Mnogo neobjašnjivih događaja odigralo se tokom istorije ljudske civilizacije. Uprkos današnjoj tehnologiji, mnoge misterije su i dalje ostale nerešene, a stručnjaci i nauka nemaju odgovore na mnoga pitanja. I kad se dođe do rešenja, naučnici neka od njih ostave za sebe. Istorija čovečanstva prepuna je nerešenih misterija od kojih su neke više nego zastrašujuće i izazivaju veliku pažnju kako običnog sveta, tako i naučnika.Ako volite misterije o duhovima, vanzemaljcima, drevnim civilizacijama, cudnim bicima, neobicnim pojavama, neobjasnjivim nestancima, neresinim istorijskim zagonetkama..., onda ste na pravom mestu. Vodimo Vas na putovanje kroz svet Najvecih svetskih misterija. Zagonetni slučajevi i drevne misterije su pred Vama. Probajte da rešite ono što drugi nisu mogli.Pridruzite nam se.
Podelite sa nama vasa misteriozna i paranormalna iskustva.

Do you believe ?

UKOLIKO smatrate da citav tekst ili deo teksta ne odgovara istini, napišite svoje mišljenje, ili drugi tekst na istu temu, pošaljite nam i mi cemo to veoma rado postaviti na ovu stranicu.

среда, 27. новембар 2019.

Šušani - ( Monsieur Chouchani )



Monsieur Chouchani ( francuski izgovor: [ mәsjø ʃuʃani] ; hebrejski : מר שושני ; 9. januara 1895. - 26. januara 1968.) ili „ Šušani “, nadimak je inače anonimnog i zagonetnog jevrejskog učitelja koji je podučavao mali broj uglednih studenata iz Evrope posle drugog svetskog rata i drugih mesta, uključujući Emanuela Levinasa francuskog filozofa i Eli Vizela, dobitnika Nobelove nagrade za mir 1986 .

O "Šušaniju" se ne zna mnogo, uključujući njegovo pravo ime, tajnu koju je on revnosno čuvao. Njegovo poreklo je potpuno nepoznato, a njegov nadgrobni spomenik (koji se nalazi u La Pazu , Canelones , Urugvaj , gde je i umro u januaru 1968.) glasi: "Blažena uspomena na visprenog rabina Šušanija. Njegovo rođenje i život su zapečaćeni u misteriji. Tekst je naručio Eli Vizel, koji je i platio za ovaj nadgrobni spomenik. Naziv "Šušani", što znači "osoba iz Šušan-a ", najverovatnije je alegorijska referenca, ili eventualno igra reči. Eli Vizel pretpostavlja da je Šušanijevo pravo ime bilo Mordechai Rosenbaum, dok profesor sa hebrejskog univerziteta Šalom Rosenberg tvrdi da je Šušanijevo stvarno ime bilo Hilel Perlman.  Članak koji je objavio Yael Levine 2015. godine, a zasnovan je na genealoškim istraživanjima, sadržavao je dokumentaciju koja potvrđuje da je Šušani bio niko drugi do Perlman, rodom iz Brest-Litovska (Brisk). 

Iako ne postoji poznato delo samog Šušanija, postoji snažna intelektualna zaostavština koja se vidi u uticaju na njegove učenike. Po svemu sudeći, Šušani je imao izgled vagabunda i još se smatra da je posedovao ogromno ljudsko znanje iz raznih područja, uključujući nauku , matematiku , filozofiju i posebno Talmud . Većina biografskih detalja Šušanijevog života poznata je iz radova i intervjua njegovih različitih učenika, kao i anegdota ljudi koje je sreo tokom svog života.  Šušani se pojavio u Parizu posle Drugog svetskog rata , gde je predavao između 1947 i 1952. Izvesno vreme je nestao nakon toga, očigledno neko vreme proveo u novoformiranoj državi Izrael , vratio se u Pariz nakratko, i zatim otišao u Južnu Ameriku gde je živeo do svoje smrti. 

Francuski novinar po imenu Salomon Malka napisao je knjigu o njemu 1994. godine pod nazivom „Monsieur Chouchani: L'enigme d'un maitre du KSKSe siecle“ ( Mister Shushani: Enigma majstora 20. veka ). 

Prvi susret Emanuela Levinasa sa Šušanijem i njihov naknadni odnos tekao je otprilike ovako:

Godine 1945. Levinasov najbliži prijatelj, dr. Henri Nerson, jevrejski akušer, ispričao mu je priču o izvanrednom i prilično bizarnom čoveku koga je upoznao tokom godina rata u oblasti Viši. Čovek je bio toliko neobičan da čak ni njegovo pravo ime nije bilo poznato. Nekada se zvao Šušani, ali ovo je više nadimak nego njegovo istinsko ime. Njegov spoljašnji izgled bio je prilično neprijatan; neki kažu čak i odvratan. Međutim, prema Nersonu, njegovo znanje je bilo fenomenalno. Nerson, koji je bio poznat po trezvenom načinu procenjivanja ljudi i situacija, očito je bio u uzbuđenju, kao da je postao sledbenik neke sekte. Snažno je preporučio Levinasu da upozna Šušanija, ali je dve godine Levinas to odbijao. Na kraju krajeva (...) Levinas je bio prilično sumnjičav šta bi ga ovaj čovek koji izgleda toliko čudno "mogao" naučiti. Konačno 1947. Levinas je pristao da se upozna sa Šušanijem. O samom sastanku znamo vrlo malo. Ali postoji anegdota. Anegdota sugerše da su pričali čitavu noć, a ujutro je Levinas rekao Nersonu kad je trebalo da ode: "Ne mogu da kažem šta on zna; sve što mogu reći je da sve što znam, on zna". Nebitno koliko je tačana ova anegdota, jedna činjenica ostaje neosporna. Otada se Levinas zainteresovao za proučavanje Talmuda do tačke u kojoj je većinu svog slobodnog vremena posvetio proučavanju.

Sledećih pet godina Levinas je dugo učio kod Šušanija. Sam, sa Nersonom i u nedeljnoj studijskoj grupi koja bi proučavala Talmud, a koja je pored njih uključivala i malu grupu prijatelja. Chouchani je 1952. napustio Francusku u Izrael, a vratio se 1956. Gde je boravio  otprilike šest meseci pre nego što je napustio Evropu i definitivno otputovao za Južnu Ameriku gde je ostao sve do svoje smrti 1968. 

Uticaj Šoušanija na Levinasa najjače se oseća u Levinasovoj poznatoj seriji Talmudic Readings. Levinas nije priznao njegov uticaj sve do pred kraj života. Levinasa je snažno impresionirao Šoušanijevo totalno ovladavanje tekstovima, komentarima i meta-komentarima, kao i Šoušanijeva sposobnost da "proširi" opseg Talmuda, koristeći kreativnu, dijalektičku metodologiju. Jedna od karakteristika "Šoušanijevog stila" u Levinasovom delu je metoda kojom se interpretacija teksta razume ne samo rečima određenog citata, već celokupnim kontekstom tog citata. Levinasove hermeneutičke izložbe o Talmudu, koje on pripisuje svom „gospodaru“, uspevaju da budu istovremeno tradicionalne i radikalne po osećaju. Kao rezultat studija sa Šoušanijem, Levinas je drevni tekst Talmuda i njegovih višestrukih slojeva naknadnih komentara video ne samo kao mesto na kojem je „sve što se ikada može zamisliti već je zamišljeno“, već i kao okvir za njegovo pomirenje etike , fenomenologije i postmodernosti .

Eli Vizel opisao je svoj prvi susret 1947. godine sa Šušanijem u „Legende o našem vremenu“ (Poglavlje 10). Vizel piše da je Šušani bio "prljav", "dlakav" i "ružan;" "vagabund" koji ga je doveo u Pariz 1947, a zatim mu postao mentor. Vizel je o njemu ponovo pisao u svojim memoarima "Sve reke vode ka moru" (str. 121–130). Vizel je veoma poštovao Šušanija i predstavljao ga je kao jednog od njegovih najuticajnijih učitelja.

понедељак, 06. мај 2019.

Kahuenga Blago - ( The Cursed Treasure of Cahuenga Pass )





Presecajući prašnjavi istočni deo planine Santa Monica u okrugu Hollivood Hills, tamo ispred ogromnog grada Los Angeles u Kaliforniji, nalazi se planinski prolaz zvan Cahuenga Pass, koji se ponekad naziva i El Portozuelo (Mali ulaz). ), koji povezuje Los Angeles Basen sa dolinom San Fernando. Najniži prolaz kroz planine Santa Monica, prevoj Kahuenga ima prilično živopisnu istoriju, mesto nekoliko bitaka u 1800-ima između doseljenika i snaga meksičkog guvernera, i to je takođe lokacija jednog od najtajanstvenijeg i legendarnog izgubljenog blaga kalifornijske istorije, koja navodno leži upravo tamo pored glavne metropole Los Anđelesa.

Godina 1864. bila je burna za ovu oblast, a borbe su se odvijale južno od granice i mnogo je bilo nemira između kalifornijskih doseljenika i guvernera koje su postavili Meksikanci. Usred ove nestabilne klime i uznemirujućih napetosti, Francuska je postavila nadvojvodu Maksimilijana iz Austrije i njegovu ženu, Carlotu, kao imperatora i caricu Meksika, koji uopšte nisu bili u dobrim odnosima sa Benitom Juarezom, koji je u to vreme bio predsednik Meksika.

 Kako bi uspeo u svojim planovima da nasilno ospori vladavinu monarhije i održi demokratiju, poslao je četiri agenta na putu za San Francisko da kupe oružje kako bi pomogli njegovom cilju. Svi zajedno nosili su prema procenama, oko 200.000 dolara zlata, srebra i dragog kamenja, i putovali su duž onoga što je poznato kao prolaz Kahuenga prema njihovoj destinaciji.

Priča se da je u nekom trenutku tokom njihovog putovanja jedan od agenata misteriozno umro, izazivajući sumnju da su ga ubili francuski špijuni. Kada je grupa konačno stigla u San Francisko, primetili su da su se Francuzi snažno infiltrirali, do te mere da je bilo nemoguće izvršiti trgovinu. Iscrpljeni agenti su, navodno, odlučili da se spuste niz brda San Matea, deleći blago na šest delova i sve zakopavaju na različite lokacijame radi čuvanja dok se francuska prijetnja ne bude procenila i rešila. Zadovoljni činjenicom da je blago na sigurnom, agenti su otišli da smisle neki plan, ali nisu znali da nisu bili sami u tim lošim krajevima.

Meksički agenti nisu znali da ih je izdaleka posmatrao pastir po imenu Diego Moreno, koji je ukrao svo blago pre nego što su se agenti vratili da otkopaju dragocenosti kako bi ih vratili u Meksiko.

 Smrt koja prati priču o blagu, počela je kada su se tri agenta vratila da iskopaju ono sto su sakrili. Već veoma sumnjičavi ljudi okrivljuju jedni druge za krađu blaga za sebe, jer su oni samo znali gde su ga sakrili. Stvari su se zagrejale i potegnuto je oružje, ispaljeni su pucnji, a samo jedan od agenata ostao živ kada se dim pištolja razišao.

U međuvremenu, Moreno se usput zaustavio u krčmi duž Kahuenga prolaza pored Los Angelesa. Navodno je u to vreme pre ulaska u LA zaspao mračnim i snažnim snom, u kojem je upozoren da bi odnošenje blaga u grad značilo sigurnu smrt. Ova snažna slutnja je očigledno bila dovoljno zastrašujuća da je Moreno odlučio sakriti blago pod peskom I  kamenjem i nastavio dalje u Los Angeles, planirajući da se kasnije vrati. Nedugo nakon toga, Moreno je žestoko oboleo od misteriozne bolesti i negovao ga je prijatelj u Los Anđelesu po imenu Isus Martinez. Moreno ubrzo nakon toga podlegao teškoj bolesti, ali ne pre nego što je Martinezu poverio lokaciju blaga.

Zainteresovana, Martinez i njegov posinak, Jose Gumisindo Correa, odlučili su da odu tražiti blago, nisu bili sigurni da li je to čak i stvarno ili samo obmanljiva lutanja Morenovog bolesnog, grozničavog uma. Priča se da su locirali drvo, ali da su, dok su počeli da kopaju u zemlju, Martineza pogodio srčani udar i tamo je umro na licu mesta. To je bilo dovoljno da prestravi mladog Correu, uveravajući ga da je možda blago prokleto, a da neda da ga nađu. Ostavio ga je tamo gde je ležao i vratio se u Los Anđeles, ne govoreći nikome o blagu ili njegovoj tajnoj lokaciji.

Godine 1885. nešto od blaga je očigledno pronađeno slučajno kada je baskijski pastir naišao na jednu od šest vreća koža koje sadrže dragulje i kovanice. On je navodno bio zadovoljan ovim sretnim otkrićem da nije kopao dalje da bi pronašao ostalih pet vrećica, ali se ispostavilo da on zapravo nije bio srećan ni na koji način. Dok se vraćao u Španiju sa svojim bogatstvom, uložio je velike napore da ga sve zašije u svoju odeću kako bi sprečio da ga neko ukrade, ali nažalost, to mu nije pomoglo kada je pao preko palube dok su prilazili obali, i on je brzo potonuo i utopio se, odnoseći blago sa sobom.

Prokletstvo će se nastaviti 1895. godine, kada je sada potpuno odrastao Correa odlučilo da se više ne plaši prokletstvai i pošao da traži ostatak blaga, ali pre nego što je uspeo, umro je u pucnjavi sa svojim zetom. noć pre nego što je bio spreman da krene na svoje putovanje, odnoseći sa sobom tajnu lokacije blaga u svoj grob. U međuvremenu, poslednji meksički agent koji je prvobitno zakopao blago pre nego što je ukradeno ubijen je u borbi u baru u Tombstoneu, Arizona. Za to vreme je već bila rasprostranjena vest da je bilo zakopano blago na prelazu Kahuenga, i iako niko nije znao gde se nalazi osim mrtvog Corree, bilo je dosta lovaca na blago koji su bili spremni da pokušaju da ga traže uprkos glasinama da je prokleto.

Najpoznatija potraga za izgubljenim blagom Cahuenga Passa pokrenuta je 1939. godine, kada se ekspert za rudarstvo Henri Dzons udružio sa Valterom Combesom, mehaničarom iz Bakersfilda, i njegovim ujakom Enisom Combesom, kako bi konačno pronašao misteriozno blago. Naoružani sofisticiranom opremom za detekciju metala, tim je tvrdio da je pronašao da leži oko 15 stopa pod zemljom, a jedini problem je što je bio direktno ispod parkinga u blizini Hollivood Bovla. Na kraju su dobili dozvolu da kopaju u zamenu za procenat od pronađenog, ali kako su se približavali cilju, Combes se povukao iz straha od navodne kletve, odnoseći sa sobom detektor metala I opremu.

Džons je nastavio dalje sa nekim drugim partnerima, a potraga je kulminirala time što su u međuvremenu došle filmske ekipe i stotine znatiželjnih posmatrača i novinara. Iskopali su do predviđenih 15 stopa i ništa nisu našli, ali su bili ubeđeni da je nešto definitivno tamo, pa su nastavili da kopaju, kopaju i kopaju. To je trajalo punih 24 dana, sve dok neprohodan kamen nije blokirao njihov napredak i prisilio ih da priznaju poraz. Neugodnost i razočarenje u svemu tome poslalo je Džonsa u samoubilačku depresiju i ubio se nedugo nakon toga, još jedna žrtva "prokletstva". Bilo je i drugih pokušaja da se pronađe sve do modernijih vremena, i nijedan od njih nije dao nikakve rezultate, nije pronađen ni jedan jedini novčić, 

šta je dovelo do toga da blago Čahuenga prolaza poprimi gotovo mitski kvalitet. Da li je stvarno prokleto? Da li je uopšte postojalo? Kakav god da je odgovor, Kahuenga Blago se pretvorio u jedno od najtajanstvenijih izgubljenih blaga u kalifornijskoj istoriji, a možda je i dalje tamo i čeka da bude pronađeno.


Koglanov kovčeg - ( The Curious Case of Charles Coghlan's Coffin)


Charles Francis Coghlan, rođen je 1841. godine.  Odrastao i obrazovan je u Parizu, Francuskoj i Londonu, u Engleskoj ... i uprkos nadi roditelja da će postati advokat, imao je interes i prirodni talent za pisanje i glumu. Njegov prvi nastup na pozornici u manjoj ulozi bio je 1960. godine; do 1862, igrao je glavne uloge.

Tokom narednih 37 godina, Charles Coghlan je postao poznat po svom glumačkom talentu na turnejama širom Evrope i Severne Amerike. Na kraju je kupio farmu na ostrvu Princ Edvard u Kanadi, a penzionisao se dva puta. Poslednji put nagovorili su ga da se vrati za samo još jedan set predstava. Tokom druge takve turneje 1899. godine, kada je Coghlan glumio u različitim pozorištima u SAD-u, postalo je očigledno da je njegova karijera konačno došla do kraja. Glumac se razboleo negde posle oktobarskog nastupa u Hjustonu, u Teksasu; i kada je grupa prešla na sledeće mesto u Galvestonu, Coghlanovo zdravlje se izrazito pogoršalo ... umro je 27. novembra.

Dobio je lep metalni kovčeg i privremeno pokopan na lokalnom groblju kako bi sačekao svoju konačnu sudbinu, zbog nesuglasica u porodici. Neki od članova njegove porodice su hteli da ga pošalju nazad na ostrvo Princa Edvarda da bi ga sahranili blizu njegove farme; a neki članovi njegove porodice su tražili da bude kremiran i sahranjen u Francuskoj ili Londonu. Zato što je Coghlan bio u suštini poznat, svađa oko toga ko je imao prava na njegove ostatke trajala je gotovo godinu dana, dok majka priroda nije odlučila da umeša svoje prste, 8. septembra 1900. godine, kada je Galveston skoro uništen uraganom.

Uragan kategorije 4 sa brzinom vetra od preko 135 milja na sat, uništio je grad. Uragan je bio odgovoran za između 6.000 i 12.000 smrtnih slučajeva; i to je u velikoj meri uništilo groblje, odnevši mnoge kovčege u more ... uključujući i kovčeg Charlesa Coghlana. Počela je očajnička potraga za Coghlanovim kovčegom, dok su prijatelji i porodica pružali svoje resurse kako bi pronašli tragove.

Najspektakularnija vest o lokaciji nestalog kovčega je objavljena od strane karikaturiste Roberta Riplija 1927. godine u njegovom čuvenom Riplijevom verovali ili ne stripu. Ripli je tvrdio da je  kovčeg skitnica Čarlsa Coghlana ponovo došao, i to na iznenađujuće mesto: godinama posle uragana, metalni kovčeg Čarlsa Coghlana - očigledno dovoljno hermetičan da pluta - bio je nasukan na obali ostrva Princ Edvard, nedaleko od njegove kuće. Kovčeg je putovao okeanskim strujama oko južnog kraja Južne Amerike i na severnoj obali dva kontinenta da bi došao do glumačevog doma ... Verovali ili ne.
Da ... da je samo prava priča bila tako jednostavna . Ali ne.

Robert Ripli je postao poznat ne samo zbog zadivljujuće prirode kratkih priča o kojima je pisao i crtao strip, već i zbog njegove tvrdnje da je svaka od njih bila istinita ... činjenica je da je Ripli uvek podupirao izjavu time da je svako ko je mogao osporiti jednu od njegovih neverovatnih činjenica mogao da mu piše i on će im pokazati da je svaka priča istinita. Ali "istina" je relativna reč;

Često, Riplijevi dokazi bili su da je jednostavno pokazao, da je neko drugi ispričao priču kao istinitu. Ako je ta osoba pogrešila ili lagala, teško da je Riplei kriv, zar ne?
Nemojte me pogrešno shvatiti - ja ću, i uvek ću biti, veliki obožavalac Roberta Riplija i njegovih originalnih stripova i knjiga; ali u slučaju Coghlanovog kovčega, mora se primetiti da je Ripli uzeo tuđu  priču koju je objavio. Njegovi navodni izvori kojim je pokušavao da dokaže da je Coghlanov kovčeg plutao celim putem kući bile su dve izjave drugih ljudi koji su bili uključeni u svet pozorišta u vreme kada je Coghlan umro, iako samo jedna od njih zapravo spominje ovu legendu.

Ser Johnston Forbes-Robertson [ 1853-1937 ] bio je engleski glumac i pozorišni menadžer koji je 1925. godine objavio svoje memoare - Igrač pod tri kraljevstva. Forbes-Robertson je bio prisni Coghlanov prijatelj, a u svojoj knjizi govori ukratko o sudbini Coghlanovog kovčega:

" Ubrzo nakon njegovog sahranjivanja , nakon velike oluje, nastala je poplava koja je njegov [Koglanov] kovčegom odnela zajedno sa drugim u more. Golfska struja ga je nosila oko Floride, uz obalu oko petnaest stotina kilometara do ostrva Princa Edvarda, i on je doplutao. na kopno nedaleko od njegove kuće. "

Riplijev drugi izvor su još jedni memoari, glumice Lillie Langtri [ 1853-1929 ], a takođe su objavljeni 1925. godine ... iako nema dobrog razloga da to uključi u svje memoare. Evo šta nam govori o Charlesu Coghlanu:

" Umro je i sahranjen je u Galvestonu, u Teksasu, ali njegovim posmrtnim ostacima nije bilo dopušteno da se odmaraju u miru, jer je talas koji je kasnije srušio taj grad uništio groblje i odneo mnoge kovčege (uključujući i onu Charlesa Coghlana) u more. "

Tako da Langtri ni na koji način ne spominje sudbinu kovčega, ali dodaje natpis o natprirodnom u priču ... i možda je dodat od strane Riplija da bi se bar mogao pretvarati da ima više od jednog izvora za priču.

Forbes-Robertsonova priča o sudbini Coghlanovog kovčega, iako romantična, nije se dogodila iz dva razloga. Prvo, okeanske struje iz Meksičkog zaliva nosile bi Coghlanov kovčeg - pod pretpostavkom da bi mogao da pluta - prema Islandu i Grenlandu, a ne u pravcu Južne Amerike. Drugo, Charles Coghlan nije pokopan bilo gde na ostrvu Princa Edvarda i iz jednog jednostavnog razloga: niko još nije pronašao kovčeg.

Sasvim je tačno da je kovčeg Čarlsa Coghlana usisan u more tim uraganom 1900. godine ... ali odatle priča postaje veoma čudna. Pokušavajući da se potvrdi ili opovrgne Ripliev izveštaj o sudbini kovčega, otkriveni su veoma značajani  izveštaji o ostacima glumca ... evo kratke liste.

27. septembra 1900. objavljeno je da je Coghlanov kovčeg pronađen šesnaest milja severno od Galvestona, u blizini grada La Markue; pogrebnik koji je prvi stavio kovčeg u grobnicu u Galvestonu bio je na putu za La Markue da identifikuje posmrtne ostatke.
22. januara 1904. objavljeno je da je na plaži u blizini Galvestona pronađen metalni kovčeg za koji se veruje da pripada Coghlanu.
19. januara 1907. objavljeno je da je Coghlanov metalni kovčeg pronađen gotovo pokopan u močvari, skriven korovom oko devet milja od Galvestona.
Godine 1909, memoari koje su napisali Skuire i Marie Effie Bancroft, glumci i menadžeri pozorišta, izjavili su da je Coghlanov kovčeg pronađen kako pluta na okeanu "neko vreme nakon" uragana, i da je ponovo pokopan .
U članku iz juna 1922. godine o Rose Coghlan, sestri Charlesa Coghlana, koja je bila i glumica, navodi se da metalni kovčeg njenog brata nikada nije pronadjen.

I onda, naravno, 1925. Forbes-Robertson je ispričao priču o kovčegu koji se vraća na ostrvo Princa Edvarda, a 1927. ga je Robert Ripli učinio poznatim.

Kada je uragan pogodio Galveston, mnogo kovčega je završilo u moru; Čini se vjerovatnim da su različita otkrića "Coghlanovog kovčega" bila, ako ne i lažna, samo drugi kovčezi iskopani bujicom vode u katastrofi. Jednom kada je zabeležena greška, nijedna novina ne bi gubila mnogo vremena na ispravljanju ranijeg članka.

Što je još značajnije, ljudi su se i dalje aktivno nadali da će pronaći glumčevi kovčeg najmanje devet godina nakon što je izgubljen; i još je bilo dovoljno ljudi zabrinutih za to dvadeset i pet godina kasnije kada je nastala glasina o kovčegu koji plovi kući.

Nijedan grob nije označen kao grob Charlesa Coghlana ni u Galvestonu ni na ostrvu Princa Edvarda. U vremenu koje je prethodilo televiziji, filmovima, pa čak i radiju kao izvorima zabave, putujuće pozorišne trupe bile su način na koji su priče ispričane i dijeljene; a Charles Coghlan je bio poznat kao glumac tada kao bilo koja Hollivood ili internet ličnost sada. 
Kada je Coghlanovo telo nestalo, oni koji su ga poznavali i voleli - i lično i kao omiljenog glumaca - ostali su bez odgovora
.Iskreno, stalna potreba javnosti za odgovorima o sudbini glumčevih posmrtnih ostataka verovatno je više doprinela Coghlanovoj popularnosti nego što bi to bila bilo kakva grobnica ili spomenik.

недеља, 06. јануар 2019.

Tocak divova - Rujm el-Hiri - ( Wheel of giants )


Bliski istok je dom misterioznom praistorijskom spomeniku koji je gotovo star kao i čuveni Stonehenge u Engleskoj. Smešten u regionu Golanske visoravni, ovaj neobični spomenik, poznat i kao Rujm el-Hiri (arapski  "kamen divlje mačke"), sadrži pet koncentričnih krugova od kamenih ruševina, sa gomilom smeštenom u centru. Izgrađen skoro pre 5.000 godina, čudna struktura se takođe naziva Gilgal Refaim na hebrejskom, što se prevodi kao "točak divova" i odnosi se na rasu biblijskih divova. Jedna od teorija je da su Refaiti, divovi koji se pominju u Bibliji, sagradili ovaj složeni spomenik.

U pogledu nedavne istorije otkrića, Rujm el-Hiri je pronađen još 1967. godine, nakon što je Izrael okupirao sirijsku teritoriju Golanskih visova tokom Šestodnevnog rata. I uprkos velikom promeru od oko 520 ft (oko 160 m) širine, spomenikova niska visina (od 8 stopa) čini ga gotovo nevidljivim od nivoa tla. Jednostavno rečeno, ukupna površina koju pokriva najudaljeniji krug obuhvata neverovatnih 213.000 kvadratnih metara, što je gotovo ekvivalentno četiri američka fudbalska igrališta. Oko 5-9 ogromnih prstenova okružuje centralnu grobnicu, pri čemu je najveći prsten širok 152 metra, a najmanji oko 2,5 metra. Neki prstenovi su isprekidani, a neki su i povezani kraćim zidovima. Zidovi su debeli oko 3 metra.
A ova neverovatna struktura otkrivena je sasvim slučajno kada su arheolozi proučavali region iz vazduha. Kao što je Uri Berger, stručnjak za megalitske grobnice koji radi za Izraelsku upravu za antikvitete, prikladno objavio (2015.):
To je zagonetno mesto. Imamo delove informacija, ali ne i celu sliku. Naučnici dolaze i bivaju zapanjeni ovim mestom i smišljaju svoje teorije.

Otkako je otkriven lokalitet Rujm el-Hiri , za razliku od Stonehengea, koji se sastoji od ogromnih monolita podignutih na zemlji, Wheel of Giants ( Točak Divova ) se sastoji od više od 42,000 komada bazaltnih stijena, za čiju se ukupnu težinu smatra da je više od 40.000 tona. Svaki od pet krugova dostiže maksimalnu visinu od 6,5 stopa (ili 2 m), sa spoljnim zidovima koji se dižu na visinu od oko 8 stopa (oko 2,5 m). Nažalost, grob koji se nalazio u centru u grobnoj gomili visokoj oko 15 metara uklonjen je od strane pljačkaša odavno.

Svih pet velikih, ogromnih monumentalnih zidova oko centra bili su, kako veruju naučnici, izgrađeni za ovu centralnu prostoriju, i osobu koja je sahranjena u njoj. Ovo je jedna od teorija.
Konačno, u vezi sa svrhom ove zagonetne praistorijske strukture, neki veruju da je Rujm el-Hiri sagradilo nomadsko pleme naseljeno na tom području, oko 3500. godine pre nove ere. Kako je takva primitivna civilizacija uspela da izgradi spomenik takve veličine, ipak je nešto što i dalje ne mogu da shvate istraćivači.  Prema istraživanju iz 2010. godine objavljenom u časopisu "Biblijska arheologija" , Golanski krugovi mogli su biti "kalendarski uređaj" koji se koristi za procenu dolaska letnih i zimskih solsticija. Još jedna grupa stručnjaka smatra da je grobnica dodata skoro 2000 godina nakon što su izgrađeni krugovi.

Ono što dodatno otežava otkrivanje ko je sagradio spomenik jeste činjenica da je bilo potrebno više od 25.000 radnih dana da se on sagradi, bez uzimanja u obzir transport kamenja.

Tokom godina iskopavanja na lokalitetu otkriveni su delovi keramike i kremena oruđa, što je zauzvrat pomoglo u utvrđivanju datuma izgradnje spomenika, koji odgovara ranom bronzanom dobu II (3000–2700. Pne). 

Područje je trenutno deo kompleksa koji koristi izraelska vojska u svrhu obuke, a takođe pada na Golansku stazu, označenu stazu za pešačenje dugu 130 kilometara.

субота, 29. децембар 2018.

Ukleto ostrvo Gaiola - (The Cursed Island of Gaiola)




Kada ljudi razmišljaju o romantičnim mestima da se izvuku iz svakodnevne rutine, rustična i udobna obala južne Italije, sa svojim predivnim okeanskim vilama i zadivljujućim pejzažima, možda bi bila idealna za mnoge. Tu se, pored krševite obale, nalaze brojna zadivljujuća, usamljena ostrva puna čuda, puna prirodnih kao i istorijskih znamenitosti , na kojima se lako može zamisliti da uživate u mirnom odmoru kao u raju. Ipak, pogledi ponekad mogu da varaju, jer postoje mesta na svetu koja poseduju prirodnu lepotu koja izgleda kao tanak sloj između onoga što vidimo i tamnih sila koje leže odmah iznad površine. Za jedno slikovito ostrvo u blizini talijanske obale u blizini Napulja, zapanjujuća usamljenost čini se da je jednostavno zastor iza kojeg može biti sakrivena zlokobna moć. To je ostrvo sa misterioznom istorijom ubistva, propasti i bede, koje lokalno stanovništvo izbegava i koje je postalo jedna od čudnijih priča o prokletim ostrvima.
Ostrvo Gaiola, ili Isola La Gaiola na italijanskom jeziku, jedno je od mnogih malih, živopisnih ostrva koje se mogu naći duž južne italijanske obale regiona Kampanije u blizini Napulja, a dobilo je ime po brojnim malim pećinama i šupljinama koje se nalaze na obali, Reč caviola je lokalni dijalekt latinske riječi cavae, što znači “mala špilja”. Udaljeno je samo oko 30 metara od prelepe obale Posillipa, ostrvo je deo podvodnog parka Gaiola, površine 42 hektara. Obiluje velikom količinom raznovrsnih morskih ekosistema, kao i mnogim drevnim rimskim ruševinama koje se nalaze na ovom području, uključujući i sada potopljene ruševine razasute po kristalno čistom moru, koje su postale dom raznim morskim stvorenjima, od kojih su neka specifična samo za ovo područje . Samo ostrvo Gaoila ima definitivan osećaj romantike i lepote. Sastoji se od dva mala, mirna ostrvceta koja su povezana uskim kamenim mostom koji daje utisak čudnog svoda koji se proteže na nekoliko metara koji ih razdvajaju.
Ostrvo Gaiola je uronjeno u istoriju još od rimskog doba, što se može videti na brojnim drevnim ruševinama koje se mogu naći ovde. Ostrvo je prvobitno bilo poznato Rimljanima kao Euplea, koji je bio zaštitnik sigurne plovidbe, i bio je dom hramu podignutom u čast boginji  Veneri. Tu se mogu naći i druge ruševine još iz vremena Rimljana, a čak se može i zaviriti u jasne, azurne vode da bi se u drevnoj rimskoj luci, kojom sada patroliraju raznovrsne šarenie ribe, ruševine izgubile pod morem. Kažu da je legendarni pesnik, a neki kažu i mađioničar Vergil, jednom učio svoje učenike ovde na ostrvu među veličanstvenim pejzažima ovog kraja. Ostrvo je kasnije bilo namenjeno da bude lokacija za radionice u 17. veku, a potom i kao odbrambena tačka za Napuljski zaliv.
Izgleda da je Isola La Gaiola prelepo ostrvo,  stvoreno za romantičan beg I uživanje, ali istorija je pokazala drugačiju sliku ovog mesta da bi ga pretvorila u bizarnu i zloslutnu tvorevinu, koja je na kraju dovela do njenog ugleda među lokalnim stanovništvom kao napuštenog, ukletog mesta za koje stanovnici ove oblasti tvrde da  krije mračne tajne. Stvari su počele da postaju čudne počevši od početka 19. veka, kada je povučeni pustinjak poznat samo kao "Čarobnjak" došao da živi na ostrvu, lutajući i preživljavajući na siromašnoj ishrani ribom koju je nabavljao od lokalnih ribara sve dok nije iznenada i misteriozno nestao. Nedugo nakon toga, rustikalna vila, kao i žičara povezana sa kopnom, izgrađena je na jednom od ostrvceta od strane bogatog, Normana Douglasa, britanskog pisca.
 Može se reći da je prokletstvo ostrva Gaiola počelo sa jednim vlasnikom, Luigijem de Negrijem, čiji je biznis za pakovanje ribe naglo propao i odveo ga u stečaj ubrzo nakon što se preselio na ostrvo. Dvadesetih godina prošlog veka, bogati Švajcarac po imenu Hans Braun je stekao vlasništvo nad ostrvom. Ubrzo nakon useljenja u vilu, Braun je misteriozno ubijen u vili, a njegovo telo je bilo smotano i sakriveno u tepihu. Ubrzo nakon ovog groznog otkrića, Braunova žena se tragično utopila u mirnim, čistim vodama zaliva, iako je bila dobra plivačica i uslovi su bili idealni za plivanje. Vlasništvo nad ostrvom prešlo je na bogatog Nemca Ota Grunbeka, koji je potom odmah doživeo fatalni srčani udar. Ovi nesretni incidenti nisu odvratili druge bogate Evropljane od takmičenja za vlasništvom nad ostrvom Gaiola. Farmaceutski industrijalac Maurice-Ives Sandoz bio je sledeći koji je kupio ostrvo i njegovu vilu, ali ubrzo je rečeno da je otišao naglo, buncajući u ludilu, da bi kasnije izvršito samoubistvo u mentalnoj bolnici u Švajcarskoj. Nemački industrijalac čelika, barun Karl Pol Langajm, kupio je ostrvo, samo da bi ubrzo završio u katastrofalnoj ekonomskoj propasti, izgubivši svoje ogromno bogatstvo.
Ostrvo još nije završilo sa svojim zlom. Sledeći za kupovinu ostrva Giaola bio je Gianni Agnelli, šef legendarne automobilske kompanije Fiat, čiji je jedini sin ubrzo počinio samoubistvo. Agnelli je izgubio još jednog rođaka zbog prokletstva, kada je njegov nećak Umberto Agnelli, koji je nakon prerane smrti Agnelijevog sina preuzeo kompaniju, iznenada umro od izuzetno retkog oblika raka sa samo 33 godine. Naftni tajkun Paul Getti je zatim kupio ostrvo, da bi ubrzo nakon toga njegov otac bio otet. Poslednji privatni vlasnik ostrva bio je Gianpaskuale Grappone, čija je prosperitetna osiguravajuća kompanija ubrzo propala i koji je kasnije bilo osuđen zbog duga i prevare. Ostrvo Gaiola nije čak izgledalo zadovoljno setvom zla na vlastitom tlu, jer su Franco Ambrosio i njegova supruga Giovanna Sacco pronađeni tajanstveno i brutalno ubijeni u svojoj vili nasuprot ostrva 2009. godine.
Nakon hapšenja i zatvaranja Grapponea, ostrvo je palo u vlasništvo regije Campania i ostalo je, možda razumljivo, nenaseljeno. Ako neko ko ne zna za mračnu i zlokobnu istoriju ostrva Gaiola, može se očekivati da se zapita zašto je tako izvanredno divno ostrvo okruženo čistim plavim vodama ostalo napušteno i ostavljeno prepušteno zubu vremena. Ostaju napušteni vidici koji oduzimaju dah, , kao i njegove privlačne azurne vode, čudne, vijugave kaldrmisane ulice i vila, koja je sada ostavljena zapuštena i polagano se raspada. Neposredno uz ostrvo nalazi se netaknuta i predivna obala, koja je ostala relativno netaknuta uprkos mnoštvu hrlećih turista koji su zajednički mnogim drugim dijelovima Italije. Ipak, za sve ove prirodne lepote, Isola La Gaiola ostaje pusta i zaboravljena, bez novih ljudi koji bi se našli u redu da je kupe; mesto okruženo šaputanjem i koje lokalno stanovništvo izbegava, uprkos lakoj dostupnosti brodom ili čak plivanju.
Da li je naizgled mirna, razglednica savršenog ostrva Giaola prokleta,I da li je njena veličanstvenost samo  prijatna maska iza koje vrebaju neka iskonska zla? Mogu li se za niz nesreća koje se pripisuju ostrvu okriviti mračne sile koje se nekako okreću i iskrivljuju sudbine onih koji dolaze ovde, ili je to jednostavno niz nesrećnih slučajnosti? Kakav god da je odgovor na ova pitanja, čini se jasnim da ono što oko gleda nije uvek puna slika, i postoje mesta sa zloslutnim tajnama koje su se nalazile u pocrneloj, ružnoj unutrašnjosti, skrivenoj pod fasadom elegantnog sjaja i lepote. Čovek se pita ko će sledeći biti privučen misterioznim silama  Gaiola ostrva. Za sada se nalazi u svojim mirnim, čistim vodama, sa svojim primamljivim izgledom, okružen ruševinama izgubljenih civilizacija, možda čekajući svoju sledeću žrtvu.

субота, 14. октобар 2017.

Ravna zemlja - ( Flat Earth Theory‎ )



U današnje vreme opšte prihvaćeno mišljenje je da Zemlja jeste gotovo savršena kugla ili preciznije naučno objšnjenje, da je oblik Zemlje je veoma sličan obliku troosnog rotacionog elipsoida. Ipak ovo geometrijsko telo, koje se do skora koristilo pri interpretaciji ne odgovara u potpunosti obliku Zemlje, i njega je u naučnim krugovima zamenio novi približniji oblik - geoid. Masa Zemlje je približno 5,98 × 10*24 kg.

Rotacija Zemlje stvara ekvatorijalna ispupčenja, tako da je ekvatorijalni promer za 43 km veći od promera između polova. Najveće lokalne devijacije na stenovitoj Zemljinoj površini su Mont Everest (8.848 metara nadmorske visine), i Marijanski rov (10.911 ispod površine mora). Stoga, u poređenju sa savršenim elipsoidom, Zemlja ima toleranciju od 1:584 ili 0,17 %, što je za 0,22 % manje od tolerancije dozvoljene u jednoj lopti za bilijar. Zbog ispupčenja, najudaljenija tačka od centra Zemlje je u stvari planina Čimborazo u Ekvadoru.

U modernoj eri, dostupnost tehnologije komunikacija i društvenih medija kao što su YouTube , Facebook i Tvitter su postali lak način za pojedince, poznatie ili ne, da šire dezinformacije i privlače druge svojim pogrešnim idejama, stavovima I mišljenjima. Jedna od tema koja je procvetala u ovom okruženju je da je Zemlja ravna.

Naravno ideja o Ravnoj zemlji nije nešto novo. Stari narodi su primetili neke pravilnosti u svetu koji ih je okruživao; posle dana uvek je dolazila noć, na mestu Sunca pojavljivali su se Mesec i zvezde. Zemlja na kojoj su stajali morala im je izgledati kao nešto najčvršće i najpouzdanije što na svetu postoji. Svako bi pomislio (osim ako zna da to nije tako) da Zemlja stoji, da je nepomična. Ovo je razlog zbog čega je Vavilonska zamisao o Zemlji koja se ne kreće, ali iznad koje se obrće neka vrsta kupole sa zvezdama bila u toku sledećih 3.000 godina (nakon što su je Vavilonci definisali) prihvatljiva manje više svakom, pa i starim Grcima.

Stari Grci su,npr. u vreme Homera (IX-VIII bek pre nove ere) ,zamisljali zemlju kao blago ispupcen disk,koji je potpuno okruzen okeanom,iz koga Sunce izjutra,izranja a nocu uranja.

Starogrčki filozof Eratosten prvi je dokazao da je Zemlja lopta, a ne ravna ploča, kako se do tada verovalo, i izračunao je njen obim sa neverovatnom tačnošću.

U Indiji je takođe bilo onih koji su sferičnost Zemlje uzimali kao činjenicu. Drevni astronomski tekst Surya Siddhanta iz bramanske Indije utvrđuje prečnik Zemlje na 12.617 km, promašivši broj za svega 60 km, a udaljenost Meseca od Zemlje na 407.198 km, što je takođe brojka vrlo blizu današnjim merenjima. Staroindijski kralj Marya još je 302. godine pre Hrista rekao grčkom astronomu Megastenu da njegovi “bramani veruju da je Zemlja okrugla“.

Jedan izrazito široko rasprostranjeni mit današnjice je verovanje kako su ljudi srednjeg veka smatrali da je Zemlja ravna ploča. Međutim gotovo svi sačuvani izvori iz ranog hrišćanstva i srednjeg veka koji spominju oblik Zemlje pokazuju kako je opšte mišljenje bilo da je Zemlja okrugla, odnosno sferična. Takvo razmišljanje je preuzeto od ranijih grčkih mislilaca kao što su Pitagora, Parmenid, Platon, Aristotel, Euklid, itd. te rimskih: Plinije Stariji, Pomponije Mela, Makrobije itd. Takvo razmišljanje je nastalo za vrijeme prosvjetiteljstva kada je vladalo opšte mišljenje da je srednji vek bio korak unatrag naspram novog razdoblja u pogledu kulture, umetnosti i nadasve nauke . Racionalno i naučno doba novog veka bilo je suprostavljeno „zaostalom“ i „mračnom“ razdoblju srednjeg veka koje je bilo prepuno praznovjerja i besmislica. Takvo gledanje na srednji vek nije imalo za svrhu samo omalovažavati to razdoblje ljudske istorije već i veličati novo doba kada ljudska vrsta, vođena prosvjetiteljima, izlazi iz tog doba mraka. Glavni kreatori ove ideje su bili američki pisac Washington Irving (1783. – 1859.) koji ju je predstavio u svojoj biogafiji Kristofora Kolumba, zatim John William Draper (1811. – 1882.), američki naučnik koji je tu ideju popularizirao u svom antireligijskom delu History of the Conflict between Religion and Science. Nakon toga ona je postala izrazito popularna i jako ukorenjena u savremenom društvu tako da i danas mnogi drže da je takvo mišljenje bilo dominantno u evropskoj istoriji kroz 1000 godina „mračnog doba“.

Dakle, idejni kreator teorije o Ravnoj zemlji bio je američki pisac Washington Irving (1783. – 1859.).Kasnije, zagovornici ove ideje su bili John William Draper i Andrew Dickson White .

Međutim, najvažniji zagovornik ove ideje bio je, engleski pisac Samuel Rowbotham (1816–1885) koji je pisao pd pseudonimom "Parallax," ( on se smatra za kreatora savremene hipoteze o Ravnoj zemlji ). Pokret je organizacijski nastao nakon knjige 'Zetetska astronomija' . Po njemu je Zemlja ravni disk okružen Severnim i Južnim Polom dok su Sunce i Mesec na udaljenosti od 4800 kilometara, a sam svemir oko 5000. Ključni temelj teze bila je inkonzistentnost savremene naukei sa Svetim pismom koje bi se po njemu moralo čitati doslovno.

Značajniji sledbenici teorije Ravne zemlje bili su i William Carpenter ( u Baltimoru je 1885 objavio knjigu – ( Stotinu dokaza da zemlja nije globus. ), Alfred Russel Wallace, John Jasper, Profesor Joseph W. Holden…

U engleskoj je 1893 osnovano društvo ,,Universal Zetetic Society,, koje je izdavalo i časopis ,, Zemlja nije globus,,.

Organizaciju „The International Flat Earth Society“(IFERS) službeno je osnovao Samuel Shenton 1956. godine sa svrhom promovisanja ideje ravne Zemlje i podstiču svojim delovanjem rasprave o tome da li je Zemlja okrugla ili je pak ravna ploča. Od 1972 drustvo je vodio Charles K. Johnson. Sve do devedesetih temelj istraživanja i dalje ostaje religijska literatura koju smatraju autentičnom zbog 'Duha Svetoga koji je nadahnjivao cenzore i urednike kroz vekove'.

Najpoznatiji eksperimenti koji su za svrhu imali dokazati kako je Zemlja ravna ploča odvijali su se na kanalu Old Bedford tokom krajem 19. i početkom 20. veka.

Old Bedford kanal proteže se dužinom od 20 milja, od kojih je 6 u ravnoj liniji, i kao takav bio je idealan za eksperiment koji je uključivao veslača koji se udaljava prema krajnjoj tački tačno 6 milja od početne tačke posmatranja. Prvi, jednostavan eksperiment proveo je engleski pronalazač Samjuel Roubotam. Na čamac je pričvrstio zastavu, tako da je bila tačno 5 stopa iznad nivoa vode. Samjuel je ušao u vodu, i držeći teleskop 20 cm iznad površine vode posmatrao čamac kako se udaljava. Pod pretpostavkom da je Zemlja sferična, obima 25 hiljada milja, izračunao je da bi teleskop postavljen na visini 20 cm od površine vode, već posle jedne milje kao tangenta vidnog polja dotakao vršak sfere, te da bi nakon te tačke zastavica trebala „tonuti“ ispod vidnog polja. Ipak, mogao je videti čamac i posle čitavih 6 milja i na osnovu toga je zaključio da zakrivljenje ne postoji, te da Zemlja mora biti ravna ploča.

Nakon ovog eksperimenta sproveo je još jedan sličan, postavivši u kanal 6 zastavica na štapove jednake visine koje je učvrstio na podlogu u razmacima od jedne milje. Zatim je teleskop postavio na istu visinu na koju su bile postavljene zastavice i kroz njega je gledao vrhove zastavica. Sve su bile poravnate u savršenoj liniji, nijedna nije “zaronila“ dole kako bi očekivali zagovornici sferične Zemlje, što bi se neizostavno moralo dogoditi kada bi površina Zemlje bila zakrivljena . Na tragu istraživanja Samjuela Roubotama, lejdi Blount je 1904. godine provela još jedan eksperiment na Old Bedford kanalu. Unajmila je profesionalnog fotografa koji je u ondašnje vreme imao poslednju reč tehnike, foto-teleskopsku kameru, kako bi na udaljenosti istih tih 6 milja fotografisao belu zastavu površine 15 kvadratnih stopa, sa crnim rubovima od kojih je donji bio tik na nivou vode. Fotografija je pokazala zastavu u punoj veličini, potvrdivši tim eksperimentom zaključak Samjuela Roubotama, da voda kanala čitavom tom dužinom nije zakrivljena već ravna, te stoga i Zemlja nije zakrivljena – već je ravna ploča. Uzevši u obzir da ondašnja tehnologija nije uključivala fotošop, ta fotografija uzrokovala je buru rasprava na temu ravne Zemlje! Ravnozemljaši tvrde da naša planeta zapravo izgleda kao tanjir, iznenađujuće slično logotipu UN-a.

U novije vreme postoe vise teorija vezanih za Ravnu zemlju, dok je ona prevladavajuća ipak vezana uz 'teorije zavere' poput NASA-ine obmane, lažiranja sletanja na Mesec i svih misija dok najdalje idu oni koji tumače da je sve oko nas hologram.

Neka od najčešćih pitanja i teorija koje postavljaju teoretičari Ravne zemlje su.

1. Ne vidi se zakrivljenje. Bez obzira na položaj i visinu horizont je uvijek ravan.

2. Ne postoji niti jedna fotografija Zemlje.

3. 'Fotografije' Zemlje s različitih putovanja na Mesec imaju različitu veličinu kontinenata, drugačiji položaj, boju ili oblik

4. Jesu li ljudi ikada mogli putovati na Mesec i šta s Van Allenovim pojasom koji je navodno smrtonosan za ljudsku posadu zbog visoke radijacije?

5. Na ravnoj vodenoj površini prema izračunu o Zemljinom zakrivljenju nakon 10 kilometara dolazi do pada horizonta, odnosno predmeti na toj površini trebali bi 'zaći' za horizont promatrača, a na udaljenosti od 20 do 30 kilometara trebali bi biti prilično ispod horizonta, no mi ih i dalje vidimo golim okom.

6. Letovi aviona imaju potpuno nelogične rute. Gledajući kartu okrugle Zemlje za većinu letova rute su potpuno besmislene, kao kad letovi iz Južne Amerike lete u južnu Afriku preko Bliskog Istoka.

7. Karta ravne Zemlje inače se nalazi na logou Ujedinjenih nacija.

8. Nikada ne vidimo drugu stranu Meseca što je prilično neobično ako je Mesec takođe okruglo telo koje rotira oko svoje ose i kruži oko Zemlje.

7. Mesec ne zrači Sunčevu već svoju vlastitu svetlost.

8. Sunce nejednako obasjava Zemlju što je nelogično ukoliko je reč o ogromnoj kugli naspram sićušne Zemlje.

9. Sunčevi zraci padaju na Zemlju pod različitim uglovima što je nemoguće ako je reč o tolikoj udaljenosti, već sugerira da je Sunce puno manje i puno bliže Zemlji ako je ugao zraka Sunca različit.

10. Navodno se Zemlja vrti 1600 kilometara na sat što niko od nas ne oseća.

11. Sve religije govore o veštački stvorenoj Zemlji koja je ravna.

петак, 26. мај 2017.

Ljudska stopala u moru - ( The Strange Salish Sea Foot Mystery )



Od 20. avgusta 2007. Nekoliko odsečenih ljudskih stopala je otkriveno u Britanskoj Kolumbiji i američkoj državi Vašington. Stopala su pripadala petorici muškaraca, jednoj ženi i još tri stopala osoba nepoznatog pola. Od šesnaest pronađenih stopala, samo dva su bila leva, i oba su sparena sa desnim. Do sada su samo 5 stopala indetifikovana, nepoznto je kome ostala stopala pripadaju. Dodatno, nekoliko lažnih stopala je naknadno bilo podmetnutno u tom području.

Do 11. februara 2016. Šesnaest stopala je bilo pronađeno u kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija, i još četiri je bilo pronađeno u američkoj državi Vašington.

Jula 2008 je bilo objavljeno da je jedno stopalo bilo indentifikovano od strane vankuverške policije, koristeći se DNK analizom, kao stopalo čoveka koji je patio od depresije i verovatno počinio samoubistvo. Negov identitet nije bio otkriven jer je njegova porodica tako zatražila.

Ova otkrića nisu prva u Britanskoj Kolumbiji. 30. Jula 1914. Vancouver Sun je izveštavao o skorašnjem otkriću ljudske noge obuvene u duboku čizmu na plaži u blizini ušća reke Salamon. Mislilo se da su ostaci pripadali čoveku koji se udavio u reci prošlog leta. Jenda noga je nađena i u Vankuveru 1887.

Prevare.

Jedno „Ljudsko“ stopalo, otkriveno 18. juna 2008. na ostvu Vankuver, je bilo prevara. Prevara je bio skelet životinjske šape koji je bio stavljen u čarapu i patiku i potom umotan u morsku travu. Kanadska policija (Royal Canadian Mounted Police) je započela istragu, uhapšeni su ogovarali za remećenje javnog reda i mira.

Posle jedanaestog stopala nađenog 31. avgusta 2011. Nekoliko patika za trčanje koje su kako je policija sumnjala sadržale sirovo meso, nađeno je na obali plaže Oak u Britanskoj Kolumbiji.

Predložena Objšnjenja.

Otkrića su bila okarakterisana kao „zapanjujuća“ i „skoro nemoguća za objašnjenje“, jer drugi delovi tela nisu nađeni. Otkrića su izazvala nagađanja da stopala možda pripadaju ljudima koji su poginuli u brodskoji ili avionskij nesreći na okeanu. Jedno od objašnjenja je da neka od stopala pripadaju četvorici muškaraca koji su poginuli u padu aviona blizu ostrva Quadra 2005 godine i čija tela nikada nisu pronađena. Ubistvo je jedno od objasnjenja, iako nijedno stopalo ne pokazuje tragove oruđa to ne isključuje tu opciju. Moguće je da su tela bila otežana i bačena u more a da su stopala samo otpala usled prirodnog raspada.

Odrediti poreko stopala je komplikovano zbog toga što morske struje mogu da nose plutajuće objekte veoma daleko a i zbog toga što su struje u zalivu Džordžija nepredvidive. Stopalo je moglo da pluta i do 1,600 km. Još jedna otežavajuća okolnost je to što ludska stobala obično stvaraju adipocere (sapunjastu supstancu koja nastaje od masti tela), što otežava forenzičkim naučnicima da nađu tragove. Pod optimalnim uslovima, ljudsko telo može ostati netaknuto u vodi i do tri decenije, što znači da su stopala verovatno plutala godinama.

Još jedna torija je da stopala pripadaju ljudima koji su poginuli u Azijskom cunamiju 26. decembra 2004. Pisac iz Ričmonda, Šejn Lambert je podržavao ovu opciju, ukazujući na činjenicu da su mnoge od pronađenih cipela bile proizvedene i prodate 2004. Ili ranije. Lambert priznaje da možda postoje drugi izvori patika ili pak više izvora. Ipak, pored datuma proizvodnje patika, Lambert ukazuje na morske struje i na njihovu tendenciju da putuju severno preko Pacifika iz dela koji je pogođen cunamijem iz 2004.

Jedno stopalo je identifikovano kao stopalo čoveka koji je bolovao od depresije i za koga se veruje da je počinio samoubistvo. Druga dva stopala su identifikovana kao stopala žene koja je počinila samoubistvo skokom sa mosta Pattullo u Novom Vestminsteru 2004. Ovo ukazje da možda i ostala stopala pripadaju drugim ljudima koji su skočili sa mosta.

Retkost otkrića

Raspadanje može odvojiti stopalo od ostatka tela zato što su članci relativno slabi, a plutanje izazvano vazduhom koji je ostao zarobljen u cipeli. Ekstremiteti kao što su šake, stopala ili glava se često odvoje kada se telo raspada ali retko plutaju.

Nalaziti stopala ali ne i druge delove tela je okarakterisano kao čudno. Naći dva stopala je šansa jedan u milion i zato su opisana kao anomalija. Pronalazak trećeg stopala je bio prvi put da se tri stopala nađu tako blizu jedna drugom. Nalazak četvrtog stopala je već izazvalo spekulacije o ljudskoj umešanosti.