Странице

четвртак, 10. новембар 2016.

Kamene tegle - (Plain of Jars)


Dok je istorija Evrope dobro proučena i dokumentovana, Indokina je ostala obavijena velom misterije. U gustim džunglama Laosa nalaze se mala sela i cela oblast je retko naseljena. U novije vreme pismenost i vođenje evidencije tek sada dobijaju na popularnosti. Kada su prvi istraživači naišli na hiljade ogromnih urezanih kamenih tegli, rasporedjenih na terenu od preko stotina milja, na pitanje ko je mogao da ih je napravi i zašto su napravljene nije lako odgovoriti.

Nalaze se u Laosu, u blizini istočne granice sa Vijetnamom. Kamene tegle se nalaze u malim grupama. Na najpoznatijem nalazištu, Ban Ang, tegle su postavljene na vrhu strmog brda. Tegle, često težine čak 7 tona, izgleda da su izradjene na drugom mestu, a zatim su prenešene na njihove sadašnje lokacije. One su različitih dimenzija, od 3 do 10 metara visine a neke obuhvataju više od jednog metra u prečniku. Sve su napravljeni od vrlo tvrdog kamena, uglavnom granita ali neke su isklesane iz peščara koji sadrže kvarc, feldspat i liskun.

Rezbarenje tegli, s obzirom da postoji hiljade njih, mora da je bio izuzetan podvig za takav retko naseljen region. Naučnici procenjuju starost ovih tegli na oko 2500 do 3000 godina. Neke su tako fino isklesane da se čini da su napravljene na velikom strugu. Drugi su umetnički isklesane u obliku prizme. Neke od pronađenih tegli su izrađene u obliku ljudskih figura.

Tegle su možda u jednom trenutku imale kružne poklopace. Pronađeni su neki kameni poklopci sa koncentričnim krugovima . Smatra se da je većina poklopaca uklonjena i iskorišćena u druge svrhe, ili su ih lokalni seljani možda prodali turistima. Isto se može reći i za sadržaj. Većina su sada prazne.

Ako pitate lokalno stanovništvo, plemena, kao što su Hmong i Iao, oni će vam reći da su tegle iz 6-og veka i da su služile da se čuva vino. Legenda kaže da su drevni ljudi nekada živeli pod vlašću okrutnog kralja po imenu Čao Angka, koji je zlostavljao svoje podanike. Stanovnici su se obratili za pomoć kralju sa severa, Khun Jevam-u, koji je došao i oslobodio ih. Kako bi proslavili ovu pobedu, Khun je naredio da se naprave kamene tegle u kojima će se držati vino za ogromnu proslavu.

Legenda izgleda malo verovatna, jer bi za izradu tolike količine kamenih tegli bio potreban dug vremenski period, godine, možda i decenije da se završe.. Takođe, postoje dokazi da su mnoge od tegli napravljene u različitim vremenskim periodima, čak vekovima odvojeni.

Francuski arheolog Anri Parmentier prvi je primetio tegle nakon što se raspitivao o nekom staklu i carnelian perlama kojima se trgovalo među lokalnim plemenima. Kuglice su očigledno ukradene iz tegli zajedno sa drugim artefakatima. Ovo je navelo Parmentiera da posumnja da su tegle ili urne, zapravo grobnice gde su tela stavljena sa ponudama. On je dokumentovao da je sadržaj tegli tipičan za sahranu, tako da sadrži nekoliko ručnih sekira, kao i lampu, i perle.

Dodatna istraživanja je uradio još jedan francuski arheolog, Madeline Colani, koja je pisala o teglama u svom delu "Megaliths Upper Laos" (1930). Kolani je rođena 1866. i bila je ćerka protestantskog biblijskog naučnika. Kada je imala 33 godina preselila se u Indokinu i predavala je prirodnu istoriju pre dobijanja doktorata u Hanoju 11 godina kasnije. Ona je najpoznatija po svom otkriću drevne kulture lovaca, koji su se zvali Hoabinhiani, koji su nastnjivali Vijetnam pre oko 18.000 godina. Kasnije, kada je postala svesna kamenih tegli, preselila se u Laos da sprovede svoje istraživanje.

Kolani snažno veruje da su tegle urne koje su služile za sahrane ljudi u bronzano doba. Ona je verovala da su tela prvobitno spaljena ili delimično kremirana, a zatim sahranjena. Dokazi o spaljenim kostima u okolnim pećinama činilo da podržavaju njenu teoriju. Ona je verovala da neke urne sadrže ostatke "poglavica". Ona je dokumentovala tri različita stila: kratke, plitko oblikovane urne, visoke i urne u obliku prizme.

Kolani je smatrala da je teško kamenje obrađeno pomoću bronzanih alata. Ona je pratila slične kamene posude duž starog karavanskog puta do obale Vijetnama, u blizini Da Nang-a. Na nekim mestima duž ove trase, pronađeni su posmrtni ostaci u kamenim teglama.

Ako su ove tegle postavljene duž drevne karavanske rute, izgleda verovatnije da su morali da sadrži žitarice, pirinač ili su služile za skladištenje tereta u vezi sa trgovinom.

Godine 1994., japanski arheolog Eiji Nitta je sproveo arheološka iskopavanja. Iskopavao je zemlju koja okružuje neke od najvećih tegli. Nitta nije pronašao nikakve dokaze o ugljenisanim ostacima ili bilo koje druge dokaze koji bi bili u vezi sa spaljenim ljudskim ostacima i nisu pronađeni ostaci u samim teglama. Ovo sugeriše da su možda tegle bile neka vrsta spomenika ili posuda u kojima su ostavljane ponuda za božanstva.

Moguće je da su tegle imale mnogo različitih namena kroz istoriju, prvobitno napravljene za skladištenje, ali kasnije su se mogle koristiti kao pogrebne urne. Možda će neki budući arheološki radovi otkriti "ko" i "zašto" je izradio ove kamene tegle - ali je to malo verovatno.Decenija rata na ovim prostorima, odlaganje neeksplodiranih bombi američkih pilota koji su se vraćali u baze u Vijetnamu su napravili ovo područje jednim od najopasnijih mesta na Zemlji. Ceo region zasut je sa 262 miliona kasetnih bombi. Procenjuje se da 80 miliona nije eksplodiralo Svake godine stotine ljudi pogine ili izgube nogu, ruku ili oči od tih skrivenih bombi. To je mač sa dve oštrice, jer ne samo da sprečava arheologe da istražuju netaknute tegle, već isto tako sprečava da ovi predmeti budu opljackani od strane lovaca na blago.

Postoji više od 60 lokacija na kojima su pronađene kamene tegle koje se nalaze na rtovima i planinskim grebenima. Međutim, samo tri lokacije su otvorene za posetioce; Thong Hai Hin, Hai Hin Phu Salato i Hai Hin Laat Khai. U cilju bezbednosti i zaštite posetilaca postavljene su oznake na stazama kako bi se moglo doći do jednog broja kamenih tegli.

среда, 9. новембар 2016.

Mona Liza - ( Secrets of the Mona Lisa )


Nijedno umetničko delo u istoriji ne može da se meri sa „Mona Lizom“ po broju najrazličitijih teorija u vezi s njenim nastankom i značenjem. Priča o ženi sa zagonetnim osmehom, koju je Leonardo da Vinči naslikao u 16. veku, svakog dana dobija novi neverovatni nastavak.

Mona Liza ili Đokonda (ital. Monna Lisa, La Gioconda, franc. La Joconde) je čuveno remek-delo renesansnog slikara Leonarda da Vinčija. Izrađena je uljanom tehnikom na drvenoj ploči od topole. Predstavlja portret mlade firentinske dame, Lize del Đokondo.

Danas je portret Mona Lize izložen u Muzeju Luvr, u Parizu.

Leonardo je pre smrti prodao ovu sliku kralju Fransoi I, koji ju je izložio u dvorcu Amboaz. Kasnije je slika preseljena u dvorac Fontenblo, a najzad u Versaj, u zbirku Luja XIV.
Posle Francuske revolucije slika je premeštena u Luvr. Napoleon Bonaparta ju je izložio u svojoj spavaćoj sobi, ali posle njegovog poraza, slika je vraćena u Luvr.

Vinćenco Peruđa je 21. avgusta 1911. ukrao ovu sliku iz Luvra i izneo je sakrivenu ispod mantila. Namera mu je bila da Mona Lizu vrati „kući“, u Italiju. Skrivao ju je u zidu svoje sobe. Ova krađa je izazvala veliki skandal u Parizu, a francuska vlada je otpustila direktora muzeja. Na mestu gde je izlagana Mona Liza, muzej je izlagao dela inspirisana Leonardovim remek-delom.

Peruđa je 1913. pokušao da proda Mona Lizu u Firenci. U pratećem pismu je naveo da namerava da vrati ovu sliku u Italiju, a da za svoje troškove očekuje 500.000 lira naknade. Kada je policija zaplenila ovu sliku, deo javnosti je zahtevao da ona ostane u Italiji, dok je vlada bila za povraćaj slike muzeju Luvr. Posle izlaganja u Rimu, Milanu i Firenci, Mona Liza je uz veliku pompu vraćena u Francusku. Peruđa je dobio blagu kaznu od sedam meseci zatvora, poznata slika je ovom aferom postala još poznatija.

Nakon izbijanja Drugog svetskog rata, kustosi Luvra su sakrili Mona Lizu 1940. bojeći se da bi je nemački nacisti mogli prisvojiti za muzej koji je Herman Gering planirao da otvore u Lincu. Slika je ponovo javno izložena tek oktobra 1947.

Dva puta su vandali napali ovo umetničko delo 1956. Prvi put je kiselina teško oštetila donji deo slike. Drugom prilikom napadač je kamenom razbio zaštitno staklo i oštetio mali fragment Mona Lize. Od tog doba slika je zaštićena iza specijalnog blindiranog stakla.

Mona Liza je izlagana u SAD 1963. u Vašingtonu i Njujorku. To je bio rezultat zalaganja Žakline Kenedi, supruge predsednika SAD, poreklom Francuskinje, kod francuske vlade. Ovaj portret je tada videlo oko 1,6 miliona ljudi.
Deset godina kasnije, slika je izlagana u Tokiju i u Moskvi.
U Švajcarskoj je 2012. predstavljena slika za koju se tvrdi da je prvobitna verzija Mona Lize.

Još od Đorđa Vazarija, savremenika i autora biografija umetnika iz 16. veka, tvrdi se da je ovo portret Lize del Đokondo. Sam portret nije ni datiran ni potpisan. Vazari tvrdi da je Leonardo u godinama 1500-1506, po svom povratku u Firencu, naslikao portret Lize del Đokondo, treće supruge firentinskog trgovca svilom, Frančeska del Đokonda. Takođe, tvrdi da Leonardo ovaj portret nije završio ni posle 4 godine rada, te je i danas nedovršena. Samim tim, Leonardo nije dao ovu sliku naručiocu, Frančesku del Đokondu, već ju je zadržao.
Vazari pominje ime Mona Liza (Mona - skraćeno od Madona, u značenju „žena“).


Vremenom su se pojavile nove teorije koje su tvrdile da je u liku Mona Lize predstavljena neka druga žena tog doba (Izabela od Aragona i Napulja, Ćećilija Galerani...), bezimena idealizovana žena, Leonardova majka, pa možda i sam lik Leonarda.

Dileme o identitetu Mona Lize su okončane 14. januara 2008, kada je tim istraživača sa Univerziteta u Hajdelbergu objavio otkriće datiranih beleški na marginama knjige iz oktobra 1503. koje potvrđuju prvobitnu pretpostavku, da je Liza de Đokondo bila Leonardov model.

Dimenzije slike su 76,8 × 53 cm, i na osnovu toga se ubraja u slike malih dimenzija. Nastala je u periodu od 1503. do leta 1505.

Leonardo je upotrebio piramidalni raspored elemenata koji slici daje osećaj spokojstva. Njene grudi, vrat, lice i ruke su obasjane svetlošću istog intenziteta. Mona Liza sedi uspravljena sa položenim rukama i otuda je rezervisana prema posmatraču. Njen pogled ostavlja iluziju neme komunikacije. Opšti utisak je da je prikazana misteriozna idealizovana žena, bliska i daleka u isto vreme.

Kao i u mnogim svojim drugim delima, Leonardo je i na ovom portretu primenio tehniku sfumata, kako u pozadini, tako i u detaljima lica. Na taj način oblici postaju zamagljeni. Leonardo je Mona Lizu slikao iz dve različite perspektive, jedne za pozadinu, a druge za figuru. Ovo ne postaje odmah očigledno za posmatrača i predstavlja efekat iznenađenja.

Mona Liza je jedan od prvih portreta koji lik prikazuje u imaginarnom pejzažu. Model se verovatno nalazi na terasi. U maglovitom pejzažu se vidi krivudavi put, most i planine.

Leonardo je za slikanje ruku i lica koristio boje različitog hemijskog sastava. Boja ruku se vremenom bolje održala, dok su boje lica izgubile kolorit, a njihove nijanse postale gotovo sasvim valerske.

Na prvi pogled, Mona Liza nema obrve. Smatralo se da bi to mogao biti deo ideala lepote renesansne žene. Analize samog platna otkrile su da su obrve slikane, ali su vremenom izbledele.

U očima Mona Lize su takođe uočeni sakriveni simboli.

уторак, 11. октобар 2016.

Patomski krater - ( Patomskiy Crater )



Patomski krater ili Patom krater ( ruski: Patomskii krater, takođe poznat kao Konus Kolpakova )  je neobična formacija stena koja se nalazi usamljena u regionu Irkutska u jugoistočnom Sibiru , 360 kilometara od okružnog centra Bodaibo . Lokalni lovci ga nazivaju Gezdom ognjenog orla.

Ovaj čudni krater smešten je na Patomskoj visoravni, nalazi se na gustoj i nepristupačnoj tajgi, na rubu brda visokog 1.350 metara, u središtu oblasti poznatoj po velikim zalihama zlata.

Iako ovaj krater podseća na vulkan, na njemu nema nikakvih tragova lave.U potpunosti Patomski krater se sastoji od odlomaka i komada zemlje, bez ikakvih vidljivih promena izazvanih hidrotermalnim ili nekim drugim procesima.Takodje, oblik ovog kratera odudara od poznate forme koja se dobija kada meteorit udari u Zemlju, a ideja o njegovom vulkanskom poreklu odbačena je u startu.U stvari, on podseća na pojedine kratere na Mesecu, jer se sastoji od pravilnog prstenastog ovala i uzvišenja u samom centru.

Pružajući se iznad beskrajne tajge, krater je jedinstvena pojava na Patomskoj visoravni.Ovakvih struktura nema nigde više u celom Sibiru To je velika humka napravljena od razbijenih krečnjačkih blokova, koja kao da raste iz guste tajge . Njegov prečnik u osnovi je oko 160 metara i visine od oko 40 metara , kruna konusa je u obliku prstena, i u svom centru ima manju humku visine od oko 12 metara. Zapremina kratera se procenjuje na oko 230,000-250,000 kubnih metara, sa težinom od oko milion tona.

Patomskii krater je otkriven 1949. godine. Otkrio ga je ruski geolog Vadim Kolpakov. Nastanak kratera je bio predmet intenzivnog naučnog interesovanja, sa hipotezama, uključujući meteorite , vulkansko i gasovito poreklo, ali do danas nijedan neoboriv dokaz nije dat. Procenjuje se da je starost kratera samo 300 do 350 godina.

Do nedavno, neki naučnici su verovali da krater predstavlja ostatak od ultra-gustog meteorita, koji je ostao duboko pod zemljom nakon udara. Druga hipoteza je da je krater ostatak fragmenta Tunguskog meteorita . Drugi naučnici predpostavljaju da je krater rezultat prodora dubokog džepa prirodnog gasa. Nekoliko naučnih ekspedicija je poslato u krater, ali priroda njegovog porekla ostaje misterija. Astronomi i geofizičari iz Irkutskog Državnog Tehničkogl Univerziteta , Geohemičari iz Instituta za proučavanje gosfere, RAN (Moskva), međutim, veruju da krater i dalje može imati meteorski poreklo.

2010. godine, Rudarski institute u Sankt-Peterburgu održao je naučnu konferenciju "Patom Crater 2010". Viktor Sergejevič Antipin , šef odeljenja u Sankt Peterburgu u Institutu za Geohemiju Ruske akademije nauka (IG SO RAN), izjavio je da "Pošto je ekspedicija iz 2006 sprovedena od strane Instituta za geohemiju (IGC),i RAN došla do zaključka da Patomski krater verovatno potiče od geoloških procesa. Važna činjenica je da nijedan ozbiljan argument ili dokaz o meteoritskom poreklu kratera nije pronađen. "

Na konferenciji, po prvi put, svi stručnjaci su odbacili meteorski hipotezu. "Sada ima samo istorijski interes", dodao je Antipin.

понедељак, 10. октобар 2016.

Misteriozni nestanci - ( Mysterious Disappearances )



Misteriozni nestanci ljudi nisu novina. Iz bilo kog razloga, neki ljudi samo naizgled nestanu bez traga i nikada više ne budu viđeni. Ipak, iako neobični kao takvi, postoji još čudnije tip nestanka ; ljudi koji nestaju naočigled drugih, pod okolnostima u kojima se čini nemoguće da su mogli i otići daleko, a kamoli da potpuno nestnu. To su slučajevi u kojima su ljudi jednog trenutka bili tu a nestali su nekoliko trenutaka kasnije, kao da su bukvalno izbledeli iz postojanja, ostavljajući nas zbunjene .

Hajde da pogledamo istoriju nekih od zanimljivijih spontanih nestajanja ljudi, za koje se po svim pokazateljima činilo da su samo jednostavno prestali da postoje.

Jedan od najranijih poznatih slučajeva ljudi koji spontano nestaju dogodio se 1760. U engleskom gradu Shepton Mallet, živeo je jedan stariji čoveka u svojim 70-im godinama pod imenom Oven Parfitt. Starac je bio bolestan i nepokretan, svoje staračke dane trošio je sedeći napolju do ulaza u njegovu kuću, gde je živeo sa svojom sestrom. Prema priči, jednog dana stari Oven je sedeo na svom uobičajenom mestu pored vrata, gde ga je njegova sestra držala na oku kao i obično. Tog dana je vreme bilo prilično hladno , ali nije bilo nikakvih indikacija da nešto nije u redu ili da je ovaj dan bio drugačiji od mnogih drugih dana. Oven je sedeo napolju. Kada je njegova sestra došla da ga obidje, otkrila je da je ostao samo kaput sa kojim je Oven bio ogrnut samo nekoliko trenutaka ranije. Pošto nije mogao da hoda samostalno, ona je u početku mislila da su ga možda komšije premestile umesto nje, kao što je nekada bio slučaj, ali starac nigde nije mogao da se pronađe i komšije su tvrdile da ga niko nije pomerao, iako su ga videli tamo da sedi ceo dan. U stvari, bilo je mnogo svedoka tog dana, ali niko uopšte nije video ništa neobično. Ovenova sestra je pretresla teren, ali Oven nigde nije mogao da se pronađe. Ostalo je zbunjujće da je mogao tako brzo da ode tako daleko, pred toliko ljudi, uprkos nemogućnošću da hoda. Potraga je pokrenuta i od strane vlasti, ali bez tragova Oven Parfita. Starac nikad nije pronadjen, što je dovelo do stvaranja narodne legende u to vreme, da je đavo došao po njega kao naplatu za pakt koji su napravili. Njegov nestanak ostaje misterija do danas.

Drugi podjednako misteriozan slučaj nastao je 1809. godine. U noći 25. novembra 1809., britanski diplomata po imenu Benjamin Bathurst je bio na putu ka Berlinu kako bi se vratio u London nakon važanog puta u Beču. Na putu, Bathurst se zaustavio u gradu Perlebergu kako bi dobili nove konje i da večeraju. Kada su konji bili spremni i kada je završio svoju večeru, Bathurst se izvinio i rekao svom pomoćniku da će izaći i čekati u kolima kako bi mogli da nastave svoje putovanje. Diplomata je onda otišao u kočiju a pomoćnik zatim nekoliko trenutaka nakon njega. Međutim kada je pomoćnik dosao do kočije i kada je otvorio vrata Baterst nije bio tamo. U stvari, on nije bio nigde u blizini kočija, i nije bilo ni naznaka gde je mogao da ode, iako je tamo bio samo nekoliko sekundi ranije. S obzirom na njegov značaj kao diplomate, odmah je započela masivna pretraga, zajedno sa psima. Pregledana je šuma, pretraga od kuće do kuće nije dala nikakve rezultate. Temeljno je pretražena obližnja reka Stepnitz, ali ništa nije moglo da se pronađe. Nakon još nekoliko pretresa, kaput za koji se mislilo da je pripadao Bathhurstu je pronađen u toaletu i neke čizme su pronađenie u okolnom rastinju, ali je ostalo nejasno da li su one zaista pripadale čoveku koji je nestao. U to vreme, region je opustošen ratom zbog divljanja Napoleona Bonaparte, a Bathurstova žena je mislila da su Francuzi kidnapovali njenog muža, ali sam Bonaparta je navodno negirao bilo kakvu umešanost u tako nešto, pa čak je i pomagao u naporima pretraživača. Na kraju, nikakav trag nije pronadjen i više nikada nije viđen; naizgled Bathurst je izbrisan iz postojanja.

Ponekad, ne samo da je osoba nestala, već se to odigralo neposredno pred očima svedoka, bukvalno je covek nestao pred njihovim očima. Samo nekoliko godina posle čudnog Bathurst slučaja, dogodio se još jedan više nego neobičan nestanak. 1815., u pruskom zatvoru u Veichselmundu, zatvorenik po imenu Diderici je služio kaznu od 10 godina zatvora zbog preuzimanje identiteta svog mrtvog poslodavca. On se obukao u njegovu odeću i stavio njegovu periku i tako pokušao da uzme veliku količinu novca, nakon što je njegov poslodavac umro od moždanog udara. Navodno, jedan dan Diderici je šetao kroz dvorište u lancima u koloni sa drugim zatvorenicima, kada je počelo nešto veoma čudno da se dešava. Prema svedočenju drugih zatvorenika, Diderici je počeo da bukvalno bledi, njegovo telo postepeno je postajalo transparentno i nematerijalno dok konačno nisu ostale samo prazne lisice i lanci na zemlji dok su zbunjeni zatvorenici i zatvorski stražari samo posmatrali. Istraga u slučaju obuhvatala je iskaze skoro 30 očevidaca računajuci osuđenike i stražare koji su prijavili istu stvar; da je Diderici postajao nevidljiv polako dok jednostavno više nije bio tamo. Zbunjeni slučajem, vlasti su celu aferu sklonili pod tepih, zatvarajući slučaja i proglašavajući ga "Božijim delom." Diderici nikad nije ponovo viđen.

Sličan neobičan nestanak navodno se dogodio 1873. godine u Limingtonu u Engleskoj. 


http://bwmistery.blogspot.rs/2015/03/dzejms-vorson.html

Poznat je i misteriozni nestanak Dejvida Langa o cemu smo već pisali:


http://bwmistery.blogspot.rs/2015/03/misterija-davida-langa.html

Jedan od najpoznatijih takvih slučajeva misterioznog iznenadnog nestanka se dogodilo 1890. godine u Francuskoj. Pronalazač Luj Le Prince, danas uglavnom poznat za njegov doprinos kinematografiji kao prva osoba koja je ikada snimila pokretne slike na filmu. 16. septembra 1890. godine, Le Prince se ukrcao na voz da bi se vratio u Pariz posle posete bratu u Dižonu. Le Prince je viđen tokom provere njegovog prtljaga i ulaska u svoju kabinu, koju nije napusto tokom ostatka putovanja. Kada je voz stigao Pariz,  Le Princ se nije iskrcao, a kondukter je poslat u njegovu kabinu da ga probudi, misleći da je samo zaspao u svojoj kabini. Kada je otvorena kabina, otkriveno je da su Le Prince i njegov prtljag nestali. Kompletana pretraga voza nije dovela do traga od čoveka ili njegovih stvari, i nije pronadjen nijedan očevidac koji je video da Le Prince napušta svoju kabinu. Pošto se voz nije zaustavljao od Dižona do Pariza, nije mogao da izadje negde izmedju, a prozori su bili zatvoreni i kabina zaključana iznutra. Osim toga, nije bilo ni traga od provale i nema izveštaja da je bilo nešto nepredvidjeno tokom putovanja. Le Prince je jednostavno nestao. Zanimljivo je da je njegov nestanak omogućilo Tomasu Edisonu da preuzme zasluge za izmišljanje filma, iako je Le Prince već bio u posedu planova za ovaj pronalazak mnogo pre nego što je patentiran u Americi. Ovo je zanimljiv slučaj misterioznog nestanaka koji je zapravo oblikovao istoriju kakvu poznajemo.

Naravno, priče o takvim zbunjujućim misterioznim nestancima su se nastavila i u novija vremena. U aprilu 1959. godine, čovek po imenu Brus Kembel je putovao automobilom sa ženom iz Masačusetsa u posetu njihovom sinu, koji je živeo daleko. U jednom trenutku na svom dugom putovanju, nakratko su se navodno zaustavili tokom noći u motelu u Jacksonville u Ilinoisu. Par, iscrpljen od vožnje po ceo dan, odmah se povukao na spavanje. Kada gospodja Kampbel probudila ujutro, primetila je da njen muž nije više u krevetu sa njom. U početku ona nije bila toliko zabrinuta, misleći da je samo ustao rano, ali je ubrzo postalo jasno da on nije bio ni u sobi. Još više čudnije, Bruceova odeća je još uvek bila tamo gde je ostavio prethodno veče i njegov kofer nije pomeran, što je značilo da je on otišao napolje u pidžami. Osim toga, sve njegove lične stvari, pa čak i njegov novčanik sa novcem su takođe bili na mestu gde ih je on ostavio. Čak i nakon istrage od strane vlasti Brus Kembel nikada nije pronađen.

Telepatija - ( Telepathy and Mental Communication )



Telepatija je kao ideja poznata među ljudima od kada postoje. Ona označava sposobnost razmene misli između dve osobe bez posredovanja poznatih medija. Postojala su razna istraživanja o telepatiji, ali do dan danas nije službeno priznata.

Telepatija nastaje od grčke reči 'tele' što znači daljina, udaljenost i 'pathe' što znači osećaj. Termin se uvodi tek krajem 19. veka kada se na Univerzitetu Kembridz osniva Društvo za psihička istraživanja koje se bavi istraživanjem psihičkih i paranormalnih fenomena.

Telepatija je česta tema u mnogim filmovima i knjigama, a najčešće je možemo sresti između jednojajčanih blizanaca i kod pasa, odnosno psi često jako dobro mogu pročitati osećanja i misli svojih vlasnika. Pseću telepatiju istraživali su na Univerzitetu Florida i smatraju kako je ona urođena pa je dokazano da je razvijenija dok domaćih pasa nego kod onih divljih. Ako imate psa verovatno i sami znate da on tačno zna kada ste ljuti, umorni, kada nešto ne štima kod vas. S blizancima je priča još čudnija jer se pokazalo da mogu osetiti šta se događa i ako su udaljeni kilometrima, odnosno i ako su na sasvim različitim kontinentima.

Svi slučajevi telepatije svode se na sporadične epizode čiji se značaj preuveličava preko svake mere. Normalno radi se o događajima koji su svima poznati i o kojima se naknadno ispredaju razne priče. Tako se kao jedan od slučajeva telepatije navodi onaj koji je „čuv. francuski naučnik“ Šarl Riše sam posmatrao 1903 god. To je slučaj gospođe R, koja je 28 maja 1903 god. u 10 1/2 časova uveče, u hipnotičkom stanju u koje je on stavio sa svoja dva prijatelja, — videla iz Pariza ubistvo kraljice Drage i kralja Aleksandra, koje se u istom tom trenutku odigralo u Beogradu.

Niko od prisutnih, kaže Riše, nije ni slutio o nekoj zaveri u Beogradu, niti je znao za ime kraljice Drage.

Englesko Društvo za ispitivanje psihičkih pojava uradilo je mnogo na prikupljanju i ispitivanju ovih čudnih fenomena (rad:Phaniasmus of the living). Ono je dokumentovano opisalo razne slučajeve telepatije, naročito slučajeve, gde se umirući na velike daljine javljaju svom najbližem srodniku ili prijatelju.

Svakako činjenica neposrednog upliva na daljinu (nazvana telepatska) pokazuju vlast naše duše nad prostranstvom te empirijski potvrđuju i misao Kanta, koji je rekao: „Mi nismo u prostranstvu, već obrnuto: prostranstvo je u nama."

Protivnici metapsihičkih pojava navode, da su se telepatske pojave „slučajno“ obistinile (teorija slučajnog poklapanja, theory of chance — coincidence).

Evo jednog tipičnog pseudonaučnog objašnjenja za pojave koje su potpuno subjektivne i van kontrole što sigurno nema veze sa naukom i sa objektivnom realnošću: "Međutim pobornici metapsihičkih pojava takvo gledište osporavaju time kako bi takvo tvrđenje imalo smisla, kad bi telepatija bila obična pojava. Ako bi npr. svaki svakog dana imao kakvu halucinaciju, to bi se moglo desiti da se neke i poklope sa odgovarajućim objektivnim faktima, bez priznanja neke naročite uzročne veze. U samoj stvari telepatske halucinacije kod zdravih ljudi su vrlo retke. Englezi dali su ovome i dokaza već početkom 20. veka. Oni izvršiše anketu, pa se pokaza da od 5705 ljudi samo su njih 21 imali u svom životu halucinaciju vida (i to 19 njih samo jednom u životu, a dvoje njih — dvaput). Računskim putem (putem teorije verovatnoće) dokazaše, da ako bi se dopustila slučajnost u svima obistinjenim slučajevima, onda bi cifra ovih halucinacija morala izneti na trilione."

Zanimljiv je jedan eksperiment na blizancima Richardom i Damienom, dečacima starim 10 godina. Bili su na različitim spratovima zgrade. Ispred Damiena su počeli razbijati tanjire i bušiti balone. Richard je bio spojen na poligraf i dokazalo se da podsvesno oseća reakcije svoga brata!

Ali, šta s nama ostalima, koji nismo ni blizanci ni psi, imamo li i mi telepatiju? Stručnjaci koji je godinama proučavaju kažu da imamo, odnosno da je svaki čovek sposoban za telepatiju. Jedini preduslov za to je otvoreni um, najbolje u nekom stanju polusna jer tada najlakše šalje i prima poruke. Takođe, za telepatiju je potrebno dvoje. Treba zamisliti kako smo s tom osobom kojoj želimo poslati poruku spojeni kao cevima ili žicama, a potom misao što jasnije zamišljati da putuje tim cevima do osobe kojoj je želimo isporučiti.

Za vreme Hladnog rata američka je vojska i CIA koristila špijune u operaciji zvanoj 'Stargate' kojom su špijunirali Ruse. Ne, u ovoj operaciji nisu koristili ni avione ni tunele pod zemljom već – telepatiju. Naime, tehnikom gledanja na daljinu uspeli su saznati štošta u Rusima, na primer njihove skrivene baze pa čak i lokaciju izgradnje najveće ruske podmornice koja je bila nekoliko kilometara u unutrašnjosti zemlje! U početku su se oslanjali na telepatsku vezu sa čovekom koji je bio u Rusiji, a kasnije samo na kartu.

I Ajnštajna je zanimala telepatija pa je tako prisustvovao telepatskom prenošenju misli između književnika Uptona Sinclaira i njegove supruge. Supruga je uspela nacrtati crteže koje joj je suprug slao mislima.




Za testiranje telepatije koriste se tzv. Zenerove karte. Sastoje se od 25 karata i na sebi imaju jedan od pet simbola – krug, krst, talasa, kvadrat i zvezdu. Jedna ih osoba drži i izvlači, a druga pokušava pogoditi izvučenu kartu. Statistički je svaki čovek u mogućnosti pogoditi 20 posto izvučenih karata, a da bi se radilo o potvrdi telepatije treba pogoditi više od toga i to ne samo jednom već konstantno.

петак, 15. април 2016.

Amazonke - ( The Amazon Women )



Pre nego što je moderna arheologija otkrila neke skitske grobove žena ratnika sahranjenih pod kurganima u oblasti Altajskih planina i Sarmatije i napokon dala konačnu formu grčkom mitu, poreklo priča o Amazonkama je bilo predmet raznoraznih pretpostavki među stručnjacima.

Dok neki Amazonke smatraju apsolutno mitskim bićima, drugi pretpostavljaju da postoji istorijska baza za ovaj mit. Božanstva koja su obožavale bili su Arej (koji je kod njih sistematski bio bog rata, tračkog ili generalno severnjačkog porekla) i Artemida, ali ne uobičajeno grčko božanstvo istog imena, već neko njoj ekvivalentno azijsko božanstvo. Takođe se pretpostavlja da su Amazonke isprva bile sluge hrama i sveštenice (hierodulae) ove boginje, i da je amputiranje dojke odgovaralo samosakaćenju boga Atisa i Kibelinih Gala.

Kada su se geografska znanja proširila, putnici su formirali još jednu teoriju na osnovu priča o plemenima kojima su vladale isključivo žene i koje su ispunjavale sve dužnosti koje su se svuda smatrale isključivo muškim, prema kojima su se nasleđivala prava na plemićke titule i nasledstvo i koje su imale apsolutnu vlast u svim poslovima. Odatle je proizašlo verovanje da su Amazonke narod žena ratnika koje organizuju i vode isključivo žene.

Amazonke su u grčkoj mitologiji pripadnice drevnog naroda žena ratnika. Herodot smešta njihovu postojbinu u region koji se graniči za zemljama koje su naseljavali Skiti i Sarmati. Pretpostavke zasnovane na arheološkim nalazima da su možda neke sarmatske žene učestvovale u nekim bitkama navele su naučnike da dođu do zaključka da je grčki mit o Amazonkama najverovatnije bio inspirisan stvarnim ženama ratnicama.

Reč je verovatno proizašla od iranskog etnonima „*ha-mazan-“ čije je prvobitno značenje bilo „ratnici“. Veznik je verovatno glosa Hesihija iz Aleksandrije ἁμαζακάραν· πολεμεῖν. Πέρσαι (hamazakaran — voditi rat (persijski), sa indoiranskim korenom kar- — „voditi“ koji se takođe pojavljuje u reči „karma“).

Prema narodnom verovanju, Amazonke su živele u oblasti Pont kraj Crnog mora, gde su osnovale kraljevstvo pod vođstvom kraljice po imenu Hipolita („ona koja pušta svoje konje na slobodu“). Prema verovanju, osnovale su mnoge gradove, između ostalih Smirnu, Efes, Sinop i Pafos. Prema Eshilu, u davnoj prošlosti živele su u zemlji Skita, pored Azovskog mora, ali su se kasnije preselile u Temiskru, na reku Termodon (danas reka Terma u severnoj Turskoj). Herodot ih je nazivao Androktonama — ubicama muškaraca — i tvrdio je da su se na skitskom jeziku zvale Oiorpate i da je to skitsko ime imalo isto značenje. Prema nekim verzijama narodnih verovanja, muškarcima nije bilo dozvoljeno da borave i da imaju seksualne odnose u zemlji Amazonki, ali jednom godišnje, u cilju održanja vrste, Amazonke su posećivale Gargareance, susedno pleme sastavljeno samo od muškaraca. Muška deca koja bi se rodila nakon tog susreta bila su ili ubijana, ili slana njihovim očevima ili napuštena u divljini na milost i nemilost divljim zverima, a ženska deca su se zadržavala, te su ih njihove majke učile kako da obrađuju zemlju, love i ratuju .

U Ilijadi, Homer ih spominje pod imenom Antianeira („one koje se bore kao muškarci“)

Amazonke se takođe pojavljuju u epizodi sa Argonautima, koji su nabasali na ostrvo Lemnos na svom putu ka zemlji Kolhidi. Argonauti su na ostrvu našli samo žene, kojima je vladala kraljica Hipsipila. Ostrvu su dali ime Ginaikokratumena, što znači „vladavina žena“. Apolonije s Rodosa piše da su žene Jasona i njegove saborce dočekale s pričom o tome kako je u prošlosti ostrvo bilo napadnuto i kako su u borbi svi muškarci izginuli. Amazonke su zatim ponudile Argonautima da zauzmu mesta njihovih poginulih muževa, međutim, Argonauti su odbili ponudu i nastavili svojim putem, ne znajući da su u stvari muškarci ostrva poginuli od ruke sopstvenih supruga.

Amazonke se takođe pojavljuju u grčkoj umetnosti drevnog perioda vezane za nekoliko grčkih legendi. U Ilijadi se pominje da su Amazonke napale Likiju ali su bile pobeđene. Pobedio ih je Belerofont koga je u taj rat poslao Jobat, kralj Likije, u nadi da će u tom boju izgubiti život. Ilijada pominje grob kraljice libijskih Amazonki, Mirine, koja je, prema Diodoru, povela svoje Amazonke u rat protiv Libije i Gorgona.

Napale su Frigijce, kojima je pomogao Prijam, kralj Troje, tada još uvek veoma mlad (Ilijada, III, str. 189). Međutim, mnogo kasnije, njegove protivnice, Amazonke, staće na njegovu stranu u Trojanskom ratu protiv Grka pod vođstvom kraljice Pentesileje, „rođene Tračanke“ (Kvint Smirnjanin), koja je poginula od Ahilove ruke, kako se to tvrdi u Etiopidi koja nastavlja Ilijadu (Kvint Smirnjanin, I; Justin, II; Virgilije, Enejida, I, str. 490).

Jedan od zadataka koje je Euristej dao Heraklu bio je da se domogne pojasa amazonske kraljice Hipolite (Apolidor, II, 5). Herakla je pratio Tezej, koji je zarobio princezu Antiopu, Hipolitinu sestru, što je dovelo do napada na Atiku u kom je Antiopa poginula boreći se na Tezejevoj strani. U drugim verzijama, Tezej se ili ženi Hipolitom, a u drugim Antiopom koja ostaje u životu. Borba između Atinjana i Amazonki je dosta obrađivana u umetnosti, čak postoji ceo jedan umetnički rod — amazonomakija — mermerni bareljefi kao što je onaj sa Partenona ili skulpture mauzoleja u Halikarnasu.

Takođe se veruje da su Amazonke preduzele ratni pohod protiv ostrva Leukos (danas Zmijsko ostrvo u Crnom moru) na ušću Dunava, gde je Tetida rasula Ahilov prah. Duh mrtvog heroja se pojavio i preplašio konje te su se dali u trk i pregazili napadače koji su morali da se povuku.

Takođe su bile poznate i u vreme Aleksandra Velikog. Neki od Aleksandrovih biografa pominju amazonsku kraljicu Talestridu koja je posetila Aleksandra i potom rodila njegovo dete. Međutim, nekoliko drugih Aleksandrovih biografa poriču ovu tvrdnju, uključujući i veoma cenjeni sekundarni izvor, Plutarha. U svojim spisima, Plutarh pominje trenutak kada Aleksandrov pomorski komandant, Onesikrije, čita epizodu sa Amazonkom kralju Trakije, Lizimahu koji je bio član te ekspedicije. Lizimah se nasmešio i upitao: „A gde sam onda ja bio?“.

Herodot tvrdi da su Sarmati bili potomci Amazonki i Skita i da su njihove žene „nastavile da od tog dana do sada (to jest, do 440. p. n. e.) da neguju drevne amazonske običaje tako što su često išle u lov na konjima sa svojim muževima; učestvovale su u bitkama i nosile iste haljine kao i muškarci“. Dalje, Herodot kaže da „ni jedna devojka se nije udavala dok prethodno ne bi ubila muškarca u nekoj bici“. U Herodotovoj priči, grupa Amazonki je prešla Azovsko more i došla u zemlju Skita blizu jugoistočnog dela Krima. Kad su naučile skitski jezik, pristale su da se udaju za skitske muškarce pod uslovom da ne budu prisiljavane da poštuju običaje skitskih žena. Prema Herodotu, ova grupa se preselila na severoistok i naselila se oko reke Don od koje su kasnije nastali Sarmati. Prema Herodotu, Sarmati su se borili na strani Skita protiv Darija Velikog, persijskog kralja, u 5. veku pre nove ere.

Hipokrat ih opisuje kao žene bez desne dojke i objašnjava proces koji se primenjivao kako bi se sprečio rast dojke i sva snaga usmerila na desno rame i ruku. Kaže da su imale bronzani instrument koje su grejale do usijanja pa ga onda prianjale na desni deo grudi devojčica. Ali, stručnjaci se slažu da Amazonke nisu imale dovoljno medicinskog znanja da bi mogle da izbegnu obilno krvarenje ili infekciju da je stvarno dolazilo do takve vrste ablacije dojke. Drugi tvrde da je odstranjivanje dojke moglo da se izvodi uz pomoć instrumenata naročito dizajniranih za tu svrhu.

Kako Herodotovi, tako i Hipokratovi spisi svedoče o tome da su Sarmati želeli da svoje žene pretvore u snažne ratnice i lovce. Arheološki nalazi izgleda da potvrđuju postojanje žena ratnika kao i aktivnu ulogu sarmatskih žena u vojnim operacijama i društvenom životu. Grobovi naoružanih sarmatskih žena čine oko 25% od ukupnog broja nađenih grobova sarmatskih ratnika. Obično su bile sahranjivane sa lukom.

Ruski arheolog Vera Kovalevskaja ističe činjenicu da, kad su skitski muškarci bili u ratu ili lovu, njihove žene su mogle same da brane sebe, životinje i pašnjake bez ikakvih problema. Kako su Skiti sve više napredovali kroz Aziju, stekli su skoro potpunu hegemoniju na Bliskom istoku, tako da su tokom 28 godina provodili veliki deo godine u ratovima. Tokom tog perioda, žene ne samo da su morale same da se brane, nego i da se porađaju, tako da ovo verovatno može biti osnova iz koje je potekla ideja da su Amazonke imale seksualne odnose jednom godišnje sa svojim susedima, u slučaju da je Herodot želeo da ovu tvrdnju zasnuje na stvarnoj činjenici.

Prema Vurthajmu (De Ajacis origine, 1907), Amazonke su bile grčkog porekla: „Sve Amazonke su bile Dijane, a sama Dijana je takođe bila Amazonka“. Pretpostavlja se da sama činjenica da je pokoravanje Amazonki bilo dato u zadatak dvojici poznatih junaka grčke mitologije, Heraklu i Tezeju (koji su uglavnom slati da se sukobe i potčine čudovišta i nemani koji sami po sebi ilustruju stalne i velike opasnosti) govori da su ih Grci smatrali velikom i stalnom opasnošću na obali Male Azije. Takođe, jedno od tumačenja nastanka ovog mita je da one predstavljaju sukob između grčke kulture kolonija na Crnom moru i primitivizma autohtonih stanovnika. Veoma je moguće da su time Grci pokušali da predstave svoju kulturu kao civilizacijski centar a urođeničko stanovništvo na oblastima koje su ih okruživale, kao divljake.

Srednjovekovni i renesansni autori povezuju Amazonke sa izumom ratne sekire. Ovo se verovatno odnosi na sagris, oružje u obliku sekire koje se u antici vezivalo kako za Amazonke tako i za skitska plemena. Paulus Hektor Mer izražava svoje čuđenje činjenicom da su jedno takvo „muško“ oružje mogle da izmisle žene, ali prihvata takvo objašnjenje iz poštovanja prema autoritetu Johanesa Aventusa.

среда, 3. фебруар 2016.

Čovek tenk - ( Tiananmen Square mystery: Who was 'Tank Man'? )


Nepoznati demonstrant ili kako su ga strani mediji nazvali Čovek tenk je čovek kog su tokom studentskih protesta 1989. godine u Narodnoj Republici Kini snimili i fotografisli strani mediji kako stoji ispred kolone od sedamnaest tenkova na trgu Tjenanmen u Pekingu. Fotografija usamljenog demonstranta je obišla svet, a napravio ju je Džef Videner, fotograf Asošijeted presa. Fotografija je obišla svet u rekordnom roku i pojavila se na naslovnim stranama svih svetskih novina. Aprila 1998. godine magazin Tajm je uvrstio ovog nepoznatog čoveka u svoju listu 100 najuticajnijih ljudi 20. veka.

Na zapadu, fotografija nepoznatog demonstranta je postala simbol kineskog demokratskog pokreta - mladi Kinez rizikuje svoj život kako bi se suprotstavio autoritarnom režimu. Primer ovakve interpretacije se može videti u romanu Hong Kong Stivena Kunca, objavljenog 2000. godine, gde je Čovek tenk izmišljena ličnost koja predvodi grupu političkih ustanika protiv komunističkog režima.

Incident se dogodio 5. juna, 1989. godine na mestu Cháng Ān Dà Jiē (Velika avenija večnog mira), udaljenom svega nekoliko minuta od trga Tjenanmen koji vodi do Zabranjenog grada, nakon što je kineska vlada počela da se obračunava sa studentima. Čovek je stajao sam na sredini ulice dok su se tenkovi približavali. Na fotografiji se vidi da stoji na sred ulice i drži kese u obema rukama. Kad je prvi tenk stigao do ovog nepoznatog čoveka, na snimcima se videlo da im je mahao. Prvi tenk je pokušao da ga zaobiđe, ali se čovek uporno pomerao i stajao ispred tenka. Nakon oko pola sata ove pasivne blokade, čovek se popeo na prvi tenk i pričao sa vozačem. Do dan danas se ne zna šta je rekao vozaču prvog tenka. Jedna od prihvaćenih verzija događaja je ta da ga je neko iz grupe ljudi koja je stajala na trotoaru svukao sa tenka i da je čovek nestao u gomili.

Međutim, fotografija je korišćena i od 'druge strane'. Naime, kineska vlada je koristila istu fotografiju da pokaže kako se vojska brine o građanima i da, uprkos naredbi da se nastavi, tenk nije pregazio čoveka. Čovek tenk je prikazan kao delinkvent, simbol neodgovornog oportuniste tokom demonstracija na trgu Tjenanmen. Čovek tenk je, kao i protesti 1989. godine, i danas tabu tema u Kini; svaki pokušaj da se priča o njemu smatra se neprikladnim ili čak i rizičnim.

Malo se zna o identitetu čoveka na slici. Ubrzo nakon incidenta, britanski tabloid Sandej ekpres je objavio da je ime čoveka Vang Vajlin, devetnaestogodišnji student, ali je tačnost ove informacije ostala nepotvrđena.

Postoji nekoliko međusobno sukobljenih izveštaja o tome šta se desilo sa čovekom nakon demonstracija. U svom govoru Predsedničkom klubu 1999, Brus Heršenson, bivši zamenik specijalnog asistenta predsednika Ričarda Niksona, je izjavio da je čovek ubijen dve nedelje nakon demonstracija, dok su drugi izvori izvestili da je čovek ubijen od strane kineske vlasti par meseci nakon događaja. U knjizi Bluz crvene Kine: Moj dugi marš od Maoa do Sada, Jan Vong je napisao da je čovek i dalje živ i da se krije negde duboko u Kini.

Prema iskazima jednog svedoka koji je prisustvovao događaju, oktobra 2005. godine Čarli Kol, fotograf magazina Njuzvik, je objavio da je čovek odmah nakon što je svučen sa tenka uhapšen.

Narodna Republika Kina je izdala nekoliko kratkih izjava povodom događaja. U intervjuu sa Barbarom Bolters, prikazanom 1992. godine, tadašnji generalni sekretar Komunističke Partije Đang Cemin je pitan šta se desilo sa čovekom, na šta je odgovorio „Mislim da nije ubijen“.

уторак, 2. фебруар 2016.

Misteriozne fotografije 1 - ( Mysterious photos that may never be explained )


Jedna od najintersantnijih misterioznih fotografija koja je uradjena je poznata kao i kao duh Fredi Dzeksona.
Fotografija je nastala kao grupni portret Sir Victor Goddard eskadrile, koja je služila obuku u Prvom svjetskom ratu na HMS Daedalusu. Na vrhu fotografije je jedan intrigantan detalj. Lice se pojavljuje iza jednog od vojnika, prepoznato od strane bivših pripadnika eskadrile kao lice mehaničara po imenu Freddy Jackson, koji je poginuo 2 dana ranije od propelera aviona.
Njegova sahrana je bila na dan kada je fotografija uradjena.




Dana 23. maja 1964. godine, Jim Templeton, vatrogasac iz Carlisle u Velikoj Britaniji fotografisao je svoju ćerku, nakon što je razvio fotografije primetio je na njoj čudnu pojavu – muškarca koji izgleda kao astronaut. Tvrdi kako niko nije bio u blizini dok je snimao fotografiju, a stručnjaci iz kompanije Kodak potvrdili su njenu autentičnost.



The Brown Lady je jedana od prvih poznatijih fotografija duhova koja postoji; fotografisana je 1936 u Raynham Hall u Engleskoj, na slici se pojavljuje figura u dugoj haljini ili plaštu. Neki misle da je na slici Dorothy Townshend, vlasnica dvorane iz 1700s koji je tragično preminula.



Ova slika - jedna od najpoznatijih, i jedna od najkontroverznijih slika potencijalnih duhova - je snimljena 1963. Godine.Snimio ju je velečasni K. F. Lord u Newby crkvi u Severnom Jorksiru, Engleska. Navodno, neki foto stručnjaci koji su istraživali fotografiju kažu da je zapanjujuća, jer slika nije rezultat dvostruke ekspozicije.


Tamni, padajući predmet je 1960. godine navodno ušao u orbitu Zemlje, a u to vreme nije bilo lansiranih satelita, niti je predmet identifikvan kao delo ljudi. Od tada, navodno je snimljen velik broj fotografija koje prikazuju sličan predmet u orbiti, koji nedugo nakon slikanja nestaje.



Par turista 1964. godine uočio je neobičnu pojavu koja je plivala prema njima u zalivu. Imala je oblik golemog punoglavca, dužine oko 25 metara. Nakon što su snimili nekoliko fotografija, par kaže kako je stvorenje otvorilo svoja usta i potom polako otplivalo od njih.


Na fotografijama nastalim u vreme atentata na američkog predsednika Džona Kenedija na snimcima i fotografijama prikazana je žena koja fotografiše, dok ljudi oko nje beže u zaklon. FBI je tražio tu ženu, ali njen identitet i fotografije koje je snimila nisu nikad pronađeni.




Jedna od najpoznatijih fotografija igre svetla i senke u Sunčevom sistemu objavljena je 1976. godine. Radi se naravno o fotografiji ”lica na Marsu” koju je iz orbite iznad Zemljinog susedne planete snimila NASA-ina letelica Viking 1 u sklopu 60 hiljada drugih fotografija Marsove površine.


Alex Gardner vazi za jednog od najpoznatijih fotografa. On je fotografisao građanski rat, momenat kad su obeseni Lincoln urotnici, pa čak i portret Lincolna pre atentata. Kada je umro, većina njegovih fotografija zajedno sa negativima su nestale. One su ponovno otkrivene 1893. godine. Nešto kasnije, te iste poznate fotografije i negativi su ponovo nestali.


1988 godine, predsednik Ronald Reagan je otišao u posetu Moskvi i tada je posetio i Crveni trg. Na slici se predsjednik rukuje s dečakom.  Fotografiju je uradio  fotograf Pete Souza zvanicni fotograf Bele kuće. Souza tvrdi da je plavušan, štreber koji stoji iza decaka,  mladi Vladimir Putin. Koji je kasnije postao jedan od najpoznatijih KGB špijune ikada. A kasnije i predsednik Rusije.


Ovo je jedna od najpoznatijih istorijskih fotografija. Još uvek se nagadja, ko je bio fotograf i ko su ljudi na fotografiji? Godinama se verovalo da je fotograf Lewis Hine, a kasnije je pripisana fotografskom direktoru Rockefeller Center-a, Charles C.Ebbets-u. Ko su ljudi koji sede? 2012. godini dvoje od njih su identificirani kao Joseph Eckner i Joe Curtis. Kasnije, još dve osobe su provizorno identifikovani kao Matty O'Shaughnessy i Patrick Glynn.


NLO na tapiseriji - ( The Summer's Triumph Tapestry )



Tapiserija je nastala 1538 u gradu Brižu u Belgiji, poznata je i kao tapiserija ,,Letnji trijumf,,. Trenutno se nalazi u Bayerisches National Muzeju

.Ona prikazuje pobedonosni uspon jednog vladara na vlast. Međutim, postoji nešto mnogo zanimljivije sto je prikazano na tapiseriji, sto bi lako mogli da propustite, osim ako se pažljivo gleda - više objekata na nebu, koje imaju klasičan NLO oblik koji je popularizovan u medijima.

Grad Briž je glavni i najveći grad pokrajine Zapadna Flandrija u Flemish regionu Belgije na severozapadu zemlje. Poreklo grada se moze pratiti jos u pred-rimsko doba, a to ga je cinilo metom mnogih invazija zbog svog strateškog položaja.

Ako pogledate na vrhu tapiserije, posebno prema levoj strani, moguće je videti veliki broj 'šešir oblika " letećih objekata u crnoj boji - koje nisu vezane za bilo koje verske opise koje su često viđeni na nebu u drugim srednjovekovnim umetničkim delima.

Neki istoričari su predložili da ovi predmeti predstavljaju simboliku koja pridaje značaj ovom vladaru koji dolazi na vlast i da je imao podršku da je "božanski". Ali, od kada se objekti u obliku diska smatraju kao simbol božanske intervencije? I ako jesu, zašto? Ako su ljudi u toj eri povezivali leteće tanjire sa božanstvom, to znači da su videli takve objekte na nebu i njihovo vidjenje tako povezivali sa "božjim" fenomenom. Naravno, sa druge strane, ima i onih koji tvrde da su ovi neobični šešir oblici, objekti koji su jednostavno neobično izvezeni tamni oblaci ...


среда, 27. јануар 2016.

Zver iz Ževodana - ( The Beast of Gévaudan )


Zver iz Ževodana (franc. La bête du Gévaudan) je životinja ljudožder koja je izvela seriju neočekivanih napada na ljude između 30. juna 1764. i 19. juna 1767. na jugu centralne Francuske. Ovi napadi, od kojih je između 88 i 124 bilo sa smrtnim ishodom, odigrali su se na severu nekadašnje provincije Ževodan (koja je u potpunosti prekrivala današnji departman Lozer i u nešto manjoj meri dva susedna departmana).
Ževodan je slabo nastanjena oblast površine, otprilike, 6.500 km².

Okruženje Ževodana čine gusto pošumljene doline i planine. Raštrkana sela udaljena su jedna od drugih po nekoliko kilometara, a nedostatak puteva u to vreme učinio je da kretanje bude teško, dugo i opasno.

Na mestu na kom je zver ubijena, planine su prožete šumama vresova, borova i borovnica, blokovima granita i šumama bukvi na padinama. Planine u to doba nisu bile tako gusto pošumljene kao danas (obavljena su obimna pošumljavanja jelkama) te su stada ovaca mogla da pasu na velikim visinama. Klima je veoma surova zbog čega su hajke zimi bile nemoguće, a konji lovaca su često upadali u brojna tresetišta.

Prva potvrđena žrtva zveri bila je Žana Bule, četrnaestogodišnja devojčica, koja je nastradala 30. juna 1764. u selu Ibak (nadomak Langonja), u parohiji Sent-Etjen-de-Ligdare, u departmanu Vivare:
Žrtva je sahranjena „bez verskog obreda“, pošto nije mogla da se pričesti pre smrti. O detaljima njene smrti saznajemo zahvaljujući svešteniku parohije koji napominje da je bila žrtva one krvožedne zveri, što sugeriše da nije bila prva stvarna žrtva, već samo prva potvrđena.. Uslediće pokolj koji će terorisati region naredne tri godine.

Pojedinci pretpostavljaju (iako nijedan dokaz ovu tvrdnju ne može da potkrepi) da je neki čovek dresirao jednu ili više životinja, nastalih ukrštanjem pasa i vukova, naučivši ih da se hrane ljudskim mesom. Pojedini tragovi navode na pomisao da je taj čovek, ili ti ljudi, mogao biti seksualno neuravnotežen (prema nezvaničnim svedočenjima, zver je skinula odeću sa nekoliko žrtava). Postoji više izveštaja o leševima koji su pronađeni odrubljenih glava. Među osumnjičenima se nalazi jedna porodica kojoj mnogi u tom kraju nisu bili naklonjeni, Šastelovi. Zatvaranje Šastelovih (na kratak vremenski period, pod optužbom da su vređali predstavnike vlasti koji su došli da love zver) nije, međutim, proizvelo nikakav bitan uticaj na napade.

Druge pretpostavke navode, jednostavno, jednu ili više divljih životinja: vukove, hibride nastale ukrštanjem pasa i vukova, hijene, medvede, lava, majmuna, pobegle iz ruku njihovih vlasnika. Osim ako izvesni kriminalci nisu iskoristili okolnosti kako bi vlastite zločine pripisali životinjama.

Pre nego što je cela stvar dobila na značaju, vlasti su odlučile da apeluju na razne lovce da organizuju hajke, kojima je vremenom pristupalo sve više sveta. Regularna vojska i grupe lovaca su se, dakle, smenjivali kako bi „proganjali zver koja je jela nedužan svet“. Rezultati su bili, najblaže rečeno, razočaravajući uprkos neprekidnim hajkama (na primer, hajka iz 1765. godine brojala je trideset hiljada osoba, najvećim delom seljaka). Tek je 20. septembra 1765. kraljev arkebuzir Fransoa Antoan (često greškom oslovljavan Antoan de Botern) utukao jednog velikog vuka. „Zver“, tj. veliki sivi vuk visok 80 cm, dugačak 1,7 m i težak 60 kg, bila je preparirana i poslata u Versaj i izložena u Kraljevskom kabinetu, budućem Nacionalnom prirodnjačkom muzeju. Za kralja Luja XV i dvorsku svitu, slučaj je bio zaključen. No, napadi su ponovo oživeli decembra 1765. Vlasti su ispoljile nezainteresovanost za te događaje, smatrajući ih koincidencijama. Žitelji Ževodana morali su da nastave da žive sa svojom zveri još bezmalo dve godine; ovoga puta, međutim, bilo je — zvanično — „samo“ šestoro stradalih u 1766. godini i osamnaestoro tokom prve polovine 1767. godine.

Naposletku, 19. juna 1767. tokom lova pod vođstvom markiza D'Apšea u šumi Tenazejr, upravo je Žan Šastel, iz zaseoka Besejr-Sen-Mari, (koji je, kako je napisano, prethodno bio uhapšen) usmrtio životinju koja je ličila na ogromnog vuka. Docnije je u brojnim romanima izneta priča prema kojoj je taj čudan čovek, za koga se sumnjalo da se bavio veštičarenjem, upotrebio sveti metak. Pa ipak, sasvim je izvesno da su napadi prestali počev od tog datuma nadalje.
]
Osim činjenice da je zver ostavila za sobom velik broj žrtava, i mnoge druge pojedinosti vezane za nju izazivaju znatiželju:

Njena morfološka priroda: izvesno je da je u pitanju životinja iz porodice pasa (Canidae), ali neobičnog izgleda. Možda se radilo o hibridu psa i vuka (up. izveštaj pisara Marena, sastavljen u satima koji su usledili nakon ubistva zveri). Treba, takođe, napomenuti da seljaci, priviknuti na prisustvo vukova u svom selu, nisu u toj životinji prepoznali vuka, već su joj odmah nadenuli naziv bestia, „zver“ na oksitanskom jeziku.
Njena relativna nepovredivost: nedovoljna efikasnost oružja navodi na zaključak da je pokadšto mogla nositi oklop, načinjen, npr. od kože divljeg vepra.
Njena istovremena prisutnost na više mesta: zver je primećena u vrlo kratkom intervalu vremena na dva mesta udaljena više kilometara jedno od drugog. Ove razdaljine — iako znatne u nekim slučajevima — životinja, ipak, može preći.
Njena familijarnost, njena smelost: ona, kanda, nije zazirala od čoveka. Najmanje dvadeset dva puta žrtve su napadnute u prepunom selu i skoro svi napadi odigrali su se danju.
Njena agresivnost: zver nije napadala samo pod naletom gladi, što dokazuje njenu veliku ostrvljenost.
Njena okretnost: izvanredna prema rečima očevidaca.
Ljudska umešanost kod pojedinih ubistava (odeća odložena pored žrtve, prema nekim nepotvrđenim izvorima).
Odrubljivanje glave kod nekih žrtava.
Neki znakovi upućuju na porodicu Šastel. Dvojica sinova Žana Šastela su uputila dva čuvara lovišta u jednu baru u kojoj ove umalo nije stigla smrt, dok su ih braća samo gledala, ne pritrčavši im u pomoć, i čak su im se i rugala.

Žan Šastel je mogao da planira ubistvo zveri: blagoslovio je metke, jednim od njih je i ubio zver 19. juna 1767, pri čemu je životinja ubijena spreda, pod okolnostima koje navode na zaključak da je zver poznavala svog lovca.

Jedna od indicija koja ukazuje na moguću vezu između zveri i njenog gospodara je i činjenica da je izbegla divovsku hajku iz 1765. godine.

Uprkos činjenice da su izvori toga doba bili ponekad pogrešno tumačeni ili nedovoljno verodostojni, naročito kada je reč o mestima i tačnom opisu scena pokolja, ipak se može izvesti nekoliko zaključaka.

Pretpostavka o natprirodnoj pojavi nije uzeta u obzir.
Napadi ne mogu biti svi odreda delo čoveka (oni koji su preživeli napad opisali su životinju u svojim svedočenjima, za koja se zna da su pouzdana).
Izgleda da napadi imaju različito poreklo: klasični napadi vukova, ali i napadi posebne vrste zveri. Očito ne možemo isključiti, ali to nije dokazano, napade jednog ili više kriminalaca koji su iskoristili okolnosti.
Pretpostavka o „nameštaljki“ u slučaju zveri koju je ubio Fransoa Antoan sasvim je moguća sudeći po arhivskoj građi. Nasuprot tome, korišćenje vuka spektakularne veličine (dovedenog iz zoološkog vrta iz Pariza) oslanja se samo na nagađanja koja nemaju snagu dokaza. U stvari, jedan od dva pariska zoo-vrta nastao je povodom kolonijalne izložbe iz 1931. godine, a drugi, pod nazivom Žarden de Plant, ugledao je svetlost dana tek pod Napoleonom Bonapartom.
Zver koju je usmrtio Žan Šastel mogla je, prema pojedinim teorijama, biti ukroćena životinja, naučena da ubija; u svakom slučaju, njen opis je, bez svake sumnje, opis životinje iz porodice pasa (Canidae).
Ne može se naći nijedan dokaz koji tereti lokalno plemstvo da je na taj način prikrivalo svoja nepočinstva.
Korišćenje termina „zver“ (umesto „vuk“) od strane očevidaca, iako je vuk bio dobro poznat u selima toga doba i morao biti lako identifikovan, više je nego problematično. Štaviše, vukovi obično love u čoporu, a stručnjaci ističu da su napadi vukova na ljudska bića veoma retka pojava. Vuk, čak i kad je gladan, zapravo se boji čoveka, pogotovo ako je sam naspram njega.
Činjenica da su sve žrtve koje nisu izbegle napad bile žene i deca, iako u prvi mah navodi na pomisao o sadističkom ubici, objašnjava se, nesumnjivo, prilikama koje su tada vladale: te žrtve – često veoma mlade – same su čuvale stada i stoga predstavljale lakši plen nego muškarci, koji su radili najveći deo vremena u grupama i bili opremljeni alatkama (kose, vile, sekire...) koje su se lako mogle preobraziti u odbrambena oružja.
Bilo kako bilo, Žan Šastel je ubio životinju koju su mnogi svedoci — dakle, oni koji su preživeli napade — prepoznali kao Zver iz Ževodana, u čijem opisu se pominje da je podsećala na vuka, ali da to nije bio vuk, a napadi su od tog trenutka prestali.

Ipak, u brošuri koja se 1819. godine prodavala za jedan franak u zoološkom vrtu Žarden de Plant moglo se pročitati: „Opis značajnih stavki u životu i navikama krvožednih životinja koje su zatočene u zoo vrtu“ na pp. 5 i 6 : „5. Hijena sa Istoka.- ... Ova krvoločna i neukrotiva životinja pripada klasi risova; živi u Egiptu, obilazi grobove da bi izvukla leševe; danju napada muškarce, žene i decu i proždire ih. Na leđima ima grivu poput kraljevskog tigra; ona pripada istoj vrsti kao i primerak koji možemo videti u kabinetu Prirodnjačkog muzeja i koji je proždrao u Ževodanu veliki broj ljudi“. Ova sveščica se i danas može pogledati u Glavnoj biblioteci Nacionalnog prirodnjačkog muzeja, na adresi 38 rue Geoffroy Saint Hilaire Paris 5, gde je zavedena pod brojem: 8° Rés. 48.

Pretpostavka da je reč o hijeni ne vodi nikuda: nad zveri koju je ubio Žan Šastel, a koju su identifikovali oni koji su preživeli napade, obavljena je autopsija. Dakle, prostim čitanjem izveštaja sa autopsije, koje je zabeležio Roš Etjen Maren, u delu koji se odnosi na raspored zuba ubijene životinje, i formalno se može isključiti da se radilo o hijeni.

Nirnberg 1561 - ( 1561: UFO Battle over Nuremberg )




Nebeski fenomen iznad Nirnberga 1561. (nemački Nürnberger Himmelsspektakel von 1561) naziv je za nerazjašnjenu pojavu koja se odigrala na nebu iznad Nirnberga (današnja Nemačka) ujutro 14.4. 1561. godine. Prema opisima očevidaca, tog jutra su na nebu viđeni nepoznati okrugli, krstasti i cilindrični objekti crvene, plave i crne boje koji su se kretali na taj način da su ih meštani opisivalii kao da su se međusobno "borili". Neki su objekti viđeni kako su naizgled potom pali daleko iza horizonta.

Ovaj spektakl je ostavio veliki utisak na gledaoce. Trajao je oko sat vremena. Nakon njega, javile su se razne rasprave između istoričara, meterologa i naučnika o tome što su ljudi zapravo videli tog dana. Ovaj događaj je izuzetno popularan u ufološkim krugovima, pošto u tom razdoblju definitivno isključuje ljudske faktore poput aviona, te se smatra jednim od značajnih NLO viđenja. Skeptici pak traže racionalnija objašnjenja, poput priviđenja ili sagorievanja malih meteora koji su ušli u zemljinu atmosferu i pali na Zemlju. Detaljan opis događaja je sledeći:


Ujutro 14.4. 1561, prilikom svitanja, između 4 i 5 ujutro, odigrala se strašna pojava na suncu, i onda je to viđeno u Nirnbergu u gradu, ispred vrata i po zemlji - videli su to mnoge žene i muškarci. Prvo su se po sredini sunca pojavila dva crvena, polukružna luka, poput mladog meseca. A u suncu, iznad i ispod i sa obe strane, boja je bila crvena, i stajala je okrugla lopta crne boje. Sa obe strane su takođe stajale, poput niza oko sunca, takve krvavo-crvene i druge lopte u velikim brojevima, oko tri u nizu i četiri u kvadratu, a neke su bile same. Između tih kugli bilo je vidljivo par krvavo-crvenih krstova, između kojih su bile krvavo-crvene pruge... Ovi su se počeli međusobno boriti, tako da su kugle, koje su isprva bile na suncu, poletele prema onima sa strane, a ove sa strane su krenule prema sredini sunca. Leteli su tamo i vamo između sebe te se biesno borili preko sat vremena. A kada je sukob oko i na suncu bio najintenzivniji, postali su umorni u tolikoj meri da su pali sa sunca na zemlju kao da su izgoreli, a iz njih se vidio dim kako su padali na zemlju... Što su ti znakovi značili, sam Bog zna.



недеља, 17. јануар 2016.

Moljobski trougao - ( The Molyobka Triangle - The M- Triangle )



Prošlo je 30 godina otkako je otkrivena najpoznatija anomalna zona u Rusiji. Poznatija u krugovima ufologa kao M-zone ili M-triangle. Ona se nalazi na granici Pemskog Kraja i Sverdlovskog područja i naziva se obično "Permska anomalna zona" ili "Moljopski trougao". Zona se nalazi na oko 10 km od sela Moljopka, koje je osnovano 1787. To je zabačeno, nepristupačno mjesto kod ušća reke Moljopke u reku Silvu. Površina zone na kojoj se odvijaju neobične pojave je oko 70 kvadratnih kilometara. Uglavnom je to gusta neprohodna šuma.

Moljopka je postala široko poznata tek nakon što je 1983. permski geolog Emil Bačurin video svetlost nad šumom i kružni trag na uzoranom polju promera 62 metra. Ovo mesto je i pre toga bilo na lošem glasu. Postoje podaci da su još 1830-ih seljaci opisivali različite letelice koje su se pojavile nad Moljopkom. A iskusni lovci ponekad su nedeljama lutali izgubljeni na malom prostoru površine oko 7 puta 7 km.

Priviđenja iz prošlosti ili budućnosti, radiostezijskom metodom utvrđene anomalije, raznobojni bljeskovi, munje u boji, leteći svetlosni objekti, glasovi nepoznatog porekla, zvižduk, drevno horsko pevanje, poremećeno funkcioniranje foto i video tehnike, promene u vremenskom toku, utisak prisutnosti nekog nepoznatog, glavobolje, nagli porast telesne temperature, osećaj užasa... - ovo je delomičan popis svih "lepota" koje, prema svedočenju očevidaca, mogu očekivati ​​oni koji se nađu u ovom neobičnom "rezervatom NLO-ova".

S druge strane neki ufolozi tvrde da je ovo mesto veoma veoma bogato pozitivnom energijom, a primećen je samo pozitivan uticaj na ljudsko zdravlje. Bilo je slučajeva potpunog oporavka bolesnih ljudi bez ikakvog medicinskog tretmana. Zdravi ljudi osećaju opšti napredak u svim sferama: fizički, mentalni, duhovni, moralni, itd Takodje je neophodno spomenuti i "moralne posledice" M-zone: nedostaci nečijeg loseg karaktera, izgleda da nestanu ovde, dobre namere i visoka morlna osećanja oživljavaju. Čovekova duša postaje čistija, veća i mirnija. Možete gotovo da osetite kako postajete bolji čovek.

Takođe 
je primetan "kreativni efekat" M-zone : sposobnosti ljudi koji se tu nadju se povecavaju, a ponekad dobijaju nove talente i sposobnosti, koje pre nisu imali. Ektra-senzualni ljudi dolaze ovde da dopune svoje energetske resurse i da ojačaju svoju sposobnost da izlece bolesne ljude. 

Naucnici su pokušali dati racionalno objašnjenje fenomena Moljopke. Po njihovom mišljenju, magnetsko polje u ovom području utiče na kretanje reke Silve, koja okružuje tajanstveni trougao sa svih strana. Ali kako objasniti neidentifikovane leteće objekte koje ljudi i dalje opažaju na ovom mestu?

U Moljopki se među stanovnicima lako može naći vodič koji će svakome ko to poželi pokazati najznačajnija mesta: Poljanu užasa, anomaliju Piramide, Veštičje krugove, Astralnu poljanu, Telefonsku govornicu (gde telefonska veza postoji samo na površini od 4 kvadratna metra), Ranč mrtvih , Terasu negativnih emocija, Zmijsko brdo (najlepše mjesto s kojeg se pruža pogled na zonu anomalija) i mnogo toga drugog.

среда, 13. јануар 2016.

Tapiserija iz Bajea - ( The Bayeux Tapestry )



Tapiserija ili Platno iz Bajea (franc. Tapisserie de Bayeux) je izvezeno platno širine 50 cm, i dužine 70 metara, koje oslikava scene iz bitke kod Hastingsa 1066, natpisima na latinskom jeziku. Trenutno je platno izloženo u specijalnom muzeju Kraljice Matilde, u mestu Baje, u Francuskoj, zaštićeno od mogućih oštećenja od svetla i vazduha.

Na platnu je u 72 scene nacrtano 1512 figura od kojih:
623 ljudi, 55 pasa, 202 konja, 41 brod, 49 stabala, oko 2000 latinskih riječi, preko 500 mitskih bića i sve u 8 boja.

Najraniji zapisi o ovom platnu potiču iz popisa inventara katedrale u Bajeu, a samo por
eklo platna je i danas predmet špekulacija i kontroverzi. U Francuskoj, se vjeruje da je platno naručila (a možda i učestvovala u njegovom vezenju, zajedno sa svojim dvorskim damama) Matilda Flandrijska, supruga Vilijama I, pa se ovo platno često zove i „Platno kraljice Matilde“ (La Tapisserie de la Reine Mathilde). Međutim, ozbiljnijom istorijskom analizom došlo se do zaključka da je platno naručio polubrat Vilijama Osvajača, Odo, koji je bio i biskup Bajea. Ovoj tezi idu u prilog tri činjenice.
Tri biskupova sledbenika se pojavljuju na platnu, platno je nađeno u katedrali iz Bajea, koju je sagradio sam Odo i naručena je u isto vreme kada je počela konstrukcija katedrale, i završena 1077, tačno na osveštanje katedrale.
Ako se pretpostavi da je Odo naručio platno, onda je isto bilo najverovatnije vezeno u Engleskoj, pošto je Odovo sedište bilo u Kentu. Takođe, latinski tekstovi, na platnu, sadrže mnoge anglo-saksonske idiome, a i svi postojeći vezovi iz istog perioda, iz Engleske imaju isti vez, kao i boje. Kako su najveštije vezilje tog doba, bili monasi iz manastira Svetog Avgustina u Kanterburiju, bili blizu Kenta, najverovatnije su oni izvezli platno.

Nije čudno što je porieklo ovog platna predmet špekulacija i kontroverzi, uzevši u obzir da je u pitanju francusko nacionalno blago, koje je izvorna anglo-saksonska umetnost!
Platno je ponovo pronađeno krajem 17-og vieka u Bajeu. Tokom francuske revolucije, borci za Republiku, su nameravali ovim platnom prekriti kola sa oružjem i municijum, ali ga je srećom advokat, koji je shvatao vriednost ovog dela, zamienio sa drugim platnom. 1803, Napoleon platno, prenosi u Pariz, kako bi mu poslužilo kao inspiracija za invaziju na Englesku. Kada je invazija otkazana, platno je vraćeno u Baje. Drugi svetski rat, platno je provelo u podrumu Luvra.

Platno priča priču normanske invazije na Englesku. Na jednoj strani, Englesku su branili Anglo-Saksonci, koje je predvodio Harold II Engleski, a na drugoj su bili Normani (potomci Vikinga u današnjoj Francuskoj) koje je predvodio Vilijam I. Vilijam je polagao pravo na priesto Engleske u skladu sa dogovorom koji je imao sa pokojnim kraljem Edvardom, sa druge strane, Harold II je bio najuticajniji vlastelin u Engleskoj pa je zanemarivši dogovor Edvarda i Vilijama, smatrao da je priesto njegov. Na samom početku platna Edvard Ispovednik traži od Harolda da posle njegove smrti ode u Normandiju i preda Englesku Vilijamu I. Kako bi se razlikovali na bojištu, Normani su obrijali glave, a Anglo-Saksonci su imali brkove, što je prikazano i na platnu.
Platno dalje opisuje da je Harold, ipak krenuo u Normandiju, ali je na moru doživio brodolom i završio kao zarobljenik Gi de Pontjea, grofa Normandijske pokrajine Pontje. Platno opisuje pregovore između Gi de Pontjea i Vilijama I. Nije poznato da li je Vilijam platio otkup ili je ubedio svog rođaka da pusti Harolda. U nastavku se prikazuju pregovori između Harolda i Vilijama u Normandiji. U svakom slučaju, Harold je bio u nepovoljnijem položaju (između ostalog, njegov brat i bratić su bili Vilijamovi taoci) i najverovatnije se na neki način povinovao Vilijamovoj volji i obeća da će ga priznati kao kralja. Harold i njegov bratić su pušteni da idu u Englesku, a Haroldovog brata Vulfnota, Vilijam je ostavio u zatočeništvu iz očiglednih razloga, dok Harold ne ispuni obećanje.
Platno prikazuje i Edvarda na smrtnoj postelji, a iznad umirućeg kralja stoje riječi: Tebi povjeravam sigurnost moje supruge i moje države! Ako je jedan od okolnih likova na ovoj sceni bio Harold (iako se to sa sigurnošću ne može tvrditi), onda je jasno zašto je Harold odbio da preda englesku krunu Vilijamu. Platno takođe prikazuje i Edvardovu sahranu u Vestministerskoj opatiji.

Ebla - ( The Mystery Of The Ebla Tablets )



Sirija je bila centar jedne od najstarijih civilizacija na svetu, što je potvrđeno velikim brojem arheoloških iskopavanja. 1975. godine su započeta arheološka istraživanja oko grada Ebla na severoistoku Sirije. U tadašnjim istraživanjima otkriveno je naselje koje se protezalo od Crvenog mora do Turske i ka istoku do Mesopotamije u periodu od 2500 do 2400. pne. Naučnici veruju da je jezik kojim se govorilo u Ebli najstariji iz grupe semitskih jezika.

Iskopavanjima koja su počela 1975 godine u Tell Mardiku, oko 60 kilometara južno od Alepa, otkrilo se nešto što mnogi smatraju ‘najvažnijim arheološkim otkrićem 20. veka’.

Drevni natpisi svedočili su o postojanju grada s imenom Ebla. Međutim, niko nije znao pod kojom se od brojnih humki (arapski: tell), razasutih po celom Bliskom istoku, skriva drevni grad. Jedan tekst spominje pobedu akadskog kralja Sargona nad “Marijem, Jarmutijem i Eblom”. U jednom drugom natpisu sumerski kralj Gudea spomenuo je vrednu drvenu građu koju je dobio s “obronaka Iblinog [Eblinog] gorja”. Ime “Ebla” takođe se pronašlo u egipatskom gradu Karnaku, na popisu drevnih gradova koje je osvojio faraon Tutmozis III. Razumljivo je zašto su arheolozi pokušavali pronaći Eblu.
Daljnja iskopavanja urodila su plodom. Godine 1978. pronađen je komad kipa Ibbit-Lima, vladara Eble. Na njemu je na akadskom jeziku bio napisan zavet iz kojeg se vidi da je posvećen boginji Ištar, koja je “blistala u Ebli”. Da, arheološka otkrića počela su otkrivati “novi jezik, novu povijest i novu kulturu”.

Potvrde da je na mestu Tell Mardika nekad davno uistinu stajala Ebla stigle su 1974. i 1975, kad su otkrivene pločice na klinastom pismu na kojima se često spominjalo to drevno ime. Iskopavanja su ujedno pokazala da je grad najmanje dvaput bio podizan na tom mestu. Naime, nakon prvog razdoblja u kojem je imao veliku moć, grad je razoren. Ebla je potom ponovno sagrađena, nakon čega je opet razorena te je pala u viševekovni zaborav.

Najdrevniji gradovi gradili su se u naplavnim nizinama, poput one između reka Tigra i Eufrata, gde je bila moguća intenzivna poljoprivreda. Prvi gradovi spomenuti u Bibliji nalazili su se u Mesopotamiji (1. Mojsijeva 10:10). Ime “Ebla” po svemu sudeći znači “bela stena”, što bi se odnosilo na krecnjački sloj na kojem je grad izgrađen. Izgleda da je taj lokalitet bio odabran jer krecnjački sloj ukazuje na blizinu izvorske vode, što je za područje udaljeno od glavnih reka itekako važno.

Količina padavina na području Eble nije dozvoljavala da se u većoj meri uzgajaju žitarice, vinova loza i masline. No zemlja je zato bila dobra za uzgoj stoke, naročito ovaca. Eblin strateški položaj — između mesopotamijske nizije i sredozemne obale — pokazao se izvrsnim za trgovinu drvom, poludragim kamenjem i metalima. Grad je upravljao područjem s oko 200 000 stanovnika, od kojih je skoro desetina živela u samom glavnom gradu, Ebli.

Ostaci jedne velike palate svedoče o sjaju tog razdoblja u eblaškoj civilizaciji. U palatu se ulazilo kroz portal visok otprilike 12 do 15 metara. Ona se s vremenom nadograđivala, usporedo s rastom sve moćnije administracije. Dvorski službenici imali su iznad sebe složenu hijerarhiju — kralju i njegovoj supruzi pomagali su “knezovi” i “starešine”.

Iskopavanjima je pronađeno preko 17 000 glinenih pločica i fragmenata. Prvobitno je verovatno bilo preko 4 000 celovitih pločica, koje su se nalazile uredno posložene na drvenim policama. Ti dokumenti svedoče o velikom opsegu trgovine koja se odvijala u Ebli. Naprimer, grad je trgovao s Egiptom, kako pokazuju kraljevski simboli dvojice faraona. Pločice su ispisane uglavnom sumerskim klinastim pismom. No neke su bile i na eblaškom, vrlo starom semitskom jeziku, koji se, zahvaljujući tim dokumentima, može dešifrirati. Stručnjaci koji izučavaju orijentalne jezike iznenadili su se kad su otkrili tako star semitski jezik. Nekima će možda biti zanimljivo da određene pločice sadrže uporedne popise sumerskih i eblaških reči. U knjizi Ebla — Alle origini della civiltà urbana (Ebla — na izvorištima urbanih civilizacija) za njih se kaže da su, “koliko nam je poznato, najstariji rečnici na svetu”.

Ebla je očigledno bila i vojna sila, budući da iskopane rezbarije prikazuju eblaške ratnike kako pogubljuju svoje neprijatelje ili drugima pokazuju odrubljene glave. No, Eblin se sjaj ugasio kad su joj na put stale sile u usponu — Asirija i Vavilon. Iako nije lako pratiti kako se sve tačno odvijalo, čini se da su Eblu napali Sargon I Veliki (ne Sargon koji se spominje u Izaiji 20:1), a potom i njegov unuk Naram-Sin. Arheološki dokazi pokazuju da su sukobi bili žestoki, a pljačkaški pohodi surovi.

Međutim, kako je već spomenuto, grad se ponovno uzdigao te je čak imao važnu ulogu u tom području. Novi grad sagrađen je prema preciznom planu, koji je trebao istaknuti njegov sjaj i veličinu. Donji dio grada imao je sveto područje posvećeno boginji Ištar, koju su i Vavilonci smatrali boginjom plodnosti.
Kao što je bilo uobičajeno za drevni Istok, i Ebla je imala panteon bogova, odnosno u njoj su se poštovala razna božanstva. Neka od njih bili su Baal, Hadad i Dagan. Čak su iskazivali čast bogovima drugih naroda.

No Eblanci se nisu baš posve uzdali u svoje bogove. Novoizgrađena Ebla bila je okružena impresivnim dvostrukim zidinama koje niti jednog neprijatelja ne bi ostavile ravnodušnim. Spoljnjii zidovi su bili opsega gotovo tri kilometra. I sad se još mogu jasno raspoznati.
Pa ipak, i obnovljena je Ebla došla svom kraju. Verojatno su Hetiti oko 1600. pr. n. e. naneli konačni poraz gradu koji je nekad bio velika sila. Prema rečima jedne drevne pesme, Ebla se “poput vaze smrska”. Ubrzo nakon toga počela je iščezavati iz istorije. U jednom dokumentu, koji su krstasi napisali dok su 1098. nadirali prema Jerusalimu, spomenuto je mesto na kojem se pre nalazila Ebla, a opisano je kao udaljeno naselje po imenu Mardik. Tek nakon mnogo vekova Ebla je ponovno otkrivena i tako spašena od zaborava.

Jedan članak objavljen 1976. u časopisu Biblical Archeologist izazvao je zanimanje bibličara. Stručnjak koji je dešifrirao tekst pločica iz Eble spomenuo je kao mogućnost da su na njima, između ostalog, navedena imena ljudi i mesta o kojima je vekovima kasnije pisala Biblija. Neki koji su možda uzeli preveliku slobodu tumačenja onoga što je stajalo u tom članku počeli su pisati da je Ebla dala arheološki dokaz točnosti Prve knjige Mojsijeve (Postanka). Isusovac Mitchell Dahood tvrdio je da “glinene pločice [iz Eble] rasvjetljavaju nejasnoće u Bibliji”. On je verovao da bi se uz pomoć tih pločica mogao rešiti “problem starosti imena izraelskog Boga”. No, sada se ti tekstovi proučavaju s većom objektivnošću. S obzirom na to da i hebrejski i eblaški pripadaju semitskim jezicima, ne može se isključiti mogućnost da imena nekih gradova i osoba mogu biti slična ili identična onima u Bibliji. Ipak, to ne dokazuje da se ona doista i odnose na ista mesta ili ljude. Budućnost će pokazati u kojoj će mjeri otkrića iz Eble uticati na izučavanje Biblije