911 ispod površine mora). Stoga, u poređenju sa savršenim elipsoidom, Zemlja ima toleranciju od 1:584 ili 0,17 %, što je za 0,22 % manje od tolerancije dozvoljene u jednoj lopti za bilijar. Zbog ispupčenja, najudaljenija tačka od centra Zemlje je u stvari planina Čimborazo u Ekvadoru.

U modernoj eri, dostupnost tehnologije komunikacija i društvenih medija kao što su YouTube , Facebook i Tvitter su postali lak način za pojedince, poznatie ili ne, da šire dezinformacije i privlače druge svojim pogrešnim idejama, stavovima I mišljenjima. Jedna od tema koja je procvetala u ovom okruženju je da je Zemlja ravna.

Naravno ideja o Ravnoj zemlji nije nešto novo. Stari narodi su primetili neke pravilnosti u svetu koji ih je okruživao; posle dana uvek je dolazila noć, na mestu Sunca pojavljivali su se Mesec i zvezde. Zemlja na kojoj su stajali morala im je izgledati kao nešto najčvršće i najpouzdanije što na svetu postoji. Svako bi pomislio (osim ako zna da to nije tako) da Zemlja stoji, da je nepomična. Ovo je razlog zbog čega je Vavilonska zamisao o Zemlji koja se ne kreće, ali iznad koje se obrće neka vrsta kupole sa zvezdama bila u toku sledećih 3.000 godina (nakon što su je Vavilonci definisali) prihvatljiva manje više svakom, pa i starim Grcima.

Stari Grci su,npr. u vreme Homera (IX-VIII bek pre nove ere) ,zamisljali zemlju kao blago ispupcen disk,koji je potpuno okruzen okeanom,iz koga Sunce izjutra,izranja a nocu uranja.

Starogrčki filozof Eratosten prvi je dokazao da je Zemlja lopta, a ne ravna ploča, kako se do tada verovalo, i izračunao je njen obim sa neverovatnom tačnošću.

U Indiji je takođe bilo onih koji su sferičnost Zemlje uzimali kao činjenicu. Drevni astronomski tekst Surya Siddhanta iz bramanske Indije utvrđuje prečnik Zemlje na 12.617 km, promašivši broj za svega 60 km, a udaljenost Meseca od Zemlje na 407.198 km, što je takođe brojka vrlo blizu današnjim merenjima. Staroindijski kralj Marya još je 302. godine pre Hrista rekao grčkom astronomu Megastenu da njegovi “bramani veruju da je Zemlja okrugla“.

Jedan izrazito široko rasprostranjeni mit današnjice je verovanje kako su ljudi srednjeg veka smatrali da je Zemlja ravna ploča. Međutim gotovo svi sačuvani izvori iz ranog hrišćanstva i srednjeg veka koji spominju oblik Zemlje pokazuju kako je opšte mišljenje bilo da je Zemlja okrugla, odnosno sferična. Takvo razmišljanje je preuzeto od ranijih grčkih mislilaca kao što su Pitagora, Parmenid, Platon, Aristotel, Euklid, itd. te rimskih: Plinije Stariji, Pomponije Mela, Makrobije itd. Takvo razmišljanje je nastalo za vrijeme prosvjetiteljstva kada je vladalo opšte mišljenje da je srednji vek bio korak unatrag naspram novog razdoblja u pogledu kulture, umetnosti i nadasve nauke . Racionalno i naučno doba novog veka bilo je suprostavljeno „zaostalom“ i „mračnom“ razdoblju srednjeg veka koje je bilo prepuno praznovjerja i besmislica. Takvo gledanje na srednji vek nije imalo za svrhu samo omalovažavati to razdoblje ljudske istorije već i veličati novo doba kada ljudska vrsta, vođena prosvjetiteljima, izlazi iz tog doba mraka. Glavni kreatori ove ideje su bili američki pisac Washington Irving (1783. – 1859.) koji ju je predstavio u svojoj biogafiji Kristofora Kolumba, zatim John William Draper (1811. – 1882.), američki naučnik koji je tu ideju popularizirao u svom antireligijskom delu History of the Conflict between Religion and Science. Nakon toga ona je postala izrazito popularna i jako ukorenjena u savremenom društvu tako da i danas mnogi drže da je takvo mišljenje bilo dominantno u evropskoj istoriji kroz 1000 godina „mračnog doba“.

Dakle, idejni kreator teorije o Ravnoj zemlji bio je američki pisac Washington Irving (1783. – 1859.).Kasnije, zagovornici ove ideje su bili John William Draper i Andrew Dickson White .

Međutim, najvažniji zagovornik ove ideje bio je, engleski pisac Samuel Rowbotham (1816–1885) koji je pisao pd pseudonimom "Parallax," ( on se smatra za kreatora savremene hipoteze o Ravnoj zemlji ). Pokret je organizacijski nastao nakon knjige 'Zetetska astronomija' . Po njemu je Zemlja ravni disk okružen Severnim i Južnim Polom dok su Sunce i Mesec na udaljenosti od 4800 kilometara, a sam svemir oko 5000. Ključni temelj teze bila je inkonzistentnost savremene naukei sa Svetim pismom koje bi se po njemu moralo čitati doslovno.

Značajniji sledbenici teorije Ravne zemlje bili su i William Carpenter ( u Baltimoru je 1885 objavio knjigu – ( Stotinu dokaza da zemlja nije globus. ), Alfred Russel Wallace, John Jasper, Profesor Joseph W. Holden…

U engleskoj je 1893 osnovano društvo ,,Universal Zetetic Society,, koje je izdavalo i časopis ,, Zemlja nije globus,,.

Organizaciju „The International Flat Earth Society“(IFERS) službeno je osnovao Samuel Shenton 1956. godine sa svrhom promovisanja ideje ravne Zemlje i podstiču svojim delovanjem rasprave o tome da li je Zemlja okrugla ili je pak ravna ploča. Od 1972 drustvo je vodio Charles K. Johnson. Sve do devedesetih temelj istraživanja i dalje ostaje religijska literatura koju smatraju autentičnom zbog 'Duha Svetoga koji je nadahnjivao cenzore i urednike kroz vekove'.

Najpoznatiji eksperimenti koji su za svrhu imali dokazati kako je Zemlja ravna ploča odvijali su se na kanalu Old Bedford tokom krajem 19. i početkom 20. veka.

Old Bedford kanal proteže se dužinom od 20 milja, od kojih je 6 u ravnoj liniji, i kao takav bio je idealan za eksperiment koji je uključivao veslača koji se udaljava prema krajnjoj tački tačno 6 milja od početne tačke posmatranja. Prvi, jednostavan eksperiment proveo je engleski pronalazač Samjuel Roubotam. Na čamac je pričvrstio zastavu, tako da je bila tačno 5 stopa iznad nivoa vode. Samjuel je ušao u vodu, i držeći teleskop 20 cm iznad površine vode posmatrao čamac kako se udaljava. Pod pretpostavkom da je Zemlja sferična, obima 25 hiljada milja, izračunao je da bi teleskop postavljen na visini 20 cm od površine vode, već posle jedne milje kao tangenta vidnog polja dotakao vršak sfere, te da bi nakon te tačke zastavica trebala „tonuti“ ispod vidnog polja. Ipak, mogao je videti čamac i posle čitavih 6 milja i na osnovu toga je zaključio da zakrivljenje ne postoji, te da Zemlja mora biti ravna ploča.

Nakon ovog eksperimenta sproveo je još jedan sličan, postavivši u kanal 6 zastavica na štapove jednake visine koje je učvrstio na podlogu u razmacima od jedne milje. Zatim je teleskop postavio na istu visinu na koju su bile postavljene zastavice i kroz njega je gledao vrhove zastavica. Sve su bile poravnate u savršenoj liniji, nijedna nije “zaronila“ dole kako bi očekivali zagovornici sferične Zemlje, što bi se neizostavno moralo dogoditi kada bi površina Zemlje bila zakrivljena . Na tragu istraživanja Samjuela Roubotama, lejdi Blount je 1904. godine provela još jedan eksperiment na Old Bedford kanalu. Unajmila je profesionalnog fotografa koji je u ondašnje vreme imao poslednju reč tehnike, foto-teleskopsku kameru, kako bi na udaljenosti istih tih 6 milja fotografisao belu zastavu površine 15 kvadratnih stopa, sa crnim rubovima od kojih je donji bio tik na nivou vode. Fotografija je pokazala zastavu u punoj veličini, potvrdivši tim eksperimentom zaključak Samjuela Roubotama, da voda kanala čitavom tom dužinom nije zakrivljena već ravna, te stoga i Zemlja nije zakrivljena – već je ravna ploča. Uzevši u obzir da ondašnja tehnologija nije uključivala fotošop, ta fotografija uzrokovala je buru rasprava na temu ravne Zemlje! Ravnozemljaši tvrde da naša planeta zapravo izgleda kao tanjir, iznenađujuće slično logotipu UN-a.

U novije vreme postoe vise teorija vezanih za Ravnu zemlju, dok je ona prevladavajuća ipak vezana uz 'teorije zavere' poput NASA-ine obmane, lažiranja sletanja na Mesec i svih misija dok najdalje idu oni koji tumače da je sve oko nas hologram.

Neka od najčešćih pitanja i teorija koje postavljaju teoretičari Ravne zemlje su.

1. Ne vidi se zakrivljenje. Bez obzira na položaj i visinu horizont je uvijek ravan.

2. Ne postoji niti jedna fotografija Zemlje.

3. 'Fotografije' Zemlje s različitih putovanja na Mesec imaju različitu veličinu kontinenata, drugačiji položaj, boju ili oblik

4. Jesu li ljudi ikada mogli putovati na Mesec i šta s Van Allenovim pojasom koji je navodno smrtonosan za ljudsku posadu zbog visoke radijacije?

5. Na ravnoj vodenoj površini prema izračunu o Zemljinom zakrivljenju nakon 10 kilometara dolazi do pada horizonta, odnosno predmeti na toj površini trebali bi 'zaći' za horizont promatrača, a na udaljenosti od 20 do 30 kilometara trebali bi biti prilično ispod horizonta, no mi ih i dalje vidimo golim okom.

6. Letovi aviona imaju potpuno nelogične rute. Gledajući kartu okrugle Zemlje za većinu letova rute su potpuno besmislene, kao kad letovi iz Južne Amerike lete u južnu Afriku preko Bliskog Istoka.

7. Karta ravne Zemlje inače se nalazi na logou Ujedinjenih nacija.

8. Nikada ne vidimo drugu stranu Meseca što je prilično neobično ako je Mesec takođe okruglo telo koje rotira oko svoje ose i kruži oko Zemlje.

7. Mesec ne zrači Sunčevu već svoju vlastitu svetlost.

8. Sunce nejednako obasjava Zemlju što je nelogično ukoliko je reč o ogromnoj kugli naspram sićušne Zemlje.

9. Sunčevi zraci padaju na Zemlju pod različitim uglovima što je nemoguće ako je reč o tolikoj udaljenosti, već sugerira da je Sunce puno manje i puno bliže Zemlji ako je ugao zraka Sunca različit.

10. Navodno se Zemlja vrti 1600 kilometara na sat što niko od nas ne oseća.

11. Sve religije govore o veštački stvorenoj Zemlji koja je ravna.

Ljudska stopala u moru - ( The Strange Salish Sea Foot Mystery )

Od 20. avgusta 2007. Nekoliko odsečenih ljudskih stopala je otkriveno u Britanskoj Kolumbiji i američkoj državi Vašington. Stopala su pripadala petorici muškaraca, jednoj ženi i još tri stopala osoba nepoznatog pola. Od šesnaest pronađenih stopala, samo dva su bila leva, i oba su sparena sa desnim. Do sada su samo 5 stopala indetifikovana, nepoznto je kome ostala stopala pripadaju. Dodatno, nekoliko lažnih stopala je naknadno bilo podmetnutno u tom području.

Do 11. februara 2016. Šesnaest stopala je bilo pronađeno u kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija, i još četiri je bilo pronađeno u američkoj državi Vašington.

Jula 2008 je bilo objavljeno da je jedno stopalo bilo indentifikovano od strane vankuverške policije, koristeći se DNK analizom, kao stopalo čoveka koji je patio od depresije i verovatno počinio samoubistvo. Negov identitet nije bio otkriven jer je njegova porodica tako zatražila.

Ova otkrića nisu prva u Britanskoj Kolumbiji. 30. Jula 1914. Vancouver Sun je izveštavao o skorašnjem otkriću ljudske noge obuvene u duboku čizmu na plaži u blizini ušća reke Salamon. Mislilo se da su ostaci pripadali čoveku koji se udavio u reci prošlog leta. Jenda noga je nađena i u Vankuveru 1887.

Prevare.

Jedno „Ljudsko“ stopalo, otkriveno 18. juna 2008. na ostvu Vankuver, je bilo prevara. Prevara je bio skelet životinjske šape koji je bio stavljen u čarapu i patiku i potom umotan u morsku travu. Kanadska policija (Royal Canadian Mounted Police) je započela istragu, uhapšeni su ogovarali za remećenje javnog reda i mira.

Posle jedanaestog stopala nađenog 31. avgusta 2011. Nekoliko patika za trčanje koje su kako je policija sumnjala sadržale sirovo meso, nađeno je na obali plaže Oak u Britanskoj Kolumbiji.

Predložena Objšnjenja.

Otkrića su bila okarakterisana kao „zapanjujuća“ i „skoro nemoguća za objašnjenje“, jer drugi delovi tela nisu nađeni. Otkrića su izazvala nagađanja da stopala možda pripadaju ljudima koji su poginuli u brodskoji ili avionskij nesreći na okeanu. Jedno od objašnjenja je da neka od stopala pripadaju četvorici muškaraca koji su poginuli u padu aviona blizu ostrva Quadra 2005 godine i čija tela nikada nisu pronađena. Ubistvo je jedno od objasnjenja, iako nijedno stopalo ne pokazuje tragove oruđa to ne isključuje tu opciju. Moguće je da su tela bila otežana i bačena u more a da su stopala samo otpala usled prirodnog raspada.

Odrediti poreko stopala je komplikovano zbog toga što morske struje mogu da nose plutajuće objekte veoma daleko a i zbog toga što su struje u zalivu Džordžija nepredvidive. Stopalo je moglo da pluta i do 1,600 km. Još jedna otežavajuća okolnost je to što ludska stobala obično stvaraju adipocere (sapunjastu supstancu koja nastaje od masti tela), što otežava forenzičkim naučnicima da nađu tragove. Pod optimalnim uslovima, ljudsko telo može ostati netaknuto u vodi i do tri decenije, što znači da su stopala verovatno plutala godinama.

Još jedna torija je da stopala pripadaju ljudima koji su poginuli u Azijskom cunamiju 26. decembra 2004. Pisac iz Ričmonda, Šejn Lambert je podržavao ovu opciju, ukazujući na činjenicu da su mnoge od pronađenih cipela bile proizvedene i prodate 2004. Ili ranije. Lambert priznaje da možda postoje drugi izvori patika ili pak više izvora. Ipak, pored datuma proizvodnje patika, Lambert ukazuje na morske struje i na njihovu tendenciju da putuju severno preko Pacifika iz dela koji je pogođen cunamijem iz 2004.

Jedno stopalo je identifikovano kao stopalo čoveka koji je bolovao od depresije i za koga se veruje da je počinio samoubistvo. Druga dva stopala su identifikovana kao stopala žene koja je počinila samoubistvo skokom sa mosta Pattullo u Novom Vestminsteru 2004. Ovo ukazje da možda i ostala stopala pripadaju drugim ljudima koji su skočili sa mosta.

Retkost otkrića

Raspadanje može odvojiti stopalo od ostatka tela zato što su članci relativno slabi, a plutanje izazvano vazduhom koji je ostao zarobljen u cipeli. Ekstremiteti kao što su šake, stopala ili glava se često odvoje kada se telo raspada ali retko plutaju.

Nalaziti stopala ali ne i druge delove tela je okarakterisano kao čudno. Naći dva stopala je šansa jedan u milion i zato su opisana kao anomalija. Pronalazak trećeg stopala je bio prvi put da se tri stopala nađu tako blizu jedna drugom. Nalazak četvrtog stopala je već izazvalo spekulacije o ljudskoj umešanosti.

Bangar, grad duhova - ( The ghost city of Bhangarh )

Bangar (engl. Bhangarh) je grad u Indiji koji je poznat po svojim istorijskim ruševinama. Nalazi se u Alvar okrugu u saveznoj državi Radžastan. Danas u njemu živi oko 1300 stanovnika. Ovaj grad je takođe i popularna turistička atrakcija.

Za napušteno utvrđenje Bangar smatra se da je najukletije mesto u Indiji, čak toliko da su arheološka istraživanja u Indiji zabranjena između zalaska i izlaska sunca, a meštani su se preselili svoje naselje izvan granica tvrđave. Reputacija Bangara potiče iz dve stare legende, od kojih je jedna vezana za čarobnjaka koji je navodno ukleo Bangar nakon što je tvrđava bacila senku na njegov dom.

Grad Bangar, koji se nalazi u opštini Rajgarh u državi Radžastan, prvi put je osnovana 1573. godine za vreme vladavine Bhagvant Dasa kao mesto boravka njegovog drugog sina. Tvrđava, koja je zapravo mali grad koji se sastoji od hramova, palata i više kapija, pokriva veliku površinu zemljišta u podnožju planine. Ali uprkos svojoj lepoti i živopisnom pejzažu, utvrđenje je postalo okruženo strašnim pričama i potpuno je napušteno od 1783. godine, meštani su preselili njihovo selo negde drugde.

Kad se prođe kroz glavnu kapiju grada tvrđave, koja se sada se naziva Bhoot Bangla ("House of Ghosts - Kuća duhova ") postoje brojni Hindu hramovi. Najspektakularniji od ovih objekata su Hanuman hram, Gopinath hram, Someshwar hram, Keshav Rai hram, Mangla Devi hram, Ganesh hram i Navin hram. Kraljevska palata koja se nalazi na samom kraju tvrđave i bila je zaštićena sa dva unutrašnja utvrđenja. Grad je odvojen od ravnice bedemima sa petoro vrata.

Prema legendi, grad Bangar je bio proklet od čarobnjaka po imenu Baba Balnath, koji je dao dozvolu za izgradnju grada, ali samo ukoliko visine zgrada ne bace senku na njegovu kuću. Balnath je upozorio graditelje da će, ako se to desi, on uništiti ceo grad. Kada je prinčev potomak podigao palatu toliko visoku da je bacila senku na Bangarovo prebivalište, kaže legenda da je čarobnjak prokleo ceo grad. Mnogi veruju da je i Balanath tamo sahranjen.
                   

Druga legenda govori o princezi Ratnavati koja je živela u gradu. Na njen 18 rođendan mnogi su hteli da se uda za njih. U gradu je živeo mađioničar Singhia koji je bio zaljubljen u princezu. Jednog dana je video princezinu sobaricu na tržnici i prodao joj ulje na koje je bacio crnu magiju. Time je želeo da princeza dođe njemu. To mu nije uspelo jer je princeza shvatila da je ulje začarano. Prema jednoj priči tada je Singhia bio ljut i prokleo grad. Sledeće godine došlo je do bitke između Bangara i Ajabgarha. U toj bici je princeza poginula.

Legenda kaže da u gradu postoje duhovi, pa zato turisti ne smeju dolaziti po noći u grad.

Dok ove legende izgledaju kao da su ništa više od maštovitih priča, vremenom su pojavljivale razne strašne priče,tako da su arheolozi u Indiji postavili znak na ulazu u Bangar tvrđavu koji zabranjuje ulazak u nju posle mraka. Meštani kažu da ko god je pokušao da ostane unutra posle zalaska sunca nikad više nije izašao. Ipak, to je upravo pravi razlog koji i dalje privlači hiljade turista svake godine, željni da dožive ukleti i prokleti grad Bangar.

                            

Tabla sa natpisom da je zabranjen ulazak u tvrdjavu posle zalaska sunca.

Dorabela šifra - ( Dorabella Cipher )

Dorabela Šifra je šifrovano pismo kompozitora Edvarda Elgara poslato Dori Peni, 14. jula, 1897. Peni ga nikada nije dešifrovala i njegovo značenje ostaje nepoznato.
Šifra, koji se sastoji od 87 znakova koji se prostiru na 3 linije, izgleda da ga čine 24 simbola, svaki simbol se sastoji od 1, 2, ili 3 približno sličnih polukruga orijentisanih u jednom od 8 pravaca (orijentacija nekoliko karaktera je dvosmislena). Mala tačka se pojavljuje nakon petog karaktera na trećem redu.

Dora Peni (1874-1964) bila je ćerka sveštenika Alfreda Penija (1845-1935) u Volverhamptonu. Dorina majka je umrla je u februaru 1874. godine, šest dana nakon što je rodila Doru, nakon čega je njen otac radio dugi niz godina kao misionar u Melaneziji. 1895. Dorin otac se ponovo oženio, a Dorina je maćeha je bila prijateljica Caroline Alice Elgar . U julu 1897. Dorina porodica pozvala je Edvarda i Alisu Elgar da ostanu u Volverhamptonu nekoliko dana.
Edvard Elgar bio je četrdesetogodišnji profesor muzike koji tek treba da postane uspešan kompozitor. Dora Peni je bila skoro sedamnaest godina mlađa od njega. Edvard i Dora su zavoleli jedno drugo i ostali prijatelji do kraja života kompozitora: Elgar je napisao kompoziciju pod nazivom Variations on an Original Theme (Enigma) Dorabella 1899. Kao posvetu Dori Peni.

Po povratku u Great Malvern 14. jula 1897. Alisa je napisala pismo u kome se zahvallila Dorinoj porodici na gostoprimstvu. Edvard Elgar je ubacio u pismo poruku sa zagonetnim slovima: sa naznakom "Miss Penni ' na poleđini. Ova napomena ležala je u fioci četrdeset godina i postala opšte poznata kada je Dora Peni objavila sliku poruke u njenim memoarima Edward Elgar: Memories of a Variation, koju je objavio Methuen Publishing 1937. Nakon toga, originalna beleška je izgubljena. Dora je tvrdila da nikada nije bila u mogućnosti da pročitate pismo, koju je dobila kao šifrovanu poruku.

Predložena rešenja .

Eric Sams, muzikolog, dao je jedno od tumačenja 1970. Po njemu poruka je;

IT'S CHAOTIC, BUT A CLOAK OBSCURES MY NEW LETTERS, A, B [alpha, beta, ie Greek letters or alphabet] BELOW: I OWN THE DARK MAKES EE SIGH WHEN YOU ARE TOO LONG GONE.

Dužina ovog teksta je 109 slova (ignorišući u zagradi poruku na grčkom), dok je originalni tekst sadrži samo 87 ili 88 znakova. Sams tvrdi da višak slova podrazumeva fonetske skraćenice.

Javier Atance je predložio da rešenje nije tekst nego melodija i da 8 različitih polukružnih položaja, ako se posmatraju u smeru kazaljke na satu, odgovaraju notnoj skali , i da svaki polukrug ima 3 različita nivoa koji odgovaraju prirodnim, ravnim ili oštrim notama .

Decembra 2011. godine kanadski kriptograf entuzijasta Ričard Las Vegas tvrdio je da je pronašao odgovarajući jasan tekst, iako su neki detalji nejasni i tek treba da budu razrađeni. Njegovo rešenje bi glasilo;

whY AM I VERY SAD, BELLE. I SAG AS WE SEE ROSES DO. EE IS EVER FOND OF U, DORA. I kNOw I PeN ONE I LOVe. All Of My Affection.

Nedavni pokušaji na rešavanju Dorabella šifre.

Elgar društvo organizovalo je takmičenje Dorabella Cipher 2007. Godine povodom obeležavanja 150 godina od rođenja Edvarda Elgara. Veliki broj rešenja je primljen, ali nijedno nije bila zadovoljavajuće. Mada jedno ili dva rešenja jeste da sadrže neke impresivno ambiciozne i promišljene analize ove zagonetke.

Vafl kamen - ( The Mysterious Waffle Rock )

Šta je taj misteriozni blok od kamena? Da li postoji mogućnost da je to ostatak drevne tehnologije? Ili je to samo još jedan proizvod majke prirode? Teorije o ovoj fascinantnoj steni su brojni.

Džinovski kamen koji se nalazi na zapadnoj obali jezera Jennings Randolph, nastavlja da zbunjuju istraživače i posetioce. Zagonetna formacija "štampana" na jednoj strani stene je nešto što je izazvalo raspravu među istraživačima i posetiocima već godinama. Da li je to jednostavno geološka formacija, ili ostatak drevne tehnologije? Prema nekim istraživačima, taj veliki komad kamena mogao je nastati pre 300 miliona godina.
Oni koji su videli stenu su zbunjeni njenim dizajnom i sastavom. Splet geometrijskih šara je tako gladak da je teško čak i zamisliti da je to prirodni fenomen.

Nakratko zamislite na trenutak da to nije prirodna struktura, da li to znači da se njegovo poreklo može pripisati nekoj drevnoj civilizaciji koja je posedovala neku vrstu tehnologije nama nepoznatoj danas? I da je njen cilj nije samo estetski? Ufolozi koji su zainteresovani i upoznati sa stenom, veruju da prikazuje tragove uzrokovane intenzivnim zračenjem koje je ostalo od sletanja letelice u dalekoj prošlosti. Do danas, niko ne zna sigurno šta je svrha ove strukture, šta je to i ko je napravio, tako da svako može da formira i predlaže razne teorije i da pokuša da objasni šta je ovaj neverovatni komad kamena.

1930. malo selo koje se zvalo Šo, nalazilo se na području Zapadne Virdžinije, SAD. Ono više ne postoji, umesto sela tu se trenutno nalazi jezero, jezero Dženings da budemo precizni. Jezero nije postojalo tamo u prošlosti, to je veštačko jezero koje su izgradili inženjeri američke vojske kada su sagradili branu na reci Potomak koja je tekla kroz Šo, stvarajući jezero. U Šo-u, se nalazi drevni kamen poznat drevnim Indijancima koji su naseljavali područje. To je bio sveti kamen na njih. Prvo otkriće stene je objavljeno 1984. godine, kada je i nastao naziv "Vafl rok" zbog svog neobičnog geometrijskog obrazca. Ovaj neverovatni komad kamena u početku je bio zatrpan, ali je pomeren iz oblasti tokom izgradnje brane.

Nakon njegovog otkrića i predstavljanja javnosti, kamen je bio predmet brojnih teorija. Predložene su sve vrste objašnjenja, u rasponu od vanzemaljske tehnologije, ostatka iz drevne civilizacije koja je naseljavala Zemlju pre više miliona godina, otiska kože džinovskog reptile, indijansko rezbarenje stene i teorije da je prirodna geološka formacija. Prvu analiza stene je napravio pukovnik Martin V. Valsh Jr. koji je zaključio da Vaffle Rok nije ništa više od prirodne formacije. Prema rečima pukovnika Valsh Jr., kamen je nastao taloženjem peska tokom dugog perioda, koji se dogodio pre oko 300 miliona godina u vreme formiranja Apalači planine.
Tokom ovog dugog perioda taloženja peska na sloj skoljki i morskih organizama, nastao je kamen na kome je ostao čudan uzorak "štampan" na jednoj strani stene. Nakon toga, kvarc pomešan sa školjkama u pukotinama, proizveo je malter koji je otporan na atmosferske uticaje, vreme je imalo svoju poslednju reč, tako što je to izazvalo eroziju stene, ostavljajući karakterističan galete oblik. Njegova hipoteza, međutim, nije dovoljno ubedljiva drugim istraživačima koji veruju da postoji nešto više u ovom kamenu, nešto više misteriozno i neobjašnjivo.

Drugi istraživači su predložili ideju da magnetna polja doprinose formiranju ovih neobičnih obrazaca. Mnogi veruju da je obrazac zapravo rani oblik hijeroglifskog ili primitivnog pisanja i da je kamen rezultat neolitske umetnosti naroda Pre-Kolumbovskog perioda.

Ako odbacimo mogućnost da je Vafl Rok delo majke prirode na čudan način, koje nam teorije ostaju? Da li je to proizvod drevne civilizacije koja je naseljavala područje u prošlosti? Da li je to deo uređaja ili platformi koje su koristili vanzemaljski posetioci? Prema teoretičarima drevnih astronauta, postoji veoma velika verovatnoća da se dizajn Vafl stene može pripisati tragovima od iskrcavanja svemirskog broda.
Istina? Pa istina može biti bilo šta u ovom trenutku, sada imamo samo gomilu teorija i malo odgovora. Vaffle rok će biti dodat na listu misterioznih artefakata otkrivenih do sada. Dok ne saznamo za sigurno šta je ovaj neverovatno čudni kamen, recite nam šta mislite da je možda izazvalo ove neobične modele.

Bolest znojenja - ( The Sweating Sickness, a Tudor england disease )

Takozvana 'bolest znojenja' (the Sweating Disease), koja se javila u Engleskoj, u doba Tudor dinastije (kraj 15. i pocetak 16. veka).

Prva zanimljivost vezana za tu bolest je ta da se, iz nekog nikad objašnjenog razloga javila samo u Engleskoj, i da su od nje obolevali isključivo Englezi (kasnije su se javili alternativni oblici bolesti na kontinentu, ali baš ,ovakva, bolest postojala je samo u Engleskoj).

O čemu se radilo? Kao što se iz samog naziva bolesti vidi, radilo se o tome da bi obolela osoba dobila vrlo visoku groznicu popraćenu užasno jakim znojenjem, drhatavicom i osećajem hladnoće, koji se kasnije izmjenjivao s osećajem vrućine. Takvi simptomi trajali bi svega nekoliko sati, i nakon toga bi se osoba - u rieđim slučajevima - počela oporavljati, ili bi - u češćim slučajevima - umrla.

Odatle i citat poznatog engleskog istoričara toga doba, Edwarda Halla: 'Some merry at dinner, dead at supper' (dinner, kao glavni obrok dana, tada je bio oko 11 sati ujutro, a supper oko 4,5 popodne). Bolest se prvi put javila 22.08.1485., na dan bitke na Bosworth polju, u kojoj je HenryTudor, vojvoda of Richmonda pobedio kralja Richarda III i time ustoličio Tudor dinastiju.

Tajanstvena bolest koja je pokosila hiljade ljudi, među njima i starijeg brata Henrika VIII, princa Artura postala je poznata kao ,,bolest znojenja,, udarala je zapanjujućom brzinom. Oboleli su se žestoko znojili i umirali za svega 24 časa. Izveštaji iz tog vremena kažu da je bilo pet talasa pre nego što se epidemija okončala 1551. godine. Procenjuje se da je tada umrlo 20.000 ljudi - veliki procenat tadašnje populacije Engleske koja je iznosila oko tri miliona.

Na temelju pobede u bici na Bosworth polju uvreženo je mišljenje da su Henryjeve pristlice donele bolest najverovatnije sa francuskog tla, gdje je ovaj bio u izgonu 28 godina.

Najzanimljivija je epidemija koja se javila tokom vladavine Henryja VIII, 1528. godine. Naime, ta epidemija mogla je značajno promeniti tok engleske istorije.

Henry VIII je 1527. pokrenuo postupak poništenja braka protiv svoje prve supruge, Katherine od Aragona, zbog njene nemogućnosti rađanje muškog naslednika.

U međuvremenu mu je za oko zapela Anne Boleyn (s kojom se i venčao, negdje početkom 1533. godine). 1528. je bio u toku sudski proces u Engleskoj vezan uz pitanje (ne)važenja braka između Henryja i Katherine.

Dakle, 1528. je bila prilično gadna godina za Henryja . Imao je u planu da ozeni ženu koju voli (Anne Boleyn) i koja je bila dovoljno mlada i zdrava da mu rodi zakonitog muškog naslednika, no to nije bilo moguće dok se ne razreši prvi brak.

Da situacija bude još gora, Anne je obolela od bolesti znojenja u epidemiji 1528. i izbegla smrt za dlaku. Oboleo je i kardinal Wolsey, koji je bio u tom trenutku zadužen za rešavanje razvoda, a takođe i Annin otac, Thomas Boleyn, pripadnik u tom trenutku jake aristokratske frakcije, kojoj je, naravno, bilo u interesu podupreti Annin dolazak na presto.

Svo troje je ozdravilo. Ali da je bilo ko od njih troje umro (pogotovo Anne i Wolsey), to bi značajno promenilo tok engleske istorije. Do raskida s Rimom bi vjerojatno došlo ovako i onako, ali Henryjeva mlada tada možda ne bi bila kćer engleskog viteza, već mpr. francuska princeza, što bi dobilo sasvim druge diplomatske konotacije.

Da je Wolsey tada umro, Henry ga nikad ne bi mogao iskoristiti godinu dana kasnije kao pijuna u borbi protiv pape.

U svakom slučaju, stvari bi se znatno promenile... Sam Henry nije oboleo, ali je zato, kao pravi hipohondar (inače je bio sklon hipohondriji) bežao od jedne kraljevske rezidencije od druge, nastojeći da bude što dalje od mesta na kome se epidemija pojavila. Kad je njegova voljena Anne obolela, pobegao je od nje, i onda joj slao sentimentalna ljubavna pisma u kojima je izjavljivao 'da bi dao pola života za njeno ozdravljenje'.

Doduše, u Henryjevu korist, treba reći da joj je poslao svog linog lekara, dr. Nicholasa Buttsa.

Dakle, ono što nisu mogli promeniti ni papa, ni Sveti Rimski Car, ni kraljevi, ni kardinali, ni aristokratija, umalo je mogla učiniti jedna 'obična' bolest.

1998 godine su istraživači iz Gajeve bolnice u Londonu potvrdili da su suzili spisak 'sumnjivih faktora' na takozvane hanta viruse. Te viruse, koji su prvi put identifikovani tokom korejskog rata, prenose pacovi, a njihovi smrtonosni efekti upadljivo su slični onima kod bolesti znojenja.

Lanzu šraf - ( The Lanzhou Stone )

Stvarno neverovatan objekat nedavno je ugledao svetlost dana. 2002 godine, pronađen je nobičan kamen sa nazubljenom šrafom unutar njega. Pronašao ga je Mr Zilin Wang u Kini u blizini Planine Marzong u regionu blizu granice Gansuand Xijiang provincije.

Poznat je kao Lanzu šraf.

Misteriozni kamen je u obliku kruške, veličine oko 6 x 8 cm, izuzetno čvrst, težine 466 grama. Neobično je to što je vrsta kamena potpuno nepoznata, što sugeriše da je taj kamen verovatno meteorit. Naučnici procenjuju da je star oko 300 miliona godina. Ipak nije samo njegova neobicna i nepoznata struktura razlog velikog interesovanja mnogih geologa i kolekcionara širom sveta, već više zbog zapanjujućeg artefakta koji se nalazi u njemu.

26 juna 2001 godine, novine ‘Lanzhou Morning News’ izvestile su o ovom velikom otkricu.

,, Vise od 10 geologa i svetskih fizicara sa raznih instituta i laboratorija ( National Land Resources Bureau of Gansu Province, Colored Metal Survey Bureau of Gansu Province, the Institute of Geology and Minerals Research of China Academy, Lanzhou Branch, and the School of Resources and Environment of Lanzhou College) skupili su se da bi ispitali poreklo misterioznog kamena.

Posle diskusije o mogucnosti da je napravljen ljudskom rukom i mogucih razloga za njegovo poreklo, naucnici su jednoglasno proglasili kamen za jedan od najvrednijih kamena u Kini i svetu. Jednim od najvrednijih za kolekcionare, istrazivanje i arheoloska ispitivanja.,,

Tokom diskusije naučnici su postavili mnoge hipoteze o nastanku kamena, ali su sve odbačene kao nemoguće. Nazubljena metalna sipka je čvrsto zalivena u crnom kamenom materijalu. Ni kamen ni nazubljena cev koja je u njemu ne izgledaju kao da su napravljeni ljudskom rukom.

Jedna od hipoteza je da je ovaj kamen ostatak prastorijske civiizacije, jer se veruje da je civilizacija slična našoj postojala na zemlji pre nase. Prema istraživačima, pre 300 miliona godina se formirao prakontinent Pangea. Veruje se da je Lanzu šraf nastao negde u to vreme. Interesantno je da ovaj šraf umnogome podseća na šraf otkriven u Rusiji devedesetih godina. Ruski šraf, takođe urezan u kamen, pronađen je slučajno dok su istraživači analizirali pad meteorita u regionu Kaluga. Druga teorije ja da je kamen svemirskog porekla i da nosi informacije o vanzemaljskom životu.

Na kraju konferencije svi naucnici su se složili da je potrebno dodatno istraživanje da bi se odgonetnula misterija kao je taj kamen nastao..

Šta je stvarno ovaj nazubljeni kameni objekat ostaje da se nagađa u ovom trenutku. Jasno je da je u pitanju još jedan artefakt van mesta i prostora koji je otkriven u proteklih 20 godina. Sva slična otkrića upućuju na to da je naša istorija bila mnogo drugačija nego što se misli. Ako se dokaze da je u stvari meteorit, onda je neoborivi dokaz da nismo sami u svemiru.