Princevi u kuli - ( Princes in the Tower )

Priča o dvojici prinčeva iz londonskog Towera jedna je od najpoznatijih engleskih istorijskih priča. Šta se dogodilo dečacima, Edwardu V i njegovom bratu, Richardu, krajem 15. veka? Zadnje što je poznato je da ih je kralj Richard III smjestio u Tower – nakon čega im se gubi svaki trag. Lista sumnjivaca sadrži nekoliko imena; uglavnom svi, zbog interpretacija istorijskog  konteksta, smatraju Richarda III odgovornim za moguće ubistvo. Ipak, potpuno optužujući dokazi – ne postoje, što daje povoda i brojnim drugim teorijama, a tokom tudorskog i viktorijanskog perioda ova je priča dodatno uzdignuta na nivo legende te su joj, verovatno, dodani i pokoji detalji, zbog kojih je danas teško presuditi ko bi mogao biti odgovoran za nestanak dvojice prinčeva…

Istorijske  činjenice koje su poznate i koje nisu pod znakom pitanja su sledeće: Dva dečaka, prinčevi, sinovi kralja Edwarda IV, nestali su, potpuno, s engleske istorijske scene krajem 15. veka. Jedan od dečaka, Edward V, trebao je naslediti presto. Drugi, mlađi, Richard od Shrewsburyja, bio je prvi Vojvoda od Yorka. Kraljevska linija nasleđivanja trebala je proći linijom ovih dečaka…
Prinčevi su proglašeni nelegetimnim naslednicima kralja odlukom Parlamenta 1483. godine.
Njihov ujak, Richard III, bio je brat kralja Edwarda IV.
Richard III, nakon smrti Edwarda IV, u trenucima kada je mladi princ Edward trebao naslediti svog oca, proglašava se Lordom Protectorom, te de facto počinje vladati kraljevstvom.
Potom, Richard III smešta obojicu prinčeva u londonski Tower kako bi ih “zaštitio”.
Nedugo nakon toga, Richard III okrunjen je za kralja, a mlade prinčeve više niko nikad nije video.

Sablasna istorijska činjenica koja je takođe poznata jeste ta da su, prilikom preuređenja Towera dvestotinjak godina kasnije, 1674., u Beloj kuli (White Tower) ispod stepenica koje su vodile do samoga vrha tvrđave pronađeni ostaci kostiju dece. Tada se odmah počelo pretpostavljati da bi se moglo raditi o dvojici nestalih prinčeva, pa su kosti pokopane u Westminsterskoj opatiji. Međutim, nikakva kasnija istraživanja niti iskopavanja – uključujući i ono koje je sprovedeno 1933. kada su ispod tih stuba pronađene i ljudske i životinjske kosti – nisu mogla niti potvrditi niti opovrgnuti da se zaista radi o prinčevima.

Lista mogućih sumnjivaca za nestanak dvojice prinčeva potencijalno je prilično dugačka. Osim očitog sumnjivca  pojavile su se i razne druge teorije.
Ukoliko je on krivac – a moderni istoričari smatraju kako se najverovatnije radi upravo o njemu – Richard III bio je prilično bahat, budući da nikada nije progovorio niti jedne jedine reči o temi dvojice prinčeva, niti je pokušao “naručiti” i “namestiti” barem bilo kakvu istragu kojom bi se prikrili tragovi. Mogući dokazi u prilog činjenice da je Richard III, na ma koji god način, skrivio smrt i nestanak dvojice prinčeva poprilični su. Osim što je okrunjen za kralja nedugo nakon nestanka prinčeva, nije teško zaključiti da uopste nije odigrao svoju ulogu Lorda Protectora, zašitnika maloletnih potencijalnih vladara, budući da su obojica prinčeva “nestala” za vreme njegovog mandata kao protektora.

Ako je zaista nevin, Richard III mogao je provesti pravu istragu ili – ukoliko su prinčevi još bili živi – pokazati ih javnosti; uglavnom, mogao je povući niz inteligentnih poteza da spreči priču kako je odgovoran za njihovu smrt (što se, dakako, počelo pričati odmah u trenutku kada su prinčevi nestali).
Kralj Henry VII drugi je na popisu potencijalnih sumnjivaca po kriterijumu verovatnosti. Njegov je potencijalni motiv također jak: porazio je Richarda III u bici za presto, te se oženio Richardovom sestrom, Elizabetom od Yorka, čime je podrupirao svoje pravo na engleski prijesto (pravo koje je, po ostalim kriterijumima, bilo dosta slabo). Da je bilo koji od dvojice mladih prinčeva živ, to bi znatno umanjivalo Henryjeve šanse da se dokopa engleskog prijestola. Zanimljivo je da je Henry VII u kampanji protiv Richarda III, kada je došao na vlast, poništio odluku parlamenta koja je prinčeve proglasila nelegitimnim naslednicima, pa je ispalo kao da je s vlasti smenio uzurpatora, a ne pravoga kralja. Međutim, u obranu Henryja VII valjda reći da je prilično neverojatno da je imao išta s nestankom ili smrti prinčeva, budući da je od 1483., kada su oni zadnji puta viđeni, pa do trenutka kada je Henry VII uopste došao na vlast prošlo čak šest godina!

Ima još potencijalnih sumnjivaca; James Tyrell imao je jak motiv, jer se godinama borio za dolazak kuće York na kraljevski prijesto (što ga je na kraju stajalo glave – pogubio ga je upravo Henry VII tokom jedne od mnogobrojnih pobuna i pokušaja da ostvari svoj cilj). Pre smaknuća, Tyrell je, navodno, priznao da je ubio prinčeve po nalogu Richarda III, no kako se radilo o iznuđenom priznanju čoveka osuđenog na smrt – teško je u njega u potpunosti povjerovati.

Četvrti mogući sumnjivac je Henry Stafford, Vojvoda od Buckinghama, osoba koja je bila jedan od najvećih Richardovih saveznika a kasnije se pretvorila u njegova velikog neprijatelja (što ga je takođe stajalo glave). Moguća je teorija da je Buckingham priželjkivao presto za sebe (na kojega je, linijama nasljeđivanja, također imao određeno pravo) ili da je radio za potencijalnog budućeg kralja Henryja VII. No, Buckinghamovu eventualnu krivnju teško je dokazati u svetlu činjenice da je sam Buckingham pogubljen iste godine kada su prinčevi poslednji put viđeni.

Ko je, dakle, na kraju odgovoran za nestanak i eventualnu smrt dvojice mladih prinčeva? Jedan od načina da izrazite svoje mišljenje jeste i poseta Toweru, gde možete pročitati razne teorije o sumnjivcima i o tome kako je zločin izveden, a nakon toga odigrati ulogu porote: pritiskanjem dugmeta na zidu dajete “glas” najverovatnijem sumnjivcu. 

No, kako nije baš verovatno jednostavno “nestajanje” dvojice prestolonaslednika bez ikakvog traga, čini se da bismo mogli poverovati istorijskim argumentima – koji, dakako, danas ne bi prošli na sudu kao stvarni dokazi, budući da se radi samo o indicijama – i prihvatiti mogućnost da je Richard III na neki način bio povezan s njihovim nestankom i ubistvima. Pravu istinu najverovatnije nećemo nikada saznati: prilično je teško razdvojiti samog kralja i njegova dela od mita koji je, tokom više od 500 godina, ovako stvoren.