Странице

уторак, 7. април 2015.

Sveti Gral ( Holy Grail )





Sveti Gral, fenomen u zapadnjačkoj kulturi za kojim se traga još od krstaških ratova, tema je mnogih legendi, priča i fantazija. To je čaša koju je Isus Hrist koristio na tajnoj večeri sa svojim apostolima, to je čaša u kojoj je uhvaćena Isusova krv kada je proboden na krstu, to je tajanstveno blago koje su vitezi Templari doneli iz Palestine, to je... To je relikvija, tajanstveni sveti predmet o kome ne znamo ništa sa sigurnošću, već možemo samo da nagađamo o čemu se tačno radi. Prvi put se pojavljuje u legendi o kralju Arturu početkom 12. veka u delu Kretjena de Troa,’’Persival, priča o Gralu’’ (Chretien de Troyes; Perceval, le Conte du Graal) kao jedan od zadataka koje je Artur dao svojim vitezovima okruglog stola.
Etimološko značenje reči Gral, ili Graal, ne postoji jer takva se reč ne pojavljuje ni u jednom evropskom jeziku kao reč sama po sebi. Oblik pisanja samog pojma, Sain Graal, doveo je u nedoumicu mnoge stručnjake koji su se time bavili, pa su krenuli u kombinatoriku kako bi pronašli koren reči. Tako su drugu verziju naziva San Graal, spojili u jednu, Sangraal, razdvojili je ponovo i dobili Sang Raal (u srednjovekovnoj Španiji bi to nedvosmisleno značilo Kraljeva krv). Ova kovanica predstavlja osobu kraljevskog porekla, i mnogi su našli da odgovara opisu jer po njima Isus i jeste bio potomak Davida, izraelskog kralja. Ako je to tačno, tada bi se pojam Gral odnosio na njegove potomke, što objašnjava zašto crkva nije prihvatila širenje legende o Gralu. Isus nije bio oženjen i nije imao potomke. Ali, ako već nije prihvatila, zašto se nije suprotstavila ovom verovanju? Crkva uvek odlučno demantuje ono što joj ne odgovara, tako da ovo malo zbunjuje.

Istoričari koji su se bavili Gralom podelili su se u tri struje. Prvi su govorili da je Gral pehar koji je koristio Isus na tajnoj večeri i u kojem je sakupljena njegova krv. Taj pehar i koplje kojim je proboden Isus je u Britaniju doneo Josip iz Artimaeje (Joseph of Arimathea) čovek koji je svoj već pripremljen grob ustupio Isusu nakon njegovog razapinjanja i koji je zaslužan za širenje Hrišćanstva u Britaniji. Drugi su govorili da je legenda o Gralu samo skup keltskih legendi koje su iskorišćene od strane hrišćana u svrhu širenja religije. Kelti su lakše prihvatali svoje nasleđe od tuđeg. Treći su govorili da je priče o Gralu skrivaju tajno okultno nasleđe koje se prenosi vekovima zaslugom tajnog društva iz tog vremena. Iskreno, prva verzija je najprihvatljivija običnom čoveku, ali i ona, kao i ostale dve, ima više dokaza da se opovrgne nego potvrdi.
Najintrigantnije u celoj toj priči je da legenda o Gralu nigde ne spominje Crkvu, kao najvećeg ''zaštitnika'' religije. Na stranu to što Crkva o Gralu nema zvaničan stav. Tako je Gral postao jedina hrišćanska relikvija koja nije pod zaštitom Crkve nego grupe nezavisnih čuvara koji svoje pravo i autoritet zasnivaju na Josipovom pravu, dakle direktno od Isusa. To se slaže sa pojavom jeretičkih pokreta širom zapadnog hrišćanstva između 11. i 13. veka. Sada je vreme da se u celu priču upletu Templari, viteški red koji je bio poznat po poprilično neuobičajenom tumačenju religije,izuzetno jakom finanasijskom i političkom uticaju u to vreme. Kao mnogi viteški redovi tog doba, a i verske sekte, Templari su imali svoje verske ceremonije o kojima se malo zna. Crkva ih je udruženim snagama katoličkih vladara rasformirala nakon dugih krvavih borbi, ali ih nije zatrla. Postoji priča da je malobrojna grupa vitezova pobegla sa svojim blagom koje su čuvali u Škotsku. Malo je verovatno da bi 5-6 ljudi odnelo svo blago Templara, pa se postavlja pitanje, da li je Gral bio ono što je ovaj viteški red čuvao po cenu svoje smrti? Tu je zatim i priča o Katarima, u Francuskoj, jeretičkom pokretu koji se širio u 11. veku. I tu se provlači priča o bogatstvu jeretika koji su ovi izneli prilikom begstva iz svog poslednjeg uporišta u Monseguru.
Sve u svemu, Gral nikad nije bio dostupan pogledu širokih masa, a trag mu se gubi oko 14. veka. Od tada, to je samo priča koja budi maštu avanturista, istoričara i naučnika (ne i Crkve), da pronađu tu relikviju koja može dati večni život onom koji ga koristi. Potraga za Svetim Gralom se nastavlja, a da li će biti pronađen, i kada, to samo Bog zna.

Нема коментара:

Постави коментар