Covek sa gvozdenom maskom ( The Man in the Iron Mask )

Čovek sa gvozdenom maskom je jedan od najčuvenijih zatvorenika u francuskojistoriji. Misterija koja okružuje njegov život, kao i razni filmovi i romani koji ga opisuju ne prestaju da pobuđuju maštu.Polazna tačka legende je smrt koja je, posle dugog zatočeništva, zadesila 19. novembra 1703. u zloglasnom zatvoru Bastilja jednog zatvorenika čije ime, kao ni razloge hapšenja, niko nije znao. Sahranjen je pod imenom Marchiali.

Dana 4. septembra 1687, usred vladavine Luja XIV, jedne rukopisne novine, koje su se krišom čitale, izvestile su svoje čitaoce da je oficir g. De Sen-Mars odveo „po kraljevom naređenju“ nekog zatvorenika utvrđavu na ostrvo Sent Margerit, u Provansi. „Niko ne zna o kome je reč; zabranjeno je izgovoriti njegovo ime i postoji naređenje da se ubije ukoliko ga sam izusti; sproveden je nosiljkom sa čeličnom maskom na licu, a sve što se moglo doznati od g. De Sen-Marsa bilo je da je taj sužanj dugo vremena proveo u Pinjerolu i da javnost veruje kako je on mrtav.“
Zatim, 29. septembra 1698. druge novine obznanile su da je „g. De Sen-Mars, koji je bio upravitelj ostrva Sent Onora i Sent Margerit, stigao ovde pre nekoliko dana da bi preuzeo upravljanje Bastiljom, po želji Njegovog Veličanstva.“ Dana 3. oktobra isto glasilo dodalo je da je „g. De Sen-Mars preuzeo rukovođenje Bastiljom, u koju je smestio zatvorenika koji je putovao s njim, a drugog je, prolazeći kroz Lion, ostavio u mestu Pjer an Siz.“
Drugo pominjanje zatvorenika sa gvozdenom maskom nalazi se u knjižici anonimnog autora: Tajni memoari u prilog istoriji Persije (Amsterdam, 1745, in-12), koja nije ništa drugo do satira o političkim i ljubavnim spletkama na dvoru Luja XIV, pod persijskim imenima. U njoj se govori o poseti regenta jednom maskiranom političkom zatvoreniku. Taj zatvorenik, koji je premešten iz tvrđave grada Hormuza (ostrvo Sent Margerit) u tvrđavu grada Isfahana (Bastilja), nije niko drugi do Luj Burbonski (1667—1683), grof od Vermandoa, sin Luja XIV i gđice De La Valijer, uhapšen jer je lupio šamar prestolonasledniku, a za koga se smatralo da je umro od kuge. „Zapovednik gradske tvrđave Hormuz, kako se navodi u Memoarima, odnosio se prema svom zatvoreniku s najdubljim poštovanjem; lično ga je posluživao i preuzimao bi poslužavnike na vratima ćelije iz ruku kuvara, od kojih nijedan nikada nije video lice Žijafea (Giafer) (grof od Vermandoa). Princ se jednoga dana dosetio da vrhom noža ureže svoje ime na poleđini tanjira. Rob u čije je ruke taj tanjir dopao verovao je da će se dodvoriti komandantu time što će mu odneti tanjir i nadao se da će za to biti nagrađen; ali se ovaj nesrećnik prevario u svojim očekivanjima, te je odmah izvršio samoubistvo kako bi sa njim bila pokopana strogo čuvana tajna. Žijafe je ostao zatočen tokom više godina u citadeli Hormuza. Napustio ju je samo jednom, i tom prilikom je premešten u citadelu Isfahana, kada je Ša-Abas (Luj XIV) poverio na upravljanje tvrđavu Isfahana komandantu, kao znak zahvalnosti za njegovu odanost. Preduzete su mere opreza, kako u Hormuzu tako i u Isfahanu, te je princu stavljena maska pošto su, iz razloga moguće bolesti i drugih razloga, morali da ga izlože pogledima. Nekolicina ljudi od reči potvrdila je da je videla u nekoliko navrata tog maskiranog zatvorenika kako se obraća upravitelju na „ti“, dok je, s druge strane, upravitelj njega bezgranično uvažavao.“

Legendu je prvi začeo Volter posvetivši „Čoveku sa gvozdenom maskom“ deo XXV poglavlja knjige Vek Luja XIV, koja je prvi put štampana 1751. godine. Ističući da je ta osoba bila lišena slobode iste godine kada je umro Žil Mazaren, 1661, on je prvi koji je izneo detalj, osmišljen da pobudi maštu, o „masci na čijem su se podbradniku nalazile čelične opruge koje su mu ostavljale mogućnost da jede sa maskom na licu“ dodajući: „Postojalo je naređenje da ga ubiju ako se razotkrije.“ Napominje, takođe, da su se prema zatvoreniku odnosili sa najvećim počastima, da mu je svirana muzika u ćeliji i da je: „Ispoljavao je sklonost za odećom izvanredne finoće i čipkama.“ Godine 1752. novo izdanje knjige Vek Luja XIV donosi anegdotu o srebrnom tanjiru na kojem je zatvorenik napisao svoje ime bacivši ga potom kroz prozor zatvora; pronašao ga je nepismeni ribar i odneo upravitelju zatvora koji mu je rekao, pošto se prethodno uverio da ribar nije mogao odgonetnuti šta je na tanjiru pisalo: „Hajdete, treba da budete veoma srećni što ne umete da čitate.“
Izvod iz zapisnika vođenog u zatvoru od 19. novembra 1703. svedoči o smrti zatvorenika u Bastilji. Zapisnik je vodio poručnik Etjen di Žinka:

„U ponedeljak 19. novembra 1703. zatvorenik koji je stalno nosio crnu baršunastu masku — a koju je g. De Sen-Mars, upravitelj, bio doneo zajedno sa njim sa ostrva Sent Margerit — koju je dugo vremena čuvao, osetio se loše po izlasku sa mise i umro je istoga dana u deset sati noću ovaj nepoznati zatvorenik koji je tako dugo bio čuvan sahranjen je u utorak u četiri sata posle podne, 20. novembra na groblju Sen Pol, u našoj parohiji; u grobljanskom zapisniku g. De Rozarg, vojni lekar, i g. Rej, hirurg, nadenuli su mu ime koje meni nije poznato.“ na margini je zabeleženo: „Posle sam saznao da su ga u zapisniku zaveli pod imenom g. De Maršiel i da je sahrana plaćena 40 livri.“ Zapisnik koji je vođen u parohiji Sen Pol navodi sa svoje strane: „Dana 20. novembra o. g. Maršioli [ili Maršiali], star oko četrdeset pet godina, preminuo je u Bastilji, a njegovo telo sahranjeno je na groblju Sen Pol u njegovoj parohiji, u prisustvu g. Rozarga, vojnog lekara, i g. Regla, hirurga Bastilje, koji je dao svoj potpis.“
Godine 1769. u Raspravi o različitim vidovima dokaza koji služe da ustanove istinu u istoriji, Per Grife (1698—1771) dao je sledeća pojašnjenja.

„Među oficirima, vojnicima i poslugom još je živo sećanje na zatvorenika sa maskom, a brojni očevici svedoče da je bio otišao u dvorište ne bi li prisustvovao crkvenoj službi. Čim je umro, spalili su uglavnom sve što je koristio, poput rublja, odeće, dušeka, pokrivača; sastrugali su i okrečili sve zidove njegove sobe, promenili pod i tako uklonili sve tragove njegovog boravka iz bojazni da je mogao sakriti koju cedulju ili kakav znak koji bi otkrio njegovo ime.“
Zatvorenik je stigao zajedno sa svojim tamničarem Beninjom Dovernj de Sen-Marsom (bivšim musketarom i osobom od poverenja Fransoa Mišel Le Teljea, tj. markiza Luvoa) kada je ovaj postao upravnik Bastilje 1698. godine. Ovo potvrđuje drugi izvod iz zapisnika o primanju zatvorenika od 18. septembra 1698:

„U četvrtak 18. septembra u tri sata popodne gospodin De Sen-Mars, upravnik zamka Bastilja, došao je po prvi put nakon službovanja na ostrvima Sent Margerit i Sent Onora i doveo sa sobom na nosiljci starog zatvorenika koji je bio utamničen u Pinjerolu, kog je uvek držao sa maskom na licu, čije ime se ne izgovara [...] tog zatvorenika će opsluživati g. De Rozarg, a hraniće ga gospodin upravnik“.
Prilikom dolaska na ostrvo Egzil, Sen-Mars je bio u pratnji dvojice zatvorenika: „Njegovo Veličanstvo smatra da je dobro što vam predaje ostrvo Egzil na upravljanje na koje će biti premešteni zatvorenici koji su pod vašim nadzorom a za koje misli da su isuviše važni da bi bili prepušteni ikom drugom osim vama“ (Pismo koje je Luvoa uputio Sen-Marsu 12. maja 1681). „Staraću se o dvema zatvorskim ptičicama koje su mi poverene na čuvanje, koje nemaju drugog imena do gospoda iz donje kule“ (Sen-Mars u pismu D’Estradu, 25. juna 1681). Za ove zatvorenike bilo je procenjeno da su isuviše značajni te im je bio sagrađen na Egzilu poseban zatvor, što je, inače, na više meseci odgodilo njihov transfer na novu lokaciju.Iz ovoga proizilazi da je zatvorenik sa maskom bio nerazdvojni pratilac Sen-Marsa prilikom svakog njegovog premeštanja na novu službu: bio je sa njim na ostrvu Sent Margerit, koje pripada grupi Lerinskih ostrva (u blizini kanske obale), na koje je stigao 30. aprila 1687, a pre toga na ostrvu Egzil, na koje je bio premešten 1681, kao i na tvrđavi u Pinjerolu, u Pijemontu, kojom je Sen-Mars komandovao od 1665. do 1681. godine.
Jedan od dvojice zatvorenika o kojima se govori preminuo je potkraj 1686. godine ili na početku 1687, neposredno pre nego što je Sen-Mars bio premešten na ostrvo Sent Margerit. Drugi zatvorenik stigao je na Sent Margerit 30. aprila 1687. u nosiljci zatvorenoj ciradom. Namenili su mu zaseban zatvor, sa pogledom na more, u koji se moglo stupiti samo pošto se prethodno prođu višestruka uzastopna vrata.
Zatvorenik je stigao u Pinjerol 24. avgusta 1669. Dana 19. jula Luvoa piše Sen-Marsu o zatvoreniku kojeg mu je poslao: „od najveće je važnosti da bude dobro čuvan i da ni na koji način ne može da saopštava novosti, ni pismom nikome postarajte se da u narednim danima prostorije u kojima bude boravio ne pružaju pogled na mesta kojima neko može prići i neka budu sa više vrata, zabravljenih jedna za drugim, tako da vaši stražari ne mogu ništa čuti. Treba da vi lično odnesete ovom jadniku jedanput dnevno nešto od čega će moći da preživi taj dan i da nikada ne slušate, ni pod kakvim izgovorom, ono što vam želi reći, preteći mu uvek da ćete ga ubiti ako ikada zausti da vam kaže bilo šta drugo osim o svojim osnovnim životnim potrebama“.
Kada je Luvoa umro, 1691, njegov sin Barbezije, koji ga je nasledio, pisao je Sen-Marsu kako bi potvrdio ranije data uputstva: „Kada budete imali nešto da me izvestite o zatvoreniku o kome se starate dvadeset godina, molim vas da preduzmete iste mere opreza kao kada ste obaveštavali g. Luvoa. 
Identitet Izneto je nekoliko desetina teorija počev od XVII veka (neki vele da ih je bilo 48). Najpoznatija teorija je da je čovek sa gvozdenom maskom bio brat blizanac Luja XIV. Postoje, takođe, nagađanja da se radilo o neželjenom sinu Ane Austrijske. Francuski erudita Anatol Loken zdušno je branio tezu prema kojoj je čovek sa gvozdenom maskom bio Molijer. Misterija je pobudila maštu mnogih ljudi, među kojima i romanopisca Aleksandra Dime.
Teza koju je postavio Volter jeste da je čovek sa gvozdenom maskom bio brat blizanac Luja XIV i, da bi se priča još začinila, stariji brat, koga su, iz nedovoljno poznatog razloga, Ana Austrijska i Mazaren zbacili sa trona i podizali na tajnom mestu sve do smrti Mazarena; Luj XIV je doznao za tajnu i odlučio da preduzme dodatne mere opreza kako afera nikada ne bi bila otkrivena.
Drugi potvrđuju da je čovek sa gvozdenom maskom bio brat blizanac ali mlađi brat, koji je sakriven kako bi se izbeglo moguće osporavanje nosioca trona.
Prema drugim pretpostavkama, čovek sa gvozdenom maskom bio je kopile Ane Austrijske (rođeno 1636), čiji je otac prema nekima bio vojvoda od Bakingema, prema drugima neki monah po imenu Fijakr, neki idu dotle da tvrde da mu je otac bio kardinal Mazaren (i da je rođen 1644, dakle mnogo posle Luja XIV koji prema tome nije imao nikakvog razloga da dotičnog drži zatvorenog).
Ova nagađanja inspirisala su Aleksandra Dimu u delu Vikont od Braželona (on, ipak, tvrdi da je čovek sa gvozdenom maskom bio mlađi brat Luja XIV, rođen nekoliko časova kasnije) i Viktora Igoa u Bliznacima (nezavršena drama, 1861).
Treba napomenuti da je Luj XIV imao dve godine mlađeg brata Filipa I Orleanskog (1640—1701).
Prema Pjer-Žaku Arezu, koji je doradio tezu Pola Lakroa (1836), čovek sa gvozdenom maskom nije niko drugi do ministar finansija Nikola Fuke, uhapšen u Pinjerolu 1665. godine.
On je zvanično preminuo od posledica moždanog udara u Pinjerolu u 65. godini, 23. marta 1680, dvadeset tri godine pre čoveka sa gvozdenom maskom. Ali prema pristalicama ove teorije taj datum je lažan, a telo drugog zatvorenika Dožea, koji je bio Fukeov sluga (v. dole), predstavljeno je kao telo ministra. Ovu nameštaljku su izveli Žan-Batist Kolber i markiz Luvoa kako bi osujetili puštanje na slobodu Fukea, kome je malo nedostajalo da dobije pomilovanje i čijeg su se lukavstva i uticaja plašili. Međutim, ako je Fuke živeo sve do 1703. godine, to znači da je živeo 88 godina, što je za to vreme bilo jako dugo, pogotovo za jednog zatvorenika. Uostalom, članovi Fukeove porodice izjavili su da su prisustvovali njegovoj sahrani i nikada nijedan član porodice nije njegovu smrt doveo u pitanje.