Na Zapadu je najpoznatija priča o velikom potopu ona zapisana u Bibliji, u Starom zavetu. Biblijska priča o Noju i njegovoj barci zasnovana je na dva teksta napisana između 8. i 6. veka pre n.e. u kraljevinama Izraelu i Judeji. Najstariji dokazi o potopu, međutim, potiču iz Mesopotamije (današnjeg Iraka). Sumerska verzija priče iz trećeg veka pre n.e. prenosi događaj na isti način kao i čuveni vavilonski Ep o Gilgamešu napisan 2000 godine pre Hristovog rođenja. U toj priči, Vavilonac Utnapištim opisuje junaku Gilgamešu kako se izbavio od potopa koji su poslali bogovi, a koji je uništio sve na zemlji.
Pored ovih, postoje mnoštvo zapisanih legendi o potopu.U svetim spisima Maja, Indijanaca iz Srednje Amerike, Noje je otelotvoren u liku bogobojažljivog čoveka Tapija. U zbirci persijskih tekstova Vendidad potop opisuje junak Jima, u indijskoj priči junak se zove Manu, a u legendi iz antičke Grčke poznat je kao Deukalion. Legende o potopu postoje i u kineskoj mitologiji, među narodima Južnih mora i Australije, kao i među Inkama u Peruu i severnoameričkim Indijancima. Zanimljivo je da su priče s ovom temom retke u afričkoj mitologiji.
Mit o potopu uvek pripoveda o uništenju i ponovnom rađanju. Uništenje grešnog čovečanstva Božjom voljom zaista znači povratak haosu, ali taj smak sveta nikada nije konačan i nepovratan. Naime, iz potopa se javljaju simboli starog čina stvaranja: devičanska zemlja, očišćena je od grehova snagom čiste vode. Nekoliko izabranih će preživeti i na toj očišćenoj zemlji stvoriti novo čovečanstvo. U svakoj pripovesti junak je unapred upozoren na predstojeću opasnost. Noje i Jima doznaju ves od samog Stvoritelja, a ostali junaci od nekog od njihovih bogova. Tako Utnapištimu tajnu prenosi vavilonski bog Ea da bi sprečio smrt čitavog naroda. U grčkoj mitologiji, Prometej upozorava svoga sina Deukaliona o Zevsovoj nameri. Manu, međutim, dobija upozorenje od boga u obliku ribe.
U gotovo svim legendama o potopu, bogovi naređuju da se napravi čamac: Noje pravi barku, Deukalion i njegova žena Pira sanduk koji pluta, a u legendama severnoameričkih Indijanaca spas pruža drveni splav. Izuzetak je persijski spis, u kojem izabrani beže u oblast kojoj ne preti poplava.
Većina junaka beži u čamcima, s porodicama i odabranim biljkama i životinjama: Noje u barku smešta po par od svake životinjske vrste.
Zatim sledi veliki potop. U Epu o Gilgamešu izaziva ga jaka kiša koja pljušti sedam dana; u Bibliji kiša pada četrdeset dana i noći, sve dok okean ne prekrije planinske vrhove; u Vendidadu, poplavu uzrokuje kiša i otopljeni sneg posle jake zime. Čamci plutaju po uzburkanoj vodi od otopljenog snega i na kraju završavaju na planini. U indijskom spisu, božanska riba vuče čamac do vrhova Himalaja i vezuje ga za drvo.
Kad se poplava povuče, preživeli dobijaju zapovest da se razmnožavaju i da stvore novu civilizaciju. Deukalion i Pira za sobom bacaju kamenje koje oživljava. Posle podnošenja žrtve bogovima, Manu, koji je jedini preživeli dobija družbenicu. U starom zavetu Bog zavetuje Noja, njegovu porodicu i životinje da ponovo nasele zemlju.
Legende o potopu očigledno se slažu u mnogim stvarima. No, da li to znači da su sve te priče zasnovane na pravoj prirodnoj nepogodi? Potop su, kako se čini, na sličan način doživeli narodi koji žive na velikim udaljenostima. Jesu li te priče urezane u kolektivno pamćenje čovečanstva? Tu pretpostavku potkrepljuju brojne teorije.
Kako svi ti spisi govore o jakim i dugotrajnim kišama, nekoliko naučnika zaključuje da se tokom ranog kamenog doba zaista dogodila velika klimatska promena. Međutim, prema njima, sama kiša nikada ne bi mogla da izazove pustoš takvih razmera - čak ni pljuskovi koji se pominju u Bibliji. Zastupnici teorije o klimatskoj promeni smatraju da je pred kraj poslednjeg ledenog doba - pre 8000-14000 godina- porast temperature uzrokovao naglo topljenje velikih ledenih ploča koje su se stvarale hiljadama godina. Voda nastala topljenjem leda dovela je do neočekivanog povećanja nivoa okeana i izazvala užasnu pustoš.
Francuski stručnjak za klimu A.Kapar unapredio je ovu teoriju: po njegovom mišljenju, koje žestoko osporavaju eksperti za klimatske promene, poplavu je izazvao ogroman glečer koji je nekada prekrivao severni deo Skandinavije. Kapar ukazuje na to da se usled naglog porasta temperature glečer srušio, a džinovska santa leda pala je u današnje Baltičko more. Tako je nastao razorni plimski talas koji je poplavio istočnu Evropu sve do Sredozemnog mora.
Ostali naučnici posmatraju mit o potopu iz sasvim drugačijeg ugla. Po njihovom mišljenju, krajem ledenog doba odigrala se ekonomska revolucija. Kako je zemlja ponovo postala plodna, grupe nekadašnjih nomadskih lovaca i sakupljača plodova napravila su stalna naselja i počela da se bave zemljoradnjom. U biblijskoj priči o potopu Noje predstavlja taj trenutak u istoriji čovečanstva - pravi barku da bi zaštitio biljke i životinje i, po povlačenju vode, nastanjuje se na jednom mestu.
Нема коментара:
Постави коментар