Странице

четвртак, 23. јул 2015.

Princevi u kuli - ( Princes in the Tower )



Priča o dvojici prinčeva iz londonskog Towera jedna je od najpoznatijih engleskih istorijskih priča. Šta se dogodilo dečacima, Edwardu V i njegovom bratu, Richardu, krajem 15. veka? Zadnje što je poznato je da ih je kralj Richard III smjestio u Tower – nakon čega im se gubi svaki trag. Lista sumnjivaca sadrži nekoliko imena; uglavnom svi, zbog interpretacija istorijskog  konteksta, smatraju Richarda III odgovornim za moguće ubistvo. Ipak, potpuno optužujući dokazi – ne postoje, što daje povoda i brojnim drugim teorijama, a tokom tudorskog i viktorijanskog perioda ova je priča dodatno uzdignuta na nivo legende te su joj, verovatno, dodani i pokoji detalji, zbog kojih je danas teško presuditi ko bi mogao biti odgovoran za nestanak dvojice prinčeva…

Istorijske  činjenice koje su poznate i koje nisu pod znakom pitanja su sledeće: Dva dečaka, prinčevi, sinovi kralja Edwarda IV, nestali su, potpuno, s engleske istorijske scene krajem 15. veka. Jedan od dečaka, Edward V, trebao je naslediti presto. Drugi, mlađi, Richard od Shrewsburyja, bio je prvi Vojvoda od Yorka. Kraljevska linija nasleđivanja trebala je proći linijom ovih dečaka…
Prinčevi su proglašeni nelegetimnim naslednicima kralja odlukom Parlamenta 1483. godine.
Njihov ujak, Richard III, bio je brat kralja Edwarda IV.
Richard III, nakon smrti Edwarda IV, u trenucima kada je mladi princ Edward trebao naslediti svog oca, proglašava se Lordom Protectorom, te de facto počinje vladati kraljevstvom.
Potom, Richard III smešta obojicu prinčeva u londonski Tower kako bi ih “zaštitio”.
Nedugo nakon toga, Richard III okrunjen je za kralja, a mlade prinčeve više niko nikad nije video.

Sablasna istorijska činjenica koja je takođe poznata jeste ta da su, prilikom preuređenja Towera dvestotinjak godina kasnije, 1674., u Beloj kuli (White Tower) ispod stepenica koje su vodile do samoga vrha tvrđave pronađeni ostaci kostiju dece. Tada se odmah počelo pretpostavljati da bi se moglo raditi o dvojici nestalih prinčeva, pa su kosti pokopane u Westminsterskoj opatiji. Međutim, nikakva kasnija istraživanja niti iskopavanja – uključujući i ono koje je sprovedeno 1933. kada su ispod tih stuba pronađene i ljudske i životinjske kosti – nisu mogla niti potvrditi niti opovrgnuti da se zaista radi o prinčevima.

Lista mogućih sumnjivaca za nestanak dvojice prinčeva potencijalno je prilično dugačka. Osim očitog sumnjivca  pojavile su se i razne druge teorije.
Ukoliko je on krivac – a moderni istoričari smatraju kako se najverovatnije radi upravo o njemu – Richard III bio je prilično bahat, budući da nikada nije progovorio niti jedne jedine reči o temi dvojice prinčeva, niti je pokušao “naručiti” i “namestiti” barem bilo kakvu istragu kojom bi se prikrili tragovi. Mogući dokazi u prilog činjenice da je Richard III, na ma koji god način, skrivio smrt i nestanak dvojice prinčeva poprilični su. Osim što je okrunjen za kralja nedugo nakon nestanka prinčeva, nije teško zaključiti da uopste nije odigrao svoju ulogu Lorda Protectora, zašitnika maloletnih potencijalnih vladara, budući da su obojica prinčeva “nestala” za vreme njegovog mandata kao protektora.

Ako je zaista nevin, Richard III mogao je provesti pravu istragu ili – ukoliko su prinčevi još bili živi – pokazati ih javnosti; uglavnom, mogao je povući niz inteligentnih poteza da spreči priču kako je odgovoran za njihovu smrt (što se, dakako, počelo pričati odmah u trenutku kada su prinčevi nestali).
Kralj Henry VII drugi je na popisu potencijalnih sumnjivaca po kriterijumu verovatnosti. Njegov je potencijalni motiv također jak: porazio je Richarda III u bici za presto, te se oženio Richardovom sestrom, Elizabetom od Yorka, čime je podrupirao svoje pravo na engleski prijesto (pravo koje je, po ostalim kriterijumima, bilo dosta slabo). Da je bilo koji od dvojice mladih prinčeva živ, to bi znatno umanjivalo Henryjeve šanse da se dokopa engleskog prijestola. Zanimljivo je da je Henry VII u kampanji protiv Richarda III, kada je došao na vlast, poništio odluku parlamenta koja je prinčeve proglasila nelegitimnim naslednicima, pa je ispalo kao da je s vlasti smenio uzurpatora, a ne pravoga kralja. Međutim, u obranu Henryja VII valjda reći da je prilično neverojatno da je imao išta s nestankom ili smrti prinčeva, budući da je od 1483., kada su oni zadnji puta viđeni, pa do trenutka kada je Henry VII uopste došao na vlast prošlo čak šest godina!

Ima još potencijalnih sumnjivaca; James Tyrell imao je jak motiv, jer se godinama borio za dolazak kuće York na kraljevski prijesto (što ga je na kraju stajalo glave – pogubio ga je upravo Henry VII tokom jedne od mnogobrojnih pobuna i pokušaja da ostvari svoj cilj). Pre smaknuća, Tyrell je, navodno, priznao da je ubio prinčeve po nalogu Richarda III, no kako se radilo o iznuđenom priznanju čoveka osuđenog na smrt – teško je u njega u potpunosti povjerovati.

Četvrti mogući sumnjivac je Henry Stafford, Vojvoda od Buckinghama, osoba koja je bila jedan od najvećih Richardovih saveznika a kasnije se pretvorila u njegova velikog neprijatelja (što ga je takođe stajalo glave). Moguća je teorija da je Buckingham priželjkivao presto za sebe (na kojega je, linijama nasljeđivanja, također imao određeno pravo) ili da je radio za potencijalnog budućeg kralja Henryja VII. No, Buckinghamovu eventualnu krivnju teško je dokazati u svetlu činjenice da je sam Buckingham pogubljen iste godine kada su prinčevi poslednji put viđeni.

Ko je, dakle, na kraju odgovoran za nestanak i eventualnu smrt dvojice mladih prinčeva? Jedan od načina da izrazite svoje mišljenje jeste i poseta Toweru, gde možete pročitati razne teorije o sumnjivcima i o tome kako je zločin izveden, a nakon toga odigrati ulogu porote: pritiskanjem dugmeta na zidu dajete “glas” najverovatnijem sumnjivcu. 

No, kako nije baš verovatno jednostavno “nestajanje” dvojice prestolonaslednika bez ikakvog traga, čini se da bismo mogli poverovati istorijskim argumentima – koji, dakako, danas ne bi prošli na sudu kao stvarni dokazi, budući da se radi samo o indicijama – i prihvatiti mogućnost da je Richard III na neki način bio povezan s njihovim nestankom i ubistvima. Pravu istinu najverovatnije nećemo nikada saznati: prilično je teško razdvojiti samog kralja i njegova dela od mita koji je, tokom više od 500 godina, ovako stvoren.

недеља, 19. јул 2015.

Anastasija - (The Lost Princess Anastasia )



Anastasija Nikolajevna (rus. Anastasiя Nikolaevna; Peterhof, 18. jun 1901 — Jekaterinburg, 17. jul 1918) bila je velika kneginja, najmlađa kćerka imperatora Nikolaja II Aleksandroviča i njegove supruge Aleksandre Fjodorovne.

Anastasija je bila mlađa sestra velike kneginjice Olge, velike kneginjice Tatjane i velike kneginjice Marije. Starija je sestra cesarevića Alekseja Nikolajeviča. Pretpostavlja se da su je ubili boljševici 17. jula 1918. zajedno sa njenom porodicom. Ipak neprekidno su kružile glasine da je uspela pobeći 1918. Nekoliko žena je tvrdilo da one predstavljaju Anastasiju. Najčuvenija od njih je bila Ana Anderson, čije telo je kremirano 1984. Nekoliko ljudi, koji su poznavali pravu Anastasiju podržali su tvrdnju Ane Anderson da je ona prava Anastasija. Testiranjem DNK ostataka Ane Anderson 1994. pokazalo se da ona nije Anastasija.

Za vreme Prvog svetskog rata Anastazija je zajedno sa sestrom Marijom posećivala ranjene vojnike u privatnoj bolnici u carskom selu. Njih dve su bile još premlade da bi bile bolničarke, pa su nastojale ranjenim vojnicima podići duh igrajući sa njima šah i bilijar. Car Nikolaj II Aleksandrovič je abdicirao u februaru 1917. godine, a Anastasija i njena porodica su za vreme Oktobarske revolucije stavljeni u kućni pritvoru Aleksandrovom dvorcu u Carskom selu. Pošto su se približavali boljševici predsednik privremene vlade Aleksandar Kerenski ih je preselio u Toboljsk u Sibiru. Kada su boljševici zauzeli većinu Rusije Anastasija i carska porodica su se preselili u Ipatijevu kuđu, koja je bila kuću posebne namene tajne policije Čeke u Jekaterinburgu.
.Kako su Beli, lojalni caru, napredovali prema Jekaterinburgu, tako su crveni postajali nepopustljiviji što se tiče pitanja oslobađanja Romanovih. Crveni su znali da će Jekaterinburg pasti u naletu bolje opremljene i brojnije bele vojske. Kada je Bela armija došla blizu Jekaterinburga carska familija je nestala. Najšire prihvađeno mišljenje je bilo da su Romanovi streljani. Istražitelj Bele armije Nikola Sokolov došao je do toga zaključka na osnovu predmeta, koji su pripadali Romanovima, a nađeni su bačeni u rudarsko okno.

Legenda o mogućem preživljavanju Anastasije i njenom begu počela je nakon toga. Ana Anderson je godinama tvrdila da je ona prava Anastasija Nikolajevna, a posle njene smrti DNK analizom je dokazano da nije. Ana Anderson je tvrdila da je odglumila smrt, a da je pobegla uz pomoć saosećajnog stražara, koji je uočio da je živa. Najmanje deset žena je tvrdilo da one predstavljaju Anastasiju. Nadežda Ivanovna Vasiljevna  i Evgenija Smit su tvrdile da predstavljaju Anastasiju i njenu sestru Mariju. Njih dve su živele na Uralu do 1964, kada su sahranjene pod imenima Anastasija i Marija Nikolajevna.

Glasine o Anastasijinom preživljavanju potpaljene su različitim tadašnjim tvrdnjama da su se pretraživali vozovi i kuće i da se tragalo za Anastasijom.Kneginja Jelena od Srbije je 1918. bila nakratko zatvorena u Permu. Ona je bila žena od Anastasijinog daljeg rođaka kneza Jovana Konstantinoviča. Straža joj je dovela jednu devojku, koja se zvala Anastasija Romanov, i pitali su Jelenu da li je to careva ćerka. Jelena Petrovna je rekla da nije prepoznala devojku i da ju je garda odvela.

Iako postoje svedoci, koji su tvrdili da su videli Anastasiju, caricu Aleksandru i sestre u Permu, nakon streljanja, za tu priču se danas smatra da predstavlja najobičniju glasinu.

Drugi jedan izveštaj jedan istoričar smatra verodostojnijim. Osam svedoka je govorilo o tome kako je jedna mlada žena uhvađena nakon pokušaja bega septembra 1918. na železničkoj stanici, severozapadno od Perma. Neki od svedoka su nakon što su dobili fotografiju Anastasije identifikovali devojku kao Anastasiju. To su uradili istražitelji Bele armije. Jedan od svedoka je bio i lekar dr Pavle Utkin, koji je istražiteljima Bele armije rekao da mu je ozleđena devojka koju je lečio u Permu u glavnom sedištu Čeke rekla „Ja sam ćerka vladara, Anastasija“. Utkin je po nalogu tajne policije Čeke dobio lek u apoteci za pacijenta pod imenom „N“. Kasnije su istražitelji Bele armije nezavisno otkrili taj recept.

Tokom istoga perioda sredinom 1918. bilo je nekoliko izveštaja o mladim ljudima u Rusiji, koji su se predstavljali kao Romanovi. Suprug Raspućinove ćerke Marije je prevario nekoliko bogatijih Rusa tražeći novac da bi Romanovi pobegli u Kinu. Koristio je jednu mladu devojku koja se maskirala kao velika kneginja da bi lakše izveo prevaru.

Ipak prema nekima bila je mogućnost da je jedan ili više stražara pomogao preživelima. Jakov Jurovski je zahtevao od stražara da dođu u njegov ured da bi predali stvari, koje su pokrali nakon ubistva Romanovih. Navodno je bilo dovoljno vremena kada tela niko nije čuvao u prizemlju i hodniku kuće i u kamionu. Neki od stražara koji nisu bili dželati, a koji su imali simpatije za velike kneginjice čuvali su tela u prizemlju jedno vreme.Za vreme suđenja o identitetu Ane Anderson u Nemačkoj 1964—67. bečki krojač Hajnrih Klajnbecl je svedočio da je video ranjenu Anastasiju odmah nakon ubistva u Jekaterinburgu 17. jula 1918. Tvrdi da je Anastasiju tada lečila njegova gazdarica u kući nasuprot Ipatijeve kuće. Tvrdio je da joj je donji deo tela bio pokriven krvlju. Klajnbecl je svedočio da je ranjena Anastasija provela tri dana kod njegove gazdarice. Crvenogardejci nisu pretraživali njihovu kuću, jer su jako dobro poznavali njegovu gazdaricu. Posle toga je nestala i Klajnbecl više nije znao njenu sudbinu.

Klajnbecl je poznavao velike kneginjice, jer je inače dopremao odeću u Ipatijevu kuću. Svedočio je da je ranjena devojka bila jedna od njih, od onih, koje je video u dvorištu Ipatijeve kuće.

Moguće preživljavanje Anastasije je jedna od najvećih misterija 20. veka. Ana Anderson se 1922. pojavila u Nemačkoj i tvrdila je da je ona Anastasija. Neki rođaci Romanovih su verovali da je ona Anastasija, dok drugi nisu verovali. Punila je naslove novina i ona je učinila Anastasiju još slavnijom, iako je bila kontroverzna osoba. Ona je započela službenu bitku za svoj identitet i to je bio jedan od najdužih sporova u nemačkim sudovima. Započela je spor 1938, a konačna presuda nije donesena do 1970. Konačna presuda je bila da Ana Anderson nije dala dovoljno dokaza da bi se potvrdilo da je ona velika kneginjica Anastazija.

Ana Anderson je umrla 1984, a telo joj je kremirano. Na uzorcima njenih ostataka urađeni su 1994. DNK testovi. Proverom sa krvlju najbližih srodnika Romanovih dokazano je da je zanemarivo mala verovatnost da je Ana Anderson Anastazija.

Konačno je 1991. nađena masovna grobnica carske porodice Romanov i njihovih sluga. Ekshumacija je izvršena u šumi van Jekaterinburga. Grobnica je bila nađena čitavu dekadu ranije, ali oni koji su otkrili su čuvali tajnu da komunisti ne bi saznali za njihovo otkriće. Kada je grobnica otvorena umesto 11 skeleta grobnica je sadržavala samo devet skeleta. Očekivalo se da su tu sahranjeni imperator Nikolaj, imperatorka Aleksandra, cesarević Aleksej, četiri velike kneginjice, doktor Jevgenij Botkin i 3 sluge). U grobnici su nedostajali Aleksej i prema forenzičaru Vilijamu Maplu Anastasija. Ruski naučnici su verovali da nedostaje velika kneginjica Marija. Rusi su identifikovali Anastasiju u grobu koristeći kompjuterski program, kojim su analizirali fotografije i lobanje. Američki naučnici su njihove procene smatrali neegzaktnim.

Amerikanci su procenjivali ženske skelete i starost zuba. Osim toga Anastasija je bila najmanja od sestara. Kada je 1998. konačno sahranjena carska porodica Romanovih Anastasija je sahranjena kao osoba od 145 centimetara, a naučnici veruju na osnovu fotografija da je ona bila visoka 132 centimetra.

DNK testiranje je pokazalo da su to skeleti carske porodice i njihovih slugu. Međutim, sudbina dvoje dece je neizvesna.Sudbina Anastasije je tako i dalje misterija.

Ruska pravoslavna crkva je Anastasiju i carsku familiju Romanovih 2000. proglasila svecima. Ruska pravoslavna crkva u izgnanstvu je 1981. Romanove proglasila svetim mučenicima. Posvećenje Romanovih je bilo kritikovano sa stajališta da je careva slabost kao vladara dovela do boljševičke revolucije. Međutim objašnjenje je da posvećenje ima veze sa tim zašto je ta osoba ubijena. Tela cara, carice i tri kneginje sahranjeni su 17. jula 1998. u Sankt Peterburgu u Sabornoj crkvi Svetog Petra i Pavla, tačno 80 godina od ubistva.

Atakama skelet - ( The Atacama Mystery )



Skelet pronađen u pustinji Atakama u Čileu pre više od 10 godina bio je ‘školski primer’ vanzemaljca iz filmova. Imao je tvrde zube, ispupčenu glavu i čudno zaobljeno teme, pa su mnogi požurili sa zaključkom proglasivši ga ‘konačnim dokazom da u svemiru nismo sami’.


Atakamski skeleton (poznat kao Ata) je skelet dug 150 mm. Pronađen je u napuštenom gradu u pustinji Atakama u Čileu, 2003. godine. Kada je pronađen, Ata je završio u privatnoj kolekciji u Španiji. Skelet je pronašao Oskar Munjoz, blizu napuštenog hrama u gradu duhova poznatog kao La Norija. Munjoz je skelet kasnije prodao lokalnom vlasniku paba za 30.000 pezosa. Potom ga je on prodao španskom biznismenu Ramonu Naviji-Osoriju, koji je trenutni vlasnik.

Iako se u početku smatralo da je skelet stariji, ostaci su stari samo nekoliko decenija. To je zaključeno kada je otkriveno da je DNK jako kvalitetan. Ata ima nepravilan oblik glave i fale mu dva rebra. Postoji nekoliko hipoteza o tome šta je Ata. Neki misle da je Ata samo ljudski skelet. No mnogi veruju da je to jako mala verovatnost zbog svoje veličine. No mnogi naučnici misle da je Ata samo dete i da je patio od teškog oblika zakržljavosti. Mnogi naučnici su kao i mnogi ljudi verovali da je Ata zapravo skelet vanzemaljca ..Ipak, iako su rezultati pokazali da je skelet bliži ljudskom poreklu, DNK kaže nešto drugo. Naime, on se kod Ate razlikuje za 9 odsto od onog koji imaju ljudska bića.


Ukleti Holandjanin - ( The Legend of the Flying Dutchman )



Ako putujete brodom nadajte se da nećete negde u dalekom horizontu ugledati brod ukletog Holanđanina. Iako je u pitanju samo legenda, mnogi pomorci su se svojevremeno kleli da su videli ovaj avetinjski brod.

Ukleti Holandjanin je ukleti brod koji nikada ne može doći u matičnu luku nego mora ploviti preko svih sedam mora zauvek. Engelski naziv za Ukletog Holandjanina je Flying Dutchman i pravi bi prevod bio Leteći Holandjanin., 


Radi se o brodu. Obično  se može videti u oluji obasjan sablasnim svetlom. Ako se približi drugom brodu, njegova će posada preko novopridošlog broda pokušati poslati na kopno pisma upućena ljudima koji su odavno umrli. Prema nekima, priča je Holandska. Drugi tvrde da je zasnovana na engleskom romanu 'The Phantom Ship' iz 1837. No svi se slažu da se radi o brodu iz 17. veka koji je pripadao trgovačkom društvu Holandskaska Istočnoindijska kompanija. Plovio je na ruti od Evrope do Indije i, kada je prolazio kraj rta Dobre nade na krajnjem jugu Afrike, zapao je u oluju. Tada se kapetan zakleo da će obići rt, pa makar morao ploviti do sudnjega dana. Drugi izvori kažu da se na brodu tokom plovidbe dogodio strašan zločin, pa se posada zarazila kugom, zbog čega nisu smeli uploviti ni u jednu luku. Od tada su brod i njegova posada osuđeni na to da plove zauvek i da se nikada ne iskrcaju na obalu. Legenda kaže da svaki brod koji na otvorenom moru susretne Ukletog Holandjanina očekuje neka strašna nesreća.

Tvrdilo se da je Orkney Belle, naišao na Ukletog Holanđanina . Orkney Belle je istoriji poznat kao prvi brod koji je potopljen u Prvom svetskom ratu.

Neki tvrde da je priča o Letećem Holanđaninu samo legenda dok drugi tvrde da je istinita priča.

11. jula 1881. britanski ratni brod Bacchnate je u južnom Atlantiku susreo Letećeg Holanđanina. Dva broda su se u oluji gotovo sudarila. Mornari sa britanskog broda su kasnije posvjedočili da su na jarbolima drugog jedrenjaka vidjeli ljudske kosture kako skupljaju jedra. Jedan od oficira na britanskom brodu je bio engleski princ koji je kasnije postao kralj George V. On je također posvjedočio da je drugi brod bio obasjan sablasnim crvenim svetlom.

U martu 1939. na jugu Afrike 60 ljudi je sa obale vidjelo jedrenjak iz 17. vijeka u oluji.

1942. admiral njemačke ratne mornarice Karl Dönitz je izjavio da je jedna njemačka podmornica kod rta Dobre nade vidjela jedrenjak iz 17. vijeka. Mornari su izjavili da je brod plovio pod punim jedrima iako na moru nije bilo ni daška vetra.

1943. u blizini Cape Towna u južnoj Africi četvero svjedoka je vidjelo na pučini sablasni jedrenjak koji je jednostavno nestao pred njihovim očima.

Gde su misterije tu su i inspiracije za filmove, knjige i slično. Tako se Leteći Holanđanin našao i na televiziji. Oživeo je i kao sporedan lik u crtanom filmu ,,Sunđer Bob”, pojavljuje se i u filmu ,,Pirati sa Kariba, tajna škrinje”, kao i u mnogim drugim adaptacijama.



Dvorana istorije - ( Chambers beneath the Sphinx )



Da li se ispod misteriozne Sfinge ili neke od piramida stvarno nalazi 'Dvorana istorije' koja krije najvažnije spise civilizacije starije od egipatske?

Neki stari istorijski ali i ezoterijski izvori izveštavaju o jednom zaboravljenom arhivu napunjenom znanjem drevnih predaka, ciji znacaj i vrednost premašuju basnoslovno bogatstvo Tutankamonove grobnice. Izveštaji govore o jednoj odaji koja se navodno nalazi ispod Sfinge ili Velike piramide kod Gize.
Tu se navodno krije zaostavština jedne visokorazvijene kulture koja je bila starija od egipatske.

Jedan izvor iz egipatske prošlosti, takozvani 'Zidarski tekstovi', daje nam važne informacije o mogucoj lokaciji Dvorane istorije. 'Zidarski tekstovi' pronadeni su medu zapisima na unutrašnjem bedemu Horusovog hrama u Edfuu, u srvu južnog Egipta.
Oni se dovode u vezu sa nizom rukopisa koji su u meduvremenu nestali, a bili su deo zbirke pod imenom 'Sveta knjiga hramova'. Tu su bile informacije o nastanku i izgledu svih važnijih svetilišta duž celog Nila.

Rukopisi se pozivaju na jednu grupu nepoznatih bica pod imenom Šebtivi koja su bila povezana sa Totom, egipatskim bogom mudrosti. Po kazivanju 'Zidarskih tekstova', Svete knjige i Znamenja moci smešteni su u jednu odaju koju su Šebtivi potom zapecatili i tako je, sem za stražare, ostala sakrivena od ostatka sveta. To mesto kasnije je nazvano 'Mesto prestola za dušu' i tu su se izvodili samo najviši sveti obredi.

U jednom drugom egipatskom tekstu, poznatom pod imenom 'Vestkarpapirus', koji je izmedu ostalog omogucio tacno datiranje cetvrte dinastije, nalazimo i pricu o tajanstvenom mudracu po imenu Deda, koji je, sem sposobnosti za izvršavanje magicnih junackih dela, posedovao i odredene informacije 'o tajnim komorama sa Totovim knjigama'.

U toj prici, Djeda daje faraonu Kufuu - Keopsu uputstva gde bi mogao da pronade odredene kljuceve kojima bi jednoga dana ponovo otvorio te tajne komore: 'U gradu Ani (Heliopolis) postoji jedan hram po imenu Kuca-Sapti (ovde se misli na petog faraona Prve dinastije, koji je vladao oko 3.000 godina pre Hrista). U tom hramu postoji biblioteka u kojoj se cuvaju inventarski rukopisi u obliku smotuljaka. Zidovi te prostorije sacinjeni su od blokova pešcara. Iza jednog od tih blokova postoji skrovište u kojem se nalazi jedan sanduk od kremenca, a u njemu leže IPVT-pecati, to jest, tajanstveni kljucevi, koji ce ponovo otvoriti skrivene Totove komore'.

Kada je Kufu (Keops) zamolio Djedu da mu pribavi te kljuceve, mudrac mu je odgovorio kako on nije u moci da to ucini, ali je zato prorekao da ce kljuceve jednoga dana pronaci jedan od trojice sinova Rad-dedet supruge visokog sveštenika u Heliopolisu. Još je rekao da ce sinovi biti rodeni 15. dana u mesecu tubi (oktobar-novembar).

Ispostavilo se da su ta tri brata bila tri prva faraona Pete dinastije. Medutim, imajuci u vidu višeslojnu simboliku egipatske literature, moguce je da sve ovo ima skriveno znacenje, i da su ta tri brata u stvari oni koji ce jednoga dana pronaci i otvoriti Dvoranu istorije. Inace, veliki deo starog grada Heliopolisa i dalje leži neistražen ispod rastucih predgrada Kaira. Tajna Saptijevog hrama možda još ceka da bude otkrivena.

Zaharije Sicin, americki orijentalista, citira nam jednu himnu iz XVIII dinastije koja govori o tome kako je bog Amon, onog trenutka kad je stupio pod svodove koji se nalaze ispod Sfinge, preuzeo zadatke nebeske Harakti (Sfinge), 'srce njegovo mudrost dosegnu, reci njegove mocne postadoše'.

Grcki istoricar Herodot na kraju svog izveštaja o poseti Egiptu 443. godine pre Hrista, piše da se 'ispod piramida i Sfinge prostire veliki lavirint koji vodi u podzemni svet...'

A u Korpusu hermetikumu, sveobuhvatnoj zbirci starih tekstova iz ranog hrišcanstva, u jednom tekstu pod nazivom 'Devica sveta' nalazimo sledece reci: 'Svete simbole, kosmickih elemenata, tajne Ozirisa, brižljivo su sakrili. Pre nego što se u nebo vratio, Hermes (Tot) magijom ih je obeležio: Vi, Svete knjige, koje su moje besmrtne ruke stvorile, budite uz pomoc mojih nepremostivih reci moci sigurne od propasti do vecnosti, i vreme vam ne može ništa. Budite nevidljive, nedostupne, za sve one koji ce vas tražiti, sve dok Stvoritelj vam dušu njegovu za pomoc ne pošalje. nakon tih reci, Hermes je knjige sakrio na sigurno mesto. Sve to dogodilo se veoma davno'.

Rimljanin Marcelinus pisao je u cetvrtom veku da su 'adepti' (oni koji su posveceni) ispod piramide uz veliki napor izgradili lavirint podzemnih hodnika i odaja, jer su znali da Potop dolazi i da ce uništiti znanje o svetim ceremonijama.
Marcelinusov savremenik, Jamblihus, napisao je jedan sastav o egipatskim misterijama u kojem izveštava i o jednom svetom ritualu koji je bio povezan sa Sfingom: 'Na jednom tajnom mestu izmedu šapa Sfinge nalaze se jedna bronzana vrata koja se skrivenom polugom mogu otvoriti. Kroz ta vrata mladi sveštenici ulaze u jednu okruglu prostoriju, u kojoj moraju da produ odredene provere pre nego što mogu biti primljeni u krug posvecenih'.

Slicno tvrdi i koptski hronicar Al Masudi: 'Covek stupa kroz piramidu kroz jedan podzemni hodnik dužine od preko 100 kubita (1 kubit=0.44 metara) - svaka piramida ima jedan takav prilaz'.

Nešto kasnije, srednjovekovni arapski hronicar Firouzabad izveštava kako su odaje ispod Sfinge izgradene u isto vreme kao i one ispod Velike piramide: 'Veliku piramidu sagradio je Idriz (Tot, Enoh, Hermes), da bi celokupno sakupljeno znanje zaštitio od najavljenog uništenja. I ostali visoki sveštenici sacuvali su svoje zabeleške iz medicine, magije i talismana'.

Ibn Ad Alokim, koji je zabeležio pricu o snu kralja Salouka o Potopu i njegovoj naredbi da se izgrade piramide, pominje i jednu dvoranu u blizini piramida koja je napunjena svim mogucim dokumentima o matematici, astronomiji i fizici: '... I oni izgradiše jedan podzemni svod. Kamen je iz Etiopije donesen, olovom i železom spojen. Nakon završetka, dvorana je presvucena obojenim mermerom, a kraljSalouk priredio je slavlje u kojem su ucestvovali svi žitelji kraljevstva'.

I judejski istoricar Josif Flavije beleži kako je Enoh izgradio jedan podzemni hram koji se sastojao od devet svodova izgradenih jedan iznad drugog. Manli P.Hol iznosi da kod slobodnih zidara postoji jedno prorocanstvo koje kaže da ce jednog dana ta tajna dvorana biti otkrivena od strane jednog 'Posvecenog'.

Pre dvesta godina za svetu geometriju Velike piramide interesovao se i Isak Njutn. Verovao je da se u njenoj unutrašnjosti nalazi lavirint od tunela i komora, koji je, po njemu, predstavljao 'prorocanski kalendar od kamena'. Od tada pa do dana današnjeg cela jedna legija neucnika trudi se da dešifruje kamena prorocanstva Piramida.

Edgar Kejs (1877-1945), najcuveniji americki vidovnjak, opisujuci u svojim vizijama vreme kada je podignuta Velika piramida (pre 12 hiljada godina) pominje i preduzimanje mera za ocuvanje Knjiga znanja. Kejs je, gledano iz pravca Sfinge, tacno odredio gde je smeštena 'Dvorana istorije'. Video je više ulaza izmedu Sfinge i Nila, prema istoku, gde se sunce iznad vode uzdiže, a granica izmedu svetla i senke nalazi se izmedu šaša Sfinge. I francuski najcuveniji prorok Nostradamus ostavio je nekoliko redova stihova u kojima se, kada budu do kraja dešifrovani, verovatno kriju dragoceni podaci o 'Dvorani istorije' koju pesak i monumentalni kameni spomenici starog Egipta ljubomorno cuvaju.
Evo jednog kratkog dešifrovanog primera: 'Oni ce otkriti skrivenu topografiju zemlje (u Gizi). Urne u gradevinama (piramide), koje mudrost sadrže, bice otvorene. Njihov sadržaj unapredice shvatanje svete filozofije, belo umesto crnog, lažnost razotkriti, mudrosti nove zamenice tradicije stare, koje su vrednost svoju izgubile'.

Vecina konzervativnih egiptologa smatra da je 'Dvorana istorije' samo jedna legenda, jer se njeno postojanje jednostavno ne uklapa u trenutno prihvatljiv model razmišljanja.

Medutim, price o 'Dvorani istorije' dokumentovane su vec hiljadama godina. Podudarnost njenih opisa i verodostojnost mnogih izvora govore nam da mnogo toga ipak odgovara istini.

Možda cemo se vec uskoro, ako se predskazanja ostvare, pridružiti mišljenju egiptologa Džeralda Masaija koji piše: 'Jednog dana otkricemo da mitovi sadrže istinu, a da je ono što smo do sada smatrali za istoriju - samo mit, koji smo mi sami izmislili'.
Ponovno otkrice 'Dvorane istorije' bez sumnje ce u potpunosti izmeniti naš pogled na prošlost, a istovremeno i naša buducnost ce iz osnove biti drugacija. Uz to, možda ce se zbog toga promeniti cak i naše shvatanja o vremenu kao velicini'.

петак, 17. јул 2015.

Djavolja Biblija - ( Codex Gigas, or Devil's Bible )



Codex Gigas (sh. Džinovska knjiga) je najveći sačuvani srednjovekovni rukopis. Takođe je poznat i pod nazivom Đavolja Biblija zbog velike ilustracije đavola u njoj i legendi o njenom nastanku o monahu koji je prodao dušu đavolu. Veruje se da je nastala početkom 13. veka u benediktanskom manastiru Podlažice u Bohemiji (današnja Češka). -{Codex Gigas}- obuhvata Vulgatu, kao i mnoge istorijske dokumente napisane na latinskom jeziku. Godine 1648, tokom Tridesetogodišnjeg rata, švedska vojska je odnela rukopis kao deo ratnog plena, i danas se čuva u Narodnoj biblioteci Švedske u Stokholmu, iako uglavnom nije dostupna posetiocima.

Knjiga se nalazi u drvenoj kutiji prekrivenoj kožom i ukrasnim metalom. Sa svojih 92 cm dužine, 50 cm širine i 22 cm debljine i težinom od 75 kilograma to je najveći poznati srednjovekovni rukopis.Đavolja biblija je sastavljena od 310 listova pergamenta uglavnom načinjenih od koža 160 magaraca i verovatno teladi. Prvobitno je sadržao 320 strana, ali su neke od njih vremenom uklonjene. Nije poznato ko ih je uklonio i u koju svrhu ali je verovatno da su sadržale monaška pravila Benediktinaca. Rukopis je ispisao samo jedan pisar.

Veruje se da je kodeks načinio monah Herman u benediktinskom manastiru Podlažice, u blizini Hrudima. Manastir je uništen tokom 15. veka. Izveštaji u kodeksu završavaju se zaključno 1229. godinom.
Kodeks je kasnije zaveštan cistercitskom manastiru Sedlek, a potom ga je kupio benediktinski manastir Brevnov. U periodu od 1477. do 1593. godine čuvan je u biblioteci manastira Brumov, dok nije odnet u Prag 1594. da bi postao deo kolekcije Rudolfa II.

Krajem Tridesetogodišnjeg rata, 1648. godine, celu kolekciju odnela je švedska vojska kao deo ratnog plena. Od 1649. do 2007. rukopis je čuvan u Švedskoj kraljevskoj biblioteci u Stokholmu. Mesto njegovog nastanka je predstavljeno maketom u muzeju grada Hrasta.

Kodeks je oštećen 7. maja 1697. kada je veliki požar buknuo u kraljevskom dvorcu u Stokholmu, zahvatajući i kraljevsku biblioteku. Kodeks je spasen od plamena tako što je izbačen kroz prozor prilikom čega su verovatno neki listovi odleteli i dan-danas nedostaju. Nakon punih 359 godina, Kodeks Gigas je nakratko vraćen u Prag, gde je izložen u Narodnoj biblioteci Klementinum, u posebnom staklenom trezoru, uz velike mere obezbeđenja. Dragoceni rukopis je prethodno iz Stokholma posuđivan samo radi izložbi u Berlinu i Njujorku.

Otprilike polovinu kodeksa čini cela latinska Biblija u Vulgata verziji, izuzimajući poglavlja Dela apostolska i Otkrovenje Jovanovo, koje pripadaju pre-Vulgata verziji. Sadržaji se nižu sledećim redom: Postanje – Ruta, Isaija-Danilo, Osija-Malahija, Jov, Prva knjiga Samuilova, Druga knjiga Samuilova, Prva knjiga o carevima, Druga knjiga o carevima, Psalmi – Priče Solomonove, Premudrosti Solomonove, Premudrosti Isusa sina Sirahova, Knjiga Jezdrina, Knjiga Tovijina, Knjiga o Juditi, Prva knjiga Jezdrina, Druga knjiga Jezdrina, Prva Makavejska, Druga Makavejska. Knjiga takođe sadrži Josifove Jevrejske starine i Judejski rat, kao i enciklopediju Etimologije Isidora Seviljskog, medicinske radove Hipokrata, Teofila, Filareta i Konstantina. Iza prazne strane nastavlja se Novi zavet sa Matejom, Otkrovenjem Jovanovim i Poslanicama Rimljanima i Jevrejima. Iza slike đavola nalazi se Bohemijska hronika Kozme od Praga, spisak braće u manastiru Podlažice i kalendar sa nekrologom, magijskim formulama i drugim lokalnim izveštajima kojim se kodeks završava. Ceo dokument je napisan na latinskom, a dodatno sadrži hebrejski, grčki i slovenski alfabet (ćirilični i glagoljski).

Rukopis sadrži iluminacije u crvenoj, plavoj, žutoj, zelenoj i zlatnoj boji. Početna slova su bogato ukrašena, često i preko cele stranice. Kodeks ima ujednačen izgled, budući da se način pisanja kroz ceo rukopis ne menja, ne pokazujući tragove godina, bolesti ili raspoloženja od strane samog pisara. To je možda dovelo do uverenja da je knjiga napisana za veoma kratko vreme. Ipak, naučnici su skloni da veruju u teoriju da je bilo potrebno preko 20 godina da se knjiga kompletira.

Na listu 290, nalazi se slika đavola, oko 50 cm visine. Nekoliko prethodnih stranica je napisano na tamnijem pergamentu, drugačijem od ostatka kodeksa. Razlog ovoj drugačijoj boji je izloženost pergamenta svetlosti. Odmah naspram đavola nalazi se slika Nebeskog kraljevstva, u kontrastu prema slici đavola.

Kodeks Gigas, najveći srednjovekovni rukopis na svetu poznat je i pod nazivom Đavolja Biblija zbog velike ilustracije đavola koja se nalazi unutar knjige, kao i zbog legende koja ga okružuje - dokument je napisan na latinskom, a sadrži i hebrejski, grčki i slovenački alfabet (ćirilični i glagoljski)

Prema legendi zabeleženoj još u srednjem veku, autor Kodeksa bio je monah koji je prekršio svoju monašku zakletvu i bio osuđen da bude živ zazidan. Da bi okajao tešku kaznu, obećao je da će stvoriti knigu za jednu noć, koja će zauvek proslaviti manastir i obuhvatiti celokupno ljudsko znanje. Blizu ponoći je shvatio da neće moći da ispuni zadatak sam, tako da je uputio posebnu molitvu, ne Bogu, već palom anđelu Luciferu, kako bi mu pomogao da završi knjigu u zamenu za svoju dušu. Đavo je završio knjigu, a monah je dodao sliku đavola iz zahvalnosti za pomoć.Prilikom testiranja, procenjeno je da bi samo za kaligrafski deo, bez ilustracija i ukrašavanja, trebalo pet godina neprekidnog pisanja.



Koliko je ljudi tacno zivelo na zemlji - ( How Many People Have Ever Lived on Earth? )



KOLIKO je ljudi živelo na zemlji od trenutka kada se naša vrsta pojavila - jedno je od onih "večitih pitanja". Tacnu cifru verovatno necemo nikad saznati ali postoje brojni pokusaji da se dodje do nekog pribliznog broja.

Najnoviji pokušaj odgovora pružilo je upravo završeno veliko američko istraživanje, čiji rezultat glasi - od "postanka sveta" do dana današnjeg rođeno je 107.602.707.000 ljudi. Dakle, skoro 108 milijardi.

Naravno ova brojka se nesm uzeti kao tacna jer ima previse nepoznatih cinjenica koje su uticale na broj ljudi kroz istoriju, vise je kao neki zanimljiv pokusaj da se dodje do neke brojke na osnovu onoga sto se dosada zna.

Pod pretpostavkom da počnemo računajući od oko 50.000 pne, u vreme kada moderni Homo sapiens pojavio na zemlji (a ne od 700.000 pne kada su se pojavili preci Homo sapiens, ili pre nekoliko miliona godina, kada su hominidi bili prisutni), uzimajući u obzir da su svi podaci o stanovništvu gruba procena, i pod pretpostavkom na konstantan rast koji je primenjen na svaki period do modernih vremena, procenjeno je da je ukupno oko 106 milijardi ljudi su rođeni od zore ljudske rase, čineći da stanovništvo koje trenutno živi cini oko 6% od svih ljudi koji su ikada živeli na Zemlji. Druge procene su da je broj ljudskih bića koji su ikada živeli u rasponu od 45 milijardi do 125 milijardi, većina procena spadaju u raspon od 90 do 110 milijardi ljudi.

Naučnici smatraju da je 8.000 godina pre nove ere svetska populacija brojala nekih pet miliona ljudi. U periodu do nove ere čovečenstvo je sporo raslo - za brojku od 300 miliona ljudi trebalo mu je 8.000 godina. Gustina naseljenosti je bila različita, još više podeljena nego danas, jer je zavisila direktno od klimatskih faktora i prirodnih resursa.Bilo kako bilo, životni vek je bio kratak. Smrtnost novorođenih je bila izuzetno visoka - od 1.000 beba čak 500 je odmah umiralo. Zato je čovečanstvo tako sporo i raslo.

Do prve godine nove ere svet je imao oko 300 miliona ljudi. Pretpostavlja se da je Rimsko carstvo, od Španije do Male Azije, imalo 14. godine oko 45 miliona stanovnika.

Do 1650. godine svetska populacija je narasla na oko 500 miliona. Rast je bitno usporila kuga. Ova bolest počela je da uzima svoj danak još od 542. godine u zapadnoj Aziji, odakle se raširila po svetu. Veruje se da je polovina stanovnika Vizantijskog carstva, oko 100 miliona ljudi, umrla od kuge tokom šestog veka.

Oko 1800. godine broj stanovnika na Zemlji premašio je milijardu.

Procena ukupnog broja rođenih ljudi zavisi ponajviše od dva faktora: koliko dugo kao vrsta postojimo i koliko nas je bilo u različitim vremenima.

Kada se tačno homo sapijens pojavio još uvek je predmet sporenja, ali se čini da je najraniji datum negde oko 700.000 godina pre nove ere. A naši "moderni rođaci" pojavili su se 50.000 godina pre nove ere. Upravo taj period naučnici uzimaju kao ključni u razrešenju dileme koliko je ukupno rođeno pripadnika ljudske vrste.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Zanimljiva aplikacija vam izračuna i koliko je ljudi pre vas živelo od kada je počela istorija.

Oba broja se dobijaju na osnovu podataka o populaciji koje ima UN. Prvi broj je tačan broj ljudi koji je bio živ u trenutku kada ste se rodili. Ipak, podaci koji se računaju za osobe rođene pre 1950. godine nisu tako precizni kao za one koji su rođeni kasnije.

Druga cifra, ona koja pokazuje koliko je ljudi živelo pre nas, se izračunava metodom Karla Hauba. I njegova računica zasnovana je na podacima UN-a.

Dakle, ukoliko želite da znate koji ste poredu stanovnik planete zemlje bili kada ste se rodili i koliko je ljudi živelo pre vas, kliknite OVDE i ukucajte svoj datum rođenja.

Osim što ćete dobiti podatak o "vašem rednom broju", posle unošenja podataka o zemlji u kojoj živite i svog pola, ova aplikacija će vam dati i više informacije o demografskim karakteristikama i prognozama za region u kome živite.


четвртак, 16. јул 2015.

Faberzeova jaja - ( Fabergé Eggs )




Faberžeovo jaje je naziv za uskršnja jaja iz kolekcije od ukupno oko 50 (i još dva nezavršena primerka), koje je napravio ruski juvelir Karl Petar Faberže za ruske careve u periodu od 1885. do 1917. godine.

Pažnju ruske carske porodice Romanov i kasnije svetsku slavu, Faberže je postigao na Sveruskoj izložbi u Moskvi 1882. godine, za koju je, uz pomoć brata Agatona, pripremio originalne komade nakita. Car i carica su mu za tu kolekciju dodelili zlatnu medalju, jer je svojim radom „započeo novu eru u umetnosti izrade nakita“. Posle toga je postao carski nabavljač i dvorski juvelir.

Jaja su pravljena od skupocenih metala, kao što su zlato i srebro, bakar, nikl i paladijum, a gotova jaja na kraju su ukrašavani dragim kamenjem safirima, rubinima, smaragdima, dijamantima.Jaja su u sebi sadržala, najrazličitija iznenađenja: medaljon, konjanik, štafelaj, voz, labud, petao, ptica, srce, pupoljci, kočije i drugi.

Za osnovu jaja korišćen je prirodni kamen: jaspis, rodonit, ahat, kvarc, lapis lazuli i nefrit. Korišćena je tehnika delimično providnog emajla, nekad i u po nekoliko slojeva, od kojih je svaki morao da bude posebno pečen. Mada su u vreme njihove izrade, juveliri koristili svega nekoliko boja, Faberže je eksperimentisanjem uspeo da postigne čak 140 različitih nijansi. Dizajn za izradu jaja inspirisan umetničkim delima preslikanim Ermitaž i važni momenti iz istorije carske porodice, kao što su krunisanje cara Nikolaja, završetak transsibirske železnice i godišnjica braka ili vladavine.

Prvo jaje je ruski car Aleksandar III poklonio svojoj ženi Mariji Fjodorovnoj za Uskrs 1885. godine. Njoj se poklon toliko dopao da je car nastavio sa poklanjanjem skupocenih jaja za svaki sledeći praznik. Tu tradiciju je nastavio i njegov naslednik Nikolaj II.

Peter Karl Faberže je posao izrade jaja podelio na nekoliko manjih specijalizovanih radionica. Dva majstora zanata, najodgovornijih za izradu jaja, bili su Mihajlo Perčin i Henrik Vingštrem. . Osim carskih postoji još 12 uskršnjih jaja rađenih za sibirskog vlasnika rudnika zlata Aleksandra Kelha.


Ali sta je zapravo misteriozno kad su u pitanju Faberzeova jaja? 
Iz Carske kolekcije nedostaje 8 jaja… svako od njih vredno i više od 30 miliona dolara.
Od 65 poznatih Fabergéovih jaja, 57 ih je preživelo do današnjih dana; a od 50 poznatih jaja iz ‘Carske kolekcije’, za 42 su poznate lokacije i vlasnici, a od preostalih 8 imamo samo slike i dokumentaciju i ona spadaju u grupu najvecih svetskih izgubljenih blaga koja cekaju da budu pronadjena..

Vatreni mac - ( “Sword” he cut stone )



Jezero Tonle Sap, Kambodža.Ovaj kombinovani sistem jezera i reke menja svoj tok dva puta godišnje, a deo koji formira jezero se dramatično širi i smanjuje sa godišnjim dobima. Ali to neobično vodeno telo je jedinstveno iz jednog drugog razloga. Rečeno je da se u njemu nalazi mistični mač Preah Pisnokara.

Postoji predivna legenda o izrađivaču mačeva iz kambodžanske kulture koji se zove Pisnokar, koji je čarobnjak, majstor zanatlija. U kambodžanskoj mitologiji Preah Pisnokar je sin čoveka i žene koji su došli s neba. Priča kaže da je odveden u svet na nebu gde su ga naučili tehnologiji bogova, a neki mu pripisuju da je bio graditelj najvećeg svetilišta na svetu, Angkor Vata, koji se nalazi malo severnije od jezera Tonle Sap.

Ali uz te veličanstvene građevine, za Preah Pisnokara se govorilo da je napravio mač koji ga je učinio nepobedivim u bitkama. U kambodžanskoj legendi mu se pripisuje da je napravio mač koji je bio tanak kao pero. Preah Pisnokar je imao mač koji je mogao preseći kamen. Zapisano je da je mogao s njim prerezati vrč tako vešto po sredini da je voda počela isticati napolje tek kada bi se dve polovine vrča počele odvajati.

Prema legendi je Preah Pisnokar bacio svoje moćno oružje u jezero Tonle Sap kada je postalo preslabo da bi mu više bilo od koristi, baš kao i kad je Ekskalibur vraćen gospi iz jezera u priči o kralju Arturu. Ali, kako mač može oslabiti? Prema nekim objasnjenjima, mač je izgubio svoju moć, jer taj mač nije bio napravljen od metala, već od svetlosti.

Postoji li zaista „vatreni mač“? Postoji, ako ga zamislite kao „svetlosni mač.“ Kad god bi ga izvukao da bi nešto posekao, bio je sjajniji i od Sunca. Bio je vrlo tanak i svetao, isijavao je svetlost. Iz njegovog opisa, on je mogao biti nekakva vrsta laserskog zraka.

Da li Preah Pisnokar stvarno postojao? Ako jeste, da li je čudesni mač kojim je rukovao sadržavao u sebi nekakvu vrstu laserske tehnologije? Je li moguće da su „svetlosni mačevi“, delo današnje naučne fantastike, zaista postojali u drevnoj prošlosti? Postoje dva načina na koja bi se moglo razmišljati o izradi „svetlosnog mača.“ Prvi je iz laserskog zraka, što je vrlo teško zamisliti, jer je teško pronaći način na koji ćete dobiti krajnju tačku laserskog zraka, iz razloga što on nastavlja putovati.Morali biste da pronađete način kako ga zaokrenuti da uvire u samom sebi.

Veći smisao ima zrak plazme. Zrak plazme je gomila jako energetski nabijenih čestica koje bi svetlele i tako biste dobili efekat „svetlosnog mača.“ Kod njih je mnogo lakše dobiti krajnju tačku, jer reaguju na magnetno polje. Zrak plazme su energetski nabijene čestice koje imaju mnogo energije i uglavnom mogu preseći bilo šta. Za teoretičare o drevnim astronautima opisi laserskih tehnologija se mogu pronaći u brojnim tekstovima iz drevnog sveta.

U Kini se to zove „Jin / jang ogledalo„, koje protivnika može ubiti svetlosnim zrakom. Kod Maora imamo boga koji je porazio pobunjenik nekakvom vrstom laserskog oružja. Iz drevne Indije nam dolaze priče o „Raminoj streli„, koja je nekakva vrsta laserskog oružja. Imamo slavnu priču o Arhimedu koji je koristio nekakvu vrstu magičnog ogledala da bi stvorio laser koji je zapalio brodove.

Iz toga svega se da zaključiti da su se koristili drevni laseri, a da je ta tehnologija verovatno došla od vanzemaljaca. Šta ako su futuristička oružja za koja verujemo da smo ih razvijali u našim današnjim arsenalima zapravo ponovo stvorena oružja koja su već postojala?

Djavolovi otisci - ( The Devil's Footprints )




Vek i po je prošao i neobjašnjivi događaji iz 8. februara 1855. godine i dalje ostaje bez odgovora: da li je Devon zaista posetio Prince Tame?

Đavolji otisci (eng. Devil's Footprints) je ime dato fenomenu koji se desio u februaru 1855. godine u Istočnom i Južnom Devonu u Engleskoj. Posle obilnog snega, pojavili su se čudni otisci stopala koji podsećaju na kopita. Otisci su se pojavili na mnogim mestima i bilo ih je jako puno. Lokalni stanovnici su tvrdili kako su to otisci demona Satane. Postoje mnoge teorije o tome šta je moglo napraviti ove otiske, no u pitanje je dovedena i istinitost ovog događaja.

U noći između 8. i 9. februara, posle obilnog snega, u snegu su se pojavili niz tragova nalik na kopita. Ovi otisci koji su većinom bili dugački oko 4 inča, pojavili su se na više od 30 lokacija u Istočnom i Južnom Devonu. Zanimljivo je da su se otisci pojavili na mnogim čudnim mestima. Neki su ljudi prijavili da su otiske pronašli na krovovima svojih kuća. Najčudnije je to što su se otisci pojavili na zidovima koji su stajali na putu otiscima (to bi značilo da je ono što je ostavilo tragove prešlo preko zida hodajući).
Iz opisa otisaka mnogi od meštana su zakljucili 
da je verovatno neizbežno da su tragovi bili Sotonin vlastiti potpis. Predpostavili su da se Djavo licno seta oko tog područja u potrazi za grešnicima i mnogi su postali prestravljeni i bojali su se da napuste svoje domove,

Postoje mnoga objašnjenja za ovaj incident. Trag stopala je dugačak je gotovo sto milja, tako da mnogi istraživači tvrde kako čovek nije mogao u jednom danu napraviti sve te otiske. Ipak, mnogi ljudi su drugačije opisali otiske, tako da postoji mogućnost kako nisu svi otisci jednaki.

Jedno od objasnjenja je da je kengur pobegao iz privatnog Sidmouth zoološkog vrta u blizini, u vlasništvu gospodina Ribe.
Najveći problem sa mnogim od ovih objašnjenja je sto otisci nisu fotografisani i da su otvoreno pripisani životinjama bez prisustva nekog prirodnjaka koji bi ih  video. Jednostavno sva objasnjenja su data radeći samo sa opisom.

Istraživači tvrde kako su neki otisci prevare, a kako su neke od njih napravili obični četveronošci poput magarca ili ponija. Međutim, neke od otisaka niko ne može objasniti.

Ova misterija verovatno nikada neće biti rešena na odgovarajući način, osim ako se fenomen koji ga je stvorio ne ponovi i može da se snimi, iako možda ako su tragovi tstvarno Djavolovi, nećemo želeti da se to desi ...


Grcka vatra - ( Greek fire )



Moguće je da je Vizantija izvojevala nekoliko ključnih pobeda i produžila svoje postojanje zahvaljujući upravo tajnom oružju, sa kojim je unosila pustoš u protivničkim flotama

Istorijat o „grčkoj vatri“ započinjemo podatkom vezanim za doba strahovite arapske ekspanzije u 7. veku. Tada je nakon serije uspešnih pohoda, namesnik Sirije, kalif Muavija 663. godine obnovio borbu protiv Vizantije.

Arapi su dakle 663. godine ponovo upali u Malu Aziju i od tada su se njihove najezde, u toku petnaest godina, svake godine ponavljale. Na momente su prodirali sve do Halkedona, a češće su zimovali na vizantijskom tlu. Ali odlučujuća borba za Carigrad, pa prema tome i za opstanak Vizantijskog carstva, nije se odigrala na kopnu, već na moru.

Pored ranije osvojenih ostrva, Kipra, Rodosa i Kosa, Arapi su zauzeli i Hios, a 670. godine jedan od Muavijinih voskovođa dočepao se poluostrva Kizika, u neposrednoj blizini vizantijske prestonice čime je stvorena čvrsta baza za napad na Carigrad. Pre nego što je došlo do velikog udara na vizantijski centar, jedna kalifina eskadra je 672. godine zauzela Smirnu dok je druga okupirala likijsku i kilikijsku obalu.
Glavna akcija otpočela je u proleće 674. godine: ogromna flota pojavila se pred carigradskim zidinama. Borbe su trajale tokom celog leta a na jesen arapska flota se povukla u Kizik. Narednog proleća ona se ponovo pojavila i opet držala vizantijsku prestonicu preko celog leta pod opsadom. Isto se ponovilo i narednih godina. Međutim, svi pokušaji Arapa da zauzmu ovu snažnu tvrđavu, najjaču tvrđavu tadašnjeg sveta, ostali su bez uspeha. Konačno, Arapi su 678. godine, pošto su u pomorskim bitkama pod carigradskim zidinama pretrpeli jake gubitke, morali da odustanu od dalje borbe i napuste vizantijske vode.

Zabeleženo je da su u ovim sukobima Vizantinci prvi put upotrebili „grčku vatru“, koja im je od tada često služila u defanzivnim i u ofanzivnim ratnim operacijama, utvrđujući superiornost Vizantije u vojnoj tehnici prema okolnom svetu.

Kakvu je ulogu u tome odigrala „grčka vatra“ i što uopšte označava taj naziv oko koga su se u srednjem veku ispredale legende?
Reč je o slavnom pronalasku arhitekte Kalinika iz Heliopolja u Siriji. „Grčka vatra“ je bila eksplozivna materija čije je pripremanje bilo poznato samo Vizantincima.

Prema istraživanju Zengelisa osnovni elemenat „grčke vatre“ činila je šalitra, tako da je Kalinikovo otkriće donekle anticipiralo pronalazak baruta. Pomoću takozvanog sifona ona se bacala prema neprijateljskim brodovima i prouzrokovala jak požar.

Misteriozna grčka vatra bila je dakle tehnološki iskorak onog doba, grčko tajno oružje, hemijska vatrena lopta.
Vizantijski istoričar Teofan zapisao je da je grčka vatra napravljena 670. godine u Konstantinopolju. Lajon Sprag de Kamp u knjizi “Drevni inženjeri” (1963) piše da je arhitekta Kalinik 673. uspeo da pobegne pred najezdom arapskih osvajača iz Heliopolja u Konstantinopolj gde je caru Konstantinu IV otkrio poboljšanu formulu za posebnu zapaljivu smešu. Ona se nije samo posipala po neprijatelju, već je mogla da se koristiti i na moru jer je u dodiru sa vodom stvarala vatru, a zatim plivala na površini zapaljenih talasa.

Formula za tečnu verziju vizantijskog tajnog oružja nikada nije otkrivena – već smo rekli da je prema Zengelisovim istraživanjima osnovni elemenat „grčke vatre“ činila šalitra. Međutim, preduzevši sve mere predostrožnosti, vizantijski imperatori su zakopali tajnu ove supstance nazvane „mokra vatra“ ili „divlja vatra“ tako duboko, da nikada nije ugledala svetlost dana.

Sastav „grčke vatre“ nije bio poznat čak ni onima koji su koristili to oružje, jer je sistem raspodele zahtevao više ljudi za rad s njom. Ono što je zanimljivo u vezi „grčke vatre“ je da je funkcionisala jedino kada su različite komponente radile zajedno, kao jedna celina.Svakom komponentom je upravljala različita osoba, pa ako bi neko bio zarobljen ne bi mogao odati „tajnu grčke vatre.“ Ali, što je bilo to tajanstveno oružje? I još važnije, odakle je došlo? Jedna priča kaže da su „grčku vatru“ Konstantinu dali anđeli.


Pričalo se da je gorelo tako divlje i uz veliku temperaturu da se i za vreme najvećih kiša vatra ne bi ugasila, a kada bi se bacilo u more, nakon što bi potonulo, još uvek bi gorelo na dnu okeana.

U jednoj bici je Vizantince napalo 1800 persijskih brodova, a samo 15 ih je uspelo pobeći. Sve ostale je uništila takozvana „grčka vatra.“ A princ Igor koji je napao Bizant 941. učinio je to sa flotom od 1000 brodova. Samo njih 10 se vratilo kući. Ali možda i još više zapanjujuće od neverovatne snage „grčke vatre“ je činjenica da je danas naučnici nisu u stanju napraviti, čak i nakon 1600 godina.Izgleda da je sa padom Konstantinopolja 1453. trajno nestala i tajna „grčke vatre“. Danas možemo samo da nagađamo o sadržaju te smese.




Bitkoin - ( Bitcoin's Mysterious Creator )



Iako se prošle godine činilo da je napokon rešena jedna od "najvećih misterija digitalnog doba" i da smo saznali identitet tvorca digitalne valute Bitkoin, te su se informacije na kraju pokazale netačnim, pa je identitet ove osobe i dalje nepoznat.

Bitkoin (engl. bitcoin) je digitalna i globalna valuta. Stvorena je 2009. godine od strane lica ili grupe ljudi pod pseudonimom Satoši Nakamoto.

Bitkoini se stvaraju tokom vremena od strane korisnika bitkoin mreže, umesto od strane centralne banke kao u slučaju standardnih valuta. To znači da je bitkoin "nepouzdan" i korisnici ne moraju da veruju u bilo kakav veći autoritet, čak ni međusobno, kako bi njihov novac bio siguran. Bitkoin nazivaju "kripto-valuta", jer je sistem zaštićen matematikom (kriptografijom) umesto od strane centralnog organa. Decentralizacija takođe znači da različite osobine bitkoina, na primer njegova vrednost u odnosu na druge valute, broj bitkoina u opticaju, stopa inflacije, i naknade za transakcije ne mogu biti izmanipulisani od strane bilo koje pojedinačne osobe ili grupe. To takođe znači da i ne postoji organizacija koja "štiti" korisnike bitkoina i njegovi korisnici sami odgovaraju za svoje gubitke.

Proširenja u dizajnu Bitkoina omogućava anonimno plaćanje na internetu.

Usvajanje bitkoina i njegovo korišćenje nastavlja da raste svake godine. Prihvatili su ga ne samo za potrošači, već i mnoge kompanije koje žele da iskoriste prednosti bitkoina..

Satoši Nakamoto, koja je s korisnicima komunicirala isključivo putem mejla, nikada uživo ili preko telefona, tako da niko nikada nije video kako Nakamoto izgleda niti su korisnici čuli njegov glas. Kako je bitkoin postao sve popularniji, Nakamoto je odlučio da se povuče i prestao je da komunicira s korisnicima, a za mnoge je on postao legenda koja je pronašla način za obavljanje anonimnih novčanih transakcija koje su potpuno nezavisne od uticaja banaka.

Brojni novinari su pokušali da saznaju pravi identitet osnivača bitkoina (veruje se da je Satoši Nakamoto samo pseudonim, odnosno ime grupe programera koji su učestvovali u stvaranju ove valute), a prošle godine je u "Newsweeku" objavljen članak u kojem je novinarka tvrdila da je pronašla tvorca i da se radi o 64-godišnjem Japancu koju već dugo godina živi u SAD, Dorijanu Prentisu Satošiju Nakamotu. On je naknadno demantovao te navode.

Posljednje informacije govore da iza ovog imena stoji poznati stručnjak za kriptografiju koji je i pre pojave bitkoina bio uključen u razvoj virtualnih valuta – Nik Sabo. Do tog zaključka je došao i novinar "NY Timesa" Nataniel Poper koji je godinu dana radio na knjizi o ovoj valuti i njenom misterioznom osnivaču.

Ipak priča o Satošiju Nakamotu i dalje ostaje legenda i čini se da njegov identitet nikada nećemo saznati. Jos uvek je misterija

Let 739 - ( Flying Tiger Line Flight 739 )



Americki Tiger Line Flight 739 bio je Lokidov L-1049 Super Constellation vlasnistvo SAD vojske koji je nestao 16. marta 1962, u zapadnom Pacifiku . Avion je prevozio 93 američkih vojnika i 3 Južno Vijetnamca iz Travis Air Force Base u Kaliforniji u Sajgon , Vijetnam. Nakon sipanja goriva u Andersen vazduhoplovnoj bazi , Guam , Super Constellation je na putu za Clark Air Base u Filipinima jednostavno nestao. Svih 107 putnika su proglašeni nestalim i pretpostavlja se da su mrtvi.

Nestanak je aviokompanija pretvorila u jednu od najvećih vazdušnih i morskih pretraga u istoriji Pacifika. Vazduhoplovne snage i površinski brodovi američke vojske pretražili su više od 200.000 kvadratnih milja (520.000 km 2) u toku osam dana. Civilni Tanker je navodno posmatrao let i prijavili su da su na nebu videli veliku eksploziju.Predpodstavili su da je to bio verovatno nestali Super Constellation, iako hije pronadjen nikakav trag od olupine, niti su pronadjeni bilo kakvi ostaci olupine . Aeronauticki Odbor za civilno vazduhoplovstvo utvrdio je da je, na osnovu zapažanja tankera , verovatno leta 739 eksplodirao u letu, iako se tačan uzrok nije mogao utvrditi bez ispitivanja ostatke aviona.

Do danas, ovo je i dalje najgora nesreća u vazduhoplovstvu koji uključuje Lockheed Constellation seriju.

Avion je bio 5-godišnji Lockheed L-1049H Super Constellation sa ukupno 17.224 sati leta . Nosio je 11 Americkih civila članova posade i 96 vojnih putnika.
Super Constellation je nosio 93 obučenih Armi Rangers vojnika ka Južnom Vijetnamu. Njihova naređenja su bila da oslobode vojnike u Sajgonu koje su obucavale Vijetnamski trupe da se bore protiv Vijetnam Cong gerilaca. . Pilot je bio kapetan Gregori S. Tomas.

Osamdeset minuta nakon polaska, u 14:22 GMT, radio-vezom pilot je poslao rutinsku poruku i dao svoju poziciju kao 280 milja zapadno od Guama na koordinatama ( 13 ° 40'N 140 ° 0'E ). Avion je trebalo da dostigne 14 ° 00'N 135 ° 0'E at 15:30. U 15:39 radio operater Guama pokušao je da kontaktira let za izveštaj o poziciji, ali nije bio u stanju da uspostavi kontakt. Avion od tada niko nije video niti čuo za njega.

Usledila je istraga.

Zvaničnici mornarice izjavili da su da je nejverovatnije da se avion srušio bliže Guamu nego na Filipinima. U vreme nestanka, vreme je bilo vedro i more mirno . Mornarica, vazduhoplovstvo, obalske straže, a marinci zapoceli su opseznu potragu za nestalim avionom u tom području.
Tokom prva dva dana potrage, pretrazeno je 75.000 kvadratnih milja (190.000 km 2) okeana. Sekretar vojske Elvis Stahr rekao je novinarima da nisu odustali i da ne gube nadu da će avion biti pronađen te dase ulaze "maksimalni trud" za njegovo pronalazenje. Nakon četiri dana potrage, general-major Teodor R. MK iz 13. vazduhoplovnog puka je rekao da, iako su šanse za pronalaženje preživelih neizvesne, potrga ce se nastaviti "dok postoji nada."
U potragu su uključeni avioni Guama, Clark Fielda, Americka 7. flota, i vazduhoplovstvo na Okinavi . Nakon osam dana, pretraga je otkazana. Pretraga, koja je u to vreme bila jedna od najvećih koja se ikada odvijala na Pacifiku, pokrila je više od 200.000 kvadratnih milja (520.000 km 2) okeana.

I naravno kako to obicno biva pojavile su se i teorije zavere.

Let 739 je bio jedan od dva Tiger Line letova sa vojnim vezama koje su uništene pod sličnim okolnostima u istom danu. To je dovelo do sugestija da su to bile sabotaže i zavere.

Oba leta 739 i drugi avion, L-1049 Super Constellation, poleteli su iz Travis Air Force Base oko 09:45 PST u sredu 14. marta 1962, a kako se susreli sa poteškoćama nekoliko sati kasnije. Drugi avion je nosio "tajni vojni teret ", kada se srušio na Aleutianska ostrva i zapalio.

Pojavile su se razne spekulacije ističući neke od mogućih razloga za rusenje 2 aviona, uključujući i sabotaže ili oba aviona ili otmice leta 739 i putnika. Aviokompanija je insistirala da su to samo nagađanja i da nije bilo dokaza koji bi na bilo koji nacin podržali bilo koju od tih teorija.
Tanker SS TL Linzen, prijavio je da je video svetlost na nebu blizu očekivanog položaja aviona oko 90 minuta posle poslednjeg radio kontakta. Američki vojni zvaničnici opisali su kao "svetlost dovoljno jaka da svetli palubu broda,,. Tankera je primetio bljesak svetlosti oko 500 milja (800 km) zapadno od Guama, a odmah zatim pad dva crvena svetla u okean pri različitim brzinama.
Civilni Aeronauticki odbor istragom je utvrdio da su svedoci na brodu tankera takođe primetili svetlost na nebu, a brojni članovi posade primetili su dve vatrene lopte kako padaju u okean.

Zvaničnici su u toku istrage zakljucili da se eksplozija dogodila u avionu, sto je podrzavalo sve ranije teorije sabotaže. Izvršni potpredsednik operacij, rekao je za Associated Press da ipak stručnjaci smatraju da je nemoguće da se dogodi eksplozija na super-Constellationu u toku normalnog rada. Osim toga on je tvrdio da nije bilo ničega dovoljno moćnog da avion u potpunosti razbije a da ne ostanu tragovi, i da je "nešto nasilno moralo da se desi."


Zbir svih relevantnih faktora teži da pokaže da avion je uništen u letu. Međutim, zbog nedostatka dokaza koji potkrepljuju te tvrdnje Odbor nije bio u stanju da navede sa bilo kojim stepenom sigurnosti tačanu sudbinu N 6921C.

Misterija pada Americkog vojnog leta 739 ostala je jos uvek neresena.

среда, 15. јул 2015.

Nestali Norfolks puk - ( The Mysterious Vanishing Battalion of WWI )




Rat donosi sa sobom mnoge stvari. Smrt, uništenje, haos, gubitak;. Rat takođe donosi misterije i neverovatne priče sa ratišta. Jedna od najpoznatijih priča o ratnim misterijama dolazi sa krvavih bojišta Prvog svetskog rata, kada je ceo bataljon muškaraca, dok su marširali hrabro protiv svog neprijatelja, samo neobjašnjivo nestao bez traga sa lica zemlje.
Pozornica za incident bila je bitka iz Prvog svetskog rata, koja se odigrala na poluostrvu Galipolje na prostoru Otomanskog carstva.
Galipoljska operacija je vođena u Prvom svetskom ratu i tokom nje su snage Antante pokušale da ovladaju Galipoljskim poluostrvomi Dardanelima da bi sebi omogućile pristup Carigradu sa krajnjim ciljem njegovog zauzimanja čime je planirano da se iz daljeg toka rata izbaci Otomanska imperija. Borbe su otpočele 25. aprila1915. godine iskrcavanjem trupa Antante, a okončale su se 9. januara 1916. godine potpunim povlačenjem invazionih trupa. Naročito teške gubitke doživele su ekspedicione snage Australije i Novog Zelanda.
Snage Antante su mahom sačinjavale trupe Ujedinjenog Kraljevstvavan Engleske (Irska, Australija i Novi Zeland) koje su činili dobrovoljci i neredovna vojska, ali se danas smatra da razlog potpune propasti invazije leži u nizu grešaka koje su načinili komandanti operacije. Danas Galipolj u Ujedinjenom Kraljevstvu i njegovim nekadašnjim kolonijama predstavlja simbol velikog, nepotrebnog i uzaludnog stradanja, a sam zaliv Suvla (u kome je vođen deo borbi) predstavlja njegov sinonim.

Usred krvave operacije, došla je iz Sandringhama, vojna jedinica koja je stvorena 1908. godine od strane kralja Edvarda VII, koji se sastojala od muškaraca koji su bili regrutovani od strane osoblja Sandringham Estatea. Kasnije će biti uključeni u 5. bataljon Teritorijalne Rojal Norfolk pukovnije, ili "Norfolks". Puk je bio prilično jedinstven po tome što je bio jedan od prvih primera u britanskim snagama ,jer je to bila vojna jedinice sastavljena od ljudi koji su svi bili regrutovani iz iste grupe civila, na primer, isti grad, kompanija, ili u ovom slučaju Roial Estate. To su bili tesno povezano grupe sastavljene od ljudi koji su poznavali dobro, a u mnogim slučajevima čak i odrasli zajedno. U slučaju Sandringhama, oni su hteli da idu u rat zajedno.
Norfolk puk, sastavljen od 250 ljudi, 16 službenika, na čelu sa Sir Horace Proctor-Beauchampom, isplovio je za Gallipolje iz Peninsula, Liverpul 30. jula 1915 na brodu SS Akuitainia i stigao u Suvla Bai u Galipolju 10. avgust 1915 usred teške borbe. Oni nisu morali da dugo čekaju da vide borbena dejstva. 12. avgusta, samo dva dana nakon njihovog dolaska, 5-i Norfolks puk, kao deo 163. brigade, krenuo je u ofanzivu protiv turskih položaja u Anafarta ravnici. Od početka misija je bila suočena sa preprekama. Vojnici su bili u lošem fizičkom stanju zbog surovosti svog putovanja, sporednih efekata vakcine, nedostatak sna, I velike vrucine. Mnogi od njih su bili bolesni od dizenterije, a opšti moral je bio nizak. Pored toga, operacija je trebalo da bude izvedena u sred bela dana, sa slabim zalihama, losom vodom, i sa netačnim kartama, protiv iskusnih boraca koji su znali tursku zemlju dobro i bili su duboko ukopani duž grebena.
Iscrpljeni, žedni i bolesni ljudi napravili su grešku i okrenuli su se na pogrešan put, koji ih odvaja od većeg dela 1630-e brigade. Shvativši svoju grešku, oni su ipak krenuli na Kavak Tepe greben bez podrške ili pojačanja. Prilikom penjanja oni su odmah sastali sa kišom vatre mitraljeza i brojnim snajperima ukopanim u greben i na drveću. Norfolk puk hrabro je uskocio u ovaj vrtlog krvi i metaka, zapravo uspeo da izgura neprijatelja natrag prema šumi koja je bila u plamenu od artiljerijske vatre. Beauchamp i njegovi ljudi nastavili su proboj u plamenu šumu, i to je bio poslednji put da ih je neko video. Bataljon nikada nije izasao iz šume, niko se nije vratio da isprica priču o njihovom nestanku, oni su jednostavno nestali sa lica zemlje.
Britanci su zahtevali od turske vlade da preuzeme vojnike koje su Turci drzali kao zarobljenike, ali su oni negirali da imaju bilo kakva saznanja o Norfolks puku. Kada je rat završen, Britanci su tražili povratak vojnika, ali opet su Turci odlučno negirali da imaju zarobljenike iz Norfolks puka i da nikada nisu ni čuli za njih. Var Graves Komisija vršila je pretres poginulih u ratu na ratištima u Galipolju 1918. godine.14.000 od 36.000 vojnika Komonvelta koji su poginuli u krvavim borbama nikada nisu pronađeni, a još 13.000 je otkriveno u neidentifikovanim grobovima. Tokom jednog od tih pretresa, Čarls Pierrepoint Edvards našao je Norfolks Regimental značku za kapu, zajedno sa 180 tela razbacanih oko farme u šumovitoj oblasti u kojoj su poslednji put viđen Norfolks puk. Na 122 tela nađeno je da imaju bedževe na ramenima koji su nosili pripadnici Norfolks puka, a jedan je čak i prepoznat da je sa samog Lt-Col Beuchampa. U vreme kada je sve ovo pronadjeno donesen je zakljucak da je to definitivan dokaz u vezi sa sudbinom puka. Ipak slučaj "nestalog bataljona" u narednim godinama samo je postao jos cudniji i misteriozniji.

Slučaj nestalog bataljona ostao je prilično zaboravljen do 50-o godišnjice bitke kod Gallipolja aprila 1965. godine, kada je Novo Zelandski veteran Prvog svetskog rata po imenu Frederick Reichardt, zajedno sa dvojicom svojih sunarodnika, izašao sa pricom o onome što je video tog sudbonosnog dana. Priču koju je ispričao Reichardt tokom okupljanje veterana sadrzala je bizarni i kontroverzan obrt na misteriju bataljona koji nedostaje.
Reichardt je rekao da se njegova jedinuca nalazila u oblasti u blizini turskih položaja, poznatom kao Hill 60, koji nije bio daleko od mesta gde je nestao Norfolk puk. Tvrdio je da je primetio sivo- braon oblake oblika ,,vekne hleba,, kako lebde iznad bojnog polja. Čudni oblaci su opisani kao potpuno mirni I nepomicni uprkos jakim vetrovima koji su duvali u to vreme. Ispod ovih oblaka se nalazio navodno drugi, još veći i gušći oblak koji je procenjen na velicinu oko 800 metara dužine i oko 200 metara visine. Ovaj masivni oblak je, navodno, dosezao do zemlje, kada mu je Norfolk puk prišao, oni su bez oklevanja nastavili da direktno marširaju u njega. Kada puk je nestao u oblaku, Reichardt je tvrdio da je zatim oblak polako porastao I krenuo na gore i da se priključio ostalim čudnim oblacima, očigledno uzimajuci vojnike sa njim, nakon čega su svi oblaci posli ka severu i nestali iz vidokruga. Priča je prvi put objavljena u septembru / oktobru u izdanju Novo Zelandskog NLO magazina Spaceviev 1965. Priča je donekle potkrepljena kada je u 1966, drugi Novo Zelandski veteran, Gerald Vilde, rekao za Spaceviev časopis da, iako nije video nestanak direktno, čuo je mnoge glasine među vojnicima da je ceo Norfolk puk je nestao u oblaku.

To je prilično neobicna priča koja je u suprotnosti sa zvaničnim zaključkom o tome šta se dogodilo sa nestalim bataljonom, ali je odmah prihvacen od strane NLO entuzijasta i postao je gotovo legendarna priča među slučajevima nestalih lica, posebno onih koji ukazuje na Alien Abduction ( Vanzemaljske otmice ). Priča je pocela da zivi život za sebe, naročito među Alien Abduction entuzijastima, i iznova i iznova je u raznim publikacijama, svaki put dobijala dodatne detalje. Ljudi jednostavno nisu mogli da se zasite ovo zlokobne priče o oblaku NLO-a koji je odneo ceo puk ljudi u sred bojnog polja. Priča je stekla takvu popularnost da je javnost zahtevala od britanskog Ministarstva odbrane i Imperial Var Museum-a pristup tajnim dosijima
.
Dakle, šta se stvarno dogodilo sa Norfolks pukom? Da li su oni umrli na bojnom polju kao i mnogi drugi tog dana ili su ih otele sile izvan našeg razumevanja? Iako je oblak priča intrigantna i ima toliko elemenata misterije i neizvesnosti, nažalost suocena je sa velikom količinom kritika prema njenoj istinitosti. Glavni problem je u tome što je prepuna nedoslednosti i nepreciznosti, kao što je davanje pogrešnih datuma, pa čak I pogrešan broj bataljona. Reichardt je tvrdio da je video čudan incident 28. avgusta 1915, a u stvari napad je izvršen 12 avgusta. On je takođe rekao da je 4 bataljon koji je nestao, iako je u stvari 4 bataljon održan u rezervi, dok je 5 bataljon onaj koji je zapravo usao u bitku i nestao.

Ove greške mogl bi se pripisati dugom vremenskom razdoblju od vremena kada se bitka odigrala I vremena kad je on ispricao pricu, kao i činjenica da je priznao da nije držao neku vrstu pisanog dnevnika u to vreme.
Ali stvari su postale čudnije kada tajanstvena grupa američkih naučnika i zvaničnika pod sifrom MJ-12 objavila izveštaj o istom incidentu u radu pod naslovom 1. Godišnji izveštaj, 1998. Dokument je očigledno aneks na drugi papir koji opisuje incident koji datira iz 1952. godine. 1. Godišnji izveštaj opisuje incident ovako:
Dana 21. avgusta 1915. godine, članovi Novo Zelandskog korpusa potpisali su izjave pod zakletvom da su videli kako Norfolk puk nestaje u neobično gustom braon oblaku koji se činilo da se kreće i penje se na gore a zatim nestaje. Nije bilo nikakvih tragova puka niti njihove opreme.
Zanimljivo, izveštaj sadrži neke od istih grešaka kao prvobitni iskaz, kao i sve noviji. Opet, bataljon pogrešno nazivaju 4-i Norfolk puk. Ovaj očigledan previd od strane panela koji su navodno vrhunski naučnici i zvaničnici, kao i činjenicu da je originalni dokument kaže da su napisani 1952. godine, navodi na misljenje da je MJ-12 izveštaj prevara koja je verovatno dezinformacija, nastala bez ikakvog napora da se provere činjenice.
Svakako jedna od najpedantnije i ozbiljne istrage legende o Nestalom bataljonu je knjigu pod nazivom The Vanished bataljon , istoričara Nigel McCrerija, koji je uspeo da otkrije neke zanimljive detalje slučaja.

уторак, 14. јул 2015.

Avala - ( Missing city Žrnov )



Planina Avala, oko 16 kilometara od Beograda , sve više privlači ljude naklonjene istoriji i misterijama.
Iako bi se reklo da u Spomeniku neznanom junaku nema ničeg misterioznog, najviše ih intrigira upravo ova lepa građevina na vrhu planine, mauzolej podignut pre 72 godine – na mestu gde se nekada bio branik Beograda, srednjovekovni utvrđeni grad ŽRNOV, zvan i Žrnovan. Od njega nije mnogo ostalo posle svih osvajanja, ratnih razaranja i mirnodopskih rušenja, ali su tragovi srednjovekovne tvrđave još bili vidljivi, kad je kralj Aleksandar Karađorđević 1934. godine odlučio da „raščisti teren“ da bi na tom platou bio izgrađen Spomenik neznanom junaku, delo vajara Ivana Meštrovića.

Sada se, na kupastom vrhu, na 511 metara nadmorske visine, diže mauzolej, spomenik svim znanim i neznanim junacima palim u nebrojenim bitkama za odbranu ili oslobađanje Srbije i njene prestonice, kako piše u prospektima, ali to ima i svoje drugo lice !

Avala je od najranijih vremena bila privlačna, ali su to nisu bili turisti već naši istraživači prirodnih blaga, prosto rečeno – rudari. Ne zna se tačno ko je prvi počeo i kada su otvoreni prvi rudnici ispod Avale , ali se zna da su tu od davnina, iskopavane razne važne rude – olova, srebra i gvožđa, cinobarit i živa.

Malo je, međutim, poznato da je vrh Avale vrlo zanimljiv i onima koji se bave alternativnom medicinom i posebno Ufolozima koji veruju u NLO i tvrde da se iznad planine često pojavljuju neidentifikovani leteći objekti. Ove priče potvrdjuju i stanovnici nekoliko sela okolo Avale.

Navodno objašnjenje raznih misterija krije kompleks mauzoleja koji je poznati mason Ivan Meštrović osmislio i podigao po nalogu kralja Aleksandra Karađorđevića. Za njih obojicu je poznato da su bili masoni, pa su kako se tvrdi izgradnjom mauzoleja ispunili obećanje dato Bratstvu slobodnih zidara, i samom vrhu Avale dali oblik piramide. Poznato je da je piramida jedan od masonskih simbola i da su masonske organizacije uvek nastojale da u prestonicama svojih uticajnih loža ostave što monumentalnije “ masonske potpise” i obeležja.

Zidine Žrnova su bile sa temeljima grada još iz antike, bedemima iz ranog srednjeg veka, kada se celo utvrđenje sastojalo od Malog grada, sa dvema kulama, i Gornjeg grada, sa velikom kapijom koje su Turci kasnije, ojačali dodatnim zidinama i bedemima, sa jarkovima, da bi osigurali prilaze Beogradu i njegovu odbranu.

U putopisima Evlije Čelebije, Žrnov je važio kao jedno od šest najznačajnijih utvrđenja u Srbiji. Zato je njegov nestanak sa lica zemlje izazvao uistinu veliko uzbuđenje u javnosti, tim veće jer je to nedelo – kako se smatralo – bila zamisao samog kralja. Sve je izvedeno u potpunoj tišini, o tome nije smelo da se priča, nije se pisalo, čak se i na čaršijske priče o tome gledalo kao na antidinastičku propaganda .

Ceo kompleks je završen 1937. u septembru, a otvoren na najveći srpski praznik Vidovdan 28.juna 1938. godine.

Kralj Aleksandar I. to nije dočekao. Samo nekoliko meseci posle početka gradnje ovog mauzoleja – piramide ubijen je u Marselju, 9. oktobra 1934. godine – priča Radovan Damjanović koji je pokušao dad a odgovor i još uvek istražuje misteriju izgradnje i rušenja starog srpskog grada Žrnova, Avale i masona, koji su u vreme kraljevine Jugoslavije srpsku prestonicu Beograd, smatrali svojim značajnim uporištem.

Konačno pitanje zašto je vrh Avale toliko zanimljiv bioenergetičarima i Ufolozima? Odgovor nudi teorija prema kojoj da su prve piramide na zemlji izgradili vanzemaljci, kao svojvrsne kapije vremena kroz koje su stizali u druge dimenzije i krajeve univerzuma, a da piramide koje su kasnije pravile stare civilizacije vanzemaljcima služile kao svojevrsni orijentiri .

Bioenergetičari tvrde da je Spomenik neznanom junaku na vrhu danas potpuno piramidalne Avale, bukvalno obliven snažnom energetskoj geomatnetskom i bioenergetskom silom, jer poznato je da su piramide generatori kosmičke energije. Srpski Ufolozi kažu da su pojave NLO nad Beogradom sve češće. Oni su ubeđeni da će uslediti invazija vanzemaljaca na Zemlju, i da će Avala biti jedno od mesta gde će letilice sletati!

Pop Martinovo blago



Нема трагача за златом од Македоније до Дунава и Мораве а да није чуо и снио о највећем благу икада закопаном на овим просторима – благу попа Мартина Химовића.
О попу Мартину Химовићу постоје бројне легенде са обе стране Старе планине – у Бугарској и Србији.

Иако се оне делимично разликују по питању порекла попа Мартина, суштина је свуда иста: поп Мартин Химовић оставио је за собом невероватно благо, отето из турских каравана који су преносили сакупљени харач. Благо је закопано на 62 локације, о чему је сам поп Мартин оставио забелешке.Проблем је што највеће ризнице имају скривене замке које могу да убију човека и што су Мартинови записи писани као својеврсне загонетке.

Поп Мартин Химовић је из Херцеговине пред најездом Турака дошао у насе крајеве заједно са женом Видом и ћерком Златом. Населио се у малом селу које се тада звало Умагуска, а које данас више не постоји. Село је било близу манастира Поганово, тако да је поп ту ишао на богослужење.

Једног дана, док је Мартин био у манастиру, Турци дођу у Умагуску и њихов вођа силује Мартинову жену. Вида, због срамоте, отима Турчину нож из појаса и убија прво њега па онда себе. Мартин је жену сахранио у дворишту куће коју је населио и са ћерком Златом годину дана свакодневно ишао на њен гроб. За то време ћерку је учио коришћењу оружја.

Када се навршила година од смрти његове жене, поп Мартин је скинуо црквену мантију, обукао српско народно одело и кренуо у крваву освету Турцима заједно са ћерком и дружином од 40 хајдука коју је сакупио. Дружина је живела у пећинама, пресретала турске караване који су у Истамбул превозили сакупљени новац од пореза. Чинили су то од данашњих Жагубице, Јагодине, преко Зајечара и Књажевца, до Пирота, Ниша и Врања.

Сакупио је поп Мартин са својом дружином неслућено благо које је сакрио на 62 локације и о томе оставио записе. Најпознатија локација закопаног блага је„Смукова јама“. Али и најопаснија. Улаз у „Смукову јаму“ чувају бројне замке, од запетих пушака, до смртоносног „овна“, шиљцима окованог дебла, које је механизмом „запето“ да усмрти свакога ко не зна једини начин уласка у лагум.

„Смукову јаму“ 90-тих година тражио је и Жељко ражнатовић Аркан, са тадашњом екипом ДБ-а. Прича се и да је генерал Небојша Павковић војним машинама прекопавао планине у околини Ниша и Пирота у потрази за благом попа Мартина.


„Смукова јама“ се налази, према опису из дневника Мартина Химовића, испод „Три чуке“. Овај део Старе планине припада књажевачкој општини. Годинама трагам за „Смуковом јамом“ и мислим да сам јој нашао тачну локацију. Нашао сам део уклесаних знакова који до ње воде. Само, улаз у „Смукову јаму“ је затрпан тонама земље, биће ми потребно добро друштво и много копања да дођемо до улаза.“

Aurora - ( Mystery Aircraft - Aurora )



To da Sjedinjene Američke Države sprovode "crne projekte" nije nikakva tajna. Crni projekti su projekti koji se smatraju strogo poverljivim. Oni su toliko tajna da vlada neće ni priznati da oni postoje i da krije detalje budžeta projekta ili obmanjuje javnost dajući lažne podatke o projektu. Vojni / Industrijski kompleks razumljivo zahteva da postoje ovi projekti. Jedan od tih tajnih projekata se zove "Aurora". Prvi put ovo se ime spominje u finansijskim dokumentima 1985. godine. Ovo je najtajnije hipersonično američko vazdušno oružje, vanzemaljskog oblika – trouglastog, crne boje.
Aurora projekat je trebalo da budeprojekat za stvaranje ultra high-speed aviona, verovatno bez ljudske posade,koji su u stanju da razviju brzine veće od 6 Maha.
U avgustu 2009. Kris Gibson, inženjer na naftnoj bušotini u severnom Atlantiku, primetio je neobičnu formaciju na nebu. Sastojala se od letelice sa gorivom, dva bombardera i četvrte u obliku jednakokrakog trougla. Inženjer je poznavao sve tipove letelica, ali nikada nije video nešto ovako. Da li je to možda bila „Aurora“? Uvek se govorilo o testiranju supersoničnih letelica, ali nikada nisu obelodanjeni dokazi o tome. Ipak, izvestan broj činjenica ukazuje na postojanje takve vrste aviona.

U junu 2011. stanovnici nekoliko gradova južne Kalifornije su prijavili kako su čuli zvuke avionskih motora i supersonične eksplozije, registrovane i od seizmičkih instrumenata. U Teksasu je maja prošle godine jedan fotograf slikao trag čudnog isparenja na nebu (slične fotografije napravljene su nad Beogradom 5. februara ove godine): duž uske linije, na jednakim razmacima, bili su poređani dimni oblačići. Nekoliko dana kasnije, kontrolori avionskog saobraćaja iz britanskog Kraljevskog vazduhoplovstva primetili su takav trag nad vojnom bazom u Mekrihanišu (Škotska). Stručnjaci se slažu da znakovi ukazuju na tzv. pulsirajući detonacijski pogon koji kao gorivo koristi mešavinu oksidatora metana.

Oblast 51 - ( Area 51 )



Oblast 51 (eng. Area 51) je američka vojna baza u Nevadi, oko 180 kilometaraod Las Vegasa. Nastala je 1955. godine. To je visoko čuvana baza za ispitivanje aviona i novih oružja. Zbog te visoke tajnosti došlo se i do sumnje da se ovde vrše ispitivanja nad vanzemaljskim letelicama i bićima. Postoje neke pojedinačne izjave i različita viđenja čudnih pojava u okolini baze. Približavanja bazi su dokazali da je baza još uvek aktivna. Po ovoj oblasti napravljene su i neke računarske igre.

Činjenica da je baza tajna, i da se sprovode testovi nad tajnim avionima, zajedno sa prijavama o neobičnim fenomenima dovela je do toga da Oblast 51 postane glavni fokus za istražitelje NLO-a i drugih teorija zavere. U takvim teorija ma se spiminju sledeća istraživanja:
Skladištenje i ispitivanje oborenih vanzemaljskih letelica (uključujući i materijal navodno pronađen kod Rozvela), proučavanje vanzemaljaca (živih i mrtvih) i proizvodnja letelica baziranim na vanzemaljskim.
Sastanci ili zajednički poslovi za vanzemaljcima.
Razvoj egzotičnog oružja.
Razvoj sredstava za kontrolu vremena.
Razvoj tehnologije za putovanje kroz vreme i teleportovanje.
Razvoj neobičnog i egzotičnog pogonskog sistema koji se odnosi na Aurora (aircraft) program.

Spominju se i podzemni centri za istraživanje, interkontinentalna podzemna železnica, pista koja nestaje i druge stvari bazirane na vanzemaljskoj tehnologiji.

Veterani eksperimentalnih projekata kao što su OKSKART i NERVA u Oblasti 51 se slažu da su ti testovi mogli da izazobu priče o NLO zato što je bilo čak 2850 OKSKART-ovih letova.

Veruje se da su te razne priče u stvari pomogle da se održi tajnost Oblasti 51. Iako veterani odbacuju postojanje podzemne železnice, u Oblasti 51 se i dalje velik broj eksperimenata izvodi pod zemljom.

Bob Lazar tvrdi da je radio u Sektoru 4 u Oblasti 51, koji se kako on kaže nalazio kod Papus jezera. Lazar tvrdi da je radio sa vanzemaljskom letelicom koju je tada posedovala vlada SAD

Dokumentarni film iz 1996, Drimlend, poseduje intervju sa inženjerom starim 71 godinu. On tvrdi da je bio zaposlen u Oblasti 51 tokom 1950ih i da je radio na Simulatoru Letećeg Diska, baziranom na srušenoj vanzemaljskoj letelici koji bi bio korišćen za obuku vojnih pilota SAD. Tvrdi i da je radio sa vanzemaljcem po imenu Džej-Rod (engl. J-Rod)

Den tvrdi da je 2005 radio u Oblasti 51 i bio zadužen za kloniranje vanzemaljskih virusa, takođe kaže da je radio sa vanzemaljcem po imenu Džej Rod