I pored toga što je obdukcijom dokazano da je reč o raku želuca, pronele su se glasine da prognani francuski car nije umro prirodnom smrću. Nedoumica i dalje traje, ali u drugom obliku.
Posle poraza u bici kod Vaterloa 1815.godine, francuski car Napoleon Bonaparta (rođen 1769) prognan je na malo ostrvo Svetu Jelenu u južnom Atlantiku. Napoleon je na tom ostrvu pod britanskom vlašću proveo poslednjih petgodina života. Tamo je i umro 5.maja 1821.godine. U prognanstvu se zdravlje bivšeg cara neprestano pogoršavalo.
Od septembra 1819.godine Bonapartu je lečio doktor Antomarki - njegov sunarodnik sa Korzike. Lekar je obavio obdukciju u prisustvu pet britanskih lekara. Potvrdio je da je car umro od raka želuca. Mnogo ljudi, međutim, nije verovalo u zvanični izvještaj i sve do pre nekoliko godina kružile su priče da je car otrovan arsenikom.
Bonapartu je na Svetoj Jeleni prvo lečio Irac O'Meara. U izveštaju napisanom krajem 1817.godine lekar je zabeležio da su pacijentove desni pune rupa i da pati od nesanice, oticanja nogu, napada migrene i groznice. Po O'Mearinom mišljenju, Napoleon je bolovao od blagog oblika skorbuta izazvanog lošom ishranom.
Međutim, savremeni francuski naučnik Rene Mori je u tom opisu prepoznao simptome trovanja arsenikom, koji je bio nepoznat početkom 19.veka. Stručnjaci za forenziku odbacili su Morijevu pretpostavku kao besmislicu, pozivajući se na besprekoran izveštaj sa obdukcije.
Mori je dao i drugi argument: kada su 1840.godine posmrtni ostaci pokojnog vladara preneti u Francusku, telo u sanduku nije bilo u stanju raspadanja. Prema Moriju, Bonapartino telo je sačuvao upravo arsenik, otrov kojim je ubijen! Ova teorija je neuverljiva zbog toga što je proces raspadanja mogao da bude usporen i usled vlažne klime na Svetoj Jeleni. Isto tako, carev sanduk bio je pohranjen u tri veća sanduka, koji su služili kao hermetička zaštita.
Mnogo logičnije pitanje ticalo se identiteta ubice. Među osumnjičenima se našao i špijun Burbona, francuske kraljevske porodice, koja je vraćena na priesto 1814.godine zahvaljujući Napoleonovom porazu. Druga pretpostavka bacala je sumnju na grupu britanskih lekara koji su svakako imali priliku da se reše cara. Mori je, međutim, tvrdio da je otkrio pravog osumnjičenog - bio je to grof od Montolona, kućepazitelj prognanog cara. Jedan od njegovih zadataka bila je nabavka vina iz Južne Afrike. Montolon je lako mogao da sipa otrov u vino. Prema carevom testamentu, grof je trebalo da nasledi veliku sumu novca, pa je to mogao biti i motiv za ubistvo Napoleona.
Početkom 60-ih godina 20.veka u Kanadi su obavljene analize uzoraka Napoleonove kose. Rezultati su pobili teoriju o arseniku. Nove analize obavljene 1994.godine, otkrile su prisustvo arsenika, ali u veoma malim količinama. Otrov je bio stavljen u hranu ili vodu na Svetoj Jeleni.
Današnji istoričari i dalje se bave procenom uzroka smrti. Pored raka, Atnomarki je postavio dijagnozu uvećane i upaljene jetre, kao i znakova tuberkuloze. Pojedini francuski stručnjaci ukazuju na nezdrave uslove na ostrvu, pa čak i na to da su Britanci pokušali da ubrzaju carevu smrt poslavši ga na ovo vlažno i divlje ostrvo. Britanci su, s druge strane, izjavili da je izveštaj Napoleonovog ličnog lekara kasnije promenjen. Ukazali su na činjenicu da je rak želuca bio nasledan u Napoleonovoj porodici i da njegova smrt nije mogla da se poveže s nehigijenskim uslovima života na ostrvu.
Нема коментара:
Постави коментар