Najraniji pisani tragovi govore da je ouija tabla bila u upotrebi još za vreme Rimskog imperatora Valensa, u cetvrtom veku nove ere, mada neki istraživaci tvrde da su Grci znali za nju još pre Hrista. Posle mnogo vekova, godine 1890, ideju su iskoristili Carls Kenard (Charles Kennard) i Ilaja Bond (Elijah Bond), prilagodili je savremenoj upotrebi i patentirali je. Oni su svom pronalasku dao ime uija, što na egipatskom navodno znaci “dobra sreca”. Sitnicavi ljudi su zavirili u recnik i videli da uija na egipatskom ne znaci baš ništa, pa se Kenard ispravio i rekao da je to odgovor koji je on u jednoj seansi dobio od same table, tako da je taj naziv i ostao. Posle samo dve godine, Kenardovu firmu, koja je proizvodila tablu, otkupio je njegov bivši poslovoda Viljem Fuld (William Fuld). Prvi potez novog vlasnika bio je da “preuredi” istorijat table, pa je rekao da je on pronalazac i da je izraz uija nastao spajanjem francuskog oui i nemackog ja (obe reci znace “da”, pa bi prevod bio “Da-da”). Godine 1966. patent je otkupila firma Braca Parker (Parker Brothers) i od tada se ona proizvodi u Salemu.
Na glatku površinu stola postavlja se veliki krug na kome su ispisana sva slova i cifre, a cesto postoje i neke fraze, kao što su “Da”, “Ne”, “Zdravo”, “Zbogom”, “Necu ti reci ovoga puta”, “Pitaj me ponovo za sedam dana” i tako dalje. Kao pokazivac koristi se planšeta (mali stabilni predmet sa tri glatke nožice) tako što na njoj dve osobe drže po dva prsta (kažiprst i srednji prst). Pošto ona slobodno klizi po stolu, ucesnicima je lako da je pokrecu do željenih slova ili cifara po redosledu kojim ce se formirati poruka.Obicno se bira takav scenario koji ce igri dati misticni ili okultni smisao, pa se sve pretvara u spiritisticku seansu. To je, recimo, razgovor sa umrlim ili imaginarnim osobama. Ucesnici na glas postavljaju pitanje, a prozvana osoba im odgovore daje kroz njihove pokrete. Tako pocinje dijalog izmedu ucesnika u igri sa jedne i prozvane osobe ili neke natprirodne sile sa druge strane. S obzirom da je površina stola glatka (ovo je važan uslov), otpor trenja je veoma mali pa se stvara iluzija da planšetu zaista pokrece neko treci.
“Medijumi” u ovoj igri su dve osobe. Ovo daje atraktivnu dimenziju ideomotornom efektu, jer naizmenicno (i potpuno nesvesno) preuzimanje inicijative pri pokretanju caše daje nepredvidljive i zanimljive rezultate. Uz dobro pripremljenu atmosferu, narocito ako su ucesnici i posmatraci skloni mistici, efekat je tako snažan da psihicki labilne osobe mogu da zapadnu u ozbiljnu krizu. Mnogi su ovaj dramaticni efekat iskoristili za tvrdnju da je za amatere opasno da se bave tako delikatnim stvarima kao što je prizivanje duhova. Sa ovim bismo mogli da se složimo, narocito ako su pomenuti amateri sugestibilni i ako to što su videli ne prihvataju kriticki.
Нема коментара:
Постави коментар