Zver iz Ževodana - ( The Beast of Gévaudan )

Zver iz Ževodana (franc. La bête du Gévaudan) je životinja ljudožder koja je izvela seriju neočekivanih napada na ljude između 30. juna 1764. i 19. juna 1767. na jugu centralne Francuske. Ovi napadi, od kojih je između 88 i 124 bilo sa smrtnim ishodom, odigrali su se na severu nekadašnje provincije Ževodan (koja je u potpunosti prekrivala današnji departman Lozer i u nešto manjoj meri dva susedna departmana).
Ževodan je slabo nastanjena oblast površine, otprilike, 6.500 km².

Okruženje Ževodana čine gusto pošumljene doline i planine. Raštrkana sela udaljena su jedna od drugih po nekoliko kilometara, a nedostatak puteva u to vreme učinio je da kretanje bude teško, dugo i opasno.

Na mestu na kom je zver ubijena, planine su prožete šumama vresova, borova i borovnica, blokovima granita i šumama bukvi na padinama. Planine u to doba nisu bile tako gusto pošumljene kao danas (obavljena su obimna pošumljavanja jelkama) te su stada ovaca mogla da pasu na velikim visinama. Klima je veoma surova zbog čega su hajke zimi bile nemoguće, a konji lovaca su često upadali u brojna tresetišta.

Prva potvrđena žrtva zveri bila je Žana Bule, četrnaestogodišnja devojčica, koja je nastradala 30. juna 1764. u selu Ibak (nadomak Langonja), u parohiji Sent-Etjen-de-Ligdare, u departmanu Vivare:
Žrtva je sahranjena „bez verskog obreda“, pošto nije mogla da se pričesti pre smrti. O detaljima njene smrti saznajemo zahvaljujući svešteniku parohije koji napominje da je bila žrtva one krvožedne zveri, što sugeriše da nije bila prva stvarna žrtva, već samo prva potvrđena.. Uslediće pokolj koji će terorisati region naredne tri godine.

Pojedinci pretpostavljaju (iako nijedan dokaz ovu tvrdnju ne može da potkrepi) da je neki čovek dresirao jednu ili više životinja, nastalih ukrštanjem pasa i vukova, naučivši ih da se hrane ljudskim mesom. Pojedini tragovi navode na pomisao da je taj čovek, ili ti ljudi, mogao biti seksualno neuravnotežen (prema nezvaničnim svedočenjima, zver je skinula odeću sa nekoliko žrtava). Postoji više izveštaja o leševima koji su pronađeni odrubljenih glava. Među osumnjičenima se nalazi jedna porodica kojoj mnogi u tom kraju nisu bili naklonjeni, Šastelovi. Zatvaranje Šastelovih (na kratak vremenski period, pod optužbom da su vređali predstavnike vlasti koji su došli da love zver) nije, međutim, proizvelo nikakav bitan uticaj na napade.

Druge pretpostavke navode, jednostavno, jednu ili više divljih životinja: vukove, hibride nastale ukrštanjem pasa i vukova, hijene, medvede, lava, majmuna, pobegle iz ruku njihovih vlasnika. Osim ako izvesni kriminalci nisu iskoristili okolnosti kako bi vlastite zločine pripisali životinjama.

Pre nego što je cela stvar dobila na značaju, vlasti su odlučile da apeluju na razne lovce da organizuju hajke, kojima je vremenom pristupalo sve više sveta. Regularna vojska i grupe lovaca su se, dakle, smenjivali kako bi „proganjali zver koja je jela nedužan svet“. Rezultati su bili, najblaže rečeno, razočaravajući uprkos neprekidnim hajkama (na primer, hajka iz 1765. godine brojala je trideset hiljada osoba, najvećim delom seljaka). Tek je 20. septembra 1765. kraljev arkebuzir Fransoa Antoan (često greškom oslovljavan Antoan de Botern) utukao jednog velikog vuka. „Zver“, tj. veliki sivi vuk visok 80 cm, dugačak 1,7 m i težak 60 kg, bila je preparirana i poslata u Versaj i izložena u Kraljevskom kabinetu, budućem Nacionalnom prirodnjačkom muzeju. Za kralja Luja XV i dvorsku svitu, slučaj je bio zaključen. No, napadi su ponovo oživeli decembra 1765. Vlasti su ispoljile nezainteresovanost za te događaje, smatrajući ih koincidencijama. Žitelji Ževodana morali su da nastave da žive sa svojom zveri još bezmalo dve godine; ovoga puta, međutim, bilo je — zvanično — „samo“ šestoro stradalih u 1766. godini i osamnaestoro tokom prve polovine 1767. godine.

Naposletku, 19. juna 1767. tokom lova pod vođstvom markiza D'Apšea u šumi Tenazejr, upravo je Žan Šastel, iz zaseoka Besejr-Sen-Mari, (koji je, kako je napisano, prethodno bio uhapšen) usmrtio životinju koja je ličila na ogromnog vuka. Docnije je u brojnim romanima izneta priča prema kojoj je taj čudan čovek, za koga se sumnjalo da se bavio veštičarenjem, upotrebio sveti metak. Pa ipak, sasvim je izvesno da su napadi prestali počev od tog datuma nadalje.]
Osim činjenice da je zver ostavila za sobom velik broj žrtava, i mnoge druge pojedinosti vezane za nju izazivaju znatiželju:

Njena morfološka priroda: izvesno je da je u pitanju životinja iz porodice pasa (Canidae), ali neobičnog izgleda. Možda se radilo o hibridu psa i vuka (up. izveštaj pisara Marena, sastavljen u satima koji su usledili nakon ubistva zveri). Treba, takođe, napomenuti da seljaci, priviknuti na prisustvo vukova u svom selu, nisu u toj životinji prepoznali vuka, već su joj odmah nadenuli naziv bestia, „zver“ na oksitanskom jeziku.
Njena relativna nepovredivost: nedovoljna efikasnost oružja navodi na zaključak da je pokadšto mogla nositi oklop, načinjen, npr. od kože divljeg vepra.
Njena istovremena prisutnost na više mesta: zver je primećena u vrlo kratkom intervalu vremena na dva mesta udaljena više kilometara jedno od drugog. Ove razdaljine — iako znatne u nekim slučajevima — životinja, ipak, može preći.
Njena familijarnost, njena smelost: ona, kanda, nije zazirala od čoveka. Najmanje dvadeset dva puta žrtve su napadnute u prepunom selu i skoro svi napadi odigrali su se danju.
Njena agresivnost: zver nije napadala samo pod naletom gladi, što dokazuje njenu veliku ostrvljenost.
Njena okretnost: izvanredna prema rečima očevidaca.
Ljudska umešanost kod pojedinih ubistava (odeća odložena pored žrtve, prema nekim nepotvrđenim izvorima).
Odrubljivanje glave kod nekih žrtava.
Neki znakovi upućuju na porodicu Šastel. Dvojica sinova Žana Šastela su uputila dva čuvara lovišta u jednu baru u kojoj ove umalo nije stigla smrt, dok su ih braća samo gledala, ne pritrčavši im u pomoć, i čak su im se i rugala.

Žan Šastel je mogao da planira ubistvo zveri: blagoslovio je metke, jednim od njih je i ubio zver 19. juna 1767, pri čemu je životinja ubijena spreda, pod okolnostima koje navode na zaključak da je zver poznavala svog lovca.

Jedna od indicija koja ukazuje na moguću vezu između zveri i njenog gospodara je i činjenica da je izbegla divovsku hajku iz 1765. godine.

Uprkos činjenice da su izvori toga doba bili ponekad pogrešno tumačeni ili nedovoljno verodostojni, naročito kada je reč o mestima i tačnom opisu scena pokolja, ipak se može izvesti nekoliko zaključaka.

Pretpostavka o natprirodnoj pojavi nije uzeta u obzir.
Napadi ne mogu biti svi odreda delo čoveka (oni koji su preživeli napad opisali su životinju u svojim svedočenjima, za koja se zna da su pouzdana).
Izgleda da napadi imaju različito poreklo: klasični napadi vukova, ali i napadi posebne vrste zveri. Očito ne možemo isključiti, ali to nije dokazano, napade jednog ili više kriminalaca koji su iskoristili okolnosti.
Pretpostavka o „nameštaljki“ u slučaju zveri koju je ubio Fransoa Antoan sasvim je moguća sudeći po arhivskoj građi. Nasuprot tome, korišćenje vuka spektakularne veličine (dovedenog iz zoološkog vrta iz Pariza) oslanja se samo na nagađanja koja nemaju snagu dokaza. U stvari, jedan od dva pariska zoo-vrta nastao je povodom kolonijalne izložbe iz 1931. godine, a drugi, pod nazivom Žarden de Plant, ugledao je svetlost dana tek pod Napoleonom Bonapartom.
Zver koju je usmrtio Žan Šastel mogla je, prema pojedinim teorijama, biti ukroćena životinja, naučena da ubija; u svakom slučaju, njen opis je, bez svake sumnje, opis životinje iz porodice pasa (Canidae).
Ne može se naći nijedan dokaz koji tereti lokalno plemstvo da je na taj način prikrivalo svoja nepočinstva.
Korišćenje termina „zver“ (umesto „vuk“) od strane očevidaca, iako je vuk bio dobro poznat u selima toga doba i morao biti lako identifikovan, više je nego problematično. Štaviše, vukovi obično love u čoporu, a stručnjaci ističu da su napadi vukova na ljudska bića veoma retka pojava. Vuk, čak i kad je gladan, zapravo se boji čoveka, pogotovo ako je sam naspram njega.
Činjenica da su sve žrtve koje nisu izbegle napad bile žene i deca, iako u prvi mah navodi na pomisao o sadističkom ubici, objašnjava se, nesumnjivo, prilikama koje su tada vladale: te žrtve – često veoma mlade – same su čuvale stada i stoga predstavljale lakši plen nego muškarci, koji su radili najveći deo vremena u grupama i bili opremljeni alatkama (kose, vile, sekire...) koje su se lako mogle preobraziti u odbrambena oružja.
Bilo kako bilo, Žan Šastel je ubio životinju koju su mnogi svedoci — dakle, oni koji su preživeli napade — prepoznali kao Zver iz Ževodana, u čijem opisu se pominje da je podsećala na vuka, ali da to nije bio vuk, a napadi su od tog trenutka prestali.

Ipak, u brošuri koja se 1819. godine prodavala za jedan franak u zoološkom vrtu Žarden de Plant moglo se pročitati: „Opis značajnih stavki u životu i navikama krvožednih životinja koje su zatočene u zoo vrtu“ na pp. 5 i 6 : „5. Hijena sa Istoka.- ... Ova krvoločna i neukrotiva životinja pripada klasi risova; živi u Egiptu, obilazi grobove da bi izvukla leševe; danju napada muškarce, žene i decu i proždire ih. Na leđima ima grivu poput kraljevskog tigra; ona pripada istoj vrsti kao i primerak koji možemo videti u kabinetu Prirodnjačkog muzeja i koji je proždrao u Ževodanu veliki broj ljudi“. Ova sveščica se i danas može pogledati u Glavnoj biblioteci Nacionalnog prirodnjačkog muzeja, na adresi 38 rue Geoffroy Saint Hilaire Paris 5, gde je zavedena pod brojem: 8° Rés. 48.

Pretpostavka da je reč o hijeni ne vodi nikuda: nad zveri koju je ubio Žan Šastel, a koju su identifikovali oni koji su preživeli napade, obavljena je autopsija. Dakle, prostim čitanjem izveštaja sa autopsije, koje je zabeležio Roš Etjen Maren, u delu koji se odnosi na raspored zuba ubijene životinje, i formalno se može isključiti da se radilo o hijeni.

Nirnberg 1561 - ( 1561: UFO Battle over Nuremberg )

Nebeski fenomen iznad Nirnberga 1561. (nemački Nürnberger Himmelsspektakel von 1561) naziv je za nerazjašnjenu pojavu koja se odigrala na nebu iznad Nirnberga (današnja Nemačka) ujutro 14.4. 1561. godine. Prema opisima očevidaca, tog jutra su na nebu viđeni nepoznati okrugli, krstasti i cilindrični objekti crvene, plave i crne boje koji su se kretali na taj način da su ih meštani opisivalii kao da su se međusobno "borili". Neki su objekti viđeni kako su naizgled potom pali daleko iza horizonta.

Ovaj spektakl je ostavio veliki utisak na gledaoce. Trajao je oko sat vremena. Nakon njega, javile su se razne rasprave između istoričara, meterologa i naučnika o tome što su ljudi zapravo videli tog dana. Ovaj događaj je izuzetno popularan u ufološkim krugovima, pošto u tom razdoblju definitivno isključuje ljudske faktore poput aviona, te se smatra jednim od značajnih NLO viđenja. Skeptici pak traže racionalnija objašnjenja, poput priviđenja ili sagorievanja malih meteora koji su ušli u zemljinu atmosferu i pali na Zemlju. Detaljan opis događaja je sledeći:

Ujutro 14.4. 1561, prilikom svitanja, između 4 i 5 ujutro, odigrala se strašna pojava na suncu, i onda je to viđeno u Nirnbergu u gradu, ispred vrata i po zemlji - videli su to mnoge žene i muškarci. Prvo su se po sredini sunca pojavila dva crvena, polukružna luka, poput mladog meseca. A u suncu, iznad i ispod i sa obe strane, boja je bila crvena, i stajala je okrugla lopta crne boje. Sa obe strane su takođe stajale, poput niza oko sunca, takve krvavo-crvene i druge lopte u velikim brojevima, oko tri u nizu i četiri u kvadratu, a neke su bile same. Između tih kugli bilo je vidljivo par krvavo-crvenih krstova, između kojih su bile krvavo-crvene pruge... Ovi su se počeli međusobno boriti, tako da su kugle, koje su isprva bile na suncu, poletele prema onima sa strane, a ove sa strane su krenule prema sredini sunca. Leteli su tamo i vamo između sebe te se biesno borili preko sat vremena. A kada je sukob oko i na suncu bio najintenzivniji, postali su umorni u tolikoj meri da su pali sa sunca na zemlju kao da su izgoreli, a iz njih se vidio dim kako su padali na zemlju... Što su ti znakovi značili, sam Bog zna.

Moljobski trougao - ( The Molyobka Triangle - The M- Triangle )

Prošlo je 30 godina otkako je otkrivena najpoznatija anomalna zona u Rusiji. Poznatija u krugovima ufologa kao M-zone ili M-triangle. Ona se nalazi na granici Pemskog Kraja i Sverdlovskog područja i naziva se obično "Permska anomalna zona" ili "Moljopski trougao". Zona se nalazi na oko 10 km od sela Moljopka, koje je osnovano 1787. To je zabačeno, nepristupačno mjesto kod ušća reke Moljopke u reku Silvu. Površina zone na kojoj se odvijaju neobične pojave je oko 70 kvadratnih kilometara. Uglavnom je to gusta neprohodna šuma.

Moljopka je postala široko poznata tek nakon što je 1983. permski geolog Emil Bačurin video svetlost nad šumom i kružni trag na uzoranom polju promera 62 metra. Ovo mesto je i pre toga bilo na lošem glasu. Postoje podaci da su još 1830-ih seljaci opisivali različite letelice koje su se pojavile nad Moljopkom. A iskusni lovci ponekad su nedeljama lutali izgubljeni na malom prostoru površine oko 7 puta 7 km.

Priviđenja iz prošlosti ili budućnosti, radiostezijskom metodom utvrđene anomalije, raznobojni bljeskovi, munje u boji, leteći svetlosni objekti, glasovi nepoznatog porekla, zvižduk, drevno horsko pevanje, poremećeno funkcioniranje foto i video tehnike, promene u vremenskom toku, utisak prisutnosti nekog nepoznatog, glavobolje, nagli porast telesne temperature, osećaj užasa... - ovo je delomičan popis svih "lepota" koje, prema svedočenju očevidaca, mogu očekivati ​​oni koji se nađu u ovom neobičnom "rezervatom NLO-ova".

S druge strane neki ufolozi tvrde da je ovo mesto veoma veoma bogato pozitivnom energijom, a primećen je samo pozitivan uticaj na ljudsko zdravlje. Bilo je slučajeva potpunog oporavka bolesnih ljudi bez ikakvog medicinskog tretmana. Zdravi ljudi osećaju opšti napredak u svim sferama: fizički, mentalni, duhovni, moralni, itd Takodje je neophodno spomenuti i "moralne posledice" M-zone: nedostaci nečijeg loseg karaktera, izgleda da nestanu ovde, dobre namere i visoka morlna osećanja oživljavaju. Čovekova duša postaje čistija, veća i mirnija. Možete gotovo da osetite kako postajete bolji čovek.

Takođe je primetan "kreativni efekat" M-zone : sposobnosti ljudi koji se tu nadju se povecavaju, a ponekad dobijaju nove talente i sposobnosti, koje pre nisu imali. Ektra-senzualni ljudi dolaze ovde da dopune svoje energetske resurse i da ojačaju svoju sposobnost da izlece bolesne ljude. 

Naucnici su pokušali dati racionalno objašnjenje fenomena Moljopke. Po njihovom mišljenju, magnetsko polje u ovom području utiče na kretanje reke Silve, koja okružuje tajanstveni trougao sa svih strana. Ali kako objasniti neidentifikovane leteće objekte koje ljudi i dalje opažaju na ovom mestu?

U Moljopki se među stanovnicima lako može naći vodič koji će svakome ko to poželi pokazati najznačajnija mesta: Poljanu užasa, anomaliju Piramide, Veštičje krugove, Astralnu poljanu, Telefonsku govornicu (gde telefonska veza postoji samo na površini od 4 kvadratna metra), Ranč mrtvih , Terasu negativnih emocija, Zmijsko brdo (najlepše mjesto s kojeg se pruža pogled na zonu anomalija) i mnogo toga drugog.

Tapiserija iz Bajea - ( The Bayeux Tapestry )

Tapiserija ili Platno iz Bajea (franc. Tapisserie de Bayeux) je izvezeno platno širine 50 cm, i dužine 70 metara, koje oslikava scene iz bitke kod Hastingsa 1066, natpisima na latinskom jeziku. Trenutno je platno izloženo u specijalnom muzeju Kraljice Matilde, u mestu Baje, u Francuskoj, zaštićeno od mogućih oštećenja od svetla i vazduha.

Na platnu je u 72 scene nacrtano 1512 figura od kojih:
623 ljudi, 55 pasa, 202 konja, 41 brod, 49 stabala, oko 2000 latinskih riječi, preko 500 mitskih bića i sve u 8 boja.

Najraniji zapisi o ovom platnu potiču iz popisa inventara katedrale u Bajeu, a samo poreklo platna je i danas predmet špekulacija i kontroverzi. U Francuskoj, se vjeruje da je platno naručila (a možda i učestvovala u njegovom vezenju, zajedno sa svojim dvorskim damama) Matilda Flandrijska, supruga Vilijama I, pa se ovo platno često zove i „Platno kraljice Matilde“ (La Tapisserie de la Reine Mathilde). Međutim, ozbiljnijom istorijskom analizom došlo se do zaključka da je platno naručio polubrat Vilijama Osvajača, Odo, koji je bio i biskup Bajea. Ovoj tezi idu u prilog tri činjenice.

Tri biskupova sledbenika se pojavljuju na platnu, platno je nađeno u katedrali iz Bajea, koju je sagradio sam Odo i naručena je u isto vreme kada je počela konstrukcija katedrale, i završena 1077, tačno na osveštanje katedrale.
Ako se pretpostavi da je Odo naručio platno, onda je isto bilo najverovatnije vezeno u Engleskoj, pošto je Odovo sedište bilo u Kentu. Takođe, latinski tekstovi, na platnu, sadrže mnoge anglo-saksonske idiome, a i svi postojeći vezovi iz istog perioda, iz Engleske imaju isti vez, kao i boje. Kako su najveštije vezilje tog doba, bili monasi iz manastira Svetog Avgustina u Kanterburiju, bili blizu Kenta, najverovatnije su oni izvezli platno.

Nije čudno što je porieklo ovog platna predmet špekulacija i kontroverzi, uzevši u obzir da je u pitanju francusko nacionalno blago, koje je izvorna anglo-saksonska umetnost!
Platno je ponovo pronađeno krajem 17-og vieka u Bajeu. Tokom francuske revolucije, borci za Republiku, su nameravali ovim platnom prekriti kola sa oružjem i municijum, ali ga je srećom advokat, koji je shvatao vriednost ovog dela, zamienio sa drugim platnom. 1803, Napoleon platno, prenosi u Pariz, kako bi mu poslužilo kao inspiracija za invaziju na Englesku. Kada je invazija otkazana, platno je vraćeno u Baje. Drugi svetski rat, platno je provelo u podrumu Luvra.

Platno priča priču normanske invazije na Englesku. Na jednoj strani, Englesku su branili Anglo-Saksonci, koje je predvodio Harold II Engleski, a na drugoj su bili Normani (potomci Vikinga u današnjoj Francuskoj) koje je predvodio Vilijam I. Vilijam je polagao pravo na priesto Engleske u skladu sa dogovorom koji je imao sa pokojnim kraljem Edvardom, sa druge strane, Harold II je bio najuticajniji vlastelin u Engleskoj pa je zanemarivši dogovor Edvarda i Vilijama, smatrao da je priesto njegov. Na samom početku platna Edvard Ispovednik traži od Harolda da posle njegove smrti ode u Normandiju i preda Englesku Vilijamu I. Kako bi se razlikovali na bojištu, Normani su obrijali glave, a Anglo-Saksonci su imali brkove, što je prikazano i na platnu.
Platno dalje opisuje da je Harold, ipak krenuo u Normandiju, ali je na moru doživio brodolom i završio kao zarobljenik Gi de Pontjea, grofa Normandijske pokrajine Pontje. Platno opisuje pregovore između Gi de Pontjea i Vilijama I. Nije poznato da li je Vilijam platio otkup ili je ubedio svog rođaka da pusti Harolda. U nastavku se prikazuju pregovori između Harolda i Vilijama u Normandiji. U svakom slučaju, Harold je bio u nepovoljnijem položaju (između ostalog, njegov brat i bratić su bili Vilijamovi taoci) i najverovatnije se na neki način povinovao Vilijamovoj volji i obeća da će ga priznati kao kralja. Harold i njegov bratić su pušteni da idu u Englesku, a Haroldovog brata Vulfnota, Vilijam je ostavio u zatočeništvu iz očiglednih razloga, dok Harold ne ispuni obećanje.
Platno prikazuje i Edvarda na smrtnoj postelji, a iznad umirućeg kralja stoje riječi: Tebi povjeravam sigurnost moje supruge i moje države! Ako je jedan od okolnih likova na ovoj sceni bio Harold (iako se to sa sigurnošću ne može tvrditi), onda je jasno zašto je Harold odbio da preda englesku krunu Vilijamu. Platno takođe prikazuje i Edvardovu sahranu u Vestministerskoj opatiji.

Ebla - ( The Mystery Of The Ebla Tablets )

Sirija je bila centar jedne od najstarijih civilizacija na svetu, što je potvrđeno velikim brojem arheoloških iskopavanja. 1975. godine su započeta arheološka istraživanja oko grada Ebla na severoistoku Sirije. U tadašnjim istraživanjima otkriveno je naselje koje se protezalo od Crvenog mora do Turske i ka istoku do Mesopotamije u periodu od 2500 do 2400. pne. Naučnici veruju da je jezik kojim se govorilo u Ebli najstariji iz grupe semitskih jezika.

Iskopavanjima koja su počela 1975 godine u Tell Mardiku, oko 60 kilometara južno od Alepa, otkrilo se nešto što mnogi smatraju ‘najvažnijim arheološkim otkrićem 20. veka’.

Drevni natpisi svedočili su o postojanju grada s imenom Ebla. Međutim, niko nije znao pod kojom se od brojnih humki (arapski: tell), razasutih po celom Bliskom istoku, skriva drevni grad. Jedan tekst spominje pobedu akadskog kralja Sargona nad “Marijem, Jarmutijem i Eblom”. U jednom drugom natpisu sumerski kralj Gudea spomenuo je vrednu drvenu građu koju je dobio s “obronaka Iblinog [Eblinog] gorja”. Ime “Ebla” takođe se pronašlo u egipatskom gradu Karnaku, na popisu drevnih gradova koje je osvojio faraon Tutmozis III. Razumljivo je zašto su arheolozi pokušavali pronaći Eblu.
Daljnja iskopavanja urodila su plodom. Godine 1978. pronađen je komad kipa Ibbit-Lima, vladara Eble. Na njemu je na akadskom jeziku bio napisan zavet iz kojeg se vidi da je posvećen boginji Ištar, koja je “blistala u Ebli”. Da, arheološka otkrića počela su otkrivati “novi jezik, novu povijest i novu kulturu”.

Potvrde da je na mestu Tell Mardika nekad davno uistinu stajala Ebla stigle su 1974. i 1975, kad su otkrivene pločice na klinastom pismu na kojima se često spominjalo to drevno ime. Iskopavanja su ujedno pokazala da je grad najmanje dvaput bio podizan na tom mestu. Naime, nakon prvog razdoblja u kojem je imao veliku moć, grad je razoren. Ebla je potom ponovno sagrađena, nakon čega je opet razorena te je pala u viševekovni zaborav.

Najdrevniji gradovi gradili su se u naplavnim nizinama, poput one između reka Tigra i Eufrata, gde je bila moguća intenzivna poljoprivreda. Prvi gradovi spomenuti u Bibliji nalazili su se u Mesopotamiji (1. Mojsijeva 10:10). Ime “Ebla” po svemu sudeći znači “bela stena”, što bi se odnosilo na krecnjački sloj na kojem je grad izgrađen. Izgleda da je taj lokalitet bio odabran jer krecnjački sloj ukazuje na blizinu izvorske vode, što je za područje udaljeno od glavnih reka itekako važno.

Količina padavina na području Eble nije dozvoljavala da se u većoj meri uzgajaju žitarice, vinova loza i masline. No zemlja je zato bila dobra za uzgoj stoke, naročito ovaca. Eblin strateški položaj — između mesopotamijske nizije i sredozemne obale — pokazao se izvrsnim za trgovinu drvom, poludragim kamenjem i metalima. Grad je upravljao područjem s oko 200 000 stanovnika, od kojih je skoro desetina živela u samom glavnom gradu, Ebli.

Ostaci jedne velike palate svedoče o sjaju tog razdoblja u eblaškoj civilizaciji. U palatu se ulazilo kroz portal visok otprilike 12 do 15 metara. Ona se s vremenom nadograđivala, usporedo s rastom sve moćnije administracije. Dvorski službenici imali su iznad sebe složenu hijerarhiju — kralju i njegovoj supruzi pomagali su “knezovi” i “starešine”.

Iskopavanjima je pronađeno preko 17 000 glinenih pločica i fragmenata. Prvobitno je verovatno bilo preko 4 000 celovitih pločica, koje su se nalazile uredno posložene na drvenim policama. Ti dokumenti svedoče o velikom opsegu trgovine koja se odvijala u Ebli. Naprimer, grad je trgovao s Egiptom, kako pokazuju kraljevski simboli dvojice faraona. Pločice su ispisane uglavnom sumerskim klinastim pismom. No neke su bile i na eblaškom, vrlo starom semitskom jeziku, koji se, zahvaljujući tim dokumentima, može dešifrirati. Stručnjaci koji izučavaju orijentalne jezike iznenadili su se kad su otkrili tako star semitski jezik. Nekima će možda biti zanimljivo da određene pločice sadrže uporedne popise sumerskih i eblaških reči. U knjizi Ebla — Alle origini della civiltà urbana (Ebla — na izvorištima urbanih civilizacija) za njih se kaže da su, “koliko nam je poznato, najstariji rečnici na svetu”.

Ebla je očigledno bila i vojna sila, budući da iskopane rezbarije prikazuju eblaške ratnike kako pogubljuju svoje neprijatelje ili drugima pokazuju odrubljene glave. No, Eblin se sjaj ugasio kad su joj na put stale sile u usponu — Asirija i Vavilon. Iako nije lako pratiti kako se sve tačno odvijalo, čini se da su Eblu napali Sargon I Veliki (ne Sargon koji se spominje u Izaiji 20:1), a potom i njegov unuk Naram-Sin. Arheološki dokazi pokazuju da su sukobi bili žestoki, a pljačkaški pohodi surovi.

Međutim, kako je već spomenuto, grad se ponovno uzdigao te je čak imao važnu ulogu u tom području. Novi grad sagrađen je prema preciznom planu, koji je trebao istaknuti njegov sjaj i veličinu. Donji dio grada imao je sveto područje posvećeno boginji Ištar, koju su i Vavilonci smatrali boginjom plodnosti.
Kao što je bilo uobičajeno za drevni Istok, i Ebla je imala panteon bogova, odnosno u njoj su se poštovala razna božanstva. Neka od njih bili su Baal, Hadad i Dagan. Čak su iskazivali čast bogovima drugih naroda.

No Eblanci se nisu baš posve uzdali u svoje bogove. Novoizgrađena Ebla bila je okružena impresivnim dvostrukim zidinama koje niti jednog neprijatelja ne bi ostavile ravnodušnim. Spoljnjii zidovi su bili opsega gotovo tri kilometra. I sad se još mogu jasno raspoznati.
Pa ipak, i obnovljena je Ebla došla svom kraju. Verojatno su Hetiti oko 1600. pr. n. e. naneli konačni poraz gradu koji je nekad bio velika sila. Prema rečima jedne drevne pesme, Ebla se “poput vaze smrska”. Ubrzo nakon toga počela je iščezavati iz istorije. U jednom dokumentu, koji su krstasi napisali dok su 1098. nadirali prema Jerusalimu, spomenuto je mesto na kojem se pre nalazila Ebla, a opisano je kao udaljeno naselje po imenu Mardik. Tek nakon mnogo vekova Ebla je ponovno otkrivena i tako spašena od zaborava.

Jedan članak objavljen 1976. u časopisu Biblical Archeologist izazvao je zanimanje bibličara. Stručnjak koji je dešifrirao tekst pločica iz Eble spomenuo je kao mogućnost da su na njima, između ostalog, navedena imena ljudi i mesta o kojima je vekovima kasnije pisala Biblija. Neki koji su možda uzeli preveliku slobodu tumačenja onoga što je stajalo u tom članku počeli su pisati da je Ebla dala arheološki dokaz točnosti Prve knjige Mojsijeve (Postanka). Isusovac Mitchell Dahood tvrdio je da “glinene pločice [iz Eble] rasvjetljavaju nejasnoće u Bibliji”. On je verovao da bi se uz pomoć tih pločica mogao rešiti “problem starosti imena izraelskog Boga”. No, sada se ti tekstovi proučavaju s većom objektivnošću. S obzirom na to da i hebrejski i eblaški pripadaju semitskim jezicima, ne može se isključiti mogućnost da imena nekih gradova i osoba mogu biti slična ili identična onima u Bibliji. Ipak, to ne dokazuje da se ona doista i odnose na ista mesta ili ljude. Budućnost će pokazati u kojoj će mjeri otkrića iz Eble uticati na izučavanje Biblije