Странице

уторак, 8. септембар 2015.

Groblje slonova - ( Mystery of the Elephant Graveyard )



Postojanje masovnog groblja na koje slonovi idu da  umru ostaje mit. Smatra se da je povlačenje starih i umirućih slonova, stvar instinkta, tako da oni umiru daleko od stada, tako da se ne koči napredak onih koji ostaju iza. Čak i oni istraživači koji tvrde da su nabasali na ove masovne grobnice nisu u  mogućnosti da ga  ponovno 
pronadju i tako  dokazu svoje tvrdnje. Ovo legendarno mesto, koje privlaci slonove misterioznom silom da bi umrli,  ne  može se objasniti prirodnim ili fizičkim zakonima. Smatra se da postoji u pustinjama Saudijske Arabije , ali oni koji su ga tražili, vratili su se nobavljenog posla, ili su nestali u pustinji.

Pronalazak  Groblja slonova je višestruko interesantan. Pohlepni lovci i trgovci sanjaju o hrpi slonovace koja mora ležati među ogromnim kosturima na ovom groblju. Oni maštaju o veličini kljova hiljada i hiljada veličanstvenih zveri koje su pronašle svoje posljednje počivalište u tim mitskim prostorima.

Drugi žele spasiti istraživače koji su nestali u potrazi za grobljima, verujući da su zarobljeni i da  ih drže u zatočeništvu čuvari groblja, kao kazna za traženje ovog svetog mesta. Postoji vjerovanje da cuvari čak ubijaju istraživače, a neki žele osvetiti njihovu smrt. Tu je i priča da  groblje sadrži knjigu uroka i magijskih tekstova koji nose rešenje za globalno ratovanje.

Oni koji su se vratili iz potrage za 
grobljem slonova  pričaju  zbunjujuce i nepovezane priče. Oni koji su pratili umiruce slonove iz dana u dan, na kraju samo su otkrili da ih je slon, iako bolestan, vodio u krug kako bi ih zbunio. To može objasniti smrt i dehidraciju mnogih neuspešnih istraživača.

Postoje neke teorije zbog kojih je taj mit je možda počelo. Moguće je da je veliki broj slonova uginuo na istom prostoru u kratkom vremenskom razdoblju kao rezultat velikih prehrambenih teskoca i nestašice vode. Grupe ili krda slonova mogu umreti od posledica prirodne katastrofe, kao što su poplave na tom području. Neke grupe su takođe otkrili mesta gde su nestale kljove svakog od slonova. To može značiti da su lovci uspeli okružiti velik broj životinja i masovno ih poubijali na  istom mestu.  Još jedna teorija je da su jaki vetrovi koji duvaju Savannah ravnicama, zapravo mogli oduvati suve kosti u zajednički prostor, dajući utisak da su svi ovi slonovi okupili na tom mestu da bi umrli, iako su u stvari, oni su mogli biti raštrkani sirom velike ravnice.

Životi, sposobnosti i ponašanje slonova mogu održati takvu fascinaciju za ljude. Doista, čak i njihove smrti nadahnjuju godine istraživanja i istraživanja. To je tajna o slonovima koje nadilazi naucno objašnjenje. 

Zanimljiv tekst na ovu temu , na Engleskom jeziku >http://www.animalliberationfront.com/News/2005_11/ElephantGraveyard.htm

Jos neke zanimljivosti procitajte u komentarima ispod.

3 коментара:

  1. Discovery je svojevremeno prikazao dokumentarac o afričkim slonovima koji su preko noći bukvalno uništili jedno selo. Ne samo da je bilo materijalne štete, već i dosta ljudskih žrtava. Dovedeni su stručnjaci (zoolozi) da ustanove razlog ovako agresivnog ponašanja slonova. Afrički slon je, doduše, za razliku od azijskog, prilično neukrotivog duha i nije retkost da ispolji agresivnost, ali sličan događaj do tada nije bio zabeležen.
    Stručnjaci su pošli od pretpostavke da je, možda, naselje zašlo na teritoriju slonova i da su se slonovi pobunili zbog uzurpacije njihovog životnog prostora (što ne bi bilo neobično). No, ispostavilo se da to nije slučaj. Zatim su razmatrali druge, različite mogućnosti koje bi uticale na promenu njihovog ponašanja: bolest, glad ... ali ni za to nije bilo indicija. Posmatrajući pomenuto krdo slonova, uočili su da se slonovi, nakon tog ataka na naselje, ponašaju potpuno normalno. Ničim nisu odavali utisak agresivnosti.
    Onda su od lokalnog stanovništva izvukli sledeći podatak: nekoliko dana pre tragedije, meštani sela su u blizini pronašli mladunče slona i doveli ga u selo. Slon se u tom delu Afrike tretira kao božanstvo, ne baš omiljeno, jer uništava letine. Šta su nameravali da učine sa slončetom nije objašnjeno, no – slonče je uginulo. Telo je ležalo u nekom ograđenom prostoru/štali na sred sela. Preživeli stanovnici tvrde da su slonovi (koji inače ne prilaze selu), od trenutka kada je slonče doneto, postepeno počeli da se približavaju i oglašavaju – što je među ljude unelo paniku.
    Stampedo je počeo ubrzo po uginuću slončeta. Ono što je zanimljivo: dok je većina krda gazila i rušila, jedan manji deo se zaustavio kod štale i tu čekao završetak akcije.
    Mrtvo slonče nije pronađeno, ali tragovi njegovog prisustva jesu. Naučnici pretpostavljaju da su slonovi odneli njegovo telo.
    Da li ovaj postupak liči na ono što bismo mogli, ljudskim rečnikom, nazvati tipičnom odmazdom? Da li je reč samo o instinktu (slonovi nanjušili mrvog člana čopora a možda i krv pa se razjarili), ili o nekom procesu planiranja, o kolektivnoj emociji (tuga, ljutnja) – niko za sada ne može sa sigurnošću utvrditi, ali takvo ponašanje svakako ne liči na ponašanje bića koje se rukovodi samo instinktima osnovnog bitisanja (jedenja, spavanja, parenja).

    ОдговориИзбриши
  2. Postoje odnosi životinja prema pripadnicima svoje vrste koji se smatraju ritualima, a ritual je, rekli su, svojstven isključivo čoveku. Afrički slonovi, npr, odaju poštu svojim mrtvima: kada god naiđu na groblje slonova, svaki član krda dotakne kosti i oglasi se specifičnom rikom.

    ОдговориИзбриши
  3. Vuk, npr, tačno zna kada mu se primiče trenutak smrti, i oglašava ga zavijanjem koje bismo mi, ljudi - laici, vrlo lako mogli definisati kao tužno, jer se razlikuje od načina, dužine (i tonaliteta) uobičajenog. Ostali vukovi se uznemire, kruže oko njega, poneki mu donese deo svog obroka, njuše ga, ližu, počinju da zavijaju istim tonalitetom, pa udruženo zavijanje podseća na savršeno usklađen hor. Čak i ako je vuk bio poslednji u čoporskoj hijerarhiji, okružuju ga svi – bez izuzetka, sa pažnjom, poniznošću i velikim interesom oko toga šta će se dogoditi, kao da se pred njima odvija finale drame/tragedije na pozornici.
    Velike mačke prilično jasno pokazuju stanje nemira, izbuđenosti, straha, bola ili smirenja ... ne samo očitim telesnim signalima. Čak i zagonetne, lunarne mačije oči su ogledalo unutrašnjeg stanja: tigar na umoru se bukvalno gasi ... postepeno zgasne sjaj u očima, oglašavanje postaje sve tiše i ... i to čak i onda kada životinja ne umire zbog bolesti, nego od starosti i onemoćalosti. Prizor je vrlo mučan. Par dana pred smrt životinja prestaje da jede i pije, povlači se u samoću, i prestaje da komunicira – sve do poslednjih par sati, kada najavljuje odlazak. Ako je odrasla sa ljudima s kojima se oseća bezbedno, velika mačka i tada, u poslednjim momentima, traži ljudsko prisustvo. Sve je isto kao u divljini, samo što njen čopor (ili partner) ne čine pripadnici njene vrste, već ljudi.
    Neki primati (recimo, čovekoliki majmuni i pavijani) imaju izraženu potrebu da dele poslednje trenutke života, ili tugu zbog umrlog člana porodice, sa svojom grupom. Majka će svoje umrlo mladunče oplakivati (glasovima i gestovima) i pokazivati njegovo beživotno telo drugim ženkama, ali im neće dozvoliti da joj ga uzmu. Ostale ženke je okružuju, njuše udove mladunčeta, a potom postaju uznemirene, mašu rukama, galame – pri čemu je oglašavanje bitno drugačije od oglašavanja prilikom nekih drugih stanja uzbuđenosti.
    Imalo bi o tome da se priča i priča ...

    Tekst je prenesen sa foruma > http://forum.krstarica.com/showthread.php/512056-Groblje-slonova

    ОдговориИзбриши