Amazonke - ( The Amazon Women )

Pre nego što je moderna arheologija otkrila neke skitske grobove žena ratnika sahranjenih pod kurganima u oblasti Altajskih planina i Sarmatije i napokon dala konačnu formu grčkom mitu, poreklo priča o Amazonkama je bilo predmet raznoraznih pretpostavki među stručnjacima.

Dok neki Amazonke smatraju apsolutno mitskim bićima, drugi pretpostavljaju da postoji istorijska baza za ovaj mit. Božanstva koja su obožavale bili su Arej (koji je kod njih sistematski bio bog rata, tračkog ili generalno severnjačkog porekla) i Artemida, ali ne uobičajeno grčko božanstvo istog imena, već neko njoj ekvivalentno azijsko božanstvo. Takođe se pretpostavlja da su Amazonke isprva bile sluge hrama i sveštenice (hierodulae) ove boginje, i da je amputiranje dojke odgovaralo samosakaćenju boga Atisa i Kibelinih Gala.

Kada su se geografska znanja proširila, putnici su formirali još jednu teoriju na osnovu priča o plemenima kojima su vladale isključivo žene i koje su ispunjavale sve dužnosti koje su se svuda smatrale isključivo muškim, prema kojima su se nasleđivala prava na plemićke titule i nasledstvo i koje su imale apsolutnu vlast u svim poslovima. Odatle je proizašlo verovanje da su Amazonke narod žena ratnika koje organizuju i vode isključivo žene.

Amazonke su u grčkoj mitologiji pripadnice drevnog naroda žena ratnika. Herodot smešta njihovu postojbinu u region koji se graniči za zemljama koje su naseljavali Skiti i Sarmati. Pretpostavke zasnovane na arheološkim nalazima da su možda neke sarmatske žene učestvovale u nekim bitkama navele su naučnike da dođu do zaključka da je grčki mit o Amazonkama najverovatnije bio inspirisan stvarnim ženama ratnicama.

Reč je verovatno proizašla od iranskog etnonima „*ha-mazan-“ čije je prvobitno značenje bilo „ratnici“. Veznik je verovatno glosa Hesihija iz Aleksandrije ἁμαζακάραν· πολεμεῖν. Πέρσαι (hamazakaran — voditi rat (persijski), sa indoiranskim korenom kar- — „voditi“ koji se takođe pojavljuje u reči „karma“).

Prema narodnom verovanju, Amazonke su živele u oblasti Pont kraj Crnog mora, gde su osnovale kraljevstvo pod vođstvom kraljice po imenu Hipolita („ona koja pušta svoje konje na slobodu“). Prema verovanju, osnovale su mnoge gradove, između ostalih Smirnu, Efes, Sinop i Pafos. Prema Eshilu, u davnoj prošlosti živele su u zemlji Skita, pored Azovskog mora, ali su se kasnije preselile u Temiskru, na reku Termodon (danas reka Terma u severnoj Turskoj). Herodot ih je nazivao Androktonama — ubicama muškaraca — i tvrdio je da su se na skitskom jeziku zvale Oiorpate i da je to skitsko ime imalo isto značenje. Prema nekim verzijama narodnih verovanja, muškarcima nije bilo dozvoljeno da borave i da imaju seksualne odnose u zemlji Amazonki, ali jednom godišnje, u cilju održanja vrste, Amazonke su posećivale Gargareance, susedno pleme sastavljeno samo od muškaraca. Muška deca koja bi se rodila nakon tog susreta bila su ili ubijana, ili slana njihovim očevima ili napuštena u divljini na milost i nemilost divljim zverima, a ženska deca su se zadržavala, te su ih njihove majke učile kako da obrađuju zemlju, love i ratuju .

U Ilijadi, Homer ih spominje pod imenom Antianeira („one koje se bore kao muškarci“)

Amazonke se takođe pojavljuju u epizodi sa Argonautima, koji su nabasali na ostrvo Lemnos na svom putu ka zemlji Kolhidi. Argonauti su na ostrvu našli samo žene, kojima je vladala kraljica Hipsipila. Ostrvu su dali ime Ginaikokratumena, što znači „vladavina žena“. Apolonije s Rodosa piše da su žene Jasona i njegove saborce dočekale s pričom o tome kako je u prošlosti ostrvo bilo napadnuto i kako su u borbi svi muškarci izginuli. Amazonke su zatim ponudile Argonautima da zauzmu mesta njihovih poginulih muževa, međutim, Argonauti su odbili ponudu i nastavili svojim putem, ne znajući da su u stvari muškarci ostrva poginuli od ruke sopstvenih supruga.

Amazonke se takođe pojavljuju u grčkoj umetnosti drevnog perioda vezane za nekoliko grčkih legendi. U Ilijadi se pominje da su Amazonke napale Likiju ali su bile pobeđene. Pobedio ih je Belerofont koga je u taj rat poslao Jobat, kralj Likije, u nadi da će u tom boju izgubiti život. Ilijada pominje grob kraljice libijskih Amazonki, Mirine, koja je, prema Diodoru, povela svoje Amazonke u rat protiv Libije i Gorgona.

Napale su Frigijce, kojima je pomogao Prijam, kralj Troje, tada još uvek veoma mlad (Ilijada, III, str. 189). Međutim, mnogo kasnije, njegove protivnice, Amazonke, staće na njegovu stranu u Trojanskom ratu protiv Grka pod vođstvom kraljice Pentesileje, „rođene Tračanke“ (Kvint Smirnjanin), koja je poginula od Ahilove ruke, kako se to tvrdi u Etiopidi koja nastavlja Ilijadu (Kvint Smirnjanin, I; Justin, II; Virgilije, Enejida, I, str. 490).

Jedan od zadataka koje je Euristej dao Heraklu bio je da se domogne pojasa amazonske kraljice Hipolite (Apolidor, II, 5). Herakla je pratio Tezej, koji je zarobio princezu Antiopu, Hipolitinu sestru, što je dovelo do napada na Atiku u kom je Antiopa poginula boreći se na Tezejevoj strani. U drugim verzijama, Tezej se ili ženi Hipolitom, a u drugim Antiopom koja ostaje u životu. Borba između Atinjana i Amazonki je dosta obrađivana u umetnosti, čak postoji ceo jedan umetnički rod — amazonomakija — mermerni bareljefi kao što je onaj sa Partenona ili skulpture mauzoleja u Halikarnasu.

Takođe se veruje da su Amazonke preduzele ratni pohod protiv ostrva Leukos (danas Zmijsko ostrvo u Crnom moru) na ušću Dunava, gde je Tetida rasula Ahilov prah. Duh mrtvog heroja se pojavio i preplašio konje te su se dali u trk i pregazili napadače koji su morali da se povuku.

Takođe su bile poznate i u vreme Aleksandra Velikog. Neki od Aleksandrovih biografa pominju amazonsku kraljicu Talestridu koja je posetila Aleksandra i potom rodila njegovo dete. Međutim, nekoliko drugih Aleksandrovih biografa poriču ovu tvrdnju, uključujući i veoma cenjeni sekundarni izvor, Plutarha. U svojim spisima, Plutarh pominje trenutak kada Aleksandrov pomorski komandant, Onesikrije, čita epizodu sa Amazonkom kralju Trakije, Lizimahu koji je bio član te ekspedicije. Lizimah se nasmešio i upitao: „A gde sam onda ja bio?“.

Herodot tvrdi da su Sarmati bili potomci Amazonki i Skita i da su njihove žene „nastavile da od tog dana do sada (to jest, do 440. p. n. e.) da neguju drevne amazonske običaje tako što su često išle u lov na konjima sa svojim muževima; učestvovale su u bitkama i nosile iste haljine kao i muškarci“. Dalje, Herodot kaže da „ni jedna devojka se nije udavala dok prethodno ne bi ubila muškarca u nekoj bici“. U Herodotovoj priči, grupa Amazonki je prešla Azovsko more i došla u zemlju Skita blizu jugoistočnog dela Krima. Kad su naučile skitski jezik, pristale su da se udaju za skitske muškarce pod uslovom da ne budu prisiljavane da poštuju običaje skitskih žena. Prema Herodotu, ova grupa se preselila na severoistok i naselila se oko reke Don od koje su kasnije nastali Sarmati. Prema Herodotu, Sarmati su se borili na strani Skita protiv Darija Velikog, persijskog kralja, u 5. veku pre nove ere.

Hipokrat ih opisuje kao žene bez desne dojke i objašnjava proces koji se primenjivao kako bi se sprečio rast dojke i sva snaga usmerila na desno rame i ruku. Kaže da su imale bronzani instrument koje su grejale do usijanja pa ga onda prianjale na desni deo grudi devojčica. Ali, stručnjaci se slažu da Amazonke nisu imale dovoljno medicinskog znanja da bi mogle da izbegnu obilno krvarenje ili infekciju da je stvarno dolazilo do takve vrste ablacije dojke. Drugi tvrde da je odstranjivanje dojke moglo da se izvodi uz pomoć instrumenata naročito dizajniranih za tu svrhu.

Kako Herodotovi, tako i Hipokratovi spisi svedoče o tome da su Sarmati želeli da svoje žene pretvore u snažne ratnice i lovce. Arheološki nalazi izgleda da potvrđuju postojanje žena ratnika kao i aktivnu ulogu sarmatskih žena u vojnim operacijama i društvenom životu. Grobovi naoružanih sarmatskih žena čine oko 25% od ukupnog broja nađenih grobova sarmatskih ratnika. Obično su bile sahranjivane sa lukom.

Ruski arheolog Vera Kovalevskaja ističe činjenicu da, kad su skitski muškarci bili u ratu ili lovu, njihove žene su mogle same da brane sebe, životinje i pašnjake bez ikakvih problema. Kako su Skiti sve više napredovali kroz Aziju, stekli su skoro potpunu hegemoniju na Bliskom istoku, tako da su tokom 28 godina provodili veliki deo godine u ratovima. Tokom tog perioda, žene ne samo da su morale same da se brane, nego i da se porađaju, tako da ovo verovatno može biti osnova iz koje je potekla ideja da su Amazonke imale seksualne odnose jednom godišnje sa svojim susedima, u slučaju da je Herodot želeo da ovu tvrdnju zasnuje na stvarnoj činjenici.

Prema Vurthajmu (De Ajacis origine, 1907), Amazonke su bile grčkog porekla: „Sve Amazonke su bile Dijane, a sama Dijana je takođe bila Amazonka“. Pretpostavlja se da sama činjenica da je pokoravanje Amazonki bilo dato u zadatak dvojici poznatih junaka grčke mitologije, Heraklu i Tezeju (koji su uglavnom slati da se sukobe i potčine čudovišta i nemani koji sami po sebi ilustruju stalne i velike opasnosti) govori da su ih Grci smatrali velikom i stalnom opasnošću na obali Male Azije. Takođe, jedno od tumačenja nastanka ovog mita je da one predstavljaju sukob između grčke kulture kolonija na Crnom moru i primitivizma autohtonih stanovnika. Veoma je moguće da su time Grci pokušali da predstave svoju kulturu kao civilizacijski centar a urođeničko stanovništvo na oblastima koje su ih okruživale, kao divljake.

Srednjovekovni i renesansni autori povezuju Amazonke sa izumom ratne sekire. Ovo se verovatno odnosi na sagris, oružje u obliku sekire koje se u antici vezivalo kako za Amazonke tako i za skitska plemena. Paulus Hektor Mer izražava svoje čuđenje činjenicom da su jedno takvo „muško“ oružje mogle da izmisle žene, ali prihvata takvo objašnjenje iz poštovanja prema autoritetu Johanesa Aventusa.

Čovek tenk - ( Tiananmen Square mystery: Who was 'Tank Man'? )

Nepoznati demonstrant ili kako su ga strani mediji nazvali Čovek tenk je čovek kog su tokom studentskih protesta 1989. godine u Narodnoj Republici Kini snimili i fotografisli strani mediji kako stoji ispred kolone od sedamnaest tenkova na trgu Tjenanmen u Pekingu. Fotografija usamljenog demonstranta je obišla svet, a napravio ju je Džef Videner, fotograf Asošijeted presa. Fotografija je obišla svet u rekordnom roku i pojavila se na naslovnim stranama svih svetskih novina. Aprila 1998. godine magazin Tajm je uvrstio ovog nepoznatog čoveka u svoju listu 100 najuticajnijih ljudi 20. veka.

Na zapadu, fotografija nepoznatog demonstranta je postala simbol kineskog demokratskog pokreta - mladi Kinez rizikuje svoj život kako bi se suprotstavio autoritarnom režimu. Primer ovakve interpretacije se može videti u romanu Hong Kong Stivena Kunca, objavljenog 2000. godine, gde je Čovek tenk izmišljena ličnost koja predvodi grupu političkih ustanika protiv komunističkog režima.

Incident se dogodio 5. juna, 1989. godine na mestu Cháng Ān Dà Jiē (Velika avenija večnog mira), udaljenom svega nekoliko minuta od trga Tjenanmen koji vodi do Zabranjenog grada, nakon što je kineska vlada počela da se obračunava sa studentima. Čovek je stajao sam na sredini ulice dok su se tenkovi približavali. Na fotografiji se vidi da stoji na sred ulice i drži kese u obema rukama. Kad je prvi tenk stigao do ovog nepoznatog čoveka, na snimcima se videlo da im je mahao. Prvi tenk je pokušao da ga zaobiđe, ali se čovek uporno pomerao i stajao ispred tenka. Nakon oko pola sata ove pasivne blokade, čovek se popeo na prvi tenk i pričao sa vozačem. Do dan danas se ne zna šta je rekao vozaču prvog tenka. Jedna od prihvaćenih verzija događaja je ta da ga je neko iz grupe ljudi koja je stajala na trotoaru svukao sa tenka i da je čovek nestao u gomili.

Međutim, fotografija je korišćena i od 'druge strane'. Naime, kineska vlada je koristila istu fotografiju da pokaže kako se vojska brine o građanima i da, uprkos naredbi da se nastavi, tenk nije pregazio čoveka. Čovek tenk je prikazan kao delinkvent, simbol neodgovornog oportuniste tokom demonstracija na trgu Tjenanmen. Čovek tenk je, kao i protesti 1989. godine, i danas tabu tema u Kini; svaki pokušaj da se priča o njemu smatra se neprikladnim ili čak i rizičnim.

Malo se zna o identitetu čoveka na slici. Ubrzo nakon incidenta, britanski tabloid Sandej ekpres je objavio da je ime čoveka Vang Vajlin, devetnaestogodišnji student, ali je tačnost ove informacije ostala nepotvrđena.

Postoji nekoliko međusobno sukobljenih izveštaja o tome šta se desilo sa čovekom nakon demonstracija. U svom govoru Predsedničkom klubu 1999, Brus Heršenson, bivši zamenik specijalnog asistenta predsednika Ričarda Niksona, je izjavio da je čovek ubijen dve nedelje nakon demonstracija, dok su drugi izvori izvestili da je čovek ubijen od strane kineske vlasti par meseci nakon događaja. U knjizi Bluz crvene Kine: Moj dugi marš od Maoa do Sada, Jan Vong je napisao da je čovek i dalje živ i da se krije negde duboko u Kini.

Prema iskazima jednog svedoka koji je prisustvovao događaju, oktobra 2005. godine Čarli Kol, fotograf magazina Njuzvik, je objavio da je čovek odmah nakon što je svučen sa tenka uhapšen.

Narodna Republika Kina je izdala nekoliko kratkih izjava povodom događaja. U intervjuu sa Barbarom Bolters, prikazanom 1992. godine, tadašnji generalni sekretar Komunističke Partije Đang Cemin je pitan šta se desilo sa čovekom, na šta je odgovorio „Mislim da nije ubijen“.

Misteriozne fotografije 1 - ( Mysterious photos that may never be explained )

Jedna od najintersantnijih misterioznih fotografija koja je uradjena je poznata kao i kao duh Fredi Dzeksona.
Fotografija je nastala kao grupni portret Sir Victor Goddard eskadrile, koja je služila obuku u Prvom svjetskom ratu na HMS Daedalusu. Na vrhu fotografije je jedan intrigantan detalj. Lice se pojavljuje iza jednog od vojnika, prepoznato od strane bivših pripadnika eskadrile kao lice mehaničara po imenu Freddy Jackson, koji je poginuo 2 dana ranije od propelera aviona.
Njegova sahrana je bila na dan kada je fotografija uradjena.

Dana 23. maja 1964. godine, Jim Templeton, vatrogasac iz Carlisle u Velikoj Britaniji fotografisao je svoju ćerku, nakon što je razvio fotografije primetio je na njoj čudnu pojavu – muškarca koji izgleda kao astronaut. Tvrdi kako niko nije bio u blizini dok je snimao fotografiju, a stručnjaci iz kompanije Kodak potvrdili su njenu autentičnost.

The Brown Lady je jedana od prvih poznatijih fotografija duhova koja postoji; fotografisana je 1936 u Raynham Hall u Engleskoj, na slici se pojavljuje figura u dugoj haljini ili plaštu. Neki misle da je na slici Dorothy Townshend, vlasnica dvorane iz 1700s koji je tragično preminula.

Ova slika - jedna od najpoznatijih, i jedna od najkontroverznijih slika potencijalnih duhova - je snimljena 1963. Godine.Snimio ju je velečasni K. F. Lord u Newby crkvi u Severnom Jorksiru, Engleska. Navodno, neki foto stručnjaci koji su istraživali fotografiju kažu da je zapanjujuća, jer slika nije rezultat dvostruke ekspozicije.

Tamni, padajući predmet je 1960. godine navodno ušao u orbitu Zemlje, a u to vreme nije bilo lansiranih satelita, niti je predmet identifikvan kao delo ljudi. Od tada, navodno je snimljen velik broj fotografija koje prikazuju sličan predmet u orbiti, koji nedugo nakon slikanja nestaje.

Par turista 1964. godine uočio je neobičnu pojavu koja je plivala prema njima u zalivu. Imala je oblik golemog punoglavca, dužine oko 25 metara. Nakon što su snimili nekoliko fotografija, par kaže kako je stvorenje otvorilo svoja usta i potom polako otplivalo od njih.

Na fotografijama nastalim u vreme atentata na američkog predsednika Džona Kenedija na snimcima i fotografijama prikazana je žena koja fotografiše, dok ljudi oko nje beže u zaklon. FBI je tražio tu ženu, ali njen identitet i fotografije koje je snimila nisu nikad pronađeni.

Jedna od najpoznatijih fotografija igre svetla i senke u Sunčevom sistemu objavljena je 1976. godine. Radi se naravno o fotografiji ”lica na Marsu” koju je iz orbite iznad Zemljinog susedne planete snimila NASA-ina letelica Viking 1 u sklopu 60 hiljada drugih fotografija Marsove površine.

Alex Gardner vazi za jednog od najpoznatijih fotografa. On je fotografisao građanski rat, momenat kad su obeseni Lincoln urotnici, pa čak i portret Lincolna pre atentata. Kada je umro, većina njegovih fotografija zajedno sa negativima su nestale. One su ponovno otkrivene 1893. godine. Nešto kasnije, te iste poznate fotografije i negativi su ponovo nestali.

1988 godine, predsednik Ronald Reagan je otišao u posetu Moskvi i tada je posetio i Crveni trg. Na slici se predsjednik rukuje s dečakom.  Fotografiju je uradio  fotograf Pete Souza zvanicni fotograf Bele kuće. Souza tvrdi da je plavušan, štreber koji stoji iza decaka,  mladi Vladimir Putin. Koji je kasnije postao jedan od najpoznatijih KGB špijune ikada. A kasnije i predsednik Rusije.

Ovo je jedna od najpoznatijih istorijskih fotografija. Još uvek se nagadja, ko je bio fotograf i ko su ljudi na fotografiji? Godinama se verovalo da je fotograf Lewis Hine, a kasnije je pripisana fotografskom direktoru Rockefeller Center-a, Charles C.Ebbets-u. Ko su ljudi koji sede? 2012. godini dvoje od njih su identificirani kao Joseph Eckner i Joe Curtis. Kasnije, još dve osobe su provizorno identifikovani kao Matty O'Shaughnessy i Patrick Glynn.

NLO na tapiseriji - ( The Summer's Triumph Tapestry )

Tapiserija je nastala 1538 u gradu Brižu u Belgiji, poznata je i kao tapiserija ,,Letnji trijumf,,. Trenutno se nalazi u Bayerisches National Muzeju

.Ona prikazuje pobedonosni uspon jednog vladara na vlast. Međutim, postoji nešto mnogo zanimljivije sto je prikazano na tapiseriji, sto bi lako mogli da propustite, osim ako se pažljivo gleda - više objekata na nebu, koje imaju klasičan NLO oblik koji je popularizovan u medijima.

Grad Briž je glavni i najveći grad pokrajine Zapadna Flandrija u Flemish regionu Belgije na severozapadu zemlje. Poreklo grada se moze pratiti jos u pred-rimsko doba, a to ga je cinilo metom mnogih invazija zbog svog strateškog položaja.

Ako pogledate na vrhu tapiserije, posebno prema levoj strani, moguće je videti veliki broj 'šešir oblika " letećih objekata u crnoj boji - koje nisu vezane za bilo koje verske opise koje su često viđeni na nebu u drugim srednjovekovnim umetničkim delima.

Neki istoričari su predložili da ovi predmeti predstavljaju simboliku koja pridaje značaj ovom vladaru koji dolazi na vlast i da je imao podršku da je "božanski". Ali, od kada se objekti u obliku diska smatraju kao simbol božanske intervencije? I ako jesu, zašto? Ako su ljudi u toj eri povezivali leteće tanjire sa božanstvom, to znači da su videli takve objekte na nebu i njihovo vidjenje tako povezivali sa "božjim" fenomenom. Naravno, sa druge strane, ima i onih koji tvrde da su ovi neobični šešir oblici, objekti koji su jednostavno neobično izvezeni tamni oblaci ...

Zver iz Ževodana - ( The Beast of Gévaudan )

Zver iz Ževodana (franc. La bête du Gévaudan) je životinja ljudožder koja je izvela seriju neočekivanih napada na ljude između 30. juna 1764. i 19. juna 1767. na jugu centralne Francuske. Ovi napadi, od kojih je između 88 i 124 bilo sa smrtnim ishodom, odigrali su se na severu nekadašnje provincije Ževodan (koja je u potpunosti prekrivala današnji departman Lozer i u nešto manjoj meri dva susedna departmana).
Ževodan je slabo nastanjena oblast površine, otprilike, 6.500 km².

Okruženje Ževodana čine gusto pošumljene doline i planine. Raštrkana sela udaljena su jedna od drugih po nekoliko kilometara, a nedostatak puteva u to vreme učinio je da kretanje bude teško, dugo i opasno.

Na mestu na kom je zver ubijena, planine su prožete šumama vresova, borova i borovnica, blokovima granita i šumama bukvi na padinama. Planine u to doba nisu bile tako gusto pošumljene kao danas (obavljena su obimna pošumljavanja jelkama) te su stada ovaca mogla da pasu na velikim visinama. Klima je veoma surova zbog čega su hajke zimi bile nemoguće, a konji lovaca su često upadali u brojna tresetišta.

Prva potvrđena žrtva zveri bila je Žana Bule, četrnaestogodišnja devojčica, koja je nastradala 30. juna 1764. u selu Ibak (nadomak Langonja), u parohiji Sent-Etjen-de-Ligdare, u departmanu Vivare:
Žrtva je sahranjena „bez verskog obreda“, pošto nije mogla da se pričesti pre smrti. O detaljima njene smrti saznajemo zahvaljujući svešteniku parohije koji napominje da je bila žrtva one krvožedne zveri, što sugeriše da nije bila prva stvarna žrtva, već samo prva potvrđena.. Uslediće pokolj koji će terorisati region naredne tri godine.

Pojedinci pretpostavljaju (iako nijedan dokaz ovu tvrdnju ne može da potkrepi) da je neki čovek dresirao jednu ili više životinja, nastalih ukrštanjem pasa i vukova, naučivši ih da se hrane ljudskim mesom. Pojedini tragovi navode na pomisao da je taj čovek, ili ti ljudi, mogao biti seksualno neuravnotežen (prema nezvaničnim svedočenjima, zver je skinula odeću sa nekoliko žrtava). Postoji više izveštaja o leševima koji su pronađeni odrubljenih glava. Među osumnjičenima se nalazi jedna porodica kojoj mnogi u tom kraju nisu bili naklonjeni, Šastelovi. Zatvaranje Šastelovih (na kratak vremenski period, pod optužbom da su vređali predstavnike vlasti koji su došli da love zver) nije, međutim, proizvelo nikakav bitan uticaj na napade.

Druge pretpostavke navode, jednostavno, jednu ili više divljih životinja: vukove, hibride nastale ukrštanjem pasa i vukova, hijene, medvede, lava, majmuna, pobegle iz ruku njihovih vlasnika. Osim ako izvesni kriminalci nisu iskoristili okolnosti kako bi vlastite zločine pripisali životinjama.

Pre nego što je cela stvar dobila na značaju, vlasti su odlučile da apeluju na razne lovce da organizuju hajke, kojima je vremenom pristupalo sve više sveta. Regularna vojska i grupe lovaca su se, dakle, smenjivali kako bi „proganjali zver koja je jela nedužan svet“. Rezultati su bili, najblaže rečeno, razočaravajući uprkos neprekidnim hajkama (na primer, hajka iz 1765. godine brojala je trideset hiljada osoba, najvećim delom seljaka). Tek je 20. septembra 1765. kraljev arkebuzir Fransoa Antoan (često greškom oslovljavan Antoan de Botern) utukao jednog velikog vuka. „Zver“, tj. veliki sivi vuk visok 80 cm, dugačak 1,7 m i težak 60 kg, bila je preparirana i poslata u Versaj i izložena u Kraljevskom kabinetu, budućem Nacionalnom prirodnjačkom muzeju. Za kralja Luja XV i dvorsku svitu, slučaj je bio zaključen. No, napadi su ponovo oživeli decembra 1765. Vlasti su ispoljile nezainteresovanost za te događaje, smatrajući ih koincidencijama. Žitelji Ževodana morali su da nastave da žive sa svojom zveri još bezmalo dve godine; ovoga puta, međutim, bilo je — zvanično — „samo“ šestoro stradalih u 1766. godini i osamnaestoro tokom prve polovine 1767. godine.

Naposletku, 19. juna 1767. tokom lova pod vođstvom markiza D'Apšea u šumi Tenazejr, upravo je Žan Šastel, iz zaseoka Besejr-Sen-Mari, (koji je, kako je napisano, prethodno bio uhapšen) usmrtio životinju koja je ličila na ogromnog vuka. Docnije je u brojnim romanima izneta priča prema kojoj je taj čudan čovek, za koga se sumnjalo da se bavio veštičarenjem, upotrebio sveti metak. Pa ipak, sasvim je izvesno da su napadi prestali počev od tog datuma nadalje.]
Osim činjenice da je zver ostavila za sobom velik broj žrtava, i mnoge druge pojedinosti vezane za nju izazivaju znatiželju:

Njena morfološka priroda: izvesno je da je u pitanju životinja iz porodice pasa (Canidae), ali neobičnog izgleda. Možda se radilo o hibridu psa i vuka (up. izveštaj pisara Marena, sastavljen u satima koji su usledili nakon ubistva zveri). Treba, takođe, napomenuti da seljaci, priviknuti na prisustvo vukova u svom selu, nisu u toj životinji prepoznali vuka, već su joj odmah nadenuli naziv bestia, „zver“ na oksitanskom jeziku.
Njena relativna nepovredivost: nedovoljna efikasnost oružja navodi na zaključak da je pokadšto mogla nositi oklop, načinjen, npr. od kože divljeg vepra.
Njena istovremena prisutnost na više mesta: zver je primećena u vrlo kratkom intervalu vremena na dva mesta udaljena više kilometara jedno od drugog. Ove razdaljine — iako znatne u nekim slučajevima — životinja, ipak, može preći.
Njena familijarnost, njena smelost: ona, kanda, nije zazirala od čoveka. Najmanje dvadeset dva puta žrtve su napadnute u prepunom selu i skoro svi napadi odigrali su se danju.
Njena agresivnost: zver nije napadala samo pod naletom gladi, što dokazuje njenu veliku ostrvljenost.
Njena okretnost: izvanredna prema rečima očevidaca.
Ljudska umešanost kod pojedinih ubistava (odeća odložena pored žrtve, prema nekim nepotvrđenim izvorima).
Odrubljivanje glave kod nekih žrtava.
Neki znakovi upućuju na porodicu Šastel. Dvojica sinova Žana Šastela su uputila dva čuvara lovišta u jednu baru u kojoj ove umalo nije stigla smrt, dok su ih braća samo gledala, ne pritrčavši im u pomoć, i čak su im se i rugala.

Žan Šastel je mogao da planira ubistvo zveri: blagoslovio je metke, jednim od njih je i ubio zver 19. juna 1767, pri čemu je životinja ubijena spreda, pod okolnostima koje navode na zaključak da je zver poznavala svog lovca.

Jedna od indicija koja ukazuje na moguću vezu između zveri i njenog gospodara je i činjenica da je izbegla divovsku hajku iz 1765. godine.

Uprkos činjenice da su izvori toga doba bili ponekad pogrešno tumačeni ili nedovoljno verodostojni, naročito kada je reč o mestima i tačnom opisu scena pokolja, ipak se može izvesti nekoliko zaključaka.

Pretpostavka o natprirodnoj pojavi nije uzeta u obzir.
Napadi ne mogu biti svi odreda delo čoveka (oni koji su preživeli napad opisali su životinju u svojim svedočenjima, za koja se zna da su pouzdana).
Izgleda da napadi imaju različito poreklo: klasični napadi vukova, ali i napadi posebne vrste zveri. Očito ne možemo isključiti, ali to nije dokazano, napade jednog ili više kriminalaca koji su iskoristili okolnosti.
Pretpostavka o „nameštaljki“ u slučaju zveri koju je ubio Fransoa Antoan sasvim je moguća sudeći po arhivskoj građi. Nasuprot tome, korišćenje vuka spektakularne veličine (dovedenog iz zoološkog vrta iz Pariza) oslanja se samo na nagađanja koja nemaju snagu dokaza. U stvari, jedan od dva pariska zoo-vrta nastao je povodom kolonijalne izložbe iz 1931. godine, a drugi, pod nazivom Žarden de Plant, ugledao je svetlost dana tek pod Napoleonom Bonapartom.
Zver koju je usmrtio Žan Šastel mogla je, prema pojedinim teorijama, biti ukroćena životinja, naučena da ubija; u svakom slučaju, njen opis je, bez svake sumnje, opis životinje iz porodice pasa (Canidae).
Ne može se naći nijedan dokaz koji tereti lokalno plemstvo da je na taj način prikrivalo svoja nepočinstva.
Korišćenje termina „zver“ (umesto „vuk“) od strane očevidaca, iako je vuk bio dobro poznat u selima toga doba i morao biti lako identifikovan, više je nego problematično. Štaviše, vukovi obično love u čoporu, a stručnjaci ističu da su napadi vukova na ljudska bića veoma retka pojava. Vuk, čak i kad je gladan, zapravo se boji čoveka, pogotovo ako je sam naspram njega.
Činjenica da su sve žrtve koje nisu izbegle napad bile žene i deca, iako u prvi mah navodi na pomisao o sadističkom ubici, objašnjava se, nesumnjivo, prilikama koje su tada vladale: te žrtve – često veoma mlade – same su čuvale stada i stoga predstavljale lakši plen nego muškarci, koji su radili najveći deo vremena u grupama i bili opremljeni alatkama (kose, vile, sekire...) koje su se lako mogle preobraziti u odbrambena oružja.
Bilo kako bilo, Žan Šastel je ubio životinju koju su mnogi svedoci — dakle, oni koji su preživeli napade — prepoznali kao Zver iz Ževodana, u čijem opisu se pominje da je podsećala na vuka, ali da to nije bio vuk, a napadi su od tog trenutka prestali.

Ipak, u brošuri koja se 1819. godine prodavala za jedan franak u zoološkom vrtu Žarden de Plant moglo se pročitati: „Opis značajnih stavki u životu i navikama krvožednih životinja koje su zatočene u zoo vrtu“ na pp. 5 i 6 : „5. Hijena sa Istoka.- ... Ova krvoločna i neukrotiva životinja pripada klasi risova; živi u Egiptu, obilazi grobove da bi izvukla leševe; danju napada muškarce, žene i decu i proždire ih. Na leđima ima grivu poput kraljevskog tigra; ona pripada istoj vrsti kao i primerak koji možemo videti u kabinetu Prirodnjačkog muzeja i koji je proždrao u Ževodanu veliki broj ljudi“. Ova sveščica se i danas može pogledati u Glavnoj biblioteci Nacionalnog prirodnjačkog muzeja, na adresi 38 rue Geoffroy Saint Hilaire Paris 5, gde je zavedena pod brojem: 8° Rés. 48.

Pretpostavka da je reč o hijeni ne vodi nikuda: nad zveri koju je ubio Žan Šastel, a koju su identifikovali oni koji su preživeli napade, obavljena je autopsija. Dakle, prostim čitanjem izveštaja sa autopsije, koje je zabeležio Roš Etjen Maren, u delu koji se odnosi na raspored zuba ubijene životinje, i formalno se može isključiti da se radilo o hijeni.

Nirnberg 1561 - ( 1561: UFO Battle over Nuremberg )

Nebeski fenomen iznad Nirnberga 1561. (nemački Nürnberger Himmelsspektakel von 1561) naziv je za nerazjašnjenu pojavu koja se odigrala na nebu iznad Nirnberga (današnja Nemačka) ujutro 14.4. 1561. godine. Prema opisima očevidaca, tog jutra su na nebu viđeni nepoznati okrugli, krstasti i cilindrični objekti crvene, plave i crne boje koji su se kretali na taj način da su ih meštani opisivalii kao da su se međusobno "borili". Neki su objekti viđeni kako su naizgled potom pali daleko iza horizonta.

Ovaj spektakl je ostavio veliki utisak na gledaoce. Trajao je oko sat vremena. Nakon njega, javile su se razne rasprave između istoričara, meterologa i naučnika o tome što su ljudi zapravo videli tog dana. Ovaj događaj je izuzetno popularan u ufološkim krugovima, pošto u tom razdoblju definitivno isključuje ljudske faktore poput aviona, te se smatra jednim od značajnih NLO viđenja. Skeptici pak traže racionalnija objašnjenja, poput priviđenja ili sagorievanja malih meteora koji su ušli u zemljinu atmosferu i pali na Zemlju. Detaljan opis događaja je sledeći:

Ujutro 14.4. 1561, prilikom svitanja, između 4 i 5 ujutro, odigrala se strašna pojava na suncu, i onda je to viđeno u Nirnbergu u gradu, ispred vrata i po zemlji - videli su to mnoge žene i muškarci. Prvo su se po sredini sunca pojavila dva crvena, polukružna luka, poput mladog meseca. A u suncu, iznad i ispod i sa obe strane, boja je bila crvena, i stajala je okrugla lopta crne boje. Sa obe strane su takođe stajale, poput niza oko sunca, takve krvavo-crvene i druge lopte u velikim brojevima, oko tri u nizu i četiri u kvadratu, a neke su bile same. Između tih kugli bilo je vidljivo par krvavo-crvenih krstova, između kojih su bile krvavo-crvene pruge... Ovi su se počeli međusobno boriti, tako da su kugle, koje su isprva bile na suncu, poletele prema onima sa strane, a ove sa strane su krenule prema sredini sunca. Leteli su tamo i vamo između sebe te se biesno borili preko sat vremena. A kada je sukob oko i na suncu bio najintenzivniji, postali su umorni u tolikoj meri da su pali sa sunca na zemlju kao da su izgoreli, a iz njih se vidio dim kako su padali na zemlju... Što su ti znakovi značili, sam Bog zna.

Moljobski trougao - ( The Molyobka Triangle - The M- Triangle )

Prošlo je 30 godina otkako je otkrivena najpoznatija anomalna zona u Rusiji. Poznatija u krugovima ufologa kao M-zone ili M-triangle. Ona se nalazi na granici Pemskog Kraja i Sverdlovskog područja i naziva se obično "Permska anomalna zona" ili "Moljopski trougao". Zona se nalazi na oko 10 km od sela Moljopka, koje je osnovano 1787. To je zabačeno, nepristupačno mjesto kod ušća reke Moljopke u reku Silvu. Površina zone na kojoj se odvijaju neobične pojave je oko 70 kvadratnih kilometara. Uglavnom je to gusta neprohodna šuma.

Moljopka je postala široko poznata tek nakon što je 1983. permski geolog Emil Bačurin video svetlost nad šumom i kružni trag na uzoranom polju promera 62 metra. Ovo mesto je i pre toga bilo na lošem glasu. Postoje podaci da su još 1830-ih seljaci opisivali različite letelice koje su se pojavile nad Moljopkom. A iskusni lovci ponekad su nedeljama lutali izgubljeni na malom prostoru površine oko 7 puta 7 km.

Priviđenja iz prošlosti ili budućnosti, radiostezijskom metodom utvrđene anomalije, raznobojni bljeskovi, munje u boji, leteći svetlosni objekti, glasovi nepoznatog porekla, zvižduk, drevno horsko pevanje, poremećeno funkcioniranje foto i video tehnike, promene u vremenskom toku, utisak prisutnosti nekog nepoznatog, glavobolje, nagli porast telesne temperature, osećaj užasa... - ovo je delomičan popis svih "lepota" koje, prema svedočenju očevidaca, mogu očekivati ​​oni koji se nađu u ovom neobičnom "rezervatom NLO-ova".

S druge strane neki ufolozi tvrde da je ovo mesto veoma veoma bogato pozitivnom energijom, a primećen je samo pozitivan uticaj na ljudsko zdravlje. Bilo je slučajeva potpunog oporavka bolesnih ljudi bez ikakvog medicinskog tretmana. Zdravi ljudi osećaju opšti napredak u svim sferama: fizički, mentalni, duhovni, moralni, itd Takodje je neophodno spomenuti i "moralne posledice" M-zone: nedostaci nečijeg loseg karaktera, izgleda da nestanu ovde, dobre namere i visoka morlna osećanja oživljavaju. Čovekova duša postaje čistija, veća i mirnija. Možete gotovo da osetite kako postajete bolji čovek.

Takođe je primetan "kreativni efekat" M-zone : sposobnosti ljudi koji se tu nadju se povecavaju, a ponekad dobijaju nove talente i sposobnosti, koje pre nisu imali. Ektra-senzualni ljudi dolaze ovde da dopune svoje energetske resurse i da ojačaju svoju sposobnost da izlece bolesne ljude. 

Naucnici su pokušali dati racionalno objašnjenje fenomena Moljopke. Po njihovom mišljenju, magnetsko polje u ovom području utiče na kretanje reke Silve, koja okružuje tajanstveni trougao sa svih strana. Ali kako objasniti neidentifikovane leteće objekte koje ljudi i dalje opažaju na ovom mestu?

U Moljopki se među stanovnicima lako može naći vodič koji će svakome ko to poželi pokazati najznačajnija mesta: Poljanu užasa, anomaliju Piramide, Veštičje krugove, Astralnu poljanu, Telefonsku govornicu (gde telefonska veza postoji samo na površini od 4 kvadratna metra), Ranč mrtvih , Terasu negativnih emocija, Zmijsko brdo (najlepše mjesto s kojeg se pruža pogled na zonu anomalija) i mnogo toga drugog.