187.5 - ( Aliens Or Cosmic Phenomenon -signal 187,5 )

U proteklih nekoliko godina, naučnici širom sveta su dobijali čudne signale iz svemira, a svi oni imaju nekoliko zajedničkih faktora. Oni traju delić sekunde i emituju energiju koju Sunce emituje tokom jednog mjeseca.

Radio-teleskopi su od 2001. počeli da beleže jedan neobičan astronomski fenomen koji je dosad ostao neobjašnjen i koji je nazvan Fast Radio Burst, odnosno FRB. Naime, tokom poslednjih 15 godina, zabeležili smo deset čudnih radio-signala koji traju svega milisekundu, a izuzetno su snažni, toliko da u tom trenutku izrače energiju koju bi Sunce emitovalo mesec dana.

Ovi FRB signali očigledno stižu sa izuzetno velike daljine, daleko izvan naše galaksije Mlečni put, a to znači i da su do nas, ma kako kratkotrajni, izuzetno dugo putovali, hiljadama ili milionima godina. Za sada nemamo raspodelu odakle tačno ovi signali dolaze.

Ono što je najbizarnije po pitanju ovih signala jeste da se ne poklapaju ni sa jednim poznatim prirodnim fenomenom. Svi zabeleženi signali imaju gotovo isti šablon. Na njihovo iznenađenje ta razlika, koja se inače zove mera rasipanja pulsa, uvijek je deljiva sa brojem 187,5.

Za razliku od mnogih čudnih fenomena, ovaj fenomen još uvek nema „normalno“ naučno objašnjenje. Signali su toliko neobjašnjivi da mnogi naučnici prihvataju i mogućnost da signali dolaze od vanzemaljske civilizacije.

Oni tvrde da je šansa 0,05% da je u pitanju slučajnost. Ako je u pitanju šablon, onda će biti veoma teško objasniti fenomen.

Nijedan poznati prirodni objekat u dubokom svemiru ne može da emituje radio-signale na takav način da dovede do toga da mera disperzije poštuje takvu pravilnost i sledi celobrojne umnoške broja 187,5. Naime, izvor signala koji stižu do Zemlje očigledno na neki način ”kontrolisano” pušta snop.

U matematici reč je o sasvim običnom decimalnom broju. On nije iracionalan, ne predstavlja nijednu važnu konstantu u nauci, niti je česta vrednost nekih empirijskih parametara. 187,5 je samo još jedan racionalan broj i može se lako zapisati kao količnik celih brojeva 375 i 2 (375/2).

Jednostavnim računskim operacijama mogu se odrediti njegovi umnožci, stepeni, koreni, no, ni oni mu ne daju istaknutije mesto u beskonačnom nizu brojeva.

Može se, kao i svaki drugi broj, predstaviti na različite načine, pomoću jednostavnih izraza kao što je 187 + ½, ili nešto složenijih: 5300/(9*π).

Najbliži ceo broj koji mu prethodi je 187. Mada je i ovaj broj matematički nezanimljiv, mnogo je popularniji od svog racionalnog sledbenika. Sleng “187” poznat je širom Sjedinjenih Američkih Država, naročito u krugu gangstera i policajaca. Kada se na policijskoj radio-stanici začuje 187, izvesno je da se u negde u okrugu dogodilo ubistvo.

Svakako nimalo prijatan za čuti, izraz “signal 187” ili samo “187” je potekao od deset kodova koji su standardizovani u policiji SAD davne 1937. godine. Zbog ograničenja tadašnjih radio stanica razgovori su morali da se ograniče, te je optimalno bilo uvođenje određenih brojeva kao šifri za vanredne situacije.

Razlog za odabir baš broja 187 za označavanje teškog krivičnog dela je slučajan.
Međutim, da li je slučajna i pravilnost u disperziji FRB snopova, ostaje da vidimo.

Dobijeni rezultati, ako se pokažu tačnim, mogu da znače tri stvari. Pre svega, vrlo je moguće da su FRB-ovi signali ljudskog porekla i da su emitovani sa postojećih satelita, rashodovanih letelica ili bilo kakve druge naprave koju je čovek napravio i zaboravio u orbiti, a koja šalje ponekad i tako jak signal.

Druga mogućnost je da FRB-ovi predstavljaju jedan sasvim novi astronomski fenomen, koji se ne može tek tako objasniti onim što danas znamo o prirodnim radio-izvorima. Već ta okolnost je sama po sebi izuzetno uzbudljiva.

Treća opcija je da smo uhvatili signal izuzetno napredne civilizacije koja ima tako moćne radio-izvore da namerno ili slučajno ”pali i gasi” neku zvezdu kako bi jakim radio-signalom u drugi deo svemira poslala poruku ”187,5”. Prema donekle spekulativnoj teoriji Nikoilaja Kardaševa, to bi značilo da je reč o civilizaciji koja je tip 2, budući da u tip 1 spadaju civilizacije poput naše, koje koriste svakojake, male izvore zračenja, u tip 2 one koje kontrolišu zvezde, dok su tip 3 civilizacije koje emituju signale pomoću galaksija.

Kako god, ako je FRB signal na Zemlju zaista poslala vanzemaljska inteligencija, to se desilo mnogo davno i na ogromnom, vangalaktičkom rastojanju. To znači i da je reč o civilizaciji koja je tehnološki, a verovatno i na svaki drugi način daleko, daleko naprednija od naše, o svetu bića koja upravljaju zvezdama.

U našem svetu, ovde dole, sledi doba u kome će FRB podaci biti još mnogo puta analizirani, tumačeni i preispitivani, kako od naučnika, tako i od medija, teoretičara zavera, ljubitelja NLO i svih drugih.

I šta god na kraju bude bio odgovor, FRB signali su broj 187,5 ne samo nosili kroz duboki svemir, nego sada zauvek uveli i u ljudsku istoriju.

Bolova piramida - ( Ball's Pyramid )

Bolova piramida je ostrvo koje je zapravo ostatak masivnog vulkana, koji strci 1,843 fita ( 562 metara ) iz Tihog okeana.Ona je samo jedan u nizu vulkana ugašenih pre sedam miliona godina. Otkrivena je1788. godine.

Na geografskoj karti tačkica koja označava Bolovu piramidu jedva se vidi. Ova stena sa nekoliko manjih ostrva obuhvata površinu od oko 20 kilometara kvadratnih jugoistočno od          “Lord Howe Island“, uz istočnu obalu Australije, oko 700 km severoistočno od Sidneja.

Taj obelisk je toliko visok da se čini da dodiruje nebo. Iako je u podnožju široka samo 400 m, Bolova piramida dostiže visinu od 562 m, a to je dvostruko više od Ajfelove kule. U Ginisovu knjigu rekorda Bolova piramida upisana je kao najviši kameni toranj na svetu.

Sama piramida dobila je naziv po poručniku “Henri Lidgbird Bolu” koji je i otkrio 1788. godine.

Samostalni letač Frensis Čičester, koji je veliku stenu video 1931. godine tokom svog leta preko Tasmanije, opisao ju je kao “široki pradavni kameni bodež”. Ali ovaj veliki ekskalibur svoje tajne ne otkriva pri pogledu s neba već iz mora.

Ova grupacija oštrih stena neverovatno je popularna među ljubiteljima ekstremnih sportova. Strme litice su neodoljiv izazov za vrhunske alpiniste, a prvi planinarski tim koji je kročio na ove stene je planinarsko društvo iz Sidneja “Sydney Rock Climbing Club”.

Ispod staklene površine okeana nalazi se mnoštvo šarenih riba koje jure oko kamenih stubova i ispod lukova. Njihovo igralište je zaravan vulkanske stene, jer je Bolova piramida zapravo odavno ugašeni vulkan kojem je samo vrhostao iznad vode.
Danas su vidljiva samo tri procenta prvobitne mase, a delovanje okeana smanjilo ju je na lanac ostrva i hridi. Populacija ovih ostrva je ekstremno mala, samo 24 stanovnika.

Za neplodni, kameniti toranj se mislio da je lišen prisustva života do 2001. godine kada je grupa naucnika otkrila jedne od svetski najrjeđih insekata.

Insekt sa Lord Hou ostrva (Dryococelus australis) nije viđen živ više od 70 godina. Poznat kao "Zemljani jastog" ili "hodajuca kobasica", 12 cm. dugacki insekti su nekada bili česti na susednom Lord Howe island ( Lord Hou ostrva ), ali se pretpostavlja da su izumrli pre sedemdeset godina, kada su na osrtvo dosli crni štakori.Crni štakori su naselili ostrvo nakon sto se Britanski brod za snabdevanje, SS Makambo, nasukao na obalu 1918. Vremenom su pojeli i istrebili sve insekte ove vrste sa Lord Hau-a.

Ipak, 2001., naucnicinici su otkrili koloniju Lord Hou insekata, koji žive pod jednim grmom, inače potpuno neplodne stijene. Nekako je nekoliko insekta bez krila, pobeglo i uspelo - na još uvek nepoznat nacin - da prodje više od 14 milja otvorenog okeana, do kopna na Bolovoj piramidi, i prežive tamo. 

Desetak primeraka ove vrste se trnutno odgaja u laboratotiji u Melbournu, u cilju povecanja njhovog broja. To je deo programa ciji je cilj ponovno uvođenje insekta na Lord Hou ostrvo.

Ženke imaju dužinu tela do 12 cm i muški primerci do 10,6 cm. Mužjaci imaju duže i deblje antene, u velikoj meri proširene i jace zadnje noge. Odrasli primerci su tamne, zlatno-braon boje sa vidljivom krem trakom duž stomaka , i imaju uglavnom noćne navike. Mlade životinje su svetlo zelene. Jaja su bež boje.

Postoji velika verovatnoca da ove zivotinjice zauvek nestanu usled promene klime ili prirodnih nepogoda, Ovi insekti su takođe potencijalna meta za ilegalni lov i vrlo lako mogu dospeti u ruke nekog kolekcionara insekata. 

Poljubac - ( Why do people kiss )

Da li ste se ikada zapitali zbog čega se uopšte ljubimo? Šta to u našem mozgu stvara neodoljivu želju da svojim usnama dotaknemo usne partnera?

Ponekad se ljubimo je smo uzbuđeni, ponekad jer se želimo povezati s osobom, a ponekad jer nam je to lepo…

Ljubljenje je ugodno, uzbuđujuće, zabavno! Posebno ako zanemarimo deo kako je ljubljenje i razmjenjivanje sline, bakterija, a moguće i ostataka prethodnog obroka vašeg partnera… I zbog svih tih lepih i manje lepih činjenica, ne možemo a da se ne zapitatamo, zbog čega se mi ljubimo?

Bilo da se radi o prijateljskom poljupcu u obraz ili strastvenom okršaju sa partnerom, ljubljenje je jedan od oblika ljudskog ponašanja koju naučnici dugo pokušavaju da objasne. Zašto toliko uživamo u ljubljenju i odkud nam uošte ideja da to počnemo da radimo?

Naučnici se dugi niz godina spore oko poente poljupca, jer im nije najjasnije koji je njegov evolutivni smisao. Brojni antropolozi smatraju da se ljubljenje razvilo od njuškanja, što objašnjavaju činjenicom da se i danas neki narodi (kao što su Eskimi), umesto ljubljenja, trljaju nosevima, što je česta pojava i u životinjskom svetu. Zbog kompleksnosti ove tematike postoji i posebna naučna disciplina koja se bavi poljupcem - filematologija.

Po nekim istrazivanjima, jedan strastveni francuski poljubac može pomoći zubima, jer nam dodatna slina (pljuvačka) partnera dodatno čisti usta? Da li ste znali da ljubljenje sagoreva 2-3 kalorije po minutu? I da li ste znali da muškarac koji svako jutro poljubi svoju ženu / devojku živi pet godina duže (prema jednoj naučnoj studiji)?

Samo 10 posto stanovništva zemaljske kugle se ne ljubi, odnosno u njihovoj kulturi nigde ljubljenje nije deo dubljeg (bilo seksualnog bilo prijateljskog) upoznavanja partnera. Baš naprotiv, naprimer u nekim delovima Indije, ljubljenje se čak smatra odvratnim.
Ipak, preostali deo stanovništva zemaljske kugle koristi ljubljenje za upoznavanje, kao deo rituala udvaranja, održavanja povezanosti, ali i u svrhu seksualne predigre. Dok je Nemcima toliko važan da u rečniku imaju preko trideset različitih reči za poljubac.

Čini se da smo s ljubljenjem započeli negdje tokom evolucije, jer na primer i ljudski srodnici bonobo čimpanze, s kojima delimo više od 98 posto istih gena, vrlo se često ljube. To čine kada se mire nakon svađe, kako bi pokazali prijateljstvo, ali se i ljube za vrijeme polnog čina (čimpanze se upuštaju u polne odnose i radi zadovoljstva, a ne samo radi parenja).

Ipak, to ne daje odgovor na pitanje, zašto se ljudi ljube... Jedna od teorija jeste da ljubljene proizlazi iz najranijeg djetinjstva, kada bebe sišu majčino mleko, odnosno da je negde duboko u nama, u našem mozgu, usađeno to sećanje. Jer, osim što sisanjem (upotrebom jezika i usnica) beba dobija svu potrebnu hranu, stvara se i veza s majkom, te osjećaj opsteg zadovoljstva Na to se može povući paralela s ljubljenjem, kada se s partnerom stvara povezanost, te se razvija osjećaj ugode i zadovoljstva.

Ali, očigledno je da se nešto dogodilo sa ljubljenjem od vremena kada su žene hranile svoje bebe na ovaj način. Ljubljenje nam omogućava da se dovoljno približimo partneru i osetmo neke njegove karakteristike, koje se ne procesuiraju u mozgu na svesnom nivou. Deo ove razmene informacija je verovatno olakšan zahvaljujući feormonima, hemijskim signalima koji životinjski vrstama pomažu da prenesu određene poruke. Znamo da životinje koriste feromone da bi obavestile druge članove svoje vrste o parenju, izvoru hrane, opasnosti, a naučnici pretpostavljaju da ova supstanca može imati značajnu ulogu i u ljudskom ponašanju takođe.

Takođe, u davnim vremenima, kada su bebe počele prelaziti na cvrstu hranu nisu imale na izbor kašice pa ni pribor za jelo, nego su majke ustima usitnjavale hranu i gurale svojim jezikom bebi u usta, što je na kraju krajeva jednaka konekcija kao i ljubljenje, izuzev hrane.

Druga teorija se zasniva na čistoj „hemiji“, odnosno da ljubljene služi za ocenu i procenu budućeg potencijalnog partnera ili partnerice, odnosno da ljubljenje omogućuje „mirisanje“ feromona. Naravno, sve se to svodi na seksualno uzbuđenje, upuštanje u seksualne odnose, pa na posletku i produženje vrste.

Osim toga, tijekom ljubljenja u telu se događaju snažne hemijske reakcije, tačnije počinje proizvodnja dopamina koji daje osjećaj žudnje i uzbuđenja. U dugim vezama, kada se ljubi jedan te isti partner, nije svaki put prisutan dopamin, nego se tokom ljubljenja vrlo često oslobađa oksitocin, koji daje osjećaj privrženosti i povezanosti.

Prema mnogobrojnim istrazivanjima dokazano je da poljubac ima i izuzetan efekat na fizičko zdravlje?
Ljubljenje, usklađuje kardiovaskularni proces, snižava krvni pritisak i nivo holesterola. Poljubac, na telo utiče isto kao čokolada, izaziva snažnije lupanje srca i najintenzivniji osećaj zadovoljstva. Poljubac aktivira najmanje trideset mišića što za rezultat ima glatkiju kožu i bolju prokrvljenost lica.
Zatim, ljubljenje provereno topi kalorije i masne naslage (12 kalorija za pet sekundi)a dovodi i do sprečavanje hormona stresa, čiji povećan nivo izaziva pritisak, slabost mišića i nesanicu. Ljubljenje je prirodna vakcina, jer fluidi iz usta napadaju bakterije. Kod 80% ljudi tečnost iz usta sadži iste bakterije, ali ih je 20% unikatno po sastavu. Razmenom tečnosti podstičemo imuni sistem da se prilagođava bakterijama kojima je izložen. Rezultat se manifestuje u proizvodnji antitela koji nas štite od bakterija. Taj proces u nauci se naziva “unakrsna imunoterapija”.

Ipak, iako je ljubljenje jos uvek misterija i naucnici ne mogu da se potpuno sloze oko pravog porekla i uzroka zbog cega se ljudi ljube, Zbog svega navedenog ljubite se što više
i strasnije.

Zahide Badža - ( Where did it go Zahide Badža )

Svakog četvrtka kraj niške Tvrdjave u blizini Beogradske kapije može se videti stotinu upaljenih sveća. Jedan ugao ispod zidina niške Tvrdjave osvetljen je. Vidi se noćna kultna vatra kraj koje su okupljeni brojni niški Romi i ostali Muslimani... Običaj je star već više vekova. Još na početku 15. veka, u Nišu su bile poznate rezne grobnice vidjenijih Turaka čija su turbeta (grobovi) smatrani za sveta, kultna mesta. U svom putopisu već 1660. godine čuveni putopisac Evlija Čelebija naveo je kako je u Nišu zatekao grobove čuvenog dobrotvora Hajdarnčehije, Sefer Babe, Mihalzdea i turski grob Zahide (Zajde) Badže čiji se ostaci danas nalaze kraj zidina stare niške Tvrdjave.

Na grob Zahide (Zajde) Badže redovno izlaze niški Romi i muslimani. Kultno sveto mesto niških Roma (svih veroispovesti)ogradjeno je skromnom ogradom, zidine Tvrdjave okrečene su i obojene, oko groba se nalazi se manja klupa. Kraj groba okupljaju se stariji i mladji Romi. Tom prilikom darivaju sveto mesto. Ostavljaju ponešto metalnog novca, po koji beleg , peškir ili košulju. Zatim redovno u večernjim časovima pale sveće i mole se seni njihove svetice, odhosno mole se da im Zahide pomogne, da im da zdravlje, donese sreću , ljubav i radost u porodici i životu. Ali Zahide može primiti i kletve za sve one koji nisu dobri. Legenda o Zahide Badže u Nišu živi već nekoliko vekova.

Zašto se obeležava uspomena na Zahide Badže? Na ovo pitanje možemo odgovoriti samo na osnovu predanja koje je zabeležilo jednu legendu o starom turskom spomeniku u Nišu. Na turskom jezikuZahide Badži označava pobožnu, čestitu, plemenitu ali i uvaženu devojku, ženu. Ona nije bila kćer obićnog derviškog šahije već devojka koja je sagradila sebilja (česmu) pa su njeni sugradjani sa niškog sebilja pili zdravu, pijaću vodu.Devojka je bila mlada, pobožna. Bila je usvojenica niškog bogatog Turčina.

Kada je jedne godine njen poočim pošao u Meku da poseti poznata mesta islama, oprostio se od porodice i dugo se zadržao na hadžiluku. Za to vreme je njegova usvojenica ostala u Nišu. Jedne večeri uoči Bajrama učinilo joj se da je čula glas svog poočima koji je tražio da mu iz Niša što pre donese nešto za jelo. I Zahide je poverovala tom glasu: zatražila je od pomajke jedan sahan (bakarnu zdelu)i u njemu pripremila svoje poklone, hranu za poočima i pošla na daleki put. Putujući za Meku devojka je prošavši kroz pogrešnu gradku kapiju krenula preko Gradskog polja i tada joj se izgubi svaki trag. Uzalud su je niški turci tražili. Od nje nije bilo ni traga ni glasa. Posle nekoliko dana, nedaleko od Beogradske kapije, našli su samo par njenih devojačkih papuča. Bio je znak da je tu pala i poginula braneći od nepoznatih nasilnika svoju čast i svoju čestitost....

Kad se poočim vratio sa hadžiluka potraži devojku a žena mu kroz plač, ispriča šta je bilo. On tada izvadi iz torbe onaj isti sahan koji je žena dala devojci i ispriča zaprepašćenoj buli da ga je ujutru po Bajramu, našao u svojoj sobi punog medenih gurabija. Neki drugi Turci utvrdili su da se na mestu gde su nadjene papuče vidi nekakva svetlost koju nije palila ljudska ruka.

Tada se pooočim ove devojke i ostali Turci, uvereni da se posvetila, dogovore i podignu joj turbe na mestu gde su nadjene papuče. Ta svetinja medjutim nije trpela pokrivača. Tri puta je gradjeno turbe i tri puta se samo rušilo. Sada grob stoji otkriven, te ga bije kiša i greje sunce. Kako kažu niški Romi Zahide Badži i mrtva je zaslužila da je sunce greje i kišne kapi kupaju.

Postoje različite verzije ove legende. Po nekim od njih je devojka hrišćanka. Ipak, ovo je danas pre svega Romsko nacionalno svetilište i dokaz njihove vekovne tradicije u gradu Nišu.

Izvor > http://vukovblog.blogspot.rs/2008/01/nika-vila-zahide.html

Tardigrade - ( Tardigrades - Water Bears )

 

Od svih bića na Zemlji, ekstremne svemirske uslove, kao što su vakuum, sunčeva radijacija i ekstremne temperature od -237 do +149 stepeni Celzijusa mogu da podnesu samo sićušni beskičemnjaci tardigrade (sporohodači), poznati i kao vodenimedvedići, zbog zdepastih tela pokrivenih kutikulom i izdeljenih na četiri segmenta i gegavog hoda svojih osam nožica sa kandžicama na vrhu.

Zavirite u skoro svako vlažno prebivalište na svetu — mahovinu, led, korito potoka, termalne izvore, jezera, okeane i možda u svoje dvorište — i moguće je da ćete sresti vodenog medveda, jedno od najotpornijih sićušnih stvorenja u celokupnom stvarstvu. Toliko sitan da se jedva vidi, vodeni medved ima malo telo pokriveno kutikulom koje sačinjavaju četiri dela. On ima osam nogu i na kraju svake se nalaze kandžice. Izgledom i načinom hoda podseća na medveda koji se gega, pa je otuda i dobio takvo ime. 

Vodeni medvedi su tardigrade, što znači „spori pešaci“. Poznato je na stotine vrsta. Njihove ženke izlegu između 1 i 30 jajašaca. U samo nekoliko šaka vlažnog peska ili zemljišta može se naći i na desetine hiljada tih sićušnih stvorenja. Naročito dobro mesto gde se mogu naći je mahovina koja raste na krovu.

Počevši od 2007, biolozi ova stvorenjca duga od 0,5 do 1,5 mm šalju na svemirsku stanicu, zajedno sa drugim takozvanim ekstremofilima, odnosno bićima sposobnim da prežive u ekstremnim uslovima, i zaključili su da su neobični “medvedići” jedini koji u zaista ekstremnim uslovima opstaju, zahvaljujući sposobnosti da reverzibilno (povratno) obustave svoj metabolizam i uđu u dehidrirano stanje, poznato kao kriptobioza.

U ovom stanju, metabolizam tardigrada se usporava na manje od 0,01% uobičajenog, i takav ostaje sve dok spoljni uslovi ne budu ponovo povoljni za život.
Malo se zna o njihovoj evoluciji,sto je loše, jer biolozi predpostavljaju da mora da je bila zanimljiva. Ali tardigrade su fosili koje je teško uočiti.

S obzirom na ovakvu moć preživljavanja, nije ni čudo što su izuzetno rasprostranjeni. Širom sveta je opisano oko 1.150 vrsta tardigrada, koje žive praktično svuda, od Himalaja (iznad 6.000 m nadmorske visine), pa do morskih dubina (od preko 3.000 m), od polova do ekvatora.

Najnovije skvencioniranje njihove DNK i RNK pokazuje da su tardigrade grupa srodna grupama Anthropoda (zglavkari) i Onychopora (baršunasti crvi), ali njihovo evolutivno stablo nije baš jasno.

Neki, a pogotovo ljubitelji dosijea X - tvrde i da su tardigrade bića koja su na Zemlju dospela sa neke druge planete, na meteoritima, ili ostalom svemirskom smeću koje redovno bombarduje planetu.
Postoji teorija da su život na Zamlji, a verovatno i na drugim telima u svemiru, pokrenuli mikroorganizmi ili biohemijska jedinjenja prispela iz kosmosa. Teoriju je pokrenuo Anaksagora (V p.n.e.), a prihvatli su je Benoît de Maillet (1743), a kasnije Jöns Jacob Berzelius (1834), Kelvin (1871), Hermann von Helmholtz (1879) i malo kasnije Svante Arrhenius (1903).

Svici sa Mrtvog mora - ( The Dead Sea Scrolls )

„Svici sa Mrtvog mora“ ili „Kumranski spisi“ sastoje se od oko 900 dokumenata, uključujući i tekstova iz Hebrejske Biblije, koji su otkriveni između 1947. i 1956. u 11 pećina u okolini Kumrana u blizini drevnog naselja Khirbet Kumran, na severozapadnoj obali Mrtvog mora.

Tekstovi su od velikog istorijskog i religijskog značenja pošto sadrže jedine poznate preživele kopije biblijskih dokumenata nastalih pre 100. p. n. e. te sadrže dokaze o značajnoj raznolikosti vere i prakse unutar kasnog Drugog Hrama judaizma. Napisani su na hebrejskom, aramejskom i grčkom jeziku, većinom na pergamentu, ali neki su napisani i na papirusu. Ovi spisi većinom datiraju između 150. p. n. e. i 70. n. e. Svici su većinom poistovjećeni sa drevnom jevrejskom sektom zvanom eseni, no neki noviji naučnici sumnjaju u njihovu povezanost sa spisima.

Svici sa Mrtvog mora su tradicionalno podeljeni na tri grupe: „biblijski“ rukopisi (kopije tekstova Hebrejske Biblije), koji tvore oko 40% identifikovanih spisa; „apokrifne“ ili „pseudepigrane“ rukopise (poznati dokumenti iz razdoblja Drugog Hrama poput Enoha, Jubileja, Tobita, Siraha, nekanonizovanih psalma, itd., koji nisu postali službeni deo Biblije), koji tvore oko 30% identifikovanih spisa; i „sektarijanskim“ rukopisima (prethodno nepoznatim dokumentima koji govore o pravilima i verovanjima određene grupe ili grupa unutar šireg judaizma) kao što je „Pravilo o zajednici“, „Spis o ratu“, „Pesher“ (hebrejski pesher פשר = „objašnjenje“) o Habakuku, i „Pravilo o blagosolovu“, koje čine oko 30% identifikovanih spisa.

Pre 1968, većina poznatih spisa i fragmenata su bili smiješteni u Rokefelerovom muzeju (prethodno poznatom kao Palestinski arheološki muzej) u Jerusalimu. Nakon Šestodnevnog rata, spisi su premešteni u Hram knjiga, kod izraelskog muzeja.

Objavljivanje spisa je trajalo decenijama, pa je stoga takvo zakašnjenje bilo predmet raznih akademskih kontroverzi. Do 2007, dva sveska se još moraju upotpuniti, dok cela serija. „Otkrića u judejskoj pustinji“, ima ukupno 39 svesaka. Osim u Izraelu, neki se svici nalaze u univerzitetu u Čikagu u sklopu Orijentalnog instituta, Pristonskog teološkog seminarau, univerzitetu Azuza Pacifik i u rukama privatnih skupljača. Prema Oksfordovom vodiču za arheologiju, Kumranski spisi, koji uključuju barem fragmente od svake knjige Starog zaveta, izuzev Knjige o Esteri, omogućavaju stručnjacima mnogo stariji poprečni presek tradicije skripte nego onaj koji je bio pre moguć. Oko 35% biblijskih spisa su gotovo identični tradicionalnim hebrejskim tekstovima Starog zaveta s 10% tradicionalnim grčkim i samaritanskim, dok ostatak izlaže gotovo dramatičnu razliku i u jeziku i u sadržaju. U svojem opsegu tekstovnih varijanti, kumranski spisi su naterali naučnike da razmisle o ustaljenim teorijama o razvoju modernog biblijskog teksta od samo tri rukopisne porodice: Mazoretski tekst, hebrejski original Septuaginta i Samaritanska Tora. Postaje jasno da je sveto pismo Starog zaveta bilo izrazito tečno sve do biblijske kanonizacije koja se dogodila oko 100 godine n.e.
U proleće 1947. godine na području Kumrana mladi pastir je tražeći ovce došao do ulaza u nepoznate pećine. Kad su mu se oči privikle na mrak ustanovio je da se pred njime nalaze brižno posloženi čupovi. Iako tamo nije naišao na nikakvo zlato, otkrio je da se u ćupovima nalaze stari spisi prepuni prašine.

Prvih sedam svitaka koje su pronašli pastiri je ubrzo završilo na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, a ushićeni naučnici sa svih strana sveta sjatili su se u Kumran i počeli istraživati ostale okolne pećine. Potraga je urodila plodom i omogućila očuvanje desetaka hiljada novih fragmenata među kojima su bili delovi Biblije stariji od svih do tada poznatih na originalnom heberejskom. U pećinama pored Mrtvog mora pronađeni su svici koji su na sebi sadržavali delove tekstova svih biblijskih knjiga, osim one o Ester, koji su stariji od svih ostalih poznatih jevrejskih biblijskih zapisa. Ovakva velika starost svitaka odmah je nametnula dva velika pitanja. Prvo je bilo ono o prvobitnim vlasnicima tih spisa, a drugo da li će ti originalni tekstovi otkriti neke do tada nepoznate podatke koji nisu uključeni u konačnu verziju Biblije.

Prema svim proveravanjima može se zaključiti da su svici pripadali odvojenoj religijskoj zajednici koja se držala po strani od ostalih. Početkom 68. godine u kumransko područje dolazi vojska rimskog generala Vespazijana kako bi ugušila jevrejsku pobunu, pa se s pravom može pretpostaviti da su upravo tada svici bili sakriveni u pećine.

Ogledala Kozirjeva - ( Kozyrev's Mirrors )

Mislim da svako ima ogledalo unutar svoje kuće.

Od biblijskih vremena ogledala se koriste kao sredstvo da se razgovara sa duhovnim svetovima, paralelnim dimenzijama ili čak za čitanje buducnosti. Ruski antropolozi dokazali su da šamani razgovaraju sa svojim mrtvim precima , koristeci bakarna ogledala.
Postoji verovanje da ako slomite ogledalo slede sedam godina loše sreće,zato sto su naše duše su slabe i ne mogu da se bore sa zlim duhovima koji su zarobljeni iza ogledala. Jedan od nacina na koji može da zaustavi loše događaje je bacanje komada ogledala u reku. Ili možete sled losih dogadjaja zaustavi zakopavanjem svih delova u rupu, u noći sa punim mesecom u senci drveta.

Psiholozi ne odbijaju da u narodnom verovanju, ogledalo ima natprirodne moci, ima neke istine. 

Postoje zapravo neka ogledala koje su ubila ljude.Francusko udruženje trgovaca antikvitetima obratilo se novinarima želeći upozoriti kolekcionare da nikako ne kupuju ogledalo s natpisom 'Luj Arpo 1743' na okviru. Rekli su da je ovo ogledalo ubilo više od 38 ljudi tokom svog postojanja i da je njihova dužnost da upozore eventualnog budućeg vlasnika na opasnost koja mu preti.

Posebno zanimljiva su ogledala Kozirjeva.

Nikolaj Aleksandrovič Kozirjev je bio ruski astronom i astrofizičar čiji se rad suprotstavio saznanjima zvanične nauke, pa je ostao nepriznat i na neki način zaboravljen. Ruski naučni krugovi nisu znali kako da se postave prema poznatom patentu, Kozirjevim ogledalima, pomoću kojih su se uočavala prava čudesa. Ta ogledala, poput sočiva, fokusiraju različite vrste zračenja.

Eksperimenti Nikolaja Kozirjeva su mnogo puta testirani i svaki put su potvrđeni .
Posle smrti Kozirjeva, eksperimenti sa ogledalima su sprovođeni u Institutu za eksperimentalnu medicinu. Nalazeći se unutar ogledala, ljudi su mogli da emituju misli na daljinu, vide slike iz budućnosti, prošlosti, ali i događaje koji su se dešavali izvan stvarnosti. Godine 1997. novosibirski naučnici su sproveli zajedno eksperimente sa engleskim kolegama, u Engleskoj u Stounhendžu. Više od 200 ljudi je učestvovalo u eksperimentu, primali su preko Kozirjevih ogledala informacije poslate iz Novosibirska. Naučnici su se uverili da ogledala funkcionišu.
Udubljena ogledala s poliranom površinom odavno su poznata čovečanstvu. U svim vremenima su ih koristili proroci za predviđanje budućnosti. Sveštenici nekih indijskih hramova i sada koriste udubljena ogledala sa zlatnom površinom. Jedna od najfascinantnijih tvrdnji do kojih je ovaj naučnik došao jeste da prošlost, sadašnjost i budućnost postoje u isto vreme.

Eksperimente Nikolaja Kozirjeva su mnogo puta testirale razne naučne grupe i svaki put su potvrđeni s pozitivnim rezultatom. Dakle, da li zaista možemo, iako klasična fizika to negira, stupiti u kontakt sa prošlošću i budućnošću, i ako možemo, gde nas to može odvesti. Odgovore na ova pitanja, zasad, nemamo.
Do toga je došao tako što je usmerio teleskop na jednu tačku na nebu, gde je bila vidljiva zvezda. Uređaj je snimio signal. Ali, to nije bila realna zvezda već samo iluzija, jer zvezde koje mi vidimo su u stvari ono što je bilo u prošlosti. Naime, ta ista zvezda je odavno promenila mesto, ali njena svetlost još nije stigla do nas.

Uzevši to u obzir, Kozirjev je usmerio teleskop na tačku na nebu gde bi po njegovim proračunima trebalo da bude stvarna pozicija te zvezde u sadašnjem vremenu. Iako je nama nevidljiva, instrumentima je opet zabeležio njen signal. Praktično, prazan prostor emituje signal. Proizilazi da ista zvezda postoji na dva mesta, u prošlosti i u sadašnjosti.
Kada je Kozirjev usmerio teleskop na mesto gde će se, prema proračunima, ista zvezda nalaziti u dalekoj budućnosti, opet je zabeležio njen signal. Dakle, signal zvezde koju vidimo, a koja je odraz prošlosti, beležimo u sadašnjosti, ali signal šalje i s mesta gde će se nalaziti u budućnosti.