Beykimo

Dramaticna priča o brodu “Beykimo”, zasigurno, je autenticna a o njegovom fantomskom lutanju postoje i verodostojni službeni izveštaji. Tridesetih godina 20-og veka, ovaj brod plovio za kanadsku kompaniju “Hudson Bey”, a njegova je uobičajena ruta bila Vankuver - Severno ledeno more, gde je, za vreme kratkog arktickog leta, na najsevernijim ostrvima, otkupljivao krzna polarnih zivotinja.
Jula 1931. “Beykimo” je krenuo na svoju desetu plovidbu. Kapetan broda John Cornvoll je bio iskusan moreplovac, ali su se za vreme duge plovidbe, nevolje nizale jedna za drugom. Prvo je došlo do teškog kvara na brodskom motoru, a onda ih je, nenadano rani dolazak zime, zatekao u opasnom Severozapadnom prolazu. Jednog jutra je brod osvanuo opkoljen opasnim ledom. Verujuci da će sledecih dana led zdrobiti njihov brod, posada je odlučila da ga napusti i, zajedno s tovarom skupocenog krzna, na obali podigne improvizirani logor u kome ce sacekati sledeće leto.
Snežne su mećave trajale mesecima. Kad su se najzad stišale, posada je s užasom konstovala da njihovog broda više nema na mestu gde su ga ostavili, a potraga je uskoro pokazala da “Beykimo” nije potonuo, niti ga je led zdrobio. Brod je jednostavno nestao!

Misterija je trajala tri nedelje, sve dok im jedan Eskim nije javio da se njihov brod, okovan ledom, nalazi osamdesetak kilometara daleko od njihovog logora. Ljudi su požurili prema označenom mestu i zaista, u sumrak jednog dana, ugledali su svoj brod. Odlučili su da se ujutru ukrcaju i provere u kakvom je stanju, ali kada su se ujutro probudili - “Beykima” vise nije bilo!
Ponovni nestanak broda pao bi u zaborav da na njega, pet meseci kasnije, nije naišao poznati istrazivač Lesli Marvin. On se čak popeo na ukleti brod gde je, na svoje ogromno čuđenje, sve mašine zatekao u ispravnom stanju, ali kako sam nije ništa mogao preduzeti da bi definitivno spasio brod, o svom je neobicnom otkricu, poslao izveštaj Obalskoj kontroli.
Skoro pune dve godine kasnije, kada je već pao u zaborav, jedna je grupa Eskima ugledala “Beykimo” kako mirno plovi kraj rta Barrow, na severnoj obali Aljaske. Znajuci da je za njegovo otkrivanje i spasavanje, kompanija “Hudson Bey” raspisala veliku nagradu, Eskimi su uskočili u svoje lake čamce i krenuli prema brodu. Stigli su ga u sami sumrak i upravo kada su se ukrcali, digla se najjača snjezna bura koju su ikada doziveli. Ogromi su se talasi poigravali s brodom, koji je zlokobno škripao i stenjao. Eskimi su bili ubeđeni da im je kucnuo posljednji čas. No, srećom, nije bilo tako.
Posle desetak dana oluja se stišala, a kako su bili uvereni da brodom upravljaju zli duhovi, Eskimi su se, brzebolje, prebacili u svoje čamce i vratili na obalu neobavljenog posla.
Tokom sledećih pet godina “Beykimo” je viđan na različitim mestima, pa je među Eskimima s pravom dobio epitet avetinjskog broda. Najzad, kapetan Polson naišao je na ukleti brod zarobljen ledom, pa je sa svojim mornarima prešao na njegovu palubu. Brodske su mašine bile u ispravnom stanju, ali je i Polsonu izmakla obećana nagrada. Pre nego što je uspeo da pokrene brod, nebo se smracilo nagovjestavajuci nevreme. Polson se morao pobrinuti za sigurnost svoga broda, pa je, teška srca, odustao od spasavanja “Beykima”. Brod je ponovo nestao.Posle toga, o avetinjskom se brodu više ništa nije čulo sve do 1952. kada su ga ponovo u Severozapadnom prolazu videli Eskimi s Aljaske. Plovio je izmedu santi leda, kao da su ga vodile neke više sile. Na kraju je nestao sa vidika i više ga nikada niko nije sreo i video...