Patomski krater - ( Patomskiy Crater )

Patomski krater ili Patom krater ( ruski: Patomskii krater, takođe poznat kao Konus Kolpakova )  je neobična formacija stena koja se nalazi usamljena u regionu Irkutska u jugoistočnom Sibiru , 360 kilometara od okružnog centra Bodaibo . Lokalni lovci ga nazivaju Gezdom ognjenog orla.

Ovaj čudni krater smešten je na Patomskoj visoravni, nalazi se na gustoj i nepristupačnoj tajgi, na rubu brda visokog 1.350 metara, u središtu oblasti poznatoj po velikim zalihama zlata.

Iako ovaj krater podseća na vulkan, na njemu nema nikakvih tragova lave.U potpunosti Patomski krater se sastoji od odlomaka i komada zemlje, bez ikakvih vidljivih promena izazvanih hidrotermalnim ili nekim drugim procesima.Takodje, oblik ovog kratera odudara od poznate forme koja se dobija kada meteorit udari u Zemlju, a ideja o njegovom vulkanskom poreklu odbačena je u startu.U stvari, on podseća na pojedine kratere na Mesecu, jer se sastoji od pravilnog prstenastog ovala i uzvišenja u samom centru.

Pružajući se iznad beskrajne tajge, krater je jedinstvena pojava na Patomskoj visoravni.Ovakvih struktura nema nigde više u celom Sibiru To je velika humka napravljena od razbijenih krečnjačkih blokova, koja kao da raste iz guste tajge . Njegov prečnik u osnovi je oko 160 metara i visine od oko 40 metara , kruna konusa je u obliku prstena, i u svom centru ima manju humku visine od oko 12 metara. Zapremina kratera se procenjuje na oko 230,000-250,000 kubnih metara, sa težinom od oko milion tona.

Patomskii krater je otkriven 1949. godine. Otkrio ga je ruski geolog Vadim Kolpakov. Nastanak kratera je bio predmet intenzivnog naučnog interesovanja, sa hipotezama, uključujući meteorite , vulkansko i gasovito poreklo, ali do danas nijedan neoboriv dokaz nije dat. Procenjuje se da je starost kratera samo 300 do 350 godina.

Do nedavno, neki naučnici su verovali da krater predstavlja ostatak od ultra-gustog meteorita, koji je ostao duboko pod zemljom nakon udara. Druga hipoteza je da je krater ostatak fragmenta Tunguskog meteorita . Drugi naučnici predpostavljaju da je krater rezultat prodora dubokog džepa prirodnog gasa. Nekoliko naučnih ekspedicija je poslato u krater, ali priroda njegovog porekla ostaje misterija. Astronomi i geofizičari iz Irkutskog Državnog Tehničkogl Univerziteta , Geohemičari iz Instituta za proučavanje gosfere, RAN (Moskva), međutim, veruju da krater i dalje može imati meteorski poreklo.

2010. godine, Rudarski institute u Sankt-Peterburgu održao je naučnu konferenciju "Patom Crater 2010". Viktor Sergejevič Antipin , šef odeljenja u Sankt Peterburgu u Institutu za Geohemiju Ruske akademije nauka (IG SO RAN), izjavio je da "Pošto je ekspedicija iz 2006 sprovedena od strane Instituta za geohemiju (IGC),i RAN došla do zaključka da Patomski krater verovatno potiče od geoloških procesa. Važna činjenica je da nijedan ozbiljan argument ili dokaz o meteoritskom poreklu kratera nije pronađen. "

Na konferenciji, po prvi put, svi stručnjaci su odbacili meteorski hipotezu. "Sada ima samo istorijski interes", dodao je Antipin.

Misteriozni nestanci - ( Mysterious Disappearances )

Misteriozni nestanci ljudi nisu novina. Iz bilo kog razloga, neki ljudi samo naizgled nestanu bez traga i nikada više ne budu viđeni. Ipak, iako neobični kao takvi, postoji još čudnije tip nestanka ; ljudi koji nestaju naočigled drugih, pod okolnostima u kojima se čini nemoguće da su mogli i otići daleko, a kamoli da potpuno nestnu. To su slučajevi u kojima su ljudi jednog trenutka bili tu a nestali su nekoliko trenutaka kasnije, kao da su bukvalno izbledeli iz postojanja, ostavljajući nas zbunjene .

Hajde da pogledamo istoriju nekih od zanimljivijih spontanih nestajanja ljudi, za koje se po svim pokazateljima činilo da su samo jednostavno prestali da postoje.

Jedan od najranijih poznatih slučajeva ljudi koji spontano nestaju dogodio se 1760. U engleskom gradu Shepton Mallet, živeo je jedan stariji čoveka u svojim 70-im godinama pod imenom Oven Parfitt. Starac je bio bolestan i nepokretan, svoje staračke dane trošio je sedeći napolju do ulaza u njegovu kuću, gde je živeo sa svojom sestrom. Prema priči, jednog dana stari Oven je sedeo na svom uobičajenom mestu pored vrata, gde ga je njegova sestra držala na oku kao i obično. Tog dana je vreme bilo prilično hladno , ali nije bilo nikakvih indikacija da nešto nije u redu ili da je ovaj dan bio drugačiji od mnogih drugih dana. Oven je sedeo napolju. Kada je njegova sestra došla da ga obidje, otkrila je da je ostao samo kaput sa kojim je Oven bio ogrnut samo nekoliko trenutaka ranije. Pošto nije mogao da hoda samostalno, ona je u početku mislila da su ga možda komšije premestile umesto nje, kao što je nekada bio slučaj, ali starac nigde nije mogao da se pronađe i komšije su tvrdile da ga niko nije pomerao, iako su ga videli tamo da sedi ceo dan. U stvari, bilo je mnogo svedoka tog dana, ali niko uopšte nije video ništa neobično. Ovenova sestra je pretresla teren, ali Oven nigde nije mogao da se pronađe. Ostalo je zbunjujće da je mogao tako brzo da ode tako daleko, pred toliko ljudi, uprkos nemogućnošću da hoda. Potraga je pokrenuta i od strane vlasti, ali bez tragova Oven Parfita. Starac nikad nije pronadjen, što je dovelo do stvaranja narodne legende u to vreme, da je đavo došao po njega kao naplatu za pakt koji su napravili. Njegov nestanak ostaje misterija do danas.

Drugi podjednako misteriozan slučaj nastao je 1809. godine. U noći 25. novembra 1809., britanski diplomata po imenu Benjamin Bathurst je bio na putu ka Berlinu kako bi se vratio u London nakon važanog puta u Beču. Na putu, Bathurst se zaustavio u gradu Perlebergu kako bi dobili nove konje i da večeraju. Kada su konji bili spremni i kada je završio svoju večeru, Bathurst se izvinio i rekao svom pomoćniku da će izaći i čekati u kolima kako bi mogli da nastave svoje putovanje. Diplomata je onda otišao u kočiju a pomoćnik zatim nekoliko trenutaka nakon njega. Međutim kada je pomoćnik dosao do kočije i kada je otvorio vrata Baterst nije bio tamo. U stvari, on nije bio nigde u blizini kočija, i nije bilo ni naznaka gde je mogao da ode, iako je tamo bio samo nekoliko sekundi ranije. S obzirom na njegov značaj kao diplomate, odmah je započela masivna pretraga, zajedno sa psima. Pregledana je šuma, pretraga od kuće do kuće nije dala nikakve rezultate. Temeljno je pretražena obližnja reka Stepnitz, ali ništa nije moglo da se pronađe. Nakon još nekoliko pretresa, kaput za koji se mislilo da je pripadao Bathhurstu je pronađen u toaletu i neke čizme su pronađenie u okolnom rastinju, ali je ostalo nejasno da li su one zaista pripadale čoveku koji je nestao. U to vreme, region je opustošen ratom zbog divljanja Napoleona Bonaparte, a Bathurstova žena je mislila da su Francuzi kidnapovali njenog muža, ali sam Bonaparta je navodno negirao bilo kakvu umešanost u tako nešto, pa čak je i pomagao u naporima pretraživača. Na kraju, nikakav trag nije pronadjen i više nikada nije viđen; naizgled Bathurst je izbrisan iz postojanja.

Ponekad, ne samo da je osoba nestala, već se to odigralo neposredno pred očima svedoka, bukvalno je covek nestao pred njihovim očima. Samo nekoliko godina posle čudnog Bathurst slučaja, dogodio se još jedan više nego neobičan nestanak. 1815., u pruskom zatvoru u Veichselmundu, zatvorenik po imenu Diderici je služio kaznu od 10 godina zatvora zbog preuzimanje identiteta svog mrtvog poslodavca. On se obukao u njegovu odeću i stavio njegovu periku i tako pokušao da uzme veliku količinu novca, nakon što je njegov poslodavac umro od moždanog udara. Navodno, jedan dan Diderici je šetao kroz dvorište u lancima u koloni sa drugim zatvorenicima, kada je počelo nešto veoma čudno da se dešava. Prema svedočenju drugih zatvorenika, Diderici je počeo da bukvalno bledi, njegovo telo postepeno je postajalo transparentno i nematerijalno dok konačno nisu ostale samo prazne lisice i lanci na zemlji dok su zbunjeni zatvorenici i zatvorski stražari samo posmatrali. Istraga u slučaju obuhvatala je iskaze skoro 30 očevidaca računajuci osuđenike i stražare koji su prijavili istu stvar; da je Diderici postajao nevidljiv polako dok jednostavno više nije bio tamo. Zbunjeni slučajem, vlasti su celu aferu sklonili pod tepih, zatvarajući slučaja i proglašavajući ga "Božijim delom." Diderici nikad nije ponovo viđen.

Sličan neobičan nestanak navodno se dogodio 1873. godine u Limingtonu u Engleskoj. 

http://bwmistery.blogspot.rs/2015/03/dzejms-vorson.html

Poznat je i misteriozni nestanak Dejvida Langa o cemu smo već pisali:

http://bwmistery.blogspot.rs/2015/03/misterija-davida-langa.html

Jedan od najpoznatijih takvih slučajeva misterioznog iznenadnog nestanka se dogodilo 1890. godine u Francuskoj. Pronalazač Luj Le Prince, danas uglavnom poznat za njegov doprinos kinematografiji kao prva osoba koja je ikada snimila pokretne slike na filmu. 16. septembra 1890. godine, Le Prince se ukrcao na voz da bi se vratio u Pariz posle posete bratu u Dižonu. Le Prince je viđen tokom provere njegovog prtljaga i ulaska u svoju kabinu, koju nije napusto tokom ostatka putovanja. Kada je voz stigao Pariz,  Le Princ se nije iskrcao, a kondukter je poslat u njegovu kabinu da ga probudi, misleći da je samo zaspao u svojoj kabini. Kada je otvorena kabina, otkriveno je da su Le Prince i njegov prtljag nestali. Kompletana pretraga voza nije dovela do traga od čoveka ili njegovih stvari, i nije pronadjen nijedan očevidac koji je video da Le Prince napušta svoju kabinu. Pošto se voz nije zaustavljao od Dižona do Pariza, nije mogao da izadje negde izmedju, a prozori su bili zatvoreni i kabina zaključana iznutra. Osim toga, nije bilo ni traga od provale i nema izveštaja da je bilo nešto nepredvidjeno tokom putovanja. Le Prince je jednostavno nestao. Zanimljivo je da je njegov nestanak omogućilo Tomasu Edisonu da preuzme zasluge za izmišljanje filma, iako je Le Prince već bio u posedu planova za ovaj pronalazak mnogo pre nego što je patentiran u Americi. Ovo je zanimljiv slučaj misterioznog nestanaka koji je zapravo oblikovao istoriju kakvu poznajemo.

Naravno, priče o takvim zbunjujućim misterioznim nestancima su se nastavila i u novija vremena. U aprilu 1959. godine, čovek po imenu Brus Kembel je putovao automobilom sa ženom iz Masačusetsa u posetu njihovom sinu, koji je živeo daleko. U jednom trenutku na svom dugom putovanju, nakratko su se navodno zaustavili tokom noći u motelu u Jacksonville u Ilinoisu. Par, iscrpljen od vožnje po ceo dan, odmah se povukao na spavanje. Kada gospodja Kampbel probudila ujutro, primetila je da njen muž nije više u krevetu sa njom. U početku ona nije bila toliko zabrinuta, misleći da je samo ustao rano, ali je ubrzo postalo jasno da on nije bio ni u sobi. Još više čudnije, Bruceova odeća je još uvek bila tamo gde je ostavio prethodno veče i njegov kofer nije pomeran, što je značilo da je on otišao napolje u pidžami. Osim toga, sve njegove lične stvari, pa čak i njegov novčanik sa novcem su takođe bili na mestu gde ih je on ostavio. Čak i nakon istrage od strane vlasti Brus Kembel nikada nije pronađen.

Telepatija - ( Telepathy and Mental Communication )

Telepatija je kao ideja poznata među ljudima od kada postoje. Ona označava sposobnost razmene misli između dve osobe bez posredovanja poznatih medija. Postojala su razna istraživanja o telepatiji, ali do dan danas nije službeno priznata.

Telepatija nastaje od grčke reči 'tele' što znači daljina, udaljenost i 'pathe' što znači osećaj. Termin se uvodi tek krajem 19. veka kada se na Univerzitetu Kembridz osniva Društvo za psihička istraživanja koje se bavi istraživanjem psihičkih i paranormalnih fenomena.

Telepatija je česta tema u mnogim filmovima i knjigama, a najčešće je možemo sresti između jednojajčanih blizanaca i kod pasa, odnosno psi često jako dobro mogu pročitati osećanja i misli svojih vlasnika. Pseću telepatiju istraživali su na Univerzitetu Florida i smatraju kako je ona urođena pa je dokazano da je razvijenija dok domaćih pasa nego kod onih divljih. Ako imate psa verovatno i sami znate da on tačno zna kada ste ljuti, umorni, kada nešto ne štima kod vas. S blizancima je priča još čudnija jer se pokazalo da mogu osetiti šta se događa i ako su udaljeni kilometrima, odnosno i ako su na sasvim različitim kontinentima.

Svi slučajevi telepatije svode se na sporadične epizode čiji se značaj preuveličava preko svake mere. Normalno radi se o događajima koji su svima poznati i o kojima se naknadno ispredaju razne priče. Tako se kao jedan od slučajeva telepatije navodi onaj koji je „čuv. francuski naučnik“ Šarl Riše sam posmatrao 1903 god. To je slučaj gospođe R, koja je 28 maja 1903 god. u 10 1/2 časova uveče, u hipnotičkom stanju u koje je on stavio sa svoja dva prijatelja, — videla iz Pariza ubistvo kraljice Drage i kralja Aleksandra, koje se u istom tom trenutku odigralo u Beogradu.

Niko od prisutnih, kaže Riše, nije ni slutio o nekoj zaveri u Beogradu, niti je znao za ime kraljice Drage.

Englesko Društvo za ispitivanje psihičkih pojava uradilo je mnogo na prikupljanju i ispitivanju ovih čudnih fenomena (rad:Phaniasmus of the living). Ono je dokumentovano opisalo razne slučajeve telepatije, naročito slučajeve, gde se umirući na velike daljine javljaju svom najbližem srodniku ili prijatelju.

Svakako činjenica neposrednog upliva na daljinu (nazvana telepatska) pokazuju vlast naše duše nad prostranstvom te empirijski potvrđuju i misao Kanta, koji je rekao: „Mi nismo u prostranstvu, već obrnuto: prostranstvo je u nama."

Protivnici metapsihičkih pojava navode, da su se telepatske pojave „slučajno“ obistinile (teorija slučajnog poklapanja, theory of chance — coincidence).

Evo jednog tipičnog pseudonaučnog objašnjenja za pojave koje su potpuno subjektivne i van kontrole što sigurno nema veze sa naukom i sa objektivnom realnošću: "Međutim pobornici metapsihičkih pojava takvo gledište osporavaju time kako bi takvo tvrđenje imalo smisla, kad bi telepatija bila obična pojava. Ako bi npr. svaki svakog dana imao kakvu halucinaciju, to bi se moglo desiti da se neke i poklope sa odgovarajućim objektivnim faktima, bez priznanja neke naročite uzročne veze. U samoj stvari telepatske halucinacije kod zdravih ljudi su vrlo retke. Englezi dali su ovome i dokaza već početkom 20. veka. Oni izvršiše anketu, pa se pokaza da od 5705 ljudi samo su njih 21 imali u svom životu halucinaciju vida (i to 19 njih samo jednom u životu, a dvoje njih — dvaput). Računskim putem (putem teorije verovatnoće) dokazaše, da ako bi se dopustila slučajnost u svima obistinjenim slučajevima, onda bi cifra ovih halucinacija morala izneti na trilione."

Zanimljiv je jedan eksperiment na blizancima Richardom i Damienom, dečacima starim 10 godina. Bili su na različitim spratovima zgrade. Ispred Damiena su počeli razbijati tanjire i bušiti balone. Richard je bio spojen na poligraf i dokazalo se da podsvesno oseća reakcije svoga brata!

Ali, šta s nama ostalima, koji nismo ni blizanci ni psi, imamo li i mi telepatiju? Stručnjaci koji je godinama proučavaju kažu da imamo, odnosno da je svaki čovek sposoban za telepatiju. Jedini preduslov za to je otvoreni um, najbolje u nekom stanju polusna jer tada najlakše šalje i prima poruke. Takođe, za telepatiju je potrebno dvoje. Treba zamisliti kako smo s tom osobom kojoj želimo poslati poruku spojeni kao cevima ili žicama, a potom misao što jasnije zamišljati da putuje tim cevima do osobe kojoj je želimo isporučiti.

Za vreme Hladnog rata američka je vojska i CIA koristila špijune u operaciji zvanoj 'Stargate' kojom su špijunirali Ruse. Ne, u ovoj operaciji nisu koristili ni avione ni tunele pod zemljom već – telepatiju. Naime, tehnikom gledanja na daljinu uspeli su saznati štošta u Rusima, na primer njihove skrivene baze pa čak i lokaciju izgradnje najveće ruske podmornice koja je bila nekoliko kilometara u unutrašnjosti zemlje! U početku su se oslanjali na telepatsku vezu sa čovekom koji je bio u Rusiji, a kasnije samo na kartu.

I Ajnštajna je zanimala telepatija pa je tako prisustvovao telepatskom prenošenju misli između književnika Uptona Sinclaira i njegove supruge. Supruga je uspela nacrtati crteže koje joj je suprug slao mislima.



Za testiranje telepatije koriste se tzv. Zenerove karte. Sastoje se od 25 karata i na sebi imaju jedan od pet simbola – krug, krst, talasa, kvadrat i zvezdu. Jedna ih osoba drži i izvlači, a druga pokušava pogoditi izvučenu kartu. Statistički je svaki čovek u mogućnosti pogoditi 20 posto izvučenih karata, a da bi se radilo o potvrdi telepatije treba pogoditi više od toga i to ne samo jednom već konstantno.