Libreja - ( Mysterious Library of Ivan the Terrible )

Postoji legenda o tome da se radi spasenja jedinstvene biblioteke vizantijskih careva rođaka poslednjeg imperatora Konstantina XI Sofija Paleolog udala za velikog kneza cele Rusije Ivana III i da je u najstrožoj tajni iz Konstantinopolja u Moskvu odvezla 70 kola s knjigama. Kasnije je kolekcija dobila naziv „Biblioteka Ivana Groznog“.

Miraz princeze Sofije
Sofija Paleolog je brižljivo čuvala kolekciju knjiga koju je dovezla u prestonicu Rusije: drveni grad je često goreo, zato su se manuskripti čuvali u sanducima ispod zemlje. Tu je bilo na stotine folijanata na starogrčkom, latinskom i starojevrejskom jeziku, čiji je deo navodno pripadao još kolekciji antičke Aleksandrijske biblioteke. Posle jednog u nizu moskovskih požara ubedila je muža da radikalno promeni građevine u Kremlju zamenivši drvo ciglom i belim kamenom. Na Sofijinu inicijativu u Rusiju je iz Italije pozvan poznati arhitekta i inženjer Aristotel Fjoravanti koji je, kako legenda kaže, ispod Kremlja sagradio tajne podzemne prostorije za blago knjiga koje su donete iz Vizantije.
Kletva
Smatra se da je car Ivan Grozni kolekciju dopunio novim knjigama. Car je navodno objedinio vizantijsku biblioteku i biblioteku jednog od najpoznatijih staroruskih knezova, Jaroslava Mudrog, koja se dugo godina čuvala u podzemlju hrama Svete Sofije u Kijevu. A posle osvajanja Kazanja dodao je još i rukopise srednjovekovnih arapskih istraživača iz kanove kolekcije. Libreja, tako se zvala biblioteka po lat. liber (knjiga), je sadržala i čarobnjačke pouke i folijante o magiji. Smatra se da je uz pomoć okultnih znanja Ivan Grozni bacio kletvu na kolekciju: svako ko joj se približi ostaće bez vida. Međutim, knjige su posle smrti Groznog tajanstveno nestale.
A da li je biblioteka postojala?
Traganja za bibliotekom se vrše već nekoliko stoleća, ali ona ni dan-danas nije pronađena. Više puta su izražavane sumnje u samo postajanje carske biblioteke. Zna se da je radi prevođenja knjiga bio pozvan poznati naučnik Maksim Grk, to se pominje i u opisu biblioteke, jer se navodi «Kazivanje o Maksimu Grku». Međutim, mnogi istoričari smatraju da su ovi zapisi kasniji falsifikat. Libreju pominje i pastor Johan Veterman iz Derpta (danas je to estonski grad Tartu), koji je deo knjiga po narudžbini Groznog prevodio s latinskog. Njega u «Livonskoj hronici» citira Franc Nijenštet: «Knjige su se kao dragoceno blago čuvale u zidovima dva podruma sa svodovima.» Postojao je i spisak profesora Derptskog univerziteta Hristofora Hristijana fon Dabelova koji je on navodno našao početkom XIX veka, ali se sačuvala samo njegova kopija.
Traganja
U prvoj polovini HH veka biblioteku je tražio arheolog Ignjatije Stelecki. U Kolomenskom je prekopao praktično ceo pod Vaznesenske crkve, ali su radovi bili obustavljeni. Potraga u crkvi Svetog Jovana Preteče u selu Djakovu je takođe morala biti obustavljena iako je zid od kreča koji je pronađen pod zemljom dokazivao da su iskopavanja već nadomak uspeha. Rukopis s detaljnim opisom traganja je tajanstveno nestao, priča se, u nedrima NKVD. Tridesetih godina prošlog veka radnik čuvarske službe u Kremlju Apolos Ivanov je podzemnim prolazima prošao od hrama Hrista Spasitelja do Kremlja i otkrio je istrulele skelete prikovane lancima za zid i gvozdena vrata koja su delila pojedine sekcije u podzemlju. Međutim, NKVD je zazidao izlaz iz zemlje.
Uoči proslave 850. godišnjice Moskve, 1997. godine, 87-godišnji Apolos Ivanov je izdejstvovao susret s gradonačelnikom prestonice Luškovom i uspeo je da ga ubedi u to da zna gde je sakrivena Libreja Groznog. Data su mu velika sredstva, a trgovac Sterligov je čak osigurao mitsku biblioteku na milijardu dolara. Dve godine kasnije bezsupešni radovi su obustavljeni.
Danas postoji preko 60 verzija o tome gde se Libreja nalazi ispod zemlje. Najpopularnije su – ispod Kremlja i u priobalnim brdima sela Kolomensko. I žar tragalaca za blagom ne mogu da ohlade nikakve sumnje u samu činjnicu postojanja biblioteke.