Merkur - ( Mysteries Of Mercury )

Merkur je veoma teško proučavati, budući da je veoma blizu Suncu.Zbog toga je obavijen velom misterija.Na primer, on ima veoma veliko jezgro, ali naučnici nisu sigurni zašto je to tako. Takođe, ima magnetsko polje i atmosferu čije je poreklo nepoznato.Zapravo, ta mala planeta ima struju atmosferskih čestica, što sugeriše da se atmosfera neprekidno regeneriše.Najveća misterija od svih: Merkurova izdužena orbita vremenom sve više poprima ovalan oblik i postoji mogućnost da će kroz neko vreme udariti u Veneru ili Sunce.Da li to znači da će biti poremećena i orbita Zemlje i drugih planeta Sunčevog sistema?

Uhvatiti i osmatrati Merkur sa teleskopom je probelmatično kako za amaterske astronome, tako i za profesionalne. Lako je pronaći i osmatrati planete koje su dalje od Sunca nego Zemlja, planete kao Mars, Jupiter ili Saturn koje su često vidljive tokom cele noći, ali za osmatranje Venere i Merkura, potrebno je gladati u pravcu Sunca. Venera je ipak povoljnija za osmatranje jer je veoma sjajna i često dovoljno udaljena od Sunca na jutarnjem ili večernjem nebu, ali Merkur je čuven po neuhvatljivosti i opasnosti osmatranja zbog blizine Sunca čija bi svetlost kroz teleskop trajno oštetila retinu u oku i dovela do slepila.

Merkur nikada nije fotografisan teleskopom Habl jer bi Sunčeva svetlost oštetila elektroniku teleskopa. Godišnje se samo 30-40 dana može osmatrati Merkur, kada je dovoljno udaljen od Sunca. Od ovih 30-40 dana treba oduzeti oblačne dane kada je osmatranje nemoguće.

Merkur nije težak samo za osmatranje. Veliki izazov sa kojim se suočava Nasina nova "Messenger" misija je kompenzacija za Sunčevo ogromno gravitaciono povlačenje. Lansiranje rakete ka Merkuru je slično trčanju nizbrdo i zatim pokušaju naglog zaustavljanja. NASA zato planira da Veneru upotrebi kao kočnicu, koristeći njeno gravitaciono polje koje bi trebalo da zadrži "Messenger" od prolaska pored Merkura i ulaska u orbitu oko Sunca.

Kao prvo, orbita Merkura je jako eliptična, tako da planeta prolazi na oko 49 miliona kilometara od Sunca u perihelu, dok u afelu Merkur prolazi na 75 miliona kilometara od Sunca. Dalje, Merkur kompletira jednu orbitu oko Sunca za samo 88 Zemaljskih dana. Trece, Merkuru treba 58,6 Zemaljskih dana, ili tačno dve trećine orbite, da se okrene jednom oko svoje ose. Kombinacija ovog kretanja ukazuje da jedan dan na Merkuru, od izlaska Sunca do zalaska Sunca, zahteva tri pune rotacije i dve orbite, ili 176 Zermaljskih dana. Merkur i Venera su jedina dva poznata sveta na kojima dan traje duže od godine.

Merkurova izuzetno eliptična orbita samo još više komplikuje stvari. Zamislite da stojite na Merkurovom ekvatoru u samu zoru i u vreme kada je Merkur u najudaljenijoj tački od Sunca u svojoj orbiti . Temperatura bi bila 150° C ispod nule, dok bi do sredine jutra porasla na podnošljivijih 27° C. Sredina jutra bi na Merkuru došla posle 22 Zemaljska dana . Do podneva, koje dolazi 44 Zemaljskih dana kasnije , Merkur bi bio u perihelu i Sunce bi bi izgledalo dva do tri puta veće nego gledano sa Zemlje. Temperatura na planeti tada dostiže 430° C. Iako je Sunca u to vreme 11 puta sjajnije nego na Zemlji, nebo, u nedostatku atmosfere, je potpuno mračno. Sve ovo je tek početak.

Zbog dvotrećinske sinhronizovanosti između perioda rotacije Merkura i obilaska njegove orbite, Sunce ima neke svoje trikove na nebu. Na primer, ako bi vaš dan na Merkuru započeo kada je planeta u afelu, Sunce bi izlašlo na istoku, zatim bi malo "lebdelo" u mestu, čak krenulo nazad, zatim bi pononovo krenulo na zapad i zašlo.

Merkurove ekscentričnosti su poznate kroz vekove. Zapisi o Merkuru postoje još od pre nove ere u Mesopotamiji i Kini. Pojedini spisi starih Germana poistovećuju ovu planetu sa "Wodenom", koji je poznatiji kao skandinavski "Odin". Galileo Galilej i Thomas Harriot su testirali svoje teleskope posmatranjem ove planete. Ipak, tek krajem prošlog veka astronomi počinju da uviđaju da Merkur nije čudan samo svojom pojavom već i svojim sadržajem. Osmatranja sa Zemlje otkrivaju Merkurovu veliku gustinu nakon čega su se mnogi astronomi zapitali da li nam nedostaje nešto osnovno u našem shvatanju formiranja Sunčevog sistema?