Странице

уторак, 29. септембар 2015.

Crni kamen - ( Black Stone of Mecca )



Crni kamen, koji po islamskom verovanju potice iz dzeneta (raj) i predstavlja deo najstarije bozje kuce na zemlji, je cilj miliona muslimanskih vernika koji po verovanju bar jednom u zivotu trebaju da obave hodocasce u Mekku.

Prema islamskom ucenju Allah je predlozio proroku Ibrahimu da zajedno sa svojim sinom Ismaelom u blizini izvora Zamzam izgradi bozju kucu, ali u kojoj ce osim njega moci pristupiti i ljudi i koja bi tako predstavljala vezu izmedju boga i coveka. Jos u vreme prvog coveka Adema je na tom mestu postojala jedna takva kuca, ali je vremenom u velikom potopu unistena.

Izgradjena je Kaba, kockasto jednostavno zdanje, povrsine 11 x 11 metara i visine oko 15 metara, u dvoristu velike dzamije u Mekki. Crni kamen se nalazi u jednom jajastom udubljenju velikom oko 20 cm na visini od 2 m. Po verovanju ga je Djabrail predao Ibrahimu, i on ga je ugradio u istocni ugao gradjevine koji je tako postao srediste islamskog verovanja. Postoje spisi u kojima se kaze da je u pocetku taj kamen bio beliji od mleka, ali ljudski grehovi su mu promenili boju do crne. Naucnici smatraju da se radi o meteoritu.

Do danas su zajedno sa crnim kamenom, preostala jos samo tri visoka, nosiva stuba od drveta, koji nose strop, sa kojeg vise zlatne i srebrene svetiljke. Cela gradjevina je napravljena od sive ili sivo-plave stene iz Mekke koja je vezana malterom iz Jemena. Unutrasnjost je oblozena belim, plavim i crvenim mermerom, koji pokriva i zidove. Stubovi su nazvani prema zemljama kojima su okrenuti - Irak, Jemen, Syria i crni stub u kojem miruje crni kamen.

Cela Kaba je prekrivena crnom brokatnom, svilenom plahtom, nazvanom “kiswa”.

Kaba je inace prazna, izuzev u danima hadza (hodocasca), kad je dozvoljen pristup unutrasnjosti. Ispred drvenih vrata je takodje obesen jedan crni zastor, koji je izvezen zlatnim arapskim pismom (molitve iz Kurana). Za vreme hadza se umesto crne plahte, preko vrata postavlja bela plahta. Stara kiswa se reze u sitne komadice i prodaje vernicima koji ce je sacuvati kao uspomenu na daleko sveto putovanje.

Jos u predislamsko vreme kad je vladalo mnogobostvo, crni kamen je bio kultni objekt, zajedno sa figurom boga Hubala, ali pojavom Muhameda, pre gotovo 1400 godina, koji je poceo da propoveda postojanje samo jednog boga – Allaha, izbacene su sve figure i slike, cije stvaranje se po islamskom verovanju ne moze prepustiti coveku, jer ono je dozvoljeno samo bogu kao jedinom stvoritelju. Jedino je ikona koja prikazuje Mariju sa detetom ostala postedjena.

Na kraju hadza unutrasnji zidovi Kabe se peru vodom iz “Zamzam”svetog izvora i to uz pomoc palminih listova, da bi se na kraju posule ruzine latice. Okolo samog objekta pod je oblozen mermernim plocicama.

Kaba nije samo najznacajniji simbol svih muslimana, nego je i njihova kuca, kao i sam put prema bogu. Ona za njih nije kraj puta, nego tek pocetak. Okolo nje bi svaki vernik trebao napraviti 7 krugova, jer taj broj kod muslimana oznacava beskrajnost. Milioni istovremeno kruze i pojedinac predstavlja samo kapljicu u beskrajnom ljudskom moru i sto su u tome slozniji to su cvrsce povezani sa svojim bogom. To kruzenje se moze uporediti i sa univerzumom i beskrajnom kruzenju planeta u suncevom sistemu.

Najveca cast za vernika je ako uspe dodirnuti sveti kamen, i oni koji su to postigli kazu da su imali poseban osecaj koji se tesko moze recima opisati. Jedan poznati hodocasnik iz Valencije, Ihn Djubair (1145-1217), kaze da kad je svoje usne spustio na kamen, pozelio je da taj trenutak nikad ne prestane. Prostor izmedju crnog kamena i vrata se zove al’Multazam i sluzi za molitvu.

Svi oni koji nisu imali srecu da dodirnu ili poljube sveti kamen, to postizu u svojoj svakodnevnoj molitvi.

Na kojem god dijelu zemljine kugle bili, okrenuti su prema njemu i sjedinjeni s njim kao i celim univerzumom.

субота, 19. септембар 2015.

Gušter figure - ( Strange ancient mystery – The Ubaid Lizard Men )



OpšteprihvaćenI stav u modernoj arheologiji je, da je civilizacija počela u Iraku, u drevnoj Mesopotamiji sa velikom civilizacijom zvanoj Sumerska. Međutim, postoje arheološka otkrića koja su mnogo starija ali moderna arheologija im jos uvek ne pridaje veci značaj.

Al Ubaid je arheološki lokalitet u Iraku, gde su pronađeni artefakti mnogo stariji od Sumerske civilizacije. 7.000 godina stari artefakti, predstavljaju humanoidne figure sa gušterskim karakteristikama.

Ubaidianska kultura je praistorijska kultura u Mesopotamiji, koja se razvijala između 4000 i 5500 pre nove ere. Kao i kod Sumera, i poreklo Ubaidian civilizacije je nepoznato. Oni su živeli u velikim seoskim naseljima u kućama sagrađenim od cigala od blata. Oni su razvili arhitekturu i poljoprivredu, a obrađivali su zemlju koristeći navodnjavanje.U arhitekturi su koristili veliki T-oblik kuće, dvorišta, otvorene asfaltirane ulice. Neka od ovih sela su počela da se razvijaju u gradove, hramovi su počeli da se pojavljuju, kao i monumentalne građevine, slicnim onima u Eridu, Uru i Uruku, glavnim mestima u Sumerskoj civilizaciji. Prema Sumerskim tekstovima, za Ur se veruje da je prvi grad.

Glavni arheoloski lokalitet gde su otkriveni predmeti neobičnih naziva zove se Al'Ubaid - iako su figure pronađeni u Uru i Eridu. Al'Ubaid arheoloski lokalitet je mala humka od oko pola kilometra u prečniku. Mesto je prvi put istražio Harri Reginald Hal 1919 godine. Muške i ženske figurine su pronađene u različitim položajima. Većina figurina, izgleda kao da su nosili kacige i imaju neku vrstu ogrtaca na ramenima. Ostale figurine uglavnom drže neki štap ili skiptar, verovatno kao simbol pravde i presude. Svaka figurica ima drugačiju pozu, ali najčudnije od svega je da neke ženske figurine drže bebe na grudima koje piju mleko, sa detetom takođe predstavljenim kao gušter tip stvorenje.

Figurina su predstavljene sa dugim glavama, bademastim očima, dugim koničnim licima i nosom guštera. Šta tačno one predstavljaju potpuno je nepoznato. Prema arheolozima, njihovi izgledi, kao što su ženske figura koje doje decu, ne ukazuju na to da su to ritualni predmeti, tako da svrha ovih predmeta ostaje misterija za arheologiju.


Naravno, statue su uvučene u priče i teorije o reptilskim strancima, koji su boravili na zemlji  (i možda još uvek, prema teoretičarima zavere). Iako ovo izgleda malo verovatno, njihova istinska priroda ostaje misterija.

Dakle, šta su te figure, predstavljene kao gušteri?

Šta god da predstavljaju, čini se da su bili važni za drevne Ubaidian ljude. Znamo da je Zmija je bila glavni simbol koji se koristi u mnogim društvima i da predstavljaju veliki broj bogova, na primer, Sumerski bog Enki.

Da li su oni samo dekorativni predmeti? Rezultat mašte? Ili je Ubaid kultura zaista videla guštere-kao bića koja su boravila među njima? Da li postoji veza između simbola zmije i predstavljanja guštera? Za sada, ova pitanja ostaju bez odgovora.

Ceres - ( The Mystery of Dwarf Planet Ceres )



Ufolozi sugerišu da su detaljne slike koje je nedavno objavila NASA sa satelita Zora, Vanzemaljski grad na Ceresu.

Cerera (ili Ceres, manje pravilna ali često korišćena varijanta) je najmanja patuljasta planeta u Sunčevom sistemu i jedina u glavnom asteroidnom pojasu. Otkrio ju je Đuzepe Pjaci 1. januara 1801. godine, a ime je dobila po Cereri, rimskoj boginji zemljoradnje.

Sa prečnikom od oko 950 km, Cerera je najveće i najmasivnije telo u asteroidnom pojasu, i sadrži otprilike trećinu ukupne mase pojasa. Nedavna istraživanja su pokazala da je planeta sfernog oblika, za razliku od manjih tela sa slabijom gravitacijom. Površina Cerere je verovatno načinjena od leda i raznih hidratnih materijala, kao što su karbonati i glina. Čini se da Cerera ima stenovito jezgro i ledeni omotač. Cerera možda sadrži okean ispunjen tečnom vodom, što je čini metom sadašnjih potraga za vanzemaljskim životom. Planeta može biti okružena razređenom atmosferom koja sadrži vodenu paru.

Nasa je 27. septembra 2007. lansirala misiju Zora, koja ima cilj da istraži asteroide Vestu i Cereru.

Italijanski astronom Đuzepe Pjaci otkrio je Cereru 1. januara 1801. sasvim slučajno, dok je tražio zvezdu Majer 87. Pjaci nije uspeo pronaći zvezdu (kasnije se ispostavilo da je katalog s kojim je Pjaci tada radio imao grešku), ali zato je u blizini pronašao tačkasti objekt koji je polako klizio nebom. Pjaci je isprva pomislio da je pronašao novu kometu.

Masa Cerere je 9,45±0,04 × 1020 kg, što je još uvek samo 4% mase Meseca. Postoje indicije da je površina Cerere dovoljno topla da podrži postojanje slabe atmosfere, te da se na površini može naći i inje.

NASA je u septembru 2007. prema asteroidima Cerera i Vesta lansirala letelicu Zora. Ona je prvi deo misije provela u orbiti oko Veste, koju je napustila u septembru 2012. i nakon dugog puta 6. marta 2015. stigla u orbitu oko Cerere.

Ova slika je dobijena sa Nasine Davn ( Zora ) letilice i prikazuje krater Occator Ceres, dom intrigantane kolekcije svetlih tačaka koje istraživači nisu bili u stanju da objasne. Bele tačkice su svetlije od ostatka površine Ceres-a i imaju tendenciju da se pojavljuju u većini slika.

Ova detaljna slika kratera je snimljena sa Davn letelice, iz orbite, na visini od 1.470 kilometara, iznad misteriozne patuljaste planete i dala je povoda da se povede rasprava izmedju naucnika i ufologa.

Sadašnji orbita Zore omogućava rezoluciju od 140 metara po pikselu. Zora je već završila drugi ciklus od 11 dana mapiranja površine Ceres na trenutnoj visini i već je počela treću rundu snimanja 9-og septembra. Zora svemirska letilica će mapirati površinu Ceresa šest puta u toku naredna dva meseca. Svaki ciklus se sastoji od 14 orbita. Fotografisanje patuljaste planete vrsice se iz drugačijeg ugla u svakom ciklusu procesa mapiranja i to će omogućiti naučnicima da sakupe detaljne slike i urade 3D mape planete patuljka.

Misteriozni Occator krater ispunjen "anomalijama", misterioznim strukturama koje, prema Ufolozima su sve samo ne prirodne formacije. Nekoliko Ufologa koji su pregledali najnovije slike sa patuljaste planete Ceres, ukazuju da se nekoliko '' zgrada ,, vidi na svetlim tačkama. Istraživači nisu bili u stanju da objasne misteriozne oblike i svetle tačke koje su izazvale dosta rasprava na društvenim mrežama.

U saopštenju iz NASA-e, naučnici su istakli da je prsten koji okružuje Occator krater gotovo vertikalan na nekim mestima, gde se spoljni delovi uzdižu skoro 2 kilometra u odnosu na dno kratera.

Ceres nije jedina patuljasta planeta sa svetlim tačkama.
Istraživači su otkrili da Pluton, kao i Ceres, ima velike svetle tačke na površini. Slicne kao i one koji se nalaze na Ceres-u. Svetle tačke na površini Plutona su takodje misteriozne i naučnici nemaju pojma šta ih izaziva.

Ceres "svetle tačake ,, nisu jedina anomalija koju je NASA pronasla. Nedavno, eksperti su identifikovali ogromnu piramidalnu strukturu na površini planete. NASA je sve iznenadila sa slikama koje će sigurno pružiti mnogo povoda za raspravu između ufologista i naucnika. Ceres je patuljasta planeta gde je skoro sve ravno i napušteno, ali zahvaljujući najnovijim slikama sa Davn svemirskog broda, stručnjaci su otkrili, u nedođiji piramidalne structure.

Ufolozi veruju da su svetle tačke na površini planete patuljka vanzemaljskog porekla, što je dalo vecini naučnika dobru temu za ismejavanje. Ipak, ti isti stručnjaci nemaju pojma šta uzrokuje svetla na Ceres-u. Nekoliko teorija je predložene otkako je Davn svemirski brod fotografisao svetle tačke pre nekoliko meseci, ali do sada nijedna od predloženih teorija nije prihvaćena od strane naučne zajednice.

Možda, na kraju krajeva, postoji nešto "čudno" o Ceres-u.
Šta mislite o ovim novim slikama? Da li je moguće da su slike pokazuju vanzemaljske strukture na površini planete patuljka kao sto ufolozi predlažu? Ili gledamo neku vrstu čudnih prirodnih fenomena?



четвртак, 17. септембар 2015.

Šigir Idol - (Mysterious Wooden Idol With 'Encrypted Message' )



Najstariji svetski kip, Sigir idol je pun tajni. To je jedno od najvažnijih i najtajanstvenijih otkrića u Europi. To je tajnovitost koja je praktično izvan ovog sveta, arheolozi i istraživači su saznali vrlo malo o tajanstvenom pismu koje pokriva površinu ovog drvenog kipa.

Šigir Idol pronađen je na Uralu 1890. i predstavlja muškarca sa izrezbarenim misterioznim simbolima za koje stručnjaci veruju da predstavlja šifrovanu poruku.Ugljenikovom metodom starost je svojevremeno bila procenjena na 9.500 godina. U medjuvremenu, masenom spektrometrijom utvrđeno je kako je reč o čak 11.000 godina staroj statui.

Tzv. Šigir idol iz istočne Rusije tako je dodatno dobio na moći, a naucni tim koji je sofisticirao metodu takođe je potvrdio kako su novi podaci 'nadmašili očekivanja'.

Ono što ostaje misterija je namena ove figure - bila ona religijska ili duhovna - dok je još veća misterija pismo, koje do danas nije dešifrirano. Statua je načinjena od sušenog ariša, sadrži pismo, simbole i sedam lica.

Naučnici veruju da su složene rune urezane u drvo šifrovana informacija o poreklu svemira, koje je upisao drevni skulptor.

Statua je originalno bila visoka 5,3 metra, ali su neki njeni delovi nestali tokom sovjetske ere. Sada ima 2,8 metara, ali o njenom ranijem izgledu svedoče crteži koje je 1914. napravio lokalni arheolog Vladimir Tolmačev. .

Skulptura je izlozena u Arheološkom muzeju Sverdlovsk u Jekaterinburgu.


To je jedinstvena skulptura, ne postoji ništa drugo slicno na svetu . To je vrlo jednostavna i vrlo komplikovana skulptura istovremeno. Ornament je pokriven sa šifriranim informacijama. Smatra se da su tadasnji ljudi prenosili znanje uz pomoć Idola.

Iako poruke na kipu i dalje ostaju ' misterija za modernog čoveka', bilo je jasno da je tadasnj covek "živeo u ukupnoj harmoniji sa svetom, njegovi tvorci imali su napredni intelektualni razvoj i komplicirani duhovni svet '.



Šuplja zemlja - ( The Hollow Earth Theory )



 Šuplja Zemlja (eng. Hollow Earth), pseudonaucna je hipoteza koja sugerise da je unutrašnjost planete Zemlje šuplja ili da postoji unutrašnji prostor koji podržava život. Premda je savremena nauka, počevši još od 19. veka, odbacila takvu teoriju kao neutemeljenu i neodrživu s obzirom na postojeća geomorfološka i geološka saznanja, koncept je donekle zastupljen među teoretičarima zavere, ufolozima i unutar dela okultističke zajednice.

Ova teorija nije nova; budisti su verovali da je unutrašnjost Zemlje nastanjena ljudima koje su nazivali nadljudima. Oni navodno izlaze na površinu kroz tunele koji vode ka unutrašnjosti Zemlje kako bi nadgledali šta se zbiva na površini, a njihove ulaze na površinu Zemlje na Tibetu čuvaju lame.

Pripadnici tajnih društava verovali su kako postoji tajanstveno unutrašnje kraljevstvo poznato tek retkim iniciranim adeptima i slučajnim putnicima.

Edmund Halley je bio engleski astronom i matematičar koji je izračunao putanju komete koja je kasnije nazvana Halejeva kometa. 1692. godine je sugerirao da je Zemlja šuplja i da u njenoj unutrašnjosti postoje uslovi za život ljudi. Smatrao je da je Zemlja poput šuplje ljuske debele oko 800 km, s dva unutarnja koncentrična sloja i jezgrom u sredini, promera planeta Venere, Marsa i Merkura. Slojeve razdvaja atmosfera i svaki od njih ima vlastite magnetske polove. Te kugle se vrte različitim brzinama..

Tridesetak godina kasnije Cotton Mather predložio je sličnu teoriju.

Britanski kapetan John Cleves Symmes jr. proveo je zadnje godine života pokušavajući dokazati da se Zemlja sastoji od pet koncentričnih sfera s rupama veličine nekoliko hiljada milja u promeru, koje se nalaze na polovima. Njegove hipoteze potanko su objašnjene u knjizi Jamesa McBridgea Symmes' Theory of Concentric Spheres (1826.) i u istoimenoj knjizi njegovog sina Americusa Symmesa iz 1878. Symmes je čak pokušao uveriti Kongres da finansira ekspediciju i potragu za antarktičkim otvorom ka središtu Zemlje, ali u tome nije uspeo.

Daljnji razvoj Symmesove hipoteze delo je američkog lekara i alhemičara Cyrusa Reeda Teeda (1839. — 1908.) koji je proveo 40 godina predavajući i pišući o temi Šuplje Zemlje. Tvrdio je da je 1869. godine imao viziju u kojoj mu je lepa žena otkrila tajnu Šuplje Zemlje. Tu navodnu objavu štampao je u tekstu The Illumination of Koresh: Marvelous Experience of the Great Alchemist at Utica, N.Y. Njegove ideje su se 30-ih godina 20. veka spojile s teozofskim i okultnim saznanjima, a postale su i deo ekscentrične nacističke kosmogonije.

Teedove ideje kasnije je preuzeo i koristio bračni par okultista poznatih pod pseudonimima Theodore i Laura Horos. Drugi teoretičar Šuplje Zemlje, Marshall B. Gardner, napisao je knjigu Journey to the Earth's Interior (Putovanje u unutrašnjost Zemlje, 1906.), verovatno nadahnutu knjigom Zila Verna Putovanje u središte Zemlje (1864.). Gardner u svojoj knjizi odbacuje teoriju o postojanju više koncentričnih sfera i tvrdi da postoji samo jedna Šuplja Zemlja na čijoj ovojnici mi živimo. Prema njegovim tvrdnjama, Zemlja je debljine 800 milja i poseduje vlastito unutrasnje Sunce. Tvrdi kako postoje i otvori na severnom i južnom polu, oba širine 1 400 milja, odakle su došli mamuti i Eskimi.

Admiral Byrd je preleteo ravno preko Severnog pola na čijem je vrhu primetio otvor. U dnevniku opisuje svoju pustolovinu i odlazak do otvora gde je video jezera, reke, zelenu vegetaciju itd. On tvrdi da ga je dočekala neka letelica i da je tada prvi put komunicirao s bićima koja žive u mestu koje je mnogima znano kao 'Agartha'. Ta bića su mu rekla da su jako zabrinuta zbog razvoja nuklearnog oružja, i zbog nemarnog načina na koji se čovečanstvo odnosi prema planeti Zemlji. Takođe je rekao da unutrašnja Zemlja ima središnje sunce, kao što je to tvrdio i Euler. Prema njegovoj teoriji, oba Zemljina pola su zapravo konveksna, a ne konkavna. To znači da bi brodovi i avioni mogli uleteti ili uploviti pravo unutra. Treba spomenuti da je njegov sin, Richard Byrd ml., imao vrlo težak život. Umro je pod vrlo misterioznim okolnostima, a pronađen je mrtav u jednom praznom skladištu. Kada je pratio svog oca na njegovim ekspedicijama imao je 6 godina.

1969. godina Raymond Bernard u svojoj je knjizi The Hollow Earth izneo tezu po kojoj leteći tanjiri izlaze iz središta Zemlje kroz otvore na polovima. 




уторак, 15. септембар 2015.

Kameni tockovi - ( Mysterious Wheel Patterns in Middle East )




Vidljivi samo iz vazduha, misticni 'Kameni tockovi' otkriveni su na Bliskom istoku.
Oni se protežu od Sirije do Saudijske Arabije, jedino se mogu videti iz vazduha, , te su gotovo nepoznati javnosti.

Oni su Blisko-istocna verzija Nazca Lines - drevni crteži, koji se nalaze u pustinji u južnom Peruu, zahvaljujući novim  tehnologijama 
TV-mapiranja  u Jordanu, istraživači otkrivaju sve više  njih nego ikada pre. Ima ih na hiljade.

Arheolozi ih nazivaju "tockovi", ove kamene strukture imaju širok izbor dizajna. Istraživači veruju da oni potiču iz antike, od pre najmanje 2.000 godina. Oni se često mogu naći i kreću se u rasponu od 82 do 230 stopa (25 metara do 70 metara).

"U Jordanu  ima kamenih struktura koje su daleko brojnije od  Nazca Linija, daleko više je i područje koje pokrivaju, i mnogo su starije", rekao je David Kenedi, profesor drevne istorije na Univerzitetu Zapadne Australije.

Kenedjevo novo istraživanje, koje će biti objavljeno u narednom broju časopisa Journal of Archaeological Science, pokazuje da ti točkovi čine deo raznih kamenih krajolika.  Tajanstvene strukture koje se protezu preko krajolika i do nekoliko stotina stopa, nemaju očitu praktičnu upotrebu.

Njegov tim je deo dugoročnog projekta vazdusnih izviđanja i istrazivanja arheoloških nalazišta sirom
 Jordana. Kenedi i njegove kolege jos ne znaju šta su te strukture i za sta su  mogle biti korištene. 

Kenedijevo glavno područje stručnosti je rimska arheologija, ali on je postao fasciniran tim strukturama, kada je kao student, pročitao izvestaj Royal Air Force pilota koji je leteo nad njima 1920 na avio rutama preko Jordana. "Ne možete ne biti fascinirani tim stvarima", rekao je Kenedi.

1927. RAF Vazduhoplovni poručnik Percy Maitland objavio je ivestaj 
o ruševinama u časopisu antike.On je  rekao da su te rusevine, zajedno sa drugim kamenim strukturama, poznata  beduinima kao "dela starih ljudi."

"Ponekad, kad ste zapravo tamo na licu mesta možete naslutiti priblizno neki oblik
, ali nesto samo priblizno", rekao je on. "Dok, ako se podignete u vazduh, oštro dolazi u fokus ono što je pravi oblik."

 "Ljudi su verovatno išli preko njih, prolazili pored njih, vekovima, bez ikakvog jasnog pojma šta predstavljaju."

(Tim je stvorio arhivu slika tockova iz različitih mesta na Bliskom istoku.)

 Nagađa se da bi mogli biti ostaci kuća i groblja. Kenedi smatra da niti jedno od tih objašnjenja nije verovatno.

"Čini se da postoji neki kulturni kontinuiteti u tom području u kojima su ljudi osećali da postoji potreba za izgradnjom objekata koji su bili kružnog oblika."

Neki od tockova nalaze se u izolaciji, dok su drugi grupirani zajedno. Na jednom mestu, u blizini Abyad Oasis, stotine njih se može naći svrstano u desetak skupina. 

U Saudijskoj Arabiji, Kenedijev je tim pronašao  stilove tockova koji su sasvim drugačiji: Neki su pravougaoni, drugi su kružni, ili sadrže dve žice koje stvaraju utisak da su usklađene u istom smeru  izlaska i zalaska 
sunca na Bliskom istoku.

Oni u Jordanu i Siriji, s druge strane, imaju brojne žice i ne čini se da su usklađeni sa svim astronomskim pojavama. 
Datiranje krugova je teško, ali se predpostavlja da su stari najmanje 2000 godina.
Funkcija tockova takođe može biti slična zagonetnim crtežima u pustinji Nazca.

Ako uzmemo u obzir, uopsteno, da kameni krugovi pedstavljaju 
mesta za poštovanje  predaka, ili mesta za obrede povezane sa astronomskim događajima , mogli bi imati istu funkciju crteza iz Južne Amerike, Nazca linije na primer. Dizajn je drugačiji, ali funkcija može biti ista

Za sada smisao TOCKOVA ostaje misterija. "Pitanje je šta im je svrha?"



Aleovo kamenje - ( Ale's Stones in Sweden )



Aleovo kamenje (Svedski: Ales stenar) je megalitski spomenik koji se nalazi u oblasti Skane na jugu Švedske. To je najveći megalitski spomenik ove vrste u državi. Sastoji se od 59 masivnih kamenih gromada raspoređeno u obliku broda dužine 67 metara.

Većina istraživača veruje da je ova 1.400 godina stara struktura pogrebni spomenik izgrađen za jednog od poglavara iz tog doba. 


Medjutim, tim naucnikanika koji su nedavno proucavali kamene strukture, tvrdi da je zapravo stara 2500 godina, potiče iz skandinavskog bronzanog doba i sagrađena je kao astronomski kalendar s istim temeljom geometrije kao Engleski Stounehendz.
Ideja da je kameni brod možda bio astronomski kalendar nema pristalica među akademskim arheolozima.

Prema lokalnoj legendi, kameni brod je izgrađen za mitskog kralj Ale-a koji počiva ispod spomenika.

Kralj Ale, Ale Jaki (Heimskringla) ili Ole (engleski: Ola), po skandinavskim legendama, je pripadao domu Skjoldung (Scylding), a on je bio sin kralja Fridleifa Danskog. Borio se u nekoliko bitaka protiv kralja Aun-a u Upsali, a on je vladao Upsalom 25 godina dok ga nije ubio Starkad.
Po legendama, Kralja Ale-a je bilo teško ubiti zato što je njegov pogled mogao da uplasi svakoga. Svedski junak Starkad uspeo je pokriti Aleovo lice, i tek onda ga je mogao ubiti. Starkad bio nagrađen sa 120 funti u zlatu, ali je zažalio zbog svog zločina.

Ovi megaliti, od kojih su neki teški i do 1.800 kilograma, imaju sličan rez onima koji se nalaze na sličnim lokacijama u svetu, a koje datiraju još iz kamenog doba. Zbog toga se postavlja pitanje da li je ovo kamenje ukradeno sa još starijih spomenika.

Brodovi su bili važan deo života nautičke kulture Švedske, i nije ni čudo da su gradili kamene grobove za važne ljude. Slični kameni brodovi su pronađeni i u Nemačkoj i baltičkim državama, iako su tipični za Skandinaviju.




недеља, 13. септембар 2015.

Princeza Dajana - ( Princess Diana's death: the conspiracy theories )



Dajana, princeza od Velsa (eng. Diana, Princess of Wales; Norfok,1. jul 1961 — Pariz, 31. avgust 1997), rođena kao Dajana Frensis Spenser (eng. Diana Frances Spencer), bila je prva supruga Čarlsa, princa od Velsa, najstarijeg sina i prestolonaslednika kraljiceElizabete II. Njena dva sina, prinčevi Vilijam i Hari, drugi i treći su po redu za nasledstvo britanske, kanadske, australijske, novozelandske i 12 kruna u komonveltskim kraljevstvima.

Dajana je rođena kao treća kći grofa Spensera, koji je osmi potomak grofovske porodice.

Dajana i njen verenik Dodi Al Fajed (eng. Dodi Al Fayed, arap. دودي الفايد) su 31. avgusta 1997. godine nakon večere u hotelu Ric (eng. Ritz) u Parizu Dajaninim mercedesom krenuli u večernji izlazak. Automobil velikom brzinom uleće u tunel Alma i udara u zid i na mestu su poginuli vozač Henri Pol i Dodi, a Dajana je preminula 4 sata kasnije u bolnici. Jedini preživeli je Dodijev telohranitelj Trevor Riz Džons (eng.Trevor Rees Jones). Doktor Bruno Rion je u 4 sata ujutru objavio da je Dajana preminula od posledica unutrašnjeg krvarenja prouzrokovanog jakim povredama grudnog koša, pluća i glave.

Smrt Dajane i Dodija ostaje obavijena velom tajne i nakon svih ovih godina godina. Prvi optuženi bili su paparaci koji su ih u stopu pratili i nisu im pomogli nakon nesreće već su nastavili da fotografišu. Petoricu snimatelja, međutim, sud je oslobodio optužbe posle nekoliko godina istrage

Nakon toga sumnja je pala na vozača koji je navodno bio pijan. Sumnja se i na britansku obaveštajnu službu kojoj nije odgovarala veza princeze sa muslimanom. Takođe je misterija i beli Fijat uno koji je u tunelu okrznuo auto u kom su bili Dajana i Dodi, a nakon toga je nestao sa mesta nesreće.

Inače, američki tabloid 'Gloub' tvrdio je da poseduje nove dokaze o smrti britanske princeze i tvrdi da je princeza likvidirana u kolima hitne pomoći dok su je prevozili u bolnicu. Časopis negira zvaničnu verziju po kojoj ni Dajana, ni njen partner Dodi Al-Fajed, nisu bili vezani sigurnosnim pojasom u trenutku saobraćajne nesreće. List navodi da je princeza preživela sudar u pariskom tunelu, ali da je kasnije ubijena u ambulantnim kolima. 'Gloub' tvrdi da ima dokaze koji potvrđuju tezu o ubistvu i koji će jednom zauvek rešiti 'misteriju Dajanine smrt'.

Dodi je sahranjen iste večeri u Londonu, a Dajana 6. septembra 1997. uz sve kraljevske počasti na porodičnom imanju Spenserovih.

Godinama nakon Dajanine i Dodijeve smrti, postoji još mnogo pitanja bez odgovora. Šta se desilo sa Dajaninim kolima? Da li je hitna pomoć stigla brzo? Da li je bila trudna? Da li je vozač bio pijan?

Pismo koje je Ledi Di poslala Polu Barelu, njenom najboljem prijatelju i „njenoj steni“ kako ga je nazivala, 10 meseci pre pogibije opet je uzburkalo strasti u javnosti. U tom pismu ona predviđa šta će joj se desiti.

Pol Barel je bio optužen da je ukrao neke lične Dajanine stvari. Na sudu je izneo tvrdnju da je njena smrt „nešto više od obične nesreće“. Suđenje je prekinuto na insistiranje kraljice (verovatno da se ni jedan član kraljevske porodice ne bi pojavio na klupi za svedoke).

Pol Barel kaže da mu je Dajana dala pismo oktobra 1996. govoreći: „Staviću datum na ovo pismo i daću ga tebi na čuvanje... za svaki slučaj“.

U tom pismu je navela i ime osobe koja planira zaveru protiv nje, ali je to ime iz knjige koju je napisao Pol Barel izostavljeno da bi se izbegle pravne posledice: „Ovo je najopasniji period u mom životu. XXX planira da napravi nesreću sa mojim kolima, da otkažu kočnice i da ja doživim tešku povredu glave što bi oslobodilo put za Čarlsa da se ponovo oženi“.

Adamov kalendar - ( Adam's Calendar: Oldest Megalithic Site in the World )



Što se megalita tiče, jedina je istina da niko ne zna zašto su ih stari narodi podizali i po kojem su kriterijumu birali mesta na kojem će ih raspoređivati ili slagati. Smatra se da su nastali uglavnom u mlađem kamenom dobu – neolitiku. Po načinu postavljanja blokova, diele se na menhire, dolmene i kromleke. Razmešteni su po celoj Zemlji i ima ih na hiljade.

Kad je reč o megalitskoj kulturi, izraz je u svom značenju pomalo neodređen. Može se odnositi na divovske megalitske građevine poput piramida ili kiklopskih zidina, sastavljenih od divovskih megalita nepravilnih oblika, koji ipak prijajanju jedni uz druge s neverovatnom preciznšću, tako da između njih nema niti milimetra prostora da nešto ugurate. Medjutim, izraz se još češće odnosi na kombinacije divovskog kamenja koje su nekad davno očito bile čest ukras pejzaza
Početak ove priče nas vodi do Johana Heinea koji je upravljao najvećom grupom vatrogasaca i vazdušnom flotom za gašenje požara u Africi. Kao pilot više od dvadeset godina je leteo iznad planina Mpumalange, a od početka su ga zainteresovale hiljade neobičnih kružnih kamenih ruševina razasutih po celom tom području pa je počeo da ih fotografiše.

Avionska nesreća u kojoj je bio povređen jedan od članova njegove ekipe dovela je Johana do otkrića tajanstvenog monolitskog kruga koji nazivaju Adamov kalendar i koji je zagonetku tih drevnih ruševina stavio u pravu perspektivu.

U potrazi za objašnjenjima na lokalitet je doveo najmanje pet akademskih stručnjaka i tada je otkrio, prema njegovim rečima, koliko zapanjujuće slepi mogu da budu “oni koji ne žele videti”. Odgovorili su mu kako su to samo ostaci kraalova (vrsta obora za stoku u Africi) koje su iza sebe ostavili narodi Bantu kada su između 14. i 18. veka migrirali na sever.

Svi monoliti u Adamovom kalendaru su od stene zvane dolerit. Najbliža žila dolerita udaljena je od lokaliteta otprilike jedan kilometar. To znači da su se arhitekte prilično namučile da dopreme monolite, od kojih su neki teški i preko pet tona. Središnji monolit vrlo je precizno izrezbaren tako da Suncu na zalasku omogućava da baca senku na takozvani pljosnati kalendarski kamen.

Johan je počeo da posmatra raspored monolita, a onda da meri odnose njihovih udaljenosti. Sobzirom da je imao iskustva u aeronautici i navigaciji, zaključio je da je kružna struktura u ravni sa glavnim tačkama Zemlje a da ukazuje na položaj Sunca pri ravnodnevicama, kratkodnevici i dugodnevici. Ipak, trebalo je još šest godina i mnogo istraživanja pre nego što je lokalitet temeljito ispitan i ustanovljena prava starost monolita.

Dalja istraživanja geologije, erozije, poravnanja sa zvezdama i rasta lišajeva dovela su do „srazmerno čvrstog i naučnog zaključka“ da je lokalitet star najmanje 75.000 godina, a poslednjim istraživanjima ta starost je povećana na preko 100 hiljada godina.

Procenjuje se da je širom planina južne Afrike razasuto otprilike dvadeset hiljada drevnih kamenih ruševina. Nažalost, hiljade ih je već uništeno od strane šumara, poljoprivrednika i građevinara.

Nekoliko knjiga o toj temi, napisao je Michael Tellinger. Poreklo i istorija čovečanstva su ga zaokupljali trideset godina iako je diplomirao farmaciju na Univerzitetu Witwatersrand u Johannesburgu 1983. godine. Radio je i kao scenarista i televizijski producent specijalizovan za nauku i tehnologiju, sve dok nije osnovao sopstveno izdavačko preduzeće, „Zulu Planet Publishers“, u kojem je objavio knjige „Slave Species“ of god (2005.), „Adam’s Calendar“ (s Johanom Heineom, 2008.) i „Temples of the African Gods“ (takođe s Johanom Heineom, 2009.). Član je i direktor Fondacije „Makomati“, neprofitabilne organizacije osnovane 2003. s ciljem istraživanja, zaštite, održavanja i promovisanja drevnih ruševina u Mpumalangi u Južnoj Africi.

Tellinger spominje da su pre više od sto hiljada godina drevni ljudi izgradili kameni kalendar koji je stariji od svih dosad pronađenih ljudskih građevina. Nazvao ga je “afrički Stonehange”, a takođe i Adamov kalendar, povezavši ga sa bezbroj drugih kamenih ruševina u južnoj Africi. Kompleks koji povezuje Waterval Boven, Machadodorp, Carolinu i Dullstrom prostire se preko područja koje je veće od današnjeg Johannesburga i radi se, kako kaže, o najvećem i najzagonetnijem drevnom gradu na Zemlji.

Ovo otkriće predstavlja veliki problem za postojeću hronologiju razvoja populacije na Zemlji jer priznata istorija ni u kom delu na taj deo planete ne smešta ni približno dovoljan broj ljudi koji bi mogli izgraditi toliko kamenih građevina. Stvar postaje još složenija kada se shvati, kaže Tellinger, da to nisu samo izolovane građevine koje su iza sebe ostavili lovci ili sakupljači. Kada se sagleda veličina i raširenost tih naselja i kada se vidi zapanjujući broj drevnih terasa koje okružuju ta naselja (koja prekrivaju više od 450.000 kvadratnih kilometara, a možda i većinu južne Afrike), tek se onda vidi prava slika.

Još je zbinjujuće uočavanje puteva koji povezuju sva ta naselja. Istraživači tvrde da su se u izvornom stanju putevi prostirali hiljadama kilometara. Položaj delova koje su otkrili, ukazuje na to da se drevna „saobraćajna mreža“ protezala od obale Mozambika do Bocvane, a možda i dalje.

Procenjeno je da je samo za izgradnju danas vidljivog dela drevnih puteva bilo potrebno preko 500 miliona komada kamenih blokova teških od deset do pedeset kilograma. Sobzirom da putevi čine samo dva procenta drevnih naselja, količina kamenja koje je bilo potrebno za izgradnju je neverovatna. Postoji još jedno pitanje vezano za puteve… Čemu su uopšte služili, sobzirom da se pojava točka u tom delu sveta vezuje tek za šesnaesti vek i portugalske istraživače?

Adamov kalendar je izvorno bio velika kružna kamena struktura slična Stonehengu, međutim nastao je mnogo hiljada godina ranije. Nalazi se na istom, 31. meridijanu kao i Veliki Zimbabve i Velika piramida u Gizi. Tri njegova monolita bila su poravnata sa Orionovim pojasom kada se ta konstelacija dizala horizontalno na obzorju pre najmanje 75.000 godina.

Da li će ruševine u Africi ikada naterati istoričare i arheologe da preispitaju svoje stavove o poreklu i pojavi čoveka na planeti Zemlji, ne zna se, međutim, ma koliko ignorisali dokaze, oni su ipak tu. Južna Afrika čuva neke od najvećih misterija.


субота, 12. септембар 2015.

Ledena devojka - ( Unsolved Medical Mystery of Ice Hibernating Woman )



20. decembra 1980. U rano hladno jutro u Lengbju, Minesota, čovek je otvorio zadnja 
vrata automobila kako bi unutra ubacio  svoju 19-godišnju komsinicu, Jean Hilliard, koju je pronasao kako lezi u snegu. Ona je doslovno bila zamrznuta.

Noć pre, Jeanin automobil je sleteo s puta i doslovno se zaglavio u snegu. Jean je povredjena očajnički pokusala doći do 
kuće svog komsije. Temperatura je bila dvadeset i pet stepeni ispod nule.
Medjutim nije uspele da stigne do tamo.

Komsija ju je prevezao u bolnicu.
U maloj lokalnoj bolnici, Dorothy Killian, osoblje za negu bolesnika je bilo je zapanjeno:

"Bila je tako hladna, izgledalo je kao da je izvadjena direktno iz  zamrzivača, potpuno ukocena kao smrznuto drvo. Lice joj je bilo potpuno belo. Vise pepeljasto, izgledala je potpuno mrtvo. Lekari su je spojili na monitor i dobili smo dijagonalnu liniju. Nedugo zatim pojavio se jedan otkucaj, ritam a zatim ponovo nista. Onda se pojavio drugi. Znali smo da smo imali nešto, ali to je vise licilo na 
ritam pred smrt . " - reklo je kasnije osoblje bolnice.

Dr. Ryan Kelly je pozvan.

"Bila je jako uništena mrazom. Nijedan od njezinih udova se nije mogao savijati ili pomeriti. U stvari, izgledala je  vrlo strašno. Kada osoba dobije promrzline je jedna stvar, ali je ovde bilo reci o zapravo potpunom zamrzavanju udova. To zapravo znači da se kristali leda formiraju u stanicama i na taj način, oni unište mnoge celije u telu. Nakon što se ruke i noge ohlade, kao  početna faza ozeblina , ostatak tela pocinje da se hladi. Srce, pluća, unutarnji organi trbuha, mozak, kad oni počnu da se hlade, postaje im sve teže i teže da obavljaju svoje zadatke, dok se konačno ne zaustave. U tom trenutku, pacijent će više nego verovatno umreti. "

Osoblje bolnice je radilo sve što je moglo. Ali Rosie Erickson, 
medicinski radnik bolnice, zabrinuo se da to neće biti dovoljno. Znao je da je Jeani potrebno čudo:

"Nazvao sam župnika naše crkve i samo sam naveo da je Jean Hilliard iz Lengby područja  dovezena u bolnicu u smrznutom stanju, vrlo je kritično i da joj je potrebna molitva."

Uz blagoslov porodice i njhov poziv. Molitva je započeta oko 9:00 sati ujutro. U roku od 10 minuta, više od 30 ljudi su molili za Jean.

Izgledi protiv Jean bili su ogromni. Gotovo da nije postojala nikakva sansa da ce preziveti. No, dva sata kasnije, Jean je iznenada dobila iznenadne konvulzije. To je bio dobar znak, ali opasnost ni iz daleka nije bila prosla. Lekari su bili zabrinuti da čak i ako se Jean osvesti, mogla bi imati ozbiljna oštećenja mozga. I promrzline su bile  tako velike da ce amputiranje nogu biti neizbežno
.

Zatim se Jean osvestila:

"Probudila sam se u bolnici oko podneva. Stvari su bile nekako maglovite, a ljudi su mi postavljali pitanja o tome ko sam i slične stvari. A ja nisam mogla shvatiti zašto su razgovarali samnom na taj način i zašto su mi postavljali takva pitanja. Naravno, znala sam da te ljude. Naravno da sam znao ko sam. Mislim, kao da je to velika stvar? "

Sandra Klicker, Jeana sestra, bila je tu:

"Kada je Jeanie prvi put došla svesti i znali smo da će živeti, to je bilo ekstremno olakšanje.  "

Jean je provela 49 dana u bolnici.I u inat svemu onome sto su doktori znali o promrzlinama, ona se u potpunosti oporavila. Dr. Ryan Kelly je bio zadivljen:

"Bilo je dovoljno sto je ona preživela. To je prekrasna, vise nego dovoljna stvar. Ali, da se ova dodatna dobit dogodi, da ne izgubi cak ni prste na nogama je zapravo izvanredno, gotovo nemoguce.Verovatno ce kao uspomenu dobiti samo manje ožiljke "

Jeanin  opstanak i začuđujući oporavak iznenadio je ne samo doktore i medicinske sestre koji su brinuli za nju, vec i prijatelje i komsije koji su molili za nju:

"Ima i drugih ljudi sirom zemlje koji su te iste noći pronađeni u istom stanju. I oni su umrli.Ja samo mislim da bez svih onih ljudi koji su bili uz mene ne bi preživela. " - rekla je Jean

Kako je Ledena devojka prezivela ? Jedni su stali na stranu lekara i njima pripisuju sve zasluge za njen oporavak. Dok drugi kazu da lekari nemaju nista s tim i da je sve Bozje delo.


петак, 11. септембар 2015.

Koralni dvorac - ( Mystery of the Coral Castle )



Čovjek po imenu Edward Leedskalnin je u Južnoj Floridi svojevremeno izgradio Koralni Dvorac ( Coral Castle ) od kamenih blokova, od kojih su neki bili teški i do 28 tona. On je to napravio sam i bez ikakvih tehničkih pomagala. Hram u Balbeku, Liban, imao je neke kamene blokove težine preko 1000 tona!? Ni dan danas ne postoji tehnologija koja bi bila u stanju rezati i transportovati tolike blokove.

Leedskalnin je još 40-tih godina napisao nekoliko brošura gde se bavio magnetnim strujama. Tu je opisivao razne eksperimente koje je izvodio uz pomoć magneta koje je sam napravio od elektroda za varenje, čelične žice i automobilskog akumlatora.

Proveo je neko vreme u Egiptu proučavajući piramide i kad se vratio u Ameriku tvrdio je da zna kako su one bile građene, a to znanje je i demonstrirao gradnjom ovog dvorca, međutim, on ga je sagradio sam i bez svedoka. Tvrdio je da, ukoliko otkrije tajnu nekome, vladini agenti će odmah likvidirati i njega i onog kome je otkrio tajnu, što verovatno nije bilo daleko od istine.

Edward ne samo da je sagradio taj dvorac, on ga je za vrlo kratko vrieme i premestio sa jedne lokacije na drugu, jer je imao neke probleme sa vlastima u vezi zemljišta. Niko takoe nije video kako je on te blokove, od par desetina tona, premeštao. Navodno kad bi mu predvečer došao kamion, on bi slao vozača kući, a kad je ovaj došao ujutro, kamion je bio već natovaren. Tako je bilo i sa istovarivanjem tih blokova.

Čak ni svom najboljem prijatelju koji se zvao Henry, Edward nije hteo odati tajnu. Henry je jednom prilikom rekao da je najčudnije bilo to što na mestu gdje je Edward rezao te blokove nisu ostajali nikakvi tragovi kamene prašine, koja se normalno pojavljuje kod rezanja kamena. Henry je navodno bio jedina osoba koju je ovaj puštao u unutrašnjost dvorca. On kaže da je Edward imao od namještaja samo jedan krevet u obliku KOLEVKE ( mogao se ljuljati! ), drveni sto, koji je bio prekriven mrežom koja je navodno štitila hranu od insekata ( nije imao frižider ) i jednu drvenu stolicu. Ono što je najčudnije, sa plafona je visila i jedna pilotska stolica ( uzeta iz nekog aviona ), na kojoj je još uvek bio sigurnosni pojas, i u kojoj se on verovatno ROTIRAO.

Možda je tajna u toj stolici, odnosno, rotaciji ?!

Edward je dosta pisao o tzv. kuglastim magnetima, tj. magnetima u obliku kugle koji su mogli menjati polove u bilo koju tačku te kugle. Pominjao je i vezu između magnetizacije ( sever-jug ) ‘štapićastih’ magneta i latitude Zemlje. Sever i jug su posebne magnetne struje, koje se kreću “protiv drugih” kovitlajući se u smeru kazaljke na satu ( dekstrorotarne zavojnice ). U jednoj svojoj brošuri je rekao: “Magneti su kosmička sila koja drži Zemlju i sve na njoj. Ja imam jedan generator koji proizvodi niske struje iz vazduha bez korišcenja ikakvih magneta. Prirodan put za magnete severnog pola, na severnoj hemisferi, je da idu prema dole, a magneti sa južnog pola idu prema gore. Kada magneti izviru iz sredine zemlje, u momentu kada se sretnu s nekim objektom, oni ga ‘okupiraju’ uzimajući u obzir da u svakom objektu postoje obe vrste ovih magneta.”

( Edwardovu terminologiju ne treba uzimati bukvalno, tj. moramo je shvatiti u kontekstu činjenice da on nije imao nikakvo klasično školsko, odnosno, stručno obrazovanje tj. bio je nešto kao “sam svoj učenik i majstor”. Verovatno je zato i uspeo saznati neke suštinske stvari jer je izbegao proces ‘ispiranja mozga’ kojem smo svi mi podvrgnuti kroz klasični obrazovni sistem. )

Sada se postavlja pitanje da li je to bio taj “generator” koji je prozvodio ‘struju’ iz vazduha? ( Edward je bio – rotor? ). Izgleda da je dužina lanca na kojoj je stolica visila takođe bitna da se ostvari određen broj okretaja u minuti. Čak i kod radiestezije dužina konopca na kome je visak je vrlo bitna. Na primjer, prof. Lethbridge je tvrdio da je uz pomoć viska dužine konopca preko 40 inča mogao odrediti ‘stvari’ u drugoj dimenziji, a do 40 inča, visak je radio na frekvencijama materije u 3D. Recimo, na dužini konopca od 20 inča, određivao je prisustvo srebra, itd.

Iz nekih novijih naučnih radova može se saznati da aplikacija magnetskog polja izaziva kretanje u “nemagnetskim zidovima materijala” što dovodi do emitiranja jedne ‘elastične energije’. Radi se o proizvodnji zvuka kao odgovor na delovanje magnetskog polja.

Da li je Leedskalnin rotirajući se određenom frekvencijom stvarao unutar sebe određenu energiju koja ga je povezivala sa jednim drugim nivoom postojanja, što je onda dovodilo do pojave “magnetsko-akustične emisije”? Da li je on proizvodio zvuk određenih frekvencija koji mu je omogućavao da pomera ogromne kamene blokove? Da li zvuk emitiran iz jedne bezvremenske dimenzije ( koju čovjek možda može na neki način doseći ), i pravilno usmjeren na kamene blokove, može imati delovanje na gravitaciju?

Čini se da su stari narodi i civilizacije ( koje nama, usput rečeno, naučnici i istoričari predstavljaju kao divljake ) još davno savladali gravitaciju. Ta znanja verovatno potiču još iz vremena Atlantide. Da li ćemo i mi stići u ovom “ciklusu” saznati nešto više o tome?


Vendigo - ( The Wendigo Legend - Cannibal Spirit of the North )



Iako za ovo stvorenje mnogi smatraju da je proizvod maste horor pisca Algernon Blackwooda iz njegove klasične horror priče "The Wendigo", ovaj šumski duh, je veoma stvaran za mnoge u severnim šumama i prerijama Amerike. Mnoge legende i priče kruže tokom godina o tajanstvenom stvorenju na koje su nailazili lovci i kamperi u senovitim šumama Severne Minesote. U jednoj varijanti priče, stvorenje se moze videti samo ako je ocevidac suočen s njim oci u oci, jer je tako tanak da se ne može videti sa strane. Za duha se tvrdi da jede ljudsko meso i za mnoge šumske stanovnike koji su nestali tokom godina tvrdi se da su žrtve čudovišta.

Američki Indijanci imaju svoje priče o Wendigu. Legenda datira od pre mnogo stotina godina. Inuita Indijanci koji zive u toj regiji, nazivaju stvorenje raznim imenima, uključujući i Wendigo, Witigo, Witiko i Wee-Tee-Go, ali svako od tih imena grubo prevedeno znači "zli duh koji proždire Ljude ". 1860. godine, nemački istraživač koji je proucavao tu legendu, smatra da Wendigo predstavlja "kanibala" koji zivi na prostoru među plemenima duž Velikih jezera.

Indijanske verzije, stvorenje predstavljaju kao gigantskog duha, višeg od petnaest stopa visine, koje je nekad bio covek, ali je bio pretvoren u stvorenje uz upotrebu magije. Iako se svi opisi stvorenja malo razlikuju, za Wendiga se obično kaže da ima sjajne oči, duge požutele zube i preterano dug jezik. Većina ima bledu, žućkastu kožu i crnu dugu kosu . On je visok i mršav i pokreće ga strašan osecaj gladi.

Ali sta dovodi do toga da bi neko postao jedno od ovih čudnih stvorenja?

Prema predanju, Wendigo je stvoren u vreme kad su postojala ljudska naselja koja su se predala kanibalizmu kako bi preživeli. U proteklim godinama, takva praksa je bila moguće, iako je još uvek retkost, jer mnoga od plemena i doseljenici u regiji su odsečeni duzi vremenski period, zbog surovih vremenskih uslova, velikog snega i leda u Severnim šumama. Nažalost, situacija da neko pojede drugu osobu da bi preživeo se verovatno nekad i dogodila. I tako mozda stvorila mogucnost da legenda o Wendigo bude rodjena.

Ali sta ako postoje (ili su postojala) ta stvorenja? Može li legenda o Wendigu, koji su stvoreni samo kao "upozorenje" protiv kanibalizama biti tacna? Ili bi mozda viđenja stvorenja Bigfoot tipa, stvorila te priče. Iako je to nepoznato, veruje se da beli doseljenici u regiji te priče shvataju ozbiljno. S vremena na vreme, čak i oni uzimaju viđenja i izvještaje sasvim ozbiljno. Real-life priče su mnogobrojne, prema verziji naseljenika, Wendigo se često može videti i njegovo vidjenje cesto signalizira smrt u zajednici. Wendigo je navodno veome cesto vidjan u blizini grada zvanom Rosesu u severnoj Minesoti od kraja 1800. do 1920-ih godina. Svaki put kad je neko prijavio njegovo vidjenje, neočekivana smrt je sledila.

Čak su se u prošlom veku, dok su jos Indijanci aktivno verovali u legendu o Wendigu, pravile portage za njim. Jedan od najpoznatijih lovaca na Wendiga je Cree Indijanac po imenu Jack Fiddler. Tvrdio je da je ubio najmanje 14 tih stvorenja u svom životu, iako je posljednje ubistvo rezultiralo njegovim hapsenjem 1907., Fiddler i njegov sin, Josip, optuzeni su za ubistvo Cree indijanske žene. Obojica su se izjasnili krivima za zločin, ali su se branili tvrdnjom da je žena bila opsednuta duhom jednog Wendiga i da je bila na granici da se pretvori u jednog u potpunosti. Prema njihovoj odbrani, ona je morala biti ubijena pre nego što bi se pretvorila u Wendiga i ubila druge članove plemena.

Postoji još mnogo priča koje se pripovedaju o Wendigu kog su videli u severnom Ontariu, oko grada Kenora, gdje je stvorenje uočio neki trgovac. Tragove i zamke mu postavljaju vec decenijama. Postoje mnogi koji još uvek veruju da Wendigo luta šumama i prerijama severne Minesote i Kanade. Bilo da traži ljudsko meso, ili se ponaša kao znamenje od narednih propasti, ili bilo sta da je u pitanju, pre nego što počnete sumnjati da postoji - ne zaboravite da su priče i legende o ovom zastrašujućem stvorenju od mnogo pre nego sto je beli čovek hodao na ovim obalama.

Legende su morale imati pravi pravcati uzrok kako bi nastale, zar ne?




четвртак, 10. септембар 2015.

Pojas rupa - ( Band of Holes near Pisco Valley )



Jedna od mnogih misterija sveta, predmet cestih istrazivanja, ali nikada jasno otkriveno kako su nastale, jesu Naska linije, iz istoimenog grada Naska u Peruu. Naska je narod koji je ziveo u pustinjskoj dolini Palpa, udaljenoj oko 460 kilometara juzno od Lime, glavnog grada Perua.

Medjutim, malo ljudi zna o jos jednoj misteriji u Peruu, neobjasnjivoj i manje poznatoj, u blizini Pisco doline. Pojas rupa ili poznato jos i kao ,, Band of holes ,,

Tamo lezi na hiljade rupa u velicini coveka, koje su uklesane u stenu i koje se krecu u duzini od vise kilometara. Lokalno stanovnistvo ne zna kada su ni kako nastale. Neke rupe su krive, neke savrsenog oblika, neke su plitke, dok su neke i do dubine od 2m. Podsecaju na neku vrstu kodirane poruke, iz velike visine, podseca na neku vrstu sablonskog ponavljanja.

Arheolozi veruju da je to ustvari iskopina za skladištenje žitarica...postavlja se pitanje zašto da se muče i troše vreme i ogroman trud za tako nešto. Zatim su rekli "pa dobro, možda su to onda grobnice?" Ali problem je što ni u jednoj rupi nema ničeg, ni kostiju, nakita, artifakta, zabeleški...

Rupe se razlikuju - neke su krute i savršeno precizne, neke su krive, u lukovima i oble, neke su duboke po 2 metara(6,7 fita), neke su samo plitke linije.
Do danas im se ne zna ni poreklo niti namena...

Postoje po osam rupa, i obuhvataju prečnik od 24 metara u širinu, i tako se ponavljaju marširajući, sve dok konačno ne nestanu u maglovitom masivnom Peruu.

Arheolozi kažu da one predstavljaju odbrambene položaje.
Nekoliko milja istočno od pojasa, satelitski snimci prikazuju strukturu koja podseća na ostatke nekog drevnog naselja (ove formacije ne izgledaju prirodno i ne postoji ništa slično u celoj oblasti).

Ove rupe su podsetile na geološka testiranja plemenitih metala izvršenih u Andima. Možda predstavljaju ostatak neke ogromne mašinerije koja je tu došla da vrši iskopine? Naska dolina predstavlja brošuru planete zemlje. Ako bi neko želeo da sazna šta se sve nalazi na zemlji, to je mesto na kojem će potražiti tu informaciju. Deluje kao da se neka mašina tu spustila i uzimala uzorke tla, i zatim odletela. Ako pogledate najviši deo severnog pojasa primetićete da se završava u neprirodno potamneloj oblasi (izgleda skoro kao ostatak neke eksplozije).

Podsećaju i na neku vrstu kodirane poruke - ukoliko se ceo pojas pogleda može da se uoči neka vrsta šablona i ponavljanja, kao da je neko želeo da napiše nešto nekome ko to može da vidi samo sa veliki visine.

Možda je ovaj pojas ustvari ostatak neke drevne civilizacije?...ili možda čak otisak o davnoj poseti, dokaz o delovanju nekog iteligentnog vanzemaljskog oblika života na našu planetu?...


Link na Google maps > https://www.google.rs/maps/@-13.712193,-75.8751919,179m/data=!3m1!1e3

Zorats Karer - ( The Mysterious Zorats Karer Stones )



Zorats Karer (jermenski: Զորաց Քարեր, lokalno Դիք-դիք քարեր Dik-dik karer), Takođe je poznato i kao Karahunj, Qarahunj ili Carahunge i Carenish (jermenski: Քարահունջ եւ Քարենիշ).To je praistorijsko arheološko nalaziste u blizini grada Sisian u Jermeniji. Osnovan oko 7.500 godina pre Hrista, veruje se da je najstarija opservatorija na svetu. Izraz Zorats Karer je doslovno preveden s jermenskog kao vojske Kamenova. Takođe se često spominje u međunarodnoj turističkoj ponudi kao "Jermenski Stounehendz. "

Carahunge nalaziste je na 39 ° 34 ' širine i 46 ° 01' dužine na planinskom platou, na visini od 1770 metara i zauzima teritoriju od oko 7 hektara, na levoj strani kanjona reke Dar, na pritocu reke Vorotan (na 2 km). Nalazi se na stenovitom rtu nedaleko od malog grada Sisian.

Jermenski istoricar Stepanos Orbelian u svojoj knjizi "Istorija Syunic '(I-XII vek) spominje da je u Tsluk (Yevalakh) regiji Armenije, u blizini grad Syunic ili Sisian selo Carunge, što znači jermensko kameno blago ili temelji od kamenja.

Ime Carahunge potiče iz dve jermenske reči, tumači se kao: kar (armenski: քար), što znači kamen, a hunge ili hoonch (armenski: հունչ). Što znači zvuk .Tako da ime Carahunge znači Govoreće Stene ili Kamenje koje govori.

Ovo tumačenje odnosi se na činjenicu da kamenje pravi zviždeći zvuk kada je vetrovit dan, verovatno zbog prolaska vazduha kroz rupe u stenama pod razlicitim uglovima, koje su izbusene u kamenju u praistoriji.

2004. godine, Arheolosko nalaziste je službeno imenovano Karahunj (Carahunge) opservatorija, Parlamentarnim dekretom (Odluka Vlade br 1095-N, 2004.).

Carahunge ili Karahunj takođe poznat u lokalnom predanju kao Zorats Karer (Զորաց Քարեր), Dik Dik-Karer (Դիք-դիք քարեր) i Tsits Karer (Ցից Քարեր), što znači okomito kamenje u narodnom predanju Jermenije.

Carahunge Spomenik se sastoji od sledećih delova: središnji krug, severni krak, juzni krak, akord (prelaz u krug) i odvojeno samostojece kamenje.

U ukupno registrirano 223 vecih kamenova.

Visine kamenja je u rasponu od 0,5 do 3 m (iznad zemlje) i težine do 10 tona. Oni su bazaltno (andesit) kamenje, zbog dugog vremenskog razdoblja I razlicitih vremenskih uslova kamenje je obraslo mahovinom i lišajevima mnogih boja. Unutarnja površina otvora sačuvana je puno bolje. Na nalazistu se nalaze i mnogo slomljenih i nenumerisanih kamenja.

Oko 80 kamenova imaju kružni otvor, iako samo 37 od kamenja, sa 47 rupa, još uvijek stoji. Oni su od velikog interesa za ruske i jermenske arheoastronome koji su misljenja da bi se uspravno kamenje moglo koristiti za astronomska promatranja. Sedamnaest kamenova su povezani sa posmatranjem izlaska ili zalaska sunca i sa solsticijem i ekvinocijom a ​​14 sa lunarnim aktivnostima. Mada mora se ostaviti mogucnost da su rupe mozda i novijeg datuma i ne može se utvrditi njihovo sto procentno praistotijsko poreklo.

Istraživanjem, koje je Paris Herouni i njegov istraživački tim izvodio tokom 1994-2001, zaključio je da je Carahunge najstariji svetska opservatorija.

Zorats Karer su istraživali 2000. arheolozi iz Institut für Vorderasiatische Archäologie, Univerzitet u Minhenu, u sklopu terenskog istraživanja praistorijskih nalazišta u južnoj Jermeniji. Oni su utvrdili da lokalitet, kao nekropola datira uglavnom iz srednjeg bronzanog do gvozdenog doba, na osnovu pronalaska goleme kamene grobnice iz tih razdoblja na tom prostoru. Voditelj tima Stephan Kroll takođe je zaključio da su linije kamenja zapravo ostaci gradskih zidina, verojatno iz helenističkog-razdoblja, koje su izgrađene uglavnom od ruševina i ilovače, gde je uspravno kamenje delovalo kao pojačanje.

Arhaeoastronom Clive Ruggles napisao je da su "istrazivanja-više spekulativnai da se ne treba pridavati tolika astronomska važnost mestu.~

Nedavna kritička procena pronašla je nekoliko suprotnosti u odnosu na arheo-astronomska tumačenja. Severoistocni put, koji se proteže oko 50 metara od centra, je nedosedno bio povezan sa letnjim solsticajem ili izlaskom Venere. Harouni je pretpostavio, da bi se iskoristile rupe u megalita za astronomska posmatranja I da se dovoljno precizno odredi datum solsticija, bilo bi potrebno ograničiti vidno polje umetanjem uske cevi u postojeće perforacije. Bez tih izmena, za koje ne postoji arheološki dokazi, astronomski značaj usmerenja rupa nestaje. Kao posledica toga, González-Garcia je zaključio da su arheo-astronomiski zakljucci za lokalitet neodrživi, iako su daljnja istraživanja kako bi se utvrdilo astronomski potencijal Carahunge i sličnih mesta neophodna i pozeljna.

среда, 9. септембар 2015.

Kumari Kandam - ( The Lost Continent of Kumari Kandam )



Vecini ljudi danas je uveliko poznata priča o Atlantidi, legendarnom kopnu koje je nekada pre 12. 000 godina pre Hrista navodno postojalo u središtu Atlanskog okeana a koje je, kako nam Platon kazuje, u jednom danu i jednoj noci zadesio strahovit zemljotres i cunami koji je sa sobom poneo kopno na dno Atlanskog okeana. 

Ali šta kada bi smo vam rekli da je i pre Atlantide postojala civilizacija znatno razvijenija nego li sama Atlantida, civilizacija koja je prethodila Platonovoj Atlantidi, civilizacija , kontinent,  poznat kao Kumari Kandam po narodima koji govore Tamilskim jezikom.

U to veruju Tamilci, dravidska etnička grupa koja govori Tamiskim jezikom. U njihovim usmenim predanjima spominje se nekadasnji legendarni kontinent po imenu Kumari Kandam. Termin Kumari Kandam se prvi put pojavio u spisima Kanda Punaram, spisi koji prate seriju pobeda kralja po imenu Skanda Murugan. Ali i u ranijim Tamilskim zapisima i predanjima pominje se legendarni kontinent koji je potonuo u Indijski okean. Tako jedna priča pominje jednu malenu zemlju kojom je vladala dinastija Pandiyanskih kraljeva a koju je progutalo more. Medjutim kada je Indija postala Britanska kolonija 1850. godine, kolonisti su sa sobom i doneli priču o legendarnoj Lemuriji a obzirom da su Tamilci svoje legende i priče uzimali doslovno, ubrzo je izjednaćena sa njihovim legendarnim kontinentom Kumari Kundam.

Prema priči izgleda da Kumari Kandam nije samo obična bajka niti neka fantastična izmišljotina te se uveliko radi o urezanom secanju Tamilaca koji su nekada davno živeli u miru i harmoniji na svom legendarnom kopnu Kumari Kandam, sve dok ih nije zadesila katastrofa, ista ona koja je zadesila i Platonovu Atlantidu. Prema pričama, Pandijanski kraljevi nekada su bili vladari celog Indijskog kontinenta na čelu sa Tamilskom civilizacijom koja je ujedno i najstarija civilizacija na svetu. Tako priča kaže. Kada je Kumari Kandam potopljen, njegovi ljudi su se raširili po celom svijetu i osnovali veličanstvene civilizacije a svoj kontinent su smatrali kolevkom ljudskog roda.

Koliko istine ima u predanjima o ovom legendarnom kontinentu Kumari Kandam, ne znamo. Prema istraživačima na Indijskom Nacionalnom Institutu za Okeanografiju, nivo mora je pre 14. 500 godina bio za 100 m manji odnosno pre 10. 000 godina za 60 m manje nego što je to danas. Prema njihovim tvrdnjama, nekad je zaista postojala velika kopnena masa koja je povezivala Šri Lanku sa kopnenom Indijom. Ali sa porastom globalnog zagrevanja između 12.000 i 10. 000 godina došlo je do naglog povećanja nivoa mora što je posledica povremenih poplava koje su plavile okolna područja. Slične priče se javljaju i drugde u svetu, recimo Deukalionov potop 1600. god. pr. n. e, potop Lemurije koja je ležala u Pacifiku ali i na kraju same Atlantide. Sve su ove priče, prenosivši se usmenim putem s kolena na koleno na kraju zabelžene kao Kumari Kandam.

Medjutim,  postoji jedan dokaz koji podupire postojanje legendarnog kopna Kumari Kandam a to je Adamov Most bolje poznat kao Ramin Most.  Radi se o prolazu dugom 18 km koji leži u Palkovskom Moreuzu a koji povezuje Indiju sa Šri Lankom. Neki tvrde da je ovaj prolaz delo ljudskih ruku koji je naravno kasnije potopljen dok snimci koje je načinila NASA-a nad tim područjem jasno govore da se radi o geološkoj formaciji ispod površine mora.

Postojanje ovog istog mosta ili prolaza se takođe pominje u jednoj antičkoj legendi. Naime, ono što NASA zove Adamov most to je za Indijce sasvim isti Rami'n most. Adamov Most je pomenut u hindu epu Ramayana, delo koje prikazuje hronike glavnog božanstva Indije, Rame. Legenda kaže da je Raminu ženu Situ oteo 10-toglavi demonski kralj Ravana. Rama tada okupi veliku vojsku majmunolikih ljudi po imenu Vanara. Nakon što je saznao kako se Sita nalazi na ostrvu Lanka kao taoc, Rama odluči da je spasi. Kako medjutim, nije mogao da svoju vojsku preveze preko okeana, savetom koji je dobio od boga mora, sazva svoju vojsku koja u 5 dana načini most odnosno prolaz preko okeana do Lanke. Most je bio sačinjen od kamena i debala koji su bili izuzetno čvrsti. Most je prema legendi bio 100 liga dug odnosno 555.6 km. Nakon što je most završen, Rama je uspešno preveo svoju vojsku Vanara gde se sukobio sa Ravanom kojeg je ubio i naravno spasio svoju voljenu ženu Situ.

Svaki mit, ma koliko on bio bajkovit ili fantastičan u sebi ima zrnce istine. Sada koliko je istine u legendarnom kontinentu Kumari Kandam koji se generacijama prenosi među Tamilcima i koji je zapisan u Tamilskim najstarijim legendama, ostaje tek da se sazna. 


уторак, 8. септембар 2015.

Kremansko prorocanstvo - ( Prophecy from Kremna )



Kremansko proročanstvo je zbornik navodnih proročanstava takozvane vidovite zlatiborske porodice Tarabića. Dobilo je ime po Kremnima, selu na severu Zlatibora u kome živi porodica Tarabić.

U XIX veku pojavljuju se Tarabići za koje neki veruju da su bili proroci, a posle njih još nekoliko „vidovitih“ Kremanaca: Stanoje Mulić, Jovo Krpa, Stevan Mulić, Bude Bogosavljević, Miloje Đurđić, Milun Nešović (negdje i Nešević) i dr.

Takozvana proročanstva porodice Tarabića je navodno zabeležio prota Zaharije Zaharić i preneo ih dr Radovanu Kazimiroviću, a on ih je objavio u knjizi „Tajanstvene pojave u srpskom narodu i Kremansko proročanstvo“. Međutim, istraživanja govore da je stvaranje mita započeto 1902. godine, kada je Pera Todorović u "Malim novinama" objavio svedočenje tadašnjeg ministra inostranih dela, Čede Mijatovića, o tome kako se kralj Milan Obrenović pozvao na proroke iz Kremana kada je trebalo da se razvede od kraljice Natalije.

Predanja kažu da Kazimirovićevo Kremansko proročanstvo ipak nije sasvim originalno, već da je prota Zaharije originalni rukopis dao svom prijatelju, proti Gavrilu Popoviću, koji ga je, zatvorenog u jednu flašu, zazidao u temelje svoje kuće iz turskog doba u Užicu.
Po drugoj verziji . Godine 1943, kada je bugarska vojska okupirala i zapalila selo, sveštenikova sveska Tarabićevih zapisanih predskazanja, umalo nije izgorela prilikom požara. Danas je, kao porodično nasleđe neprocenjive vrednosti čuva Zaharijev praunuk, Dejan Malenković.

Tarabići su navodno predvideli pronalazak televizije, dolazak telefona i telegrafa u Srbiju, smjene na srpskom prijestolju, propast Obrenovića, a zatim njihov povratak u zemlju, kao i dolazak na čelo zemlje crvenog cara sa zvezdom na čelu - aluzija na Josipa Broza.

Prvi Tarabić za koga se tvrdilo da ima proročke mogućnosti bio je Miloš Tarabić (1809-1854). Živeo je prilično kratko, četrdeset i pet godina, „kao što je i prorekao“. Za njega kažu da je bolovao od epilepsije, te da je bio veoma pošten čovek, da je živeo povučeno i malo s kim razgovarao. Bio je nepismen. Imao je dva brata, Lazu i Milana. Nije se ženio.

Ni Miloš ni njegov sinovac Mitar (1829-1899) nikad nisu svoja „predviđanja“ vezivali za tačne datume, već su uvek govorili u neodređenim vremenskim odrednicama, poput „kad to bude, onda će“, „Skoro će biti!“ ili „Uskoro ćeš, kume, čuti!“ i sl. Ponekad se neki događaj dugo nije događao, pa bi prota obično gubio nadu da će se to ikad dogoditi. Tad bi mu Mitar navodno rekao: „Ja ti, kume, nisam reko kad će se baš to dogoditi. Čekaj, pa ćeš čuti!“.

Tarabići su uživali veliki ugled među nekim ljudima, a neki su ih se čak i plašili. Sam prota Zaharije je bio narodni poslanik od 1865. do 1867. godine, za vreme vladavine kneza Mihaila Obrenovića. Tad mu jednom Mitar reče: „Nemoj, kume, više biti poslanik!“ Prota ga je poslušao i na njegovo mesto je došao prota Mihailo Smiljanić, koji je bio poslanik dugo godina posle njega.

O kremanskom proročanstvu je, između ostalih, pisao i Voja Antonić, u knjizi „Kremansko neproročanstvo: studija jedne obmane“. Utvrdio je da postoji 12 izdanja knjige „Kremansko proročanstvo“, koje su sve različite i menjane tokom vremena. Tokom svog istraživanja posetio je Kremnu, gde su mu ponuđeni „originalni rukopisi“ Mitra Tarabića, koji je bio nepismen. Antonić je time nedvosmisleno dokazao da se ne radi ni o kakvom proročanstvu, već o vešto smišljenoj i godinama pothranjivanoj manipulaciji nastaloj u političke svrhe.

Inicijalna potreba za nastankom proročanstva bilo je opravdanje razvoda braka između kralja Milana Obrenovića i kraljice Natalije. U tu svrhu su Čeda Mijatović i Pera Todorović objavili niz tekstova o „prorocima iz Kremana“, u kojima je, između ostalog, prorečena i neminovnost razvoda ovog braka.

Aerodrom Denver - ( Denver Airport Conspiracy Theory )



Nijedan aerodrom na svetu nije toliko okruzem teorijama zavere kao aerodrom u Denveru - DIA. Stotine teorija smisljene su oko ovog aerodroma.

Internacionalni aerodrom u Denveru je započeo sa radom 1995., velikim i dobro organizovanim nizom svečanosti na kojima je prisustvovao društveni vrh Kolorada i SAD-a. Amerikanci su bili ponosni na stvaranje tada najvećeg aerodroma u svetu, koja se prostire na neverovatnih 140 kvadratnih kilometara, i barem još toliko ispod zemlje.Do javnosti nije doprlo mnogo; jedna afera sa gradonacelnikom Grada kojeg je CIA potplatila (!?) sa 1.5 mil. dolara da izda sve potrebne dozvole za gradnju te niz grotesknih murala na zidovima aerodromskih holova. 

- kamen sa posvetom graditeljima ima masonski simbol na sebi i u potpisu „New World Airport Commission”?!

- jedan od velikih murala ima tri kovcega sa mrtvim osobama; u prvom kovcegu je americko-jevrejska djevojcica sa biblijom u ruci, u drugom je americka indijanka, a u poslednjem je crnkinja. U pozadini je spaljen grad i suma, a djevojcica ispred nosi prorocanstvo Maya u ruci koje govori o unistenju civilizacije.

- slijedeci morbidni murali prikazuju ratnika koji macem unistava grad te decu sveta koji predaju svo oruzje u ruke nemackog decaka. Time se, navodno, simbolično prikazuje da nemacki tajni masonski red stoji iza radova u ovom Zapadnom Centru Novog Svjetskog Poretka. 

U jednom delu centralne zgrade aerodroma nalazi se interesantan prikaz crnog Sunca koje kruži oko običnog Sunca. Nepoznato je zašto je dizajner odabrao toliko poznati i notorni znak Vrila ili Tule – tajnog društva čiji su pripadnici uglavnom bili nacisti koji su između ostalog obožavali ikonografiju crnog Sunca.

Prica o aerodromu se nastavlja u mnogo luckastijim i fantasticnim objašnjenjima gradnje aerodroma, podzemnog grada na 4.5 kvadratne milje, 88.5 kvadratnih milja velikoj podzemnoj bazi dubokoj osam nivoa, Sve ovo deluje veoma uznemirujuće, međutim najstrašniji deo cele priče jeste da se ispod svih ovih kompleksa nalaze nekorišćeni podzemni tuneli iste ili veće površine kao i sam aerodrom. Deo služi da smesti transport kofera, međutim velika većina ovog prostora potpuno je prazna i zaštićena debelim armiranim zidovima i teškim čeličnim kapijama. Kako ovaj deo nije otvoren za slikanje, teoretičari zavere razvili su dve teorije:
1. U pitanju su skloništa za vođe Novog svetskog poretka u slučaju neke katastrofe.
2. U pitanju je koncentracioni logor za opoziciju NSP.

Pominje se i Phil Schneider-u koji je radio u supertajnim vojnim podzemnim bazama Area 51 i Dulce (New Mexico), 

Sam glomazni kompleks aerodroma Denver ima neočekivan izgled svastike zbog kojeg se javnost dodatno uskomešala, zbog pritiska javnosti dodat je modul i staza na jednom delu DIA kako bi se razbio izgled svastike. Nisu završeni moduli i staze sa tehničkim zgradama DIA na dva kraka kako bi se javnost umirila.

Godine 1993., skulptor Luis Himenez dobio je narudžbinu za 10-metarsku skulpturu propetog mustanga težine od 4100 kilograma, napravljenog od livenog pleksiglasa. Himenez je umro kada je 2006., pri samom završetku gradnje skulpure, na njega pala nezavršena glava mustanga koja mu je presekla arterije na preponama, nakon čega je umro.

Skulptura je završena prema njegovim planovima i skicama, pa je postavljena na glavnom prilazu aerodromu 2008. godine, uprkos mnogim čudnim detaljima. Ova skulptura je podelila mišljenja zbog crvenih očiju mustanga koje po noći svetle gotovo demonskim odsjajem zahvaljujući snažnim crvenim diodama postavljenim ne mestu očnih duplji.

Još jednom natrag u istoriju. Osnivac Illuminata (1776), Adam Weishaupt iz Bavarske, je autor Protokola o preuzimanju (ili zadržavanju) vlasti na Planeti. Navodno su Protokoli kasnije „podmetnuti” kao jevrejski dokument sa zidovskom strategijom vladanja svijetom, a Illuminati su se skrili unutar „slobodnog zidarstva”.



Groblje slonova - ( Mystery of the Elephant Graveyard )



Postojanje masovnog groblja na koje slonovi idu da  umru ostaje mit. Smatra se da je povlačenje starih i umirućih slonova, stvar instinkta, tako da oni umiru daleko od stada, tako da se ne koči napredak onih koji ostaju iza. Čak i oni istraživači koji tvrde da su nabasali na ove masovne grobnice nisu u  mogućnosti da ga  ponovno 
pronadju i tako  dokazu svoje tvrdnje. Ovo legendarno mesto, koje privlaci slonove misterioznom silom da bi umrli,  ne  može se objasniti prirodnim ili fizičkim zakonima. Smatra se da postoji u pustinjama Saudijske Arabije , ali oni koji su ga tražili, vratili su se nobavljenog posla, ili su nestali u pustinji.

Pronalazak  Groblja slonova je višestruko interesantan. Pohlepni lovci i trgovci sanjaju o hrpi slonovace koja mora ležati među ogromnim kosturima na ovom groblju. Oni maštaju o veličini kljova hiljada i hiljada veličanstvenih zveri koje su pronašle svoje posljednje počivalište u tim mitskim prostorima.

Drugi žele spasiti istraživače koji su nestali u potrazi za grobljima, verujući da su zarobljeni i da  ih drže u zatočeništvu čuvari groblja, kao kazna za traženje ovog svetog mesta. Postoji vjerovanje da cuvari čak ubijaju istraživače, a neki žele osvetiti njihovu smrt. Tu je i priča da  groblje sadrži knjigu uroka i magijskih tekstova koji nose rešenje za globalno ratovanje.

Oni koji su se vratili iz potrage za 
grobljem slonova  pričaju  zbunjujuce i nepovezane priče. Oni koji su pratili umiruce slonove iz dana u dan, na kraju samo su otkrili da ih je slon, iako bolestan, vodio u krug kako bi ih zbunio. To može objasniti smrt i dehidraciju mnogih neuspešnih istraživača.

Postoje neke teorije zbog kojih je taj mit je možda počelo. Moguće je da je veliki broj slonova uginuo na istom prostoru u kratkom vremenskom razdoblju kao rezultat velikih prehrambenih teskoca i nestašice vode. Grupe ili krda slonova mogu umreti od posledica prirodne katastrofe, kao što su poplave na tom području. Neke grupe su takođe otkrili mesta gde su nestale kljove svakog od slonova. To može značiti da su lovci uspeli okružiti velik broj životinja i masovno ih poubijali na  istom mestu.  Još jedna teorija je da su jaki vetrovi koji duvaju Savannah ravnicama, zapravo mogli oduvati suve kosti u zajednički prostor, dajući utisak da su svi ovi slonovi okupili na tom mestu da bi umrli, iako su u stvari, oni su mogli biti raštrkani sirom velike ravnice.

Životi, sposobnosti i ponašanje slonova mogu održati takvu fascinaciju za ljude. Doista, čak i njihove smrti nadahnjuju godine istraživanja i istraživanja. To je tajna o slonovima koje nadilazi naucno objašnjenje. 

Zanimljiv tekst na ovu temu , na Engleskom jeziku >http://www.animalliberationfront.com/News/2005_11/ElephantGraveyard.htm

Jos neke zanimljivosti procitajte u komentarima ispod.

понедељак, 7. септембар 2015.

Oko Sahare - ( Richat Structure: Eye Of The Sahara )


Sahara je druga najveća pustinja na planeti Zemlji (prva je Antarktik), čija je površina oko 9,000.000 km². Nalazi se u severnoj Africi, a stara je oko 2,5 miliona godina. Njeno ime potiče od arapske reči pustinja (arap. صحراء ).

Sahara, onakva kakva je danas, postoji preko 3500 godina.

U njoj se nalaze, suva rečna korita nazvana vadizi, šljunkovite ravnice koje zovemo regovi i nepregledna mora peska nazvana ergovi. Brojni naučnici drže kako je njen sused, Arabijska pustinja, zapravo nastavak Sahare.

Medjutim Sahara nije samo pesak i nepregledno prostranstvo. Ona ima i svoje tajne.

Ako se kojim slučajem nađete u Zemljinoj orbiti i odozgo bacite pogled na našu planetu, moglo bi vam se učiniti da odozdo u vas gleda jedno divovsko oko.

To oko ili “Zemljina očna jabučica” kako su je nazvali u članku objavljenom u američkom časopisu New Science, zapravo je neobična geološka formacija u Sahari koja već dugo zbunjuje naucnike.

Poznata kao “Oko Sahare”, Richat Struktura ili Guelb er Richat je stenovita kupola koja se izdvaja od ostatka pustinjske teksture. Nalazi se u Sahari u zapadno-središnjem delu Mauritanije, u blizini Ouadane.

Oko Sahare je zapravo niz koncentričnih, blago eliptičnih krugova, a njegov promer iznosi između 40 i 50 km. ( 30 milja. ) Sedimentna stena koja se nalazi u središtu kupole datira još iz kasnog Proterozoik doba, odnosno od pre 2.5 milijarde godina, dok je peščar oko rubova star oko 480 miliona godina.

Okruženo hiljadama kilometara kvadratnih gotovo bezizražajanom pustinjom, Oko Sahare je lako vidljivo iz svemira. Ova jedinstvena geološka formacija popularna je još od najranijih svemirskih misija kada su je astronauti primetili i uporedili sa bikovim okom.

Stručnjaci se još uvek prepiru oko nastanka “Oka Sahare”. Neki tvrde da je to područje stenovitih koncentričnih krugova nastalo nakon pada asteroida ili nekog drugog svemirskog tela.
Drugi kažu da je rezultat erupcije vulkana. Međutim, nema dovoljno geoloških dokaza koji bi potvrdili niti jednu od tih teza.

U zadnje vreme među naucnicima, ponajpre geolozima, prevladava mišljenje da je ta neobična struktura, svojevrsna geološka kupola, nastala zbog erozije tla izazvane niskim temperaturama hidrotermalnih voda.

Ipak, njen kružni oblik je i dalje misterija

Zanimljivo je i da su Britanski naučnici dosli do zakljucka da se na mestu današnje Sahare nekada nalazilo najveće slatkovodno jezero na svetu - Mega Čad!

Brojne analize su pokazale da se vlažni period na severu Afrike naglo završio pre oko 5.000 godina i isušio jezero gotovo u potpunosti. Taj proces je bio pri svom kraju pre oko svega hiljadu godina.