Od svih bića na Zemlji, ekstremne svemirske uslove, kao što su vakuum, sunčeva radijacija i ekstremne temperature od -237 do +149 stepeni Celzijusa mogu da podnesu samo sićušni beskičemnjaci tardigrade (sporohodači), poznati i kao vodenimedvedići, zbog zdepastih tela pokrivenih kutikulom i izdeljenih na četiri segmenta i gegavog hoda svojih osam nožica sa kandžicama na vrhu.
Zavirite u skoro svako vlažno prebivalište na svetu — mahovinu, led, korito potoka, termalne izvore, jezera, okeane i možda u svoje dvorište — i moguće je da ćete sresti vodenog medveda, jedno od najotpornijih sićušnih stvorenja u celokupnom stvarstvu. Toliko sitan da se jedva vidi, vodeni medved ima malo telo pokriveno kutikulom koje sačinjavaju četiri dela. On ima osam nogu i na kraju svake se nalaze kandžice. Izgledom i načinom hoda podseća na medveda koji se gega, pa je otuda i dobio takvo ime.
Vodeni medvedi su tardigrade, što znači „spori pešaci“. Poznato je na stotine vrsta. Njihove ženke izlegu između 1 i 30 jajašaca. U samo nekoliko šaka vlažnog peska ili zemljišta može se naći i na desetine hiljada tih sićušnih stvorenja. Naročito dobro mesto gde se mogu naći je mahovina koja raste na krovu.
Počevši od 2007, biolozi ova stvorenjca duga od 0,5 do 1,5 mm šalju na svemirsku stanicu, zajedno sa drugim takozvanim ekstremofilima, odnosno bićima sposobnim da prežive u ekstremnim uslovima, i zaključili su da su neobični “medvedići” jedini koji u zaista ekstremnim uslovima opstaju, zahvaljujući sposobnosti da reverzibilno (povratno) obustave svoj metabolizam i uđu u dehidrirano stanje, poznato kao kriptobioza.
U ovom stanju, metabolizam tardigrada se usporava na manje od 0,01% uobičajenog, i takav ostaje sve dok spoljni uslovi ne budu ponovo povoljni za život.
Malo se zna o njihovoj evoluciji,sto je loše, jer biolozi predpostavljaju da mora da je bila zanimljiva. Ali tardigrade su fosili koje je teško uočiti.
S obzirom na ovakvu moć preživljavanja, nije ni čudo što su izuzetno rasprostranjeni. Širom sveta je opisano oko 1.150 vrsta tardigrada, koje žive praktično svuda, od Himalaja (iznad 6.000 m nadmorske visine), pa do morskih dubina (od preko 3.000 m), od polova do ekvatora.
Najnovije skvencioniranje njihove DNK i RNK pokazuje da su tardigrade grupa srodna grupama Anthropoda (zglavkari) i Onychopora (baršunasti crvi), ali njihovo evolutivno stablo nije baš jasno.
Neki, a pogotovo ljubitelji dosijea X - tvrde i da su tardigrade bića koja su na Zemlju dospela sa neke druge planete, na meteoritima, ili ostalom svemirskom smeću koje redovno bombarduje planetu.
Postoji teorija da su život na Zamlji, a verovatno i na drugim telima u svemiru, pokrenuli mikroorganizmi ili biohemijska jedinjenja prispela iz kosmosa. Teoriju je pokrenuo Anaksagora (V p.n.e.), a prihvatli su je Benoît de Maillet (1743), a kasnije Jöns Jacob Berzelius (1834), Kelvin (1871), Hermann von Helmholtz (1879) i malo kasnije Svante Arrhenius (1903).
Нема коментара:
Постави коментар