Zorats Karer (jermenski: Զորաց Քարեր, lokalno Դիք-դիք քարեր Dik-dik karer), Takođe je poznato i kao Karahunj, Qarahunj ili Carahunge i Carenish (jermenski: Քարահունջ եւ Քարենիշ).To je praistorijsko arheološko nalaziste u blizini grada Sisian u Jermeniji. Osnovan oko 7.500 godina pre Hrista, veruje se da je najstarija opservatorija na svetu. Izraz Zorats Karer je doslovno preveden s jermenskog kao vojske Kamenova. Takođe se često spominje u međunarodnoj turističkoj ponudi kao "Jermenski Stounehendz. "
Carahunge nalaziste je na 39 ° 34 ' širine i 46 ° 01' dužine na planinskom platou, na visini od 1770 metara i zauzima teritoriju od oko 7 hektara, na levoj strani kanjona reke Dar, na pritocu reke Vorotan (na 2 km). Nalazi se na stenovitom rtu nedaleko od malog grada Sisian.
Jermenski istoricar Stepanos Orbelian u svojoj knjizi "Istorija Syunic '(I-XII vek) spominje da je u Tsluk (Yevalakh) regiji Armenije, u blizini grad Syunic ili Sisian selo Carunge, što znači jermensko kameno blago ili temelji od kamenja.
Ime Carahunge potiče iz dve jermenske reči, tumači se kao: kar (armenski: քար), što znači kamen, a hunge ili hoonch (armenski: հունչ). Što znači zvuk .Tako da ime Carahunge znači Govoreće Stene ili Kamenje koje govori.
Ovo tumačenje odnosi se na činjenicu da kamenje pravi zviždeći zvuk kada je vetrovit dan, verovatno zbog prolaska vazduha kroz rupe u stenama pod razlicitim uglovima, koje su izbusene u kamenju u praistoriji.
2004. godine, Arheolosko nalaziste je službeno imenovano Karahunj (Carahunge) opservatorija, Parlamentarnim dekretom (Odluka Vlade br 1095-N, 2004.).
Carahunge ili Karahunj takođe poznat u lokalnom predanju kao Zorats Karer (Զորաց Քարեր), Dik Dik-Karer (Դիք-դիք քարեր) i Tsits Karer (Ցից Քարեր), što znači okomito kamenje u narodnom predanju Jermenije.
Carahunge Spomenik se sastoji od sledećih delova: središnji krug, severni krak, juzni krak, akord (prelaz u krug) i odvojeno samostojece kamenje.
U ukupno registrirano 223 vecih kamenova.
Visine kamenja je u rasponu od 0,5 do 3 m (iznad zemlje) i težine do 10 tona. Oni su bazaltno (andesit) kamenje, zbog dugog vremenskog razdoblja I razlicitih vremenskih uslova kamenje je obraslo mahovinom i lišajevima mnogih boja. Unutarnja površina otvora sačuvana je puno bolje. Na nalazistu se nalaze i mnogo slomljenih i nenumerisanih kamenja.
Oko 80 kamenova imaju kružni otvor, iako samo 37 od kamenja, sa 47 rupa, još uvijek stoji. Oni su od velikog interesa za ruske i jermenske arheoastronome koji su misljenja da bi se uspravno kamenje moglo koristiti za astronomska promatranja. Sedamnaest kamenova su povezani sa posmatranjem izlaska ili zalaska sunca i sa solsticijem i ekvinocijom a 14 sa lunarnim aktivnostima. Mada mora se ostaviti mogucnost da su rupe mozda i novijeg datuma i ne može se utvrditi njihovo sto procentno praistotijsko poreklo.
Istraživanjem, koje je Paris Herouni i njegov istraživački tim izvodio tokom 1994-2001, zaključio je da je Carahunge najstariji svetska opservatorija.
Zorats Karer su istraživali 2000. arheolozi iz Institut für Vorderasiatische Archäologie, Univerzitet u Minhenu, u sklopu terenskog istraživanja praistorijskih nalazišta u južnoj Jermeniji. Oni su utvrdili da lokalitet, kao nekropola datira uglavnom iz srednjeg bronzanog do gvozdenog doba, na osnovu pronalaska goleme kamene grobnice iz tih razdoblja na tom prostoru. Voditelj tima Stephan Kroll takođe je zaključio da su linije kamenja zapravo ostaci gradskih zidina, verojatno iz helenističkog-razdoblja, koje su izgrađene uglavnom od ruševina i ilovače, gde je uspravno kamenje delovalo kao pojačanje.
Arhaeoastronom Clive Ruggles napisao je da su "istrazivanja-više spekulativnai da se ne treba pridavati tolika astronomska važnost mestu.~
Nedavna kritička procena pronašla je nekoliko suprotnosti u odnosu na arheo-astronomska tumačenja. Severoistocni put, koji se proteže oko 50 metara od centra, je nedosedno bio povezan sa letnjim solsticajem ili izlaskom Venere. Harouni je pretpostavio, da bi se iskoristile rupe u megalita za astronomska posmatranja I da se dovoljno precizno odredi datum solsticija, bilo bi potrebno ograničiti vidno polje umetanjem uske cevi u postojeće perforacije. Bez tih izmena, za koje ne postoji arheološki dokazi, astronomski značaj usmerenja rupa nestaje. Kao posledica toga, González-Garcia je zaključio da su arheo-astronomiski zakljucci za lokalitet neodrživi, iako su daljnja istraživanja kako bi se utvrdilo astronomski potencijal Carahunge i sličnih mesta neophodna i pozeljna.
Нема коментара:
Постави коментар