Странице

недеља, 12. јул 2015.

Vampir - ( Vampire )




Vampir je mitološko biće iz slovenske mitologije, posebno na Balkanu i u Ukrajini, koje preživljava tako što se hrani životnom energijom (uglavnom u vidu krvi) živih bića, bez obzira na to da li je vampir neupokojeno ili živo biće. Vampirom se smatrao duh umrlog ili leš koga je oživeo zao duh ili đavo. Iako su priče o vampirima zabeležena u mnogim kulturama, možda čak i do praistorije, izraz vampir nije postao čest sve do početka 18. veka, nakon priliva vampirskog sujeverja u zapadnu Evropu iz oblasti gde su vampirske legende bile česte, poput Balkana i istočne Evrope, mada su lokalne varijante su takođe poznat po različitim imenima, kao što su vrikolak u Grčkoj i strigoj u Rumuniji. Na sliku povratnika-vampira koji pije ili sisa krv možda su uticale i grčke Lamije. Povećan stepen vampirskog sujeverja u Evropi dovodio je do masovne histerije, a u nekim slučajevima dovodilo je do probijanja leševa i optužbi za vampirizam.

Iako su vampiri iz narodnih verovanja na Balkanu i istočnoj Evropi imali širok spektar oblika u rasponu od skoro čoveka do naduvanih trulih leševa, tumačenje hrišćanske crkve i uspeh vampirske književnosti, odnosno romana „Vampir“ Džona Polidorija iz 1819., su ustanovili arhetip harizmatičnog i prefinjenog vampira. „Vampir“ je bio najuticajnije vampirsko delo početkom 19. veka i inspirisalo je dela kao što su „Vampir Varni“ i „Drakula“. Sam roman „Vampir“ je bio zasnovan na nedovršenoj priči lorda Bajrona „Deo romana“, objavljene 1819.

Međutim, tek je roman „Drakula“ Brama Stokera iz 1897. upamćen kao suštinski vampirski roman i koji je obezbedio osnov savremene vampirske fikcije. Drakula je zasnovan na ranijim mitovima o vukodlacima i sličnim legendarnim demonima, i „bio je izraz zabrinutosti tog doba“ i „strahovanje kasnog viktorijanskog patrijarhata“. Uspeh ove knjige je izrodio prepoznatljiv vampirski žanr i dalje popularan u 21. veku, uz brojne knjige, filmove, video igre i televizijske emisije.

Vampir je jedina reč iz srpskog jezika koja je opšteprihvaćena u svim svetskim jezicima.

U raznim delovima slovenskog sveta vampir se naziva i drugim nazivima: vukodlak, lampir, lapir, vjedogonja, jedogonja, a najčešće - upir. Iz ove poslednje može saznati poreklo reči vampir. Naime, stari Sloveni su, kao i većina starih naroda, smatrali da će, ako se telo mrtvog čoveka ne spali, njegova duša ostati zauvek zarobljena na ovom svetu i nikad neće naći mira. Zato su svoje mrtve podvrgavali „tretmanu“ u kome su ih spaljivali na velikoj lomači i tako ih ispraćali u „večna lovišta“. Međutim, dešavalo se (naročito za vreme ratova ili velikih bolesti), da se telo nekog stradalnika uopšte ne pronađe i ne isprati kako dolikuje, što je, navodno, dovodilo do toga da nesrećnik ubrzo počinje da ustaje noću i ubija ljude. Sve dok se, ne nađe neko ko će ga „počastiti“ glogovim kocem.

Istraživači su ponudili brojne teorije o poreklu vampirskih verovanja, pokušavajući da objasne sujeverje - ponekad i masovnu histeriju - koju izazivaju vampiri. Za uzroke verovanja u vampire ponuđena su objašnjenja koja idu od prerane sahrane pa do neznanja o raspadanju ljudskog tela posle smrti.
Pojam je verovatno postao opštepoznat po romanu Drakula Brema Stokera. Veruje se da je prvo pominjanje pojma u zapadnoj Evropi bilo u austrijskom časopisu „Vossiche Zeitung“, broj 98, koji je objavljen 1725, u vreme kad Austrijska carevina vlada Srbijom na jug do Stalaća (1717—1739).
U tom časopisu se nalazi izveštaj po kojem je u selu Kisiljevu umro izvesni Petar Blagojević, a posle njega još deset osoba u narednih 24 časa. Na samrti bi ljudi izjavili da im se Blagojević ukazivao i da ih je davio te od toga moraju umreti a njegova supruga je pobegla neposredno posle tih čudnih zbivanja izjavivši da joj je u snu došao mrtav muž tražeći joj svoje opanke. Iz Beča je poslat tim lekara i stručnjaka u Kisiljevo kako bi se utvrdilo o čemu se zapravo radi. Nakon otvaranja kovčega Petra Blagojevića (zapisano kao Peter Plogojowitz), zabeleženo je da je telo bilo očuvano u potpunosti kao da je i dalje živ, a da je u njegovim ustima bilo malo sveže krvi.

Pored Blagojevića austrijski izvori pominju i Arnolda Paolea, vojnika (Arnold svakako nije ime ikada prisutno u Srbiji; možda: Arnautin Pavle?), koji je ratovao u Grčkoj, odakle je i doneo zarazu. On je, navodno, ubio vampira ali se posle toga osećao loše i ubrzo je umro u selu Medveđi kod Trstenika, posle čega su krenuli napadi vampira u ovom kraju. Njegovo telo je kasnije ekshumirano u prisustvu austrijskih vlasti i probodeno kocem, ali ni posle toga napadi nisu sasvim prestali.

Najpoznatiji srpski vampir je, svakako, Sava Savanović, lik iz pripovetke „Posle devedeset godina“, Milovana Glišića, po kojoj je snimljen horor „Leptirica“.

Mitova sličnih vampirskim ima širom sveta, na primer Nahcerer (nem. nachzehrer) u Nemačkoj, Baoban sit (eng. baobhan sith) u Škotskoj, Điang Ši (kin. 僵屍 ili 殭屍 u Kini, Kjukecuki (jap. kyūketsuki) u Japanu, Jara-ma-iha-hu (yara-ma-yha-who) kod australijskih Aboridžina, Asvang (aswang) na Filipinima, Adze (adze) i Asanbosan (asanbosam) u Gani i Obali Slonovače, Sukrijant (soucriant) na Karibima, Sukujant (soucouyant) u Trinidadu i Tobagu ... Ovi mitovi u većini ne podrazumevaju umrle koji bi se vratili u život kao živi mrtvaci ili duhovi poput vampira, već demone, veštice i natprirodna bića, slično antičkim grčkim Lamijama.

Нема коментара:

Постави коментар