Mnogo neobjašnjivih događaja odigralo se tokom istorije ljudske civilizacije. Uprkos današnjoj tehnologiji, mnoge misterije su i dalje ostale nerešene, a stručnjaci i nauka nemaju odgovore na mnoga pitanja. I kad se dođe do rešenja, naučnici neka od njih ostave za sebe. Istorija čovečanstva prepuna je nerešenih misterija od kojih su neke više nego zastrašujuće i izazivaju veliku pažnju kako običnog sveta, tako i naučnika.Ako volite misterije o duhovima, vanzemaljcima, drevnim civilizacijama, cudnim bicima, neobicnim pojavama, neobjasnjivim nestancima, neresinim istorijskim zagonetkama..., onda ste na pravom mestu. Vodimo Vas na putovanje kroz svet Najvecih svetskih misterija. Zagonetni slučajevi i drevne misterije su pred Vama. Probajte da rešite ono što drugi nisu mogli.Pridruzite nam se.
Podelite sa nama vasa misteriozna i paranormalna iskustva.

Do you believe ?

UKOLIKO smatrate da citav tekst ili deo teksta ne odgovara istini, napišite svoje mišljenje, ili drugi tekst na istu temu, pošaljite nam i mi cemo to veoma rado postaviti na ovu stranicu.

среда, 03. мај 2017.

Bangar, grad duhova - ( The ghost city of Bhangarh )



Bangar (engl. Bhangarh) je grad u Indiji koji je poznat po svojim istorijskim ruševinama. Nalazi se u Alvar okrugu u saveznoj državi Radžastan. Danas u njemu živi oko 1300 stanovnika. Ovaj grad je takođe i popularna turistička atrakcija.

Za napušteno utvrđenje Bangar smatra se da je najukletije mesto u Indiji, čak toliko da su arheološka istraživanja u Indiji zabranjena između zalaska i izlaska sunca, a meštani su se preselili svoje naselje izvan granica tvrđave. Reputacija Bangara potiče iz dve stare legende, od kojih je jedna vezana za čarobnjaka koji je navodno ukleo Bangar nakon što je tvrđava bacila senku na njegov dom.

Grad Bangar, koji se nalazi u opštini Rajgarh u državi Radžastan, prvi put je osnovana 1573. godine za vreme vladavine Bhagvant Dasa kao mesto boravka njegovog drugog sina. Tvrđava, koja je zapravo mali grad koji se sastoji od hramova, palata i više kapija, pokriva veliku površinu zemljišta u podnožju planine. Ali uprkos svojoj lepoti i živopisnom pejzažu, utvrđenje je postalo okruženo strašnim pričama i potpuno je napušteno od 1783. godine, meštani su preselili njihovo selo negde drugde.

Kad se prođe kroz glavnu kapiju grada tvrđave, koja se sada se naziva Bhoot Bangla ("House of Ghosts - Kuća duhova ") postoje brojni Hindu hramovi. Najspektakularniji od ovih objekata su Hanuman hram, Gopinath hram, Someshwar hram, Keshav Rai hram, Mangla Devi hram, Ganesh hram i Navin hram. Kraljevska palata koja se nalazi na samom kraju tvrđave i bila je zaštićena sa dva unutrašnja utvrđenja. Grad je odvojen od ravnice bedemima sa petoro vrata.

Prema legendi, grad Bangar je bio proklet od čarobnjaka po imenu Baba Balnath, koji je dao dozvolu za izgradnju grada, ali samo ukoliko visine zgrada ne bace senku na njegovu kuću. Balnath je upozorio graditelje da će, ako se to desi, on uništiti ceo grad. Kada je prinčev potomak podigao palatu toliko visoku da je bacila senku na Bangarovo prebivalište, kaže legenda da je čarobnjak prokleo ceo grad. Mnogi veruju da je i Balanath tamo sahranjen.

                   

Druga legenda govori o princezi Ratnavati koja je živela u gradu. Na njen 18 rođendan mnogi su hteli da se uda za njih. U gradu je živeo mađioničar Singhia koji je bio zaljubljen u princezu. Jednog dana je video princezinu sobaricu na tržnici i prodao joj ulje na koje je bacio crnu magiju. Time je želeo da princeza dođe njemu. To mu nije uspelo jer je princeza shvatila da je ulje začarano. Prema jednoj priči tada je Singhia bio ljut i prokleo grad. Sledeće godine došlo je do bitke između Bangara i Ajabgarha. U toj bici je princeza poginula.

Legenda kaže da u gradu postoje duhovi, pa zato turisti ne smeju dolaziti po noći u grad.

Dok ove legende izgledaju kao da su ništa više od maštovitih priča, vremenom su pojavljivale razne strašne priče,tako da su arheolozi u Indiji postavili znak na ulazu u Bangar tvrđavu koji zabranjuje ulazak u nju posle mraka. Meštani kažu da ko god je pokušao da ostane unutra posle zalaska sunca nikad više nije izašao. Ipak, to je upravo pravi razlog koji i dalje privlači hiljade turista svake godine, željni da dožive ukleti i prokleti grad Bangar.

                            Notice Board by Government of India at Bhangarh

Tabla sa natpisom da je zabranjen ulazak u tvrdjavu posle zalaska sunca.

понедељак, 17. април 2017.

Dorabela šifra - ( Dorabella Cipher )


Dorabela Šifra je šifrovano pismo kompozitora Edvarda Elgara poslato Dori Peni, 14. jula, 1897. Peni ga nikada nije dešifrovala i njegovo značenje ostaje nepoznato.
Šifra, koji se sastoji od 87 znakova koji se prostiru na 3 linije, izgleda da ga čine 24 simbola, svaki simbol se sastoji od 1, 2, ili 3 približno sličnih polukruga orijentisanih u jednom od 8 pravaca (orijentacija nekoliko karaktera je dvosmislena). Mala tačka se pojavljuje nakon petog karaktera na trećem redu.

Dora Peni (1874-1964) bila je ćerka sveštenika Alfreda Penija (1845-1935) u Volverhamptonu. Dorina majka je umrla je u februaru 1874. godine, šest dana nakon što je rodila Doru, nakon čega je njen otac radio dugi niz godina kao misionar u Melaneziji. 1895. Dorin otac se ponovo oženio, a Dorina je maćeha je bila prijateljica Caroline Alice Elgar . U julu 1897. Dorina porodica pozvala je Edvarda i Alisu Elgar da ostanu u Volverhamptonu nekoliko dana.
Edvard Elgar bio je četrdesetogodišnji profesor muzike koji tek treba da postane uspešan kompozitor. Dora Peni je bila skoro sedamnaest godina mlađa od njega. Edvard i Dora su zavoleli jedno drugo i ostali prijatelji do kraja života kompozitora: Elgar je napisao kompoziciju pod nazivom Variations on an Original Theme (Enigma) Dorabella 1899. Kao posvetu Dori Peni.

Po povratku u Great Malvern 14. jula 1897. Alisa je napisala pismo u kome se zahvallila Dorinoj porodici na gostoprimstvu. Edvard Elgar je ubacio u pismo poruku sa zagonetnim slovima: sa naznakom "Miss Penni ' na poleđini. Ova napomena ležala je u fioci četrdeset godina i postala opšte poznata kada je Dora Peni objavila sliku poruke u njenim memoarima Edward Elgar: Memories of a Variation, koju je objavio Methuen Publishing 1937. Nakon toga, originalna beleška je izgubljena. Dora je tvrdila da nikada nije bila u mogućnosti da pročitate pismo, koju je dobila kao šifrovanu poruku.

Predložena rešenja .

Eric Sams, muzikolog, dao je jedno od tumačenja 1970. Po njemu poruka je;

IT'S CHAOTIC, BUT A CLOAK OBSCURES MY NEW LETTERS, A, B [alpha, beta, ie Greek letters or alphabet] BELOW: I OWN THE DARK MAKES EE SIGH WHEN YOU ARE TOO LONG GONE.

Dužina ovog teksta je 109 slova (ignorišući u zagradi poruku na grčkom), dok je originalni tekst sadrži samo 87 ili 88 znakova. Sams tvrdi da višak slova podrazumeva fonetske skraćenice.

Javier Atance je predložio da rešenje nije tekst nego melodija i da 8 različitih polukružnih položaja, ako se posmatraju u smeru kazaljke na satu, odgovaraju notnoj skali , i da svaki polukrug ima 3 različita nivoa koji odgovaraju prirodnim, ravnim ili oštrim notama .

Decembra 2011. godine kanadski kriptograf entuzijasta Ričard Las Vegas tvrdio je da je pronašao odgovarajući jasan tekst, iako su neki detalji nejasni i tek treba da budu razrađeni. Njegovo rešenje bi glasilo;


whY AM I VERY SAD, BELLE. I SAG AS WE SEE ROSES DO. EE IS EVER FOND OF U, DORA. I kNOw I PeN ONE I LOVe. All Of My Affection.

Nedavni pokušaji na rešavanju Dorabella šifre.

Elgar društvo organizovalo je takmičenje Dorabella Cipher 2007. Godine povodom obeležavanja 150 godina od rođenja Edvarda Elgara. Veliki broj rešenja je primljen, ali nijedno nije bila zadovoljavajuće. Mada jedno ili dva rešenja jeste da sadrže neke impresivno ambiciozne i promišljene analize ove zagonetke.

петак, 14. април 2017.

Vafl kamen - ( The Mysterious Waffle Rock )



Šta je taj misteriozni blok od kamena? Da li postoji mogućnost da je to ostatak drevne tehnologije? Ili je to samo još jedan proizvod majke prirode? Teorije o ovoj fascinantnoj steni su brojni.

Džinovski kamen koji se nalazi na zapadnoj obali jezera Jennings Randolph, nastavlja da zbunjuju istraživače i posetioce. Zagonetna formacija "štampana" na jednoj strani stene je nešto što je izazvalo raspravu među istraživačima i posetiocima već godinama. Da li je to jednostavno geološka formacija, ili ostatak drevne tehnologije? Prema nekim istraživačima, taj veliki komad kamena mogao je nastati pre 300 miliona godina.
Oni koji su videli stenu su zbunjeni njenim dizajnom i sastavom. Splet geometrijskih šara je tako gladak da je teško čak i zamisliti da je to prirodni fenomen.

Nakratko zamislite na trenutak da to nije prirodna struktura, da li to znači da se njegovo poreklo može pripisati nekoj drevnoj civilizaciji koja je posedovala neku vrstu tehnologije nama nepoznatoj danas? I da je njen cilj nije samo estetski? Ufolozi koji su zainteresovani i upoznati sa stenom, veruju da prikazuje tragove uzrokovane intenzivnim zračenjem koje je ostalo od sletanja letelice u dalekoj prošlosti. Do danas, niko ne zna sigurno šta je svrha ove strukture, šta je to i ko je napravio, tako da svako može da formira i predlaže razne teorije i da pokuša da objasni šta je ovaj neverovatni komad kamena.

1930. malo selo koje se zvalo Šo, nalazilo se na području Zapadne Virdžinije, SAD. Ono više ne postoji, umesto sela tu se trenutno nalazi jezero, jezero Dženings da budemo precizni. Jezero nije postojalo tamo u prošlosti, to je veštačko jezero koje su izgradili inženjeri američke vojske kada su sagradili branu na reci Potomak koja je tekla kroz Šo, stvarajući jezero. U Šo-u, se nalazi drevni kamen poznat drevnim Indijancima koji su naseljavali područje. To je bio sveti kamen na njih. Prvo otkriće stene je objavljeno 1984. godine, kada je i nastao naziv "Vafl rok" zbog svog neobičnog geometrijskog obrazca. Ovaj neverovatni komad kamena u početku je bio zatrpan, ali je pomeren iz oblasti tokom izgradnje brane.

Nakon njegovog otkrića i predstavljanja javnosti, kamen je bio predmet brojnih teorija. Predložene su sve vrste objašnjenja, u rasponu od vanzemaljske tehnologije, ostatka iz drevne civilizacije koja je naseljavala Zemlju pre više miliona godina, otiska kože džinovskog reptile, indijansko rezbarenje stene i teorije da je prirodna geološka formacija. Prvu analiza stene je napravio pukovnik Martin V. Valsh Jr. koji je zaključio da Vaffle Rok nije ništa više od prirodne formacije. Prema rečima pukovnika Valsh Jr., kamen je nastao taloženjem peska tokom dugog perioda, koji se dogodio pre oko 300 miliona godina u vreme formiranja Apalači planine.
Tokom ovog dugog perioda taloženja peska na sloj skoljki i morskih organizama, nastao je kamen na kome je ostao čudan uzorak "štampan" na jednoj strani stene. Nakon toga, kvarc pomešan sa školjkama u pukotinama, proizveo je malter koji je otporan na atmosferske uticaje, vreme je imalo svoju poslednju reč, tako što je to izazvalo eroziju stene, ostavljajući karakterističan galete oblik. Njegova hipoteza, međutim, nije dovoljno ubedljiva drugim istraživačima koji veruju da postoji nešto više u ovom kamenu, nešto više misteriozno i neobjašnjivo.



Drugi istraživači su predložili ideju da magnetna polja doprinose formiranju ovih neobičnih obrazaca. Mnogi veruju da je obrazac zapravo rani oblik hijeroglifskog ili primitivnog pisanja i da je kamen rezultat neolitske umetnosti naroda Pre-Kolumbovskog perioda.

Ako odbacimo mogućnost da je Vafl Rok delo majke prirode na čudan način, koje nam teorije ostaju? Da li je to proizvod drevne civilizacije koja je naseljavala područje u prošlosti? Da li je to deo uređaja ili platformi koje su koristili vanzemaljski posetioci? Prema teoretičarima drevnih astronauta, postoji veoma velika verovatnoća da se dizajn Vafl stene može pripisati tragovima od iskrcavanja svemirskog broda.
Istina? Pa istina može biti bilo šta u ovom trenutku, sada imamo samo gomilu teorija i malo odgovora. Vaffle rok će biti dodat na listu misterioznih artefakata otkrivenih do sada. Dok ne saznamo za sigurno šta je ovaj neverovatno čudni kamen, recite nam šta mislite da je možda izazvalo ove neobične modele.

петак, 03. март 2017.

Bolest znojenja - ( The Sweating Sickness, a Tudor england disease )


Takozvana 'bolest znojenja' (the Sweating Disease), koja se javila u Engleskoj, u doba Tudor dinastije (kraj 15. i pocetak 16. veka).

Prva zanimljivost vezana za tu bolest je ta da se, iz nekog nikad objašnjenog razloga javila samo u Engleskoj, i da su od nje obolevali isključivo Englezi (kasnije su se javili alternativni oblici bolesti na kontinentu, ali baš ,ovakva, bolest postojala je samo u Engleskoj).

O čemu se radilo? Kao što se iz samog naziva bolesti vidi, radilo se o tome da bi obolela osoba dobila vrlo visoku groznicu popraćenu užasno jakim znojenjem, drhatavicom i osećajem hladnoće, koji se kasnije izmjenjivao s osećajem vrućine. Takvi simptomi trajali bi svega nekoliko sati, i nakon toga bi se osoba - u rieđim slučajevima - počela oporavljati, ili bi - u češćim slučajevima - umrla.

Odatle i citat poznatog engleskog istoričara toga doba, Edwarda Halla: 'Some merry at dinner, dead at supper' (dinner, kao glavni obrok dana, tada je bio oko 11 sati ujutro, a supper oko 4,5 popodne). Bolest se prvi put javila 22.08.1485., na dan bitke na Bosworth polju, u kojoj je HenryTudor, vojvoda of Richmonda pobedio kralja Richarda III i time ustoličio Tudor dinastiju.

Tajanstvena bolest koja je pokosila hiljade ljudi, među njima i starijeg brata Henrika VIII, princa Artura postala je poznata kao ,,bolest znojenja,, udarala je zapanjujućom brzinom. Oboleli su se žestoko znojili i umirali za svega 24 časa. Izveštaji iz tog vremena kažu da je bilo pet talasa pre nego što se epidemija okončala 1551. godine. Procenjuje se da je tada umrlo 20.000 ljudi - veliki procenat tadašnje populacije Engleske koja je iznosila oko tri miliona.

Na temelju pobede u bici na Bosworth polju uvreženo je mišljenje da su Henryjeve pristlice donele bolest najverovatnije sa francuskog tla, gdje je ovaj bio u izgonu 28 godina.

Najzanimljivija je epidemija koja se javila tokom vladavine Henryja VIII, 1528. godine. Naime, ta epidemija mogla je značajno promeniti tok engleske istorije.

Henry VIII je 1527. pokrenuo postupak poništenja braka protiv svoje prve supruge, Katherine od Aragona, zbog njene nemogućnosti rađanje muškog naslednika.

U međuvremenu mu je za oko zapela Anne Boleyn (s kojom se i venčao, negdje početkom 1533. godine). 1528. je bio u toku sudski proces u Engleskoj vezan uz pitanje (ne)važenja braka između Henryja i Katherine.

Dakle, 1528. je bila prilično gadna godina za Henryja . Imao je u planu da ozeni ženu koju voli (Anne Boleyn) i koja je bila dovoljno mlada i zdrava da mu rodi zakonitog muškog naslednika, no to nije bilo moguće dok se ne razreši prvi brak.

Da situacija bude još gora, Anne je obolela od bolesti znojenja u epidemiji 1528. i izbegla smrt za dlaku. Oboleo je i kardinal Wolsey, koji je bio u tom trenutku zadužen za rešavanje razvoda, a takođe i Annin otac, Thomas Boleyn, pripadnik u tom trenutku jake aristokratske frakcije, kojoj je, naravno, bilo u interesu podupreti Annin dolazak na presto.

Svo troje je ozdravilo. Ali da je bilo ko od njih troje umro (pogotovo Anne i Wolsey), to bi značajno promenilo tok engleske istorije. Do raskida s Rimom bi vjerojatno došlo ovako i onako, ali Henryjeva mlada tada možda ne bi bila kćer engleskog viteza, već mpr. francuska princeza, što bi dobilo sasvim druge diplomatske konotacije.

Da je Wolsey tada umro, Henry ga nikad ne bi mogao iskoristiti godinu dana kasnije kao pijuna u borbi protiv pape.

U svakom slučaju, stvari bi se znatno promenile... Sam Henry nije oboleo, ali je zato, kao pravi hipohondar (inače je bio sklon hipohondriji) bežao od jedne kraljevske rezidencije od druge, nastojeći da bude što dalje od mesta na kome se epidemija pojavila. Kad je njegova voljena Anne obolela, pobegao je od nje, i onda joj slao sentimentalna ljubavna pisma u kojima je izjavljivao 'da bi dao pola života za njeno ozdravljenje'.

Doduše, u Henryjevu korist, treba reći da joj je poslao svog linog lekara, dr. Nicholasa Buttsa.

Dakle, ono što nisu mogli promeniti ni papa, ni Sveti Rimski Car, ni kraljevi, ni kardinali, ni aristokratija, umalo je mogla učiniti jedna 'obična' bolest.

1998 godine su istraživači iz Gajeve bolnice u Londonu potvrdili da su suzili spisak 'sumnjivih faktora' na takozvane hanta viruse. Te viruse, koji su prvi put identifikovani tokom korejskog rata, prenose pacovi, a njihovi smrtonosni efekti upadljivo su slični onima kod bolesti znojenja.


четвртак, 02. март 2017.

Lanzu šraf - ( The Lanzhou Stone )



Stvarno neverovatan objekat nedavno je ugledao svetlost dana. 2002 godine, pronađen je nobičan kamen sa nazubljenom šrafom unutar njega. Pronašao ga je Mr Zilin Wang u Kini u blizini Planine Marzong u regionu blizu granice Gansuand Xijiang provincije.

Poznat je kao Lanzu šraf.

Misteriozni kamen je u obliku kruške, veličine oko 6 x 8 cm, izuzetno čvrst, težine 466 grama. Neobično je to što je vrsta kamena potpuno nepoznata, što sugeriše da je taj kamen verovatno meteorit. Naučnici procenjuju da je star oko 300 miliona godina. Ipak nije samo njegova neobicna i nepoznata struktura razlog velikog interesovanja mnogih geologa i kolekcionara širom sveta, već više zbog zapanjujućeg artefakta koji se nalazi u njemu.

26 juna 2001 godine, novine ‘Lanzhou Morning News’ izvestile su o ovom velikom otkricu.

,, Vise od 10 geologa i svetskih fizicara sa raznih instituta i laboratorija ( National Land Resources Bureau of Gansu Province, Colored Metal Survey Bureau of Gansu Province, the Institute of Geology and Minerals Research of China Academy, Lanzhou Branch, and the School of Resources and Environment of Lanzhou College) skupili su se da bi ispitali poreklo misterioznog kamena.

Posle diskusije o mogucnosti da je napravljen ljudskom rukom i mogucih razloga za njegovo poreklo, naucnici su jednoglasno proglasili kamen za jedan od najvrednijih kamena u Kini i svetu. Jednim od najvrednijih za kolekcionare, istrazivanje i arheoloska ispitivanja.,,

Tokom diskusije naučnici su postavili mnoge hipoteze o nastanku kamena, ali su sve odbačene kao nemoguće. Nazubljena metalna sipka je čvrsto zalivena u crnom kamenom materijalu. Ni kamen ni nazubljena cev koja je u njemu ne izgledaju kao da su napravljeni ljudskom rukom.

Jedna od hipoteza je da je ovaj kamen ostatak prastorijske civiizacije, jer se veruje da je civilizacija slična našoj postojala na zemlji pre nase. Prema istraživačima, pre 300 miliona godina se formirao prakontinent Pangea. Veruje se da je Lanzu šraf nastao negde u to vreme. Interesantno je da ovaj šraf umnogome podseća na šraf otkriven u Rusiji devedesetih godina. Ruski šraf, takođe urezan u kamen, pronađen je slučajno dok su istraživači analizirali pad meteorita u regionu Kaluga. Druga teorije ja da je kamen svemirskog porekla i da nosi informacije o vanzemaljskom životu.

Na kraju konferencije svi naucnici su se složili da je potrebno dodatno istraživanje da bi se odgonetnula misterija kao je taj kamen nastao..

Šta je stvarno ovaj nazubljeni kameni objekat ostaje da se nagađa u ovom trenutku. Jasno je da je u pitanju još jedan artefakt van mesta i prostora koji je otkriven u proteklih 20 godina. Sva slična otkrića upućuju na to da je naša istorija bila mnogo drugačija nego što se misli. Ako se dokaze da je u stvari meteorit, onda je neoborivi dokaz da nismo sami u svemiru.

четвртак, 10. новембар 2016.

Kamene tegle - (Plain of Jars)


Dok je istorija Evrope dobro proučena i dokumentovana, Indokina je ostala obavijena velom misterije. U gustim džunglama Laosa nalaze se mala sela i cela oblast je retko naseljena. U novije vreme pismenost i vođenje evidencije tek sada dobijaju na popularnosti. Kada su prvi istraživači naišli na hiljade ogromnih urezanih kamenih tegli, rasporedjenih na terenu od preko stotina milja, na pitanje ko je mogao da ih je napravi i zašto su napravljene nije lako odgovoriti.

Nalaze se u Laosu, u blizini istočne granice sa Vijetnamom. Kamene tegle se nalaze u malim grupama. Na najpoznatijem nalazištu, Ban Ang, tegle su postavljene na vrhu strmog brda. Tegle, često težine čak 7 tona, izgleda da su izradjene na drugom mestu, a zatim su prenešene na njihove sadašnje lokacije. One su različitih dimenzija, od 3 do 10 metara visine a neke obuhvataju više od jednog metra u prečniku. Sve su napravljeni od vrlo tvrdog kamena, uglavnom granita ali neke su isklesane iz peščara koji sadrže kvarc, feldspat i liskun.

Rezbarenje tegli, s obzirom da postoji hiljade njih, mora da je bio izuzetan podvig za takav retko naseljen region. Naučnici procenjuju starost ovih tegli na oko 2500 do 3000 godina. Neke su tako fino isklesane da se čini da su napravljene na velikom strugu. Drugi su umetnički isklesane u obliku prizme. Neke od pronađenih tegli su izrađene u obliku ljudskih figura.

Tegle su možda u jednom trenutku imale kružne poklopace. Pronađeni su neki kameni poklopci sa koncentričnim krugovima . Smatra se da je većina poklopaca uklonjena i iskorišćena u druge svrhe, ili su ih lokalni seljani možda prodali turistima. Isto se može reći i za sadržaj. Većina su sada prazne.

Ako pitate lokalno stanovništvo, plemena, kao što su Hmong i Iao, oni će vam reći da su tegle iz 6-og veka i da su služile da se čuva vino. Legenda kaže da su drevni ljudi nekada živeli pod vlašću okrutnog kralja po imenu Čao Angka, koji je zlostavljao svoje podanike. Stanovnici su se obratili za pomoć kralju sa severa, Khun Jevam-u, koji je došao i oslobodio ih. Kako bi proslavili ovu pobedu, Khun je naredio da se naprave kamene tegle u kojima će se držati vino za ogromnu proslavu.

Legenda izgleda malo verovatna, jer bi za izradu tolike količine kamenih tegli bio potreban dug vremenski period, godine, možda i decenije da se završe.. Takođe, postoje dokazi da su mnoge od tegli napravljene u različitim vremenskim periodima, čak vekovima odvojeni.

Francuski arheolog Anri Parmentier prvi je primetio tegle nakon što se raspitivao o nekom staklu i carnelian perlama kojima se trgovalo među lokalnim plemenima. Kuglice su očigledno ukradene iz tegli zajedno sa drugim artefakatima. Ovo je navelo Parmentiera da posumnja da su tegle ili urne, zapravo grobnice gde su tela stavljena sa ponudama. On je dokumentovao da je sadržaj tegli tipičan za sahranu, tako da sadrži nekoliko ručnih sekira, kao i lampu, i perle.

Dodatna istraživanja je uradio još jedan francuski arheolog, Madeline Colani, koja je pisala o teglama u svom delu "Megaliths Upper Laos" (1930). Kolani je rođena 1866. i bila je ćerka protestantskog biblijskog naučnika. Kada je imala 33 godina preselila se u Indokinu i predavala je prirodnu istoriju pre dobijanja doktorata u Hanoju 11 godina kasnije. Ona je najpoznatija po svom otkriću drevne kulture lovaca, koji su se zvali Hoabinhiani, koji su nastnjivali Vijetnam pre oko 18.000 godina. Kasnije, kada je postala svesna kamenih tegli, preselila se u Laos da sprovede svoje istraživanje.

Kolani snažno veruje da su tegle urne koje su služile za sahrane ljudi u bronzano doba. Ona je verovala da su tela prvobitno spaljena ili delimično kremirana, a zatim sahranjena. Dokazi o spaljenim kostima u okolnim pećinama činilo da podržavaju njenu teoriju. Ona je verovala da neke urne sadrže ostatke "poglavica". Ona je dokumentovala tri različita stila: kratke, plitko oblikovane urne, visoke i urne u obliku prizme.

Kolani je smatrala da je teško kamenje obrađeno pomoću bronzanih alata. Ona je pratila slične kamene posude duž starog karavanskog puta do obale Vijetnama, u blizini Da Nang-a. Na nekim mestima duž ove trase, pronađeni su posmrtni ostaci u kamenim teglama.

Ako su ove tegle postavljene duž drevne karavanske rute, izgleda verovatnije da su morali da sadrži žitarice, pirinač ili su služile za skladištenje tereta u vezi sa trgovinom.

Godine 1994., japanski arheolog Eiji Nitta je sproveo arheološka iskopavanja. Iskopavao je zemlju koja okružuje neke od najvećih tegli. Nitta nije pronašao nikakve dokaze o ugljenisanim ostacima ili bilo koje druge dokaze koji bi bili u vezi sa spaljenim ljudskim ostacima i nisu pronađeni ostaci u samim teglama. Ovo sugeriše da su možda tegle bile neka vrsta spomenika ili posuda u kojima su ostavljane ponuda za božanstva.

Moguće je da su tegle imale mnogo različitih namena kroz istoriju, prvobitno napravljene za skladištenje, ali kasnije su se mogle koristiti kao pogrebne urne. Možda će neki budući arheološki radovi otkriti "ko" i "zašto" je izradio ove kamene tegle - ali je to malo verovatno.Decenija rata na ovim prostorima, odlaganje neeksplodiranih bombi američkih pilota koji su se vraćali u baze u Vijetnamu su napravili ovo područje jednim od najopasnijih mesta na Zemlji. Ceo region zasut je sa 262 miliona kasetnih bombi. Procenjuje se da 80 miliona nije eksplodiralo Svake godine stotine ljudi pogine ili izgube nogu, ruku ili oči od tih skrivenih bombi. To je mač sa dve oštrice, jer ne samo da sprečava arheologe da istražuju netaknute tegle, već isto tako sprečava da ovi predmeti budu opljackani od strane lovaca na blago.

Postoji više od 60 lokacija na kojima su pronađene kamene tegle koje se nalaze na rtovima i planinskim grebenima. Međutim, samo tri lokacije su otvorene za posetioce; Thong Hai Hin, Hai Hin Phu Salato i Hai Hin Laat Khai. U cilju bezbednosti i zaštite posetilaca postavljene su oznake na stazama kako bi se moglo doći do jednog broja kamenih tegli.

среда, 09. новембар 2016.

Mona Liza - ( Secrets of the Mona Lisa )


Nijedno umetničko delo u istoriji ne može da se meri sa „Mona Lizom“ po broju najrazličitijih teorija u vezi s njenim nastankom i značenjem. Priča o ženi sa zagonetnim osmehom, koju je Leonardo da Vinči naslikao u 16. veku, svakog dana dobija novi neverovatni nastavak.

Mona Liza ili Đokonda (ital. Monna Lisa, La Gioconda, franc. La Joconde) je čuveno remek-delo renesansnog slikara Leonarda da Vinčija. Izrađena je uljanom tehnikom na drvenoj ploči od topole. Predstavlja portret mlade firentinske dame, Lize del Đokondo.

Danas je portret Mona Lize izložen u Muzeju Luvr, u Parizu.

Leonardo je pre smrti prodao ovu sliku kralju Fransoi I, koji ju je izložio u dvorcu Amboaz. Kasnije je slika preseljena u dvorac Fontenblo, a najzad u Versaj, u zbirku Luja XIV.
Posle Francuske revolucije slika je premeštena u Luvr. Napoleon Bonaparta ju je izložio u svojoj spavaćoj sobi, ali posle njegovog poraza, slika je vraćena u Luvr.

Vinćenco Peruđa je 21. avgusta 1911. ukrao ovu sliku iz Luvra i izneo je sakrivenu ispod mantila. Namera mu je bila da Mona Lizu vrati „kući“, u Italiju. Skrivao ju je u zidu svoje sobe. Ova krađa je izazvala veliki skandal u Parizu, a francuska vlada je otpustila direktora muzeja. Na mestu gde je izlagana Mona Liza, muzej je izlagao dela inspirisana Leonardovim remek-delom.

Peruđa je 1913. pokušao da proda Mona Lizu u Firenci. U pratećem pismu je naveo da namerava da vrati ovu sliku u Italiju, a da za svoje troškove očekuje 500.000 lira naknade. Kada je policija zaplenila ovu sliku, deo javnosti je zahtevao da ona ostane u Italiji, dok je vlada bila za povraćaj slike muzeju Luvr. Posle izlaganja u Rimu, Milanu i Firenci, Mona Liza je uz veliku pompu vraćena u Francusku. Peruđa je dobio blagu kaznu od sedam meseci zatvora, poznata slika je ovom aferom postala još poznatija.

Nakon izbijanja Drugog svetskog rata, kustosi Luvra su sakrili Mona Lizu 1940. bojeći se da bi je nemački nacisti mogli prisvojiti za muzej koji je Herman Gering planirao da otvore u Lincu. Slika je ponovo javno izložena tek oktobra 1947.

Dva puta su vandali napali ovo umetničko delo 1956. Prvi put je kiselina teško oštetila donji deo slike. Drugom prilikom napadač je kamenom razbio zaštitno staklo i oštetio mali fragment Mona Lize. Od tog doba slika je zaštićena iza specijalnog blindiranog stakla.

Mona Liza je izlagana u SAD 1963. u Vašingtonu i Njujorku. To je bio rezultat zalaganja Žakline Kenedi, supruge predsednika SAD, poreklom Francuskinje, kod francuske vlade. Ovaj portret je tada videlo oko 1,6 miliona ljudi.
Deset godina kasnije, slika je izlagana u Tokiju i u Moskvi.
U Švajcarskoj je 2012. predstavljena slika za koju se tvrdi da je prvobitna verzija Mona Lize.

Još od Đorđa Vazarija, savremenika i autora biografija umetnika iz 16. veka, tvrdi se da je ovo portret Lize del Đokondo. Sam portret nije ni datiran ni potpisan. Vazari tvrdi da je Leonardo u godinama 1500-1506, po svom povratku u Firencu, naslikao portret Lize del Đokondo, treće supruge firentinskog trgovca svilom, Frančeska del Đokonda. Takođe, tvrdi da Leonardo ovaj portret nije završio ni posle 4 godine rada, te je i danas nedovršena. Samim tim, Leonardo nije dao ovu sliku naručiocu, Frančesku del Đokondu, već ju je zadržao.
Vazari pominje ime Mona Liza (Mona - skraćeno od Madona, u značenju „žena“).


Vremenom su se pojavile nove teorije koje su tvrdile da je u liku Mona Lize predstavljena neka druga žena tog doba (Izabela od Aragona i Napulja, Ćećilija Galerani...), bezimena idealizovana žena, Leonardova majka, pa možda i sam lik Leonarda.

Dileme o identitetu Mona Lize su okončane 14. januara 2008, kada je tim istraživača sa Univerziteta u Hajdelbergu objavio otkriće datiranih beleški na marginama knjige iz oktobra 1503. koje potvrđuju prvobitnu pretpostavku, da je Liza de Đokondo bila Leonardov model.

Dimenzije slike su 76,8 × 53 cm, i na osnovu toga se ubraja u slike malih dimenzija. Nastala je u periodu od 1503. do leta 1505.

Leonardo je upotrebio piramidalni raspored elemenata koji slici daje osećaj spokojstva. Njene grudi, vrat, lice i ruke su obasjane svetlošću istog intenziteta. Mona Liza sedi uspravljena sa položenim rukama i otuda je rezervisana prema posmatraču. Njen pogled ostavlja iluziju neme komunikacije. Opšti utisak je da je prikazana misteriozna idealizovana žena, bliska i daleka u isto vreme.

Kao i u mnogim svojim drugim delima, Leonardo je i na ovom portretu primenio tehniku sfumata, kako u pozadini, tako i u detaljima lica. Na taj način oblici postaju zamagljeni. Leonardo je Mona Lizu slikao iz dve različite perspektive, jedne za pozadinu, a druge za figuru. Ovo ne postaje odmah očigledno za posmatrača i predstavlja efekat iznenađenja.

Mona Liza je jedan od prvih portreta koji lik prikazuje u imaginarnom pejzažu. Model se verovatno nalazi na terasi. U maglovitom pejzažu se vidi krivudavi put, most i planine.

Leonardo je za slikanje ruku i lica koristio boje različitog hemijskog sastava. Boja ruku se vremenom bolje održala, dok su boje lica izgubile kolorit, a njihove nijanse postale gotovo sasvim valerske.

Na prvi pogled, Mona Liza nema obrve. Smatralo se da bi to mogao biti deo ideala lepote renesansne žene. Analize samog platna otkrile su da su obrve slikane, ali su vremenom izbledele.

U očima Mona Lize su takođe uočeni sakriveni simboli.