Ostrvo Sendi

Ostrvo u južnom Pacifiku, ucrtano na mornaričkim kartama i svetskim mapama i na Google Earth, ne postoji, tvrde australijski naučnici. Navodno primetan komad zemlje, nazvan ostrvo Sendi, ucrtan je na mape kao ostrvo koji se nalazi na pola puta između Australije i francuske teritorije Nove Kaledonije. Kada su naučnici s Univerziteta Sidnej otišli u tu regiju ostrva nije bilo. Naučnica Marija Seton, koja je bila na brodu koji je krenuo u tu ekspediciju, izjavila je da je tim očekivao da ugleda komad zemlje, a ne 1.400 metara duboki okean. Ostrvo je bio na Google Earthu i na ostalim mapama pa smo otišli da provjerimo i nismo zatekli nikakvo ostrvo. Bili smo istinski zbunjeni. To je prilično bizarno, kazala je ona. Kako se to našlo na mapama? Zaista ne znamo, ali planiramo otkriti to, dodala je. Australijske novine javile su da bi nevidljivo ostrvo trebao biti u francuskim teritorijalnim vodama ako postoji ali nije prikazan na francuskim zvaničnim mapama. Australska hidrografska služba, koja proizvodi nautičke karte za tu zemlju, saopštila je da bi pojavljivanje ostrva na mapama i na Google Earthu mogli biti rezultat ljudske greške, koja se ponavljala iz godine u godinu. Portparol Google Eartha izjavio je da će ta kompanija konsultovati brojne autoritativne izvore kada stvara svoje mape. "Svet se stalno mijenja, a beleženje tih promjena je beskrajno", izjavio je portparol z AFP.Dopisnik BBC-a iz Sidneja Dankann Kenedi javlja da je, dok većina istraživača sanja da otkrije teritorije koje nisu ucrtane na mapama, australijski tim učinio upravo suprotno i kartografi širom sveta sada žure da zauvek s mapa izbrišu ostrvo Sendi.

Dulce Baza

Baza Dulce (eng. Dulce Base), naziv za tajno podzemno postrojenje američke vojske u blizini gradića Dulce u Novom Meksiku, čije postojanje nije potvrđeno. Spominje se u kontekstu vanzemaljskih otmica i tajnih eksperimenata koji se, navodno sprovode u toj vojnoj bazi.

Skeptici vjeruju da su priče o Bazi Dulce tek urbana legenda, ali s druge strane, postoje određena svedočanstva osoba koje tvrde da su tamo radile i koje su javnosti izložile prve informacije o njenom postojanju.

Prve informacije o Bazi Dulce datiraju iz 1933. godine, da bi od 1950. u javnost počele polako izlaziti informacije o njenom postojanju. Te tvrdnje postaju kasnih 70-ih godina sve češće. Tada je, prema tvrdnjama ufologa, postignut tajni sporazum između vlade SAD-a i grejsa ( vanzemaljaca koje popularno nazivamo Sivi ). Povod tom sporazumu bile su vrlo česti slučajevi sakaćenja goveda, koji su eskalirali u SAD-u početkom 60-ih godina 20. veka. U tom razdoblju vrlo su često pronalaženi i mrtvi ljudi sa sličnim ranama na telu i te slučajeve kriminalistička istraga nikada nije rešila. Ufolozi vjeruju da su iza tih slučajeva stajali upravo grejsi koji su izdvajali žlezdane stanice iz delova mrtvih ljudi i goveda, koje su koristili za ishhranu, ali i za kloniranje novih grejsa u svojim laboratorijima.
Američke vlasti sklopile su tajni sporazum s grejsima kojim im je obećana tehnološka pomoć od strane SAD-a i dozvoljeno neometano stvaranje tajnih vojnih baza. U zamenu, vlada SAD-a zatražila je popis ljudi koje su grejsi oteli i podvrgnuli sakaćenju.

Godine 1947. američka vojska započela je neobične aktivnosti u blizini gradiće Dulce. Prema svedočanstvu stanovnika, vojska je izgradila put kojom su svakodnevno prolazili kamioni, prevozeći različitu opremu. Nakon izvesnog vremena, vojska je blokirala i uništila put.

Prema prikupljenim svedočanstvima, baza Dulce navodno se sastoji od sedam podzemnih etaža u kojima boravi velik broj grejsa. Mnogi delovi baze izgrađeni su pomoću vanzemaljske tehnologije. Liftovi nemaju kablove i kontrolisu se magnetnim putem. Sastav magneta instaliran je unutar zidova. Ne postoje konvencionalne električne kontrole i čitava unutrašnjost kontrolise se naprednom magnetometrijom.

Na prvoj etaži nalaze se prostorije za komunikaciju. Na drugoj su masine za bušenje tunela i tu se počinju primjenjivati stroge mere kontrole i sigurnosti. Na trećoj etaži nalaze se kancelarije onih koji upravljaju bazom. Četvrta etaža sadrži najmodernije laboratorije. U njima se navodno izvode hipnotički i parapsihološki pokusi. Na šestoj etaži nalaze se laboratorije u kojima se izvode različiti genetsko-biološki eksperimenti na ljudima i životinjama, dok se na sedmoj razini nalaze hiljade ljudi koji su zamrznuti i stavljeni u svojevrsne odjeljke

Sve zvuci kao naucna fantastika ali koliko u svemu tome ima istine zakljucite sami.

D. B. Cooper

D. B. Cooper je nadimak koji se u medijima i popularnoj kulturi navodi za neidentificiranog muškarca koji je 24. novembra 1971. godine izveo otmicu američkog putničkog aviona Boeing 727 na letu od Portlanda i Sijetla i, nakon što je uspeo iznuditi otkupninu od 200.000 US$ iskočio iz aviona padobranom. Usprkos intenzivnoj potrazi, odnosno FBI-jeve istrage, počinitelj otmice nikada nije identificiran niti lociran. Slučaj D. B. Coopera je tako ostao jedini nerešeni slučaj avionske otmice u istoriji SAD.

Osumnjičeni je svoju avio-kartu kupio koristeći lažno ime Dan Cooper, ali su ga tadašnji mediji pogrešno naveli, pa je u američkoj popularnoj kulturi postao poznat kao "D. B. Cooper". Tokom sledećih godina su se pronalazile brojne indicije o Cooperovom pravom identitetu ili lokaciji, a takođe su se iznosile razne teorije. Godine 1980. je pronađena mala količina novčanica vezana uz otkupninu, ali najveći deo još nije pronađen.

Iako većina FBI-jevih istražitelja drži da Cooper najverovatnije nije preživeo skok padobranom, FBI još uvijek vodi istragu tokom koje je prikupio oko 60 tomova različitih dokaza i dokumenata.

Edgar Kejsi

Edgar Kejsi je bio američki parapsiholog i vidovnjak. Tvrdi se da je imao sposobnost da odgovara na pitanja dok je bio u transu. Iako je Kejsi sebe smatrao za pobožnog hrišćanina i živeo je pre pojavljivanja pokreta Novo doba, neki veruju da je on njegov osnivač i da je izvršio veliki uticaj na njegovo učenje.

Kejsi je postao poznata ličnost pred kraj svog života, a popularnost njegovih predviđanja je zasenila njegov rad na polju teologije. Skeptici osporavaju da je Kejsi pokazivao medijumske sposobnosti, a hrišćanski vernici takođe osporavaju nepravoverni Kejsijevi odgovori na neke religiozna teme, koji su se bili suprotni hrišćanskom učenju, kao na primer za reinkarnaciju i Akaši zapise.
Edgar Kejsi je nazvan prorokom, („uspavanim prorokom“), mistikom i vidovnjakom. Njegov metod rada se sastojao od leganja na krevet i ulaženje u stanje transa ili nekakvo stanje sna. U takvom stanju, Kejsi je odgovarao na pitanja vezana za zdravlje ili neki drugi problem svojih klijenata, koji i nisu moral da budu prisutni. Kasnije, od njega se tražilo da odgovara na pitanja vezana so prošle živote, da daje savete za biznisi, da tumači sne i slično.

Objavljeno je da je do 10 oktobra 1922. godine Kejsi dao 8.056 saveta, a posle tog datuma još oko 13.000-14.000 puta ulazio u stanje transa. Kejsi je izjavio da se ne seća šta je govorio dok je bio u stanju transa. Mimo njega, njegov potsvesni um je dolazio do tih informacija, za koje njegov svesni um nije imao pojma. Kejsi je izjavio da njegovi saveti imaju smisla samo ako su zatraženi da bi život klijenta bio bolji, i isto tako je predupredio da njegovi iskazi ne trebaju da se shvate kao sudbina. Pored drugih sposobnosti koje mu se pripisuju su ulazak u astralnu projekcijau, kazivanje proročanstava, komunikacija sa mrtvima, „čitanje“ iz Akaša zapisa i gledanje u auru ljudi.

Kejsijeve tvrdnje

Poreklo i sudbina čovečanstva: „Sve duše su sazdane na početku, i nalaze svoj put nazad odakle su došle.“ [Zapis 3744-5] Kejsijevi iskazi govore da duše ljudi su sazdane u svesnosti od njihvog jedinstvenog Boga. Zemlja sa svim njenim ograničenjima, sazdana je kao arena za spiritualni razvoj.
Reinkarnacija: Kejsi govori za reinkarnaciju i karmu kao za realnost, ali kao za Božije instrumente, a ne kao za prirodne zakone. Njihov cilj je da nas nauče nekim lekcijama. Ljudi se nikada ne reinkarniraju kao životinje. U iskazima (Zapisi 3744-5), Kejsi je izjavio: „Čovek ne potiče od majmuna, nego se razvija, evoluira malo po malo.“
Astrologija: Kejsi je izjavio da naše duše između dva života izvesno vreme ponekada prolaze na druge planete. Pozicija planeta u momentu našeg rađanja pokazuje to.
Univerzalni zakoni: Duše koje su inkarnirane na Zemlji podležu istim univerzalnim zakonima karme: „Što poseješ, to požanješ“ ili „Kako sudiš drugima, tako će ti biti suđeno“. Ovakvi zakoni su milost božija, bez razlike na događaje što ih prouzrokuju. Kejsi je izjavio da ako u ovo pogledate sa više dimenzije, videćete da ne postoji vreme i prostor, niti čak prošlost ili budućnost, a ono što mi doživljavamo kao „vreme“ je iluzija koja ima svoj cilj.
Za nepoznati deo od života Isusa Hrista: Kejsi je izjavio da se Isus reinkarnirao na Zemlji više puta, počevši od misterioznog čoveka na Atlantidi nazvanim „Amilius“, preko poznatih biblijskih ličnosti kao što su Adam, Enoh, Melcezedek, Džošua i drugi. Kejsi je izjavio da je Isus putovao niz Indiju u mladosti da bi proučio istočne religije, posebno astrologiju.
Isus i Hristos: Kejsi je pravio razliku izmemđu Isus i Hristos. Ukratko, Isus je duša kao mi koja se reinkarnirala više puta, a „Hristos“ je ono u čemu je bio prvo i dozvolio je da se manifestuje preko njegovog materijalnog života, i prema čemu treba i mi da stremimo. Kejsi je nazivao Isusa „starijim bratom“.
Atlantida: Po Kejsijevim kazivanjima, Atlantida je postojala, i bila je zemlja sa naprednom tehnologijom, čije su izbeglice naselile drevni Egipat, kao i predkolumbovsku Ameriku. Po njemu, većina danas su reinkarnacije Atlantiđana, koji se sad suočavaju sa sličnim iskušenjima. Rekao je da su Atlantidu pogodile tri velike katastrofe, a konačna katastrofa je bila eksplozija kristala koji su koristili kao izvor energije.
Egipat: Drevna civilizacija Egipta bila je sastavljena od izbeglica sa Atlantide. Oni su izgradili monjumente u Gizi, uključujući i Veliku piramidu, i ostavili zapise za Atlantidu u „salati zapisa“ koja se nalazi negde ispod Sfinge.
Promene na Zemlji: Kejsi je obavestio za seriju kataklizmi koje bi trebalo da se dese u narednim decenijama, među kojima i izmeštanje zemljine ose.
Tumačenje snova: Kejsi je jedan od prvih tumača snova koji se suprostavljao na Frojdovim tumačenjima. On je govorio da postoje različiti vidovi snova sa različitim nivoima značenja, i da samo sanjač može istinski da odgonetne svoj san.

Bajkalsko jezero

Bajkalsko jezero (rus. Ozero Baйkal) nalazi se u istočnom delu azijske Rusije. Ono je najdublje jezero na svetu i drugo po površini u Aziji (odmah posle Kaspijskog mora). Administrativno se nalazi u dve oblasti, u Irkutskoj oblasti i u Burjatiji.
Ime dolazi od tatarskog bai-kul', „bogato jezero“.Poznato je i pod nazivom „plavo sibirsko oko“. S obzirom na svoju dubinu od 1642 m i veliku površinu (31.500 km²) u jezeru se nalazi preko 20% svetskih zaliha slatke vode.
U jezeru se nalazi 27 ostrva od kojih je najveće Olhon (742 km²). Pretpostavlja se da je starost Bajkalskog jezera između 20 i 30 miliona godina. U jezero se uliva preko 300 reka od kojih su najvažnije Selenga i Barguzin. Ušća reka su delte. Međutim, iz jezera ističe samo jedna reka — Angara, desna pritoka Jeniseja. Površina sliva jezera iznosi 557.000 km²
Medjutim ono je oduvek bilo misteriozno mesto na kojem su uočeni mnogi NLO-i. 
Njegova reputacija najdubljeg jezera na svetu je pojačana brojnim pričama o NLO-ima i vanzemaljcima koji žive u bazama na velikim dubinama jezera.
Prema nekim navodima, Bajkalsko jezero je u stvari podvodni metropolis u kojem se nalaze veoma tajne ustanove.
Postoji teorija da se u Bajkalskom jezeru nalazi  tajna istraživačka ustanova. Veruje se da su viđenja NLO-a nedaleko od jezera direktno povezana sa misterioznim bazama koje se nalaze nekoliko stotina metara ispod površine.

 Neki naučnici ovo jezero nazivaju ruski Galapagos.
Bajkalsko jezero je zapravo jedno od najvažnijih mesta za susrete sa NLO-ima. Ono je postalo toliko poznato da Stiven Spilberg planira da snimi dokumentarac o jezeru  „Dubina 211“ na osnovu čudnih priča koje kruže.

Vojni ronioci su u više navrata rekli da su se susreli sa vanzemaljcima na velikim dubinama, a vojni zvaničnici i civili su uočili veliki broj objekata u obliku cigare i čudno izgledajuće lopte kako izlaze iz dubina Bajkalskog jezera.
Ljudi koji žive u blizini su rekli da su videli brojne leteće tanjire na nebu, a neki od njih su čak rekli da su visoka ljudolika bića silazila iz tih letećih tanjira i obilazila Bajkalsko jezero.
Jedan od najpoznatijih susreta sa misterioznim bićima je zabeležen 1982. godine, kada se nekoliko vojnih ronioca susrelo sa tri misteriozna ljudolika bića na dubini od 50 metara. Prema izveštajima, ova čudna bića su bila obučena u uska srebrna odela. Bića nisu imala nikakvu ronilačku opremu, samo jake šlemove. Neki stručnjaci su uporedili opise ovih bića iz jezera sa drevnim petroglifima gde su oslikana slična bića. Oprema koju su na sebi imala ta bića, podseća umnogome na odela današnjih astronauta.
Pored toga što je Bajkalsko jezero mesto na kojem je bilo mnogo misterioznih susreta sa NLO-ima, ono je takođe i mesto na kome su nestala mnoga plovila. Lokalni stanovnici su naveli da su se misteriozni objekti pojavljivali na jezeru i da su isto tako i nestajali, navodeći čitav niz neobjašnjenih fenomena.
Bajkalsko jezero u Rusiji je zaista jedno od najmisterioznijih mesta na planeti.

Balbek

Baalbek (arap. بعلبك, st.grč. Ἡλιούπολις) je grad u Libanu i važan centar u dolini reke Bekaa. Nalazi se oko 85 kilometara severoistočno od Bejruta i 75 kilometara severno od Damaska. Prema proceni iz 2005. u gradu je živelo 30 916 stanovnika.

Mesto je naseljeno od 8000. godina p. n. e. U rimsko doba nosio je ime Heliopolis. Baalbek je čuven po svojim hramovima iz tog vremena, naročito impozantnim ruševinama jupiterovog svetilišta, jednog od najvećih sakralnih građevina svoga doba. Šest preostalih stubova jupiterovog hrama su simbol Baalbeka, i pored drveta kedra, simbol su Libana. Hramovi i stari grad Balbek su na listi Svetske baštine od 1984.
Prava starost nalazišta je i dalje misterija, a procenjuje se da je ovo drevno megalitsko nalazište staro bar 12.000 godina, iako bi moglo biti starije i od 20.000 godina.
Ono što je prilično zapanjujuće u arheološkoj zajednici jeste terasa ili platforma na kojoj stoji rimski hram u čast boga Jupitera, a s obzirom na veličinu kamenja koje predstavlja temelje hrama, malo je verovatno da su sve to izgradili Grci ili Rimljani.
Velika platforma na kojoj je izgrađen hram je neverovatna, ali danas još uvek stoji samo par stubova. U pitanju je konstrukcija koju moderni arheolozi i inženjeri ne mogu da objasne ako uzmu u obzir konvecionalnu istoriju. Neki veruju da istorija nije tačna kada je u pitanju Balbek.
Među najintrigantnijim od ovih megalita je Triliton, tj. tri ogromna bloka dužine 22 metra, visine 4,5 metara i širine 3,5 metara. Njihova masa je negde između 1.000 i 2.000 tona. Ova tri ogromna megalita su postavljena na red šest blokova granita od kojih je svaki dugačak 10 metara, visok 4 metra i težak preko 300 tona.
Balbek u Libanu je napravljen pomoću blokova kamenja mase između 1.000 i 2.000 tona po kamenu. Ovo kamenje je moralo biti preneseno iz kamenoloma koji je udaljen oko kilometar, što možda ne zvuči daleko, ali kada se uzme u obzir težina kamenja, bilo bi puno da je udaljen i 100 metara.
Preciznost ovih megalitskih struktura je neverovatna. One su poređane tako da između njih ne može da stane ni list papira. Mnogi veruju da je nemoguće da su Feničani, Grci ili Rimljani odgovorni za izgradnju, ma koliko god dobri inženjeri bili.
Istraživači su nedaleko od nalazišta pronašli još jedan ogromni blok kamena, koji je delimično zakopan, a koji je dugačak 19,6 metara, širok 6 metara i visoko oko 5,5 metara. Istraživači veruju da je ovaj kameni blok težak oko 1.650 tona. Zvanično objašnjenje arheologa jeste da je na hiljade ljudi učestvovalo u izgradnji i prenosu ovih ogromnih blokova koristeći prostu tehnologiju, tj. štap i kanap. Neki istraživači smatraju da je to nešto što je matematički malo verovatno i gotovo nemoguće. Dakle, ako nisu posedovali naprednu tehnologiju, kako su to izveli?

Atila - Bic Bozji

ATILA 406. - 453. Jedan od najvećih osvajača u istoriji i najčuveniji među varvarskim vođama u doba seobe naroda. Postoji legedna koja kaže kako je Atila u stvari bio mač Marsa i da druge varvarske vođe nisu mogle kralja Huna pogledati ravno u oči, a da se pri tome ne pokolebaju u svojim namerama. Sigurno  je da je Atila bio interesantna osoba, što je najbolje opisao Edward Gibbon u knjizi Istorija uspona i pada Rimskog Carstva Opis glasi: velike glave, crnokos, bele puti, nizak, očiju udubljenih u lobanju, ravnog nosa, s nekoliko dlaka na bradi, širokih ramena, kratkog četvrtastog tela, nervoznih pokreta. Zasigurno je da je posle smrti svog ujaka Ruasa vladao zajedno sa svojim starijim bratom Bledom od 434. pa sve do 445. godine kada je ubio brata. Nakon toga vlada sam. Ujedinio je sva hunska plemena i narode od Volge do Germanije. Sedište njegove države koja se protezala od Danske do Panonije, od Laponije i Rajne do Kaspijskog jezera pa sve do Kine bilo je u ugarskoj nizini, nedaleko današnjeg Tokaja. Glasine o Atilinim kanibalističkih sklonostima nikada nisu potvrđene, a navodno je pojeo dva svoja sina.
Njegovu vlast priznavala su mnoga plemena Germana, Sarmata, Slovena i Turaka. Godine 441. opustošio je Meziju, Ilirik i Trakiju, a 447. dosegao je Termopile i devastirao sve zemlje između Crnog mora i Sredozemlja te porazio vizantijskog cara Teodozija II i naterao ga na plaćanje danka. Došavši u sukob sa zapadnorimskim carem Valentijanom III, koji koji mu je odbio dati svoju sestru Honoriju za suprugu, pokušao je 451. osvojiti Galiju kada ga je pobijedio zapadnorimski vojskovođa Aecije zajedno s Teodorikom I, kraljem Vizigota na Katalunskim poljima. Nakon toga povukao se u današnju Mađarsku. Godine 452. krenuo je u osvajački pohod na Italiju kada je razorio Akvileju, zauzeo više gradova, opustošio dolinu Pada i stigao do Mincia gdje mu je ususret došao papa Leon I. Samo zahvaljujući papi Leonu I Rim je spašen od razaranja. Epidemije i glad prisilili su Atilu da napusti Italiju. Konstantinopolj je pak nakon poraza bizanstkog cara Teodozijusa II spašen samo stoga što je hunska vojska, koju je prvenstveno činila pješadija, bila posve nedorasla i neopremljena za opsadu tako velikog grada.

Atila je umro na dan svog venčanja, iako je već imao velik broj žena. Uzeo je novu, mladu, devojku. Zvala se Idilco. Dan venčanja protekao je u žestokom opijanju i slavlju. Pijan i požudan kada je pala noć mladu je odveo u svoje odaje. Nađen je mrtav naredno jutro, a nova mlada drhatala je od straha dok je pored nje ležao mrtav veliki hunski vođa. Navodno je umro od prekomerne doze alkohola i jakog krvarenja iz nosa premda postoje i pretpostavke kako je smrt bila nasilna. Sahranjen je, prema legendi, u tri kovčega: zlatnom, srebrnom i gvozdenom. Nakon njegove smrti hunska se država raspala. Mesto njegova pokopa je nepoznato. Pretpostavlja se da je pokopan na području današnje Vojvodine zajedno s velikom količinom opljačkanog blaga, no za to ne postoje nikakvi konkretni dokazi. U više navrata se pokušalo  da se otkrije njegov grob, ali je do sada sve ostalo samo na pokušajima. 

Jedna od teorija je da je sahranjen kod Sremske Mitrovice, da je skrenut tok Tise da bi ga smestili u korito reke, druga da su skrenuli rečicu Dunavac koja se ulivala kod ušća Save u Dunav sa novobeogradske strane. Ima i teorija da su mu čak spalili telo stavili ga u čamac i pustili niz Tisu...

Andjeoska kosa

Na nebu iznad Olorona u Francuskoj se u ranim poslepodnevnim satima oktobra 1952.g pojavio neobičan prizor: „pamučni oblak neobičnog oblika…iznad njega, uski cilindar nagnut pod uglom od 45° se pomalo kretao u ravnoj liniji prema jugozapadu…vrsta belog dima se uzdizala iz gornjeg kraja…“, prema rečima očevidaca.
Ispred tog „cilindra“ se nalazilo 30-ak manjih objekata za koje se, pri gledanju kroz naočare za operu, pokazalo da je reč o crvenim sferičnim oblicima okruženim žutim prstenjem. „Ti su se „tanjiri“ kretali u parovima,“ izjavio je srednjoškolski domar Jean-Yves Prigent, „ prateći obrazac koji bi se uopsteno mogao opisati kao kratka vrludanja. Kada bi se dva tanjira međusobno udaljila, između njih bi se pojavila belicasta linija koja je ličila na električni luk.“
Medjutim, to je bio samo početak neobičnih događanja. Iz svih je objekata pljuštala bela supstanca nalik na kosu koja bi se obmotavala oko telefonskih žica, granja i krovova. Kada bi posmatrači pokupili taj materijal i uvaljali ju u oblik lopte, pretvorila bi se u želatinoznu supstancu i nestala bi. Jedan od očevidaca je tvrdio da  supstanca pala na njega i da se uspeo osloboditi jedino rezanjem. 
Gotovo identičan  događaj se dogodio desetak dana kasnije u Gaillacu u Francuskoj.
Izvještaji o misterioznoj „anđeoskoj kosi“ se pojavljuju s vremena na vreme. Laboratorijska analiza autentičnog materijala (ponekad se vazdusna paučina pogrešno tumači „anđeoskom kosom“) je nemoguća jer takav materijal uvek nestane. U leto 1957.g, kada je svedočio dotičnom fenomenu na Floridi, Craig Philips, direktor nacionalnog akvarijuma od 1976. do 1981.g, je sakupio uzorke i stavio ih u zapečaćene teglice, ali dok je došao do laboratorije, uzoraka više nije bilo.
Anđeoska kosa ili silikatni pamuk je ljepljiva, vlaknasta smesa koja se obično javlja u vezi s viđenjima NLO-a, ali i pri izveštajima o manifestaciji Device Marije. Opisuje se kao paučina ili mlieč. Svoj  naziv je dobila zbog sličnosti s tankom kosom ili paučinom. Anđeoska kosa „isparava bez traga nekoliko sati nakon pojavljivanja“: ona ili isparava ili se pretvara u pamučne rese uz neugodan miris kada se drži u ruci. Ufolozi je najčešće nazivaju „anđeoskom kosom“, dok je Italijani nazivaju „silikatni pamuk“, a Francuzi koriste pojam „Madonina prisutnost“.
B. V. Lyapunov, sovjetski istraživač koji je mnogo toga učinio na popularizaciji nauke, je 1967.g sa Novog Zelanda dobio uzorak „anđeoske kose“. Čvrsto zapečaćena tuba je sadržavala nepoznatu smesu koja je zauzimala otprilike 1 kubni centimetar. Skup  naucnika je sproveo sveobuhvatnu analizu. Fizičar L. V. Kirichenko, specijalist radiometrije, je zaključio da je rieč o „finom materijalu čija su neka vlakna manja od 0,1 mikrona mereno dijametralno. Većina je vlakana zapletena u snopove ili zasebne „niti“ dijametralnog promera od 20 mikrona. Vlakna su izgledala belicasto i poluprozirno. Ne postoje poznate analogije na analiziranu supstancu.“
Sumirajući proučavanje materijala, akademik I. V. Petryanov-Sokolov je rekao da „je primerak zanimljiv kao materijal sa veoma finim vlaknima. Malo je verovatno da je stvoren prirodnim putem.“ Nažalost, cela količina  je iskorišcena tokom istraživanja, a novi uzorci nisu prikupljeni iako je fenomen prijavljivan u još nekoliko navrata.
Prema izveštajima koja je britansko društvo za proučavanje NLO-a objavilo u avgustu 1988.g, tajanstvene su paučine pale na tlo nedugo nakon NLO viđenja u severnom Welsu. 60-godišnja gđa Stanfield i njena snaha su na nebu videle oko „20 srebrnih kuglica“ pre opažanja paučinastog materijala koji je padao na tlo.
Postoje slučajevi kada „anđeoska kosa“ pada iz vedrog neba. Stanovnici grada Montgomerya u SAD-u su 1898.g izvestili o padanju „leteće stvari nalik na leteću paučinu“. Prema svedocima, niti su podsećale na neku vrstu fluorescentnih azbestnih vlakna.
1978.g je izvešteno da je u blizini obalskog grada Samaru na Novom Zelandu tokom dva sata padao veliki broj lepljivih vlakana. Vlakna su izgledala „znatno finija od paučine“, ali ipak vidljiva u odnosu na jasno i plavo nebo.
Postoje mnoge teorije o izvoru „anđeoske kose“ . Najčešće se spominje migracija pauka, uglavnom zbog delikatnog izgleda nalik na paučinu, ali to ne bi bilo razumno kada bi se pauci kretali na niskim visinama, zbog velike količine, i činjenice da bezrazložno ne stvaraju velike količine mreža. Migracije paukova se odvijaju na većim visinama iz razloga što oni ne mogu leteti: oni prate toplotu do gornje atmosfere te klize koristeći  vetrove. Čak i kada bi stvorili paučinu, turbulencija bi je rasterala. I, naravno, nestaje li paučina nakon nekoliko sati ili prilikom dodira?
Druga teorija smatra da se „anđeoska kosa“ stvara u levcima tornada kombinacijom čestica prašine i organskog materijala, visoke struje elektrona i visoke plinske brzine. Ovo je okrenuto u niti centrifugalnom silom rotirajućeg stuba vazduha jer nabijene čestice imaju tendenciju formiranja dugih lanaca niti. Nakon pada na tlo, niti gube električni naboj i raspadaju se u finu prašinu.
Još jedna neobična karakteristika „anđeoske kose“ je ta da je nestabilna poput celofana kada se izloži plamenu. Naucnana  analiza je zaključila da se ona počinje smanjivati pri izloženosti kiseoniku, a njena struktura navodno sadrži silicijum, magnezijum, kalcijum i bor. Dok su prva tri elementa uobičajena u zemljinoj kori, bor ipak nije. On se nalazi samo od 3 do 10 dela na milion što je relativno retko. Bor apsorbuje neutrone i koristi se pri zaštiti i kontroli nuklearnih reakcija (to se obično pridodaje spekulacijama da je „anđeoska kosa“ nusproizvod nuklearnog pogonskog sastava).
Ostali otkriveni elementi uključuju kalijum, silicijum, kalcijum, fosfor, aluminijum, kiseonik, hlor, gvozdje, sumpor, mangan kalijum, natrijum, cink, lantan, cezijum i tricijum, koji je posebno zanimljiv. Tricijum je otkriven u uzorku iz Sonore, Kalifornija prikupljenom 1976.g. Reč je o radioaktivnom izotopu vodonika koji je vrlo redak u prirodi. Gas tricijum se koristi kako bi se poboljšao prinos nuklearnih bojevih glava, a da bi se dobio u bilo kojem značajnom iznosu, potrebno ga je ručno proizvesti u nuklearnim reaktorima ili čestičnim akceleratorima. Šta taj element radi u „anđeoskoj kosi“ je otvoreno spekulacijama, ali zabeleženo je samo nekoliko slučajeva u kojima je „anđeoska kosa“ prijavljena kao radioaktivna.

Amitvil

Amitvil je jedan od najpoznatijih slučajeva opsednutih kuća. Napisano je bezbroj knjiga, snimljeni su filmovi i još dan danas se vode polemike oko te kuće.

Holandska kolonijalna kuća izgrađena je davne 1928. godine, navodno na prostoru na kojem su živeli oboleli Indijanci gde su odmah bili i pokopani. Naime, na području današnjeg Amitvla je nekada živelo indijansko pleme Shinnecocks.

Kad su belci stigli, odnosili su se prema njima kao i prema svim drugim Indijancima, bili su ugnetavani i hteli su ih preobratiti na svoju veru i običaje.
Naravno, to se Indijancima nije svidelo pa se okupila grupica Shinnecocksa, i u hrišćanskom terminu su prokleli svoju teritoriju misleći da ako njima ne može ovde biti dobro, neće biti nikome. Vrlo brzo se počelo pričati da je to mesto nastanjeno demonima.
Prokletstvo je počelo rano ujutro 13.10.1974. kad je Ronald DeFeo ubio svoje roditelje, dve sestre i dvoje braće s puškom. Ubio ih je u krevetima, za vreme spavanja. Ronald je osuđen na 6 doživotnih robija. 
Svi su mislili da je time strava u Amitvlu završena.

1975. kuću kupuje bračni par Lutz za 80.000$. Iako su znali za ubistva, Lutzevima se kuća toliko svidela da su odmah počeli s useljenjem.Uselili su se sa troje dece.

Uskoro je došao i Georg, Lutzov prijatelj sveštenik, da blagoslovi kuću.  Tek nakon što je par puta poprskao pod sa svetom vodom, odjednom je čuo: 'IZLAZI NAPOLJE!'. Sleđen, oštrinom glasa, okrenuo se da vidi ko je to rekao, ali iza njega nije nikoga bilo. Polako je nastavio obred očekujući da ponovno čuje glas. Ali ko god da je to rekao, nije ponovio. Nakon obavljene ceremonije, sveštenik se susreo sa porodicom i uskoro otišao.
Kad se vratio kuci u ogledalu je primetio da  su se oko njegovih očiju  pojavila dva crna prstena, kao da ih je neko ugljenom nacrtao na njegovom licu. Uskoro se razbolio, i svaki kontakt sa porodicom Lutz, pa čak i telefonski poziv, bi mu pogoršao stanje. Kasnije u samostanu sveštenik je bio napadnut drugi put od nevidljive sile, ovaj put puno jače. Završio je s teškim ozledama i borio se za život nekoliko dana u bolnici. Iako je bio teško ranjen čim je došao svesti pokušao je kontaktirati Kathy i Georga da ih upozori. Hteo im je reći da odmah napuste kuću. Stalno ih je pokušavao kontaktirati telefonom ali svaki put kada bi se veza uspostavila  linija se prekinula.

U međuvremenu čudne stvari događale su se i Lutzevima. Polagano ih je kvarila demonska sila. Bilo je poput neke noćne more. Čak i danas Lutzovi imaju problem da odvoje ono što se stvarno dogodilo od onoga što se događalo samo u njihovim umovima. Nakon prvih 36 sati George je počeo osećati da nešto nije u redu.
Počeo je provoditi sve više vremena uz veliki, otvoreni kamin u dnevnoj sobi, odvajajući se od vatre jedino da bi nacepao još drva ili da proveri termostat koji je konstantno očitavao svega 8 stepeni u sobi.
Čak noćima kada bi se uspeo odvojiti od kamina uvek bi se budio oko 3:15 ujutro, obukao se i izišao napolje.
George se nastavio buditi svako jutro u 3:15, a to je bilo tačno vreme kada je DeFeo pobio svoju porodicu, sa snovima i vizijama njihovih smrti, na hiljade muva skupljalo bi se u sobi. Voda u WC-u koji se je nalazio na spratu pocrnela je poput mastila, nameštaj i stvari bile su bacane s jednog kraja sobe na drugi. Mala Amy sprijateljila se s nevidljivom čovekom koga je zvala Jodie, a njihovom sinu Gregu prozor je zdrobio prste. Čak se i pas počeo menjati, režao je i lajao na sve i  sakrivao se po kući. 15. maja, samo 28 dana nakon useljenja, Lutzevi su pograbili nešto odeće i pobegli u strahu. Za sobom su ostavili vrednost veću od 40.000 $, automobil, antikvitete, čamac, odeću, igračke... 

Preselili su kod majke Kathleenine Lutz. U početku nisu ništa hteli govoriti zašto su tako brzo odustali od života u kući njihovih snova. Ali nakon nedelju dana su se odlučili da sve iznesu u javnost. Rekli su da su u tih deset dana saznali šta je to pakao. George Lutz je rekao da je tu i tamo znao čuti glasove koji su mu govorili šta da radi, ali ih je snagom volje uspeo odagnati. Zatim, vrata i prozori bi se toliko otvarali bez razloga i kažu da su čuli čudne šumove iz podruma. Rekli su da su u podrumu bila vrata pakla, ali nisu hteli dalje komentarisati.
Još jedna činjenica, koja ide u prilog ukletoj kući, je da je Jay Anson napisao knjigu o užasima koji su se dogodili u toj kući. Dok je pisao knjigu razboleo se, i nedugo nakon što je završio knjigu je i umro.

Beykimo

Dramaticna priča o brodu “Beykimo”, zasigurno, je autenticna a o njegovom fantomskom lutanju postoje i verodostojni službeni izveštaji. Tridesetih godina 20-og veka, ovaj brod plovio za kanadsku kompaniju “Hudson Bey”, a njegova je uobičajena ruta bila Vankuver - Severno ledeno more, gde je, za vreme kratkog arktickog leta, na najsevernijim ostrvima, otkupljivao krzna polarnih zivotinja.
Jula 1931. “Beykimo” je krenuo na svoju desetu plovidbu. Kapetan broda John Cornvoll je bio iskusan moreplovac, ali su se za vreme duge plovidbe, nevolje nizale jedna za drugom. Prvo je došlo do teškog kvara na brodskom motoru, a onda ih je, nenadano rani dolazak zime, zatekao u opasnom Severozapadnom prolazu. Jednog jutra je brod osvanuo opkoljen opasnim ledom. Verujuci da će sledecih dana led zdrobiti njihov brod, posada je odlučila da ga napusti i, zajedno s tovarom skupocenog krzna, na obali podigne improvizirani logor u kome ce sacekati sledeće leto.
Snežne su mećave trajale mesecima. Kad su se najzad stišale, posada je s užasom konstovala da njihovog broda više nema na mestu gde su ga ostavili, a potraga je uskoro pokazala da “Beykimo” nije potonuo, niti ga je led zdrobio. Brod je jednostavno nestao!

Misterija je trajala tri nedelje, sve dok im jedan Eskim nije javio da se njihov brod, okovan ledom, nalazi osamdesetak kilometara daleko od njihovog logora. Ljudi su požurili prema označenom mestu i zaista, u sumrak jednog dana, ugledali su svoj brod. Odlučili su da se ujutru ukrcaju i provere u kakvom je stanju, ali kada su se ujutro probudili - “Beykima” vise nije bilo!
Ponovni nestanak broda pao bi u zaborav da na njega, pet meseci kasnije, nije naišao poznati istrazivač Lesli Marvin. On se čak popeo na ukleti brod gde je, na svoje ogromno čuđenje, sve mašine zatekao u ispravnom stanju, ali kako sam nije ništa mogao preduzeti da bi definitivno spasio brod, o svom je neobicnom otkricu, poslao izveštaj Obalskoj kontroli.
Skoro pune dve godine kasnije, kada je već pao u zaborav, jedna je grupa Eskima ugledala “Beykimo” kako mirno plovi kraj rta Barrow, na severnoj obali Aljaske. Znajuci da je za njegovo otkrivanje i spasavanje, kompanija “Hudson Bey” raspisala veliku nagradu, Eskimi su uskočili u svoje lake čamce i krenuli prema brodu. Stigli su ga u sami sumrak i upravo kada su se ukrcali, digla se najjača snjezna bura koju su ikada doziveli. Ogromi su se talasi poigravali s brodom, koji je zlokobno škripao i stenjao. Eskimi su bili ubeđeni da im je kucnuo posljednji čas. No, srećom, nije bilo tako.
Posle desetak dana oluja se stišala, a kako su bili uvereni da brodom upravljaju zli duhovi, Eskimi su se, brzebolje, prebacili u svoje čamce i vratili na obalu neobavljenog posla.
Tokom sledećih pet godina “Beykimo” je viđan na različitim mestima, pa je među Eskimima s pravom dobio epitet avetinjskog broda. Najzad, kapetan Polson naišao je na ukleti brod zarobljen ledom, pa je sa svojim mornarima prešao na njegovu palubu. Brodske su mašine bile u ispravnom stanju, ali je i Polsonu izmakla obećana nagrada. Pre nego što je uspeo da pokrene brod, nebo se smracilo nagovjestavajuci nevreme. Polson se morao pobrinuti za sigurnost svoga broda, pa je, teška srca, odustao od spasavanja “Beykima”. Brod je ponovo nestao.Posle toga, o avetinjskom se brodu više ništa nije čulo sve do 1952. kada su ga ponovo u Severozapadnom prolazu videli Eskimi s Aljaske. Plovio je izmedu santi leda, kao da su ga vodile neke više sile. Na kraju je nestao sa vidika i više ga nikada niko nije sreo i video...

Misteriozna zena

Istorija je bogata slučajevima ljudi koji su misteriozno nestali, ali ono što su ređi slučajevi je obrnuto. Šta je sa ljudima koji se misteriozno pojavljuju, bez poznatog identiteta i bez tragova ko su i odakle su došli? Šta reći o ovim zagonetnim ljudima koji proizilaze iz anonimnosti i pojavljuju se u našem svetu bez objašnjenja ili bilo kog nagoveštaja ko su uopšte? Jedan slučaj iz Norveške svakako predstavlja ovo pitanje; mrtva žena bez poznatog porekla, nije poznat nijedan detalj njene prethodne istorije, bez poznatog ubice, i identiteta koji je ostao obavijen velom misterije do danas.
29. novembra 1970., u dolini Isdalen, u Bergenu, Norveska, takođe poznatoj kao Norveška "Dolina smrti," neidentifikovana žena je pronađena mrtva. Telo je našao profesor koji je bio na planinarenju sa njegove dve ćerke, na udaljenom mestu nedaleko od planinarske staze na mestu koje je zaklonjeno oštrim stenama. Žena je bila gola, a užasnuti planinari su mogli da se uvere da je telo delimično ugljenisano.Razbacano, malo dalje pored leša su pronađena prazna flaša pića, ručak, oko desetak roze pilula za spavanje i dve boce pune benzina. Policija će kasnije otkriti pasoš u blizini delimično spaljen. Planinari su pozvali policiju u Bergenu. Počela je istraga koja je dovela do jednog od najzbunjujuceg i najmisterioznijeg krivičnog predmeta u istoriji Norveške, i verovatno u svetu.

Početna obdukcija je pokazala da je misteriozna žena umrla od kombinacije ugljen monoksida i opekotina, a analiza krvi je pokazala da je velika količina tableta za spavanje unšena u organizam pre smrti. Na ženinom vratu bilo je modrica koje su pokazale da je zena zadobila neku vrstu udaraca tupim predmetom u vrat. Čudna karakteristika u slučaju,bila je da su otisci prstiju žene izbrušeni tj. uklonjeni. U to vreme, iako su uklonjeni otisci prstiju što je svakako čudno, činilo se kao prilično otvoren i zatvoren slučaj. Žena, ko god ona bila, očigledno je izašla u šumu i izvršila samoubistvo tabletama za spavanje , jednostavno. Ipak misterija je samo produbljena odatle.
Policija je tokom istrage povezala ženu sa dva kofera koje su pronašli na Bergen železničkoj stanici, a sadržali su nekoliko čudnih nalaza. Pre svega, svi otisci prstiju su pedantno, i očigledno namerno, uklonjeni. Pogled na odeću koja se nalazila u koferima je pokazala da su sve etikete skinute sa svakog pojedinačnog odevnog predmeta, a da su haljine bile od elegantnog italijanskog dizajna. Tu se nalazio i recept za neidentifikovani losion, ali čudno, datum i naziv doktora je obrisan. U skrivenom delu na koferu nađeno je 500 maraka. Takođe u jednom od kofera bilo je malo polomljenog stakla koje je poslužilo za parcijalne otiske prstiju, iako nisu bili dovoljni da se prikupe informacije za identifikaciju . Časopis je pronađen među raznim stvarima , ali umesto uobičajenih unosa sadržavao je samo niz nerazumljivih kodova. Ostale različite stvari pronađene u koferima uključuju periku, nekoliko naočara bez recepta, i srebrne kašike. Tu je i razglednica sa slikom poznatog italijanskog fotografa.



Zbunjena, policija je odlučila da napravi kompozitne skice, na osnovu pojave njenog leša i opise svedoka. Ove skice su objvljene u nekoliko novinskih agencija i takođe su date korisnicima INTERPOLA u nekoliko zemalja, u nadi da će se otkriti ko je ona bila. Kada je to učinjeno, očevici koji su prepoznali ženu počeli su da daju različite informacije, a misterija se još više produbila.

Otkriveno je da misteriozna žena putovala pod pseudonimima devet različitih osoba;Jenevive Lancia, Klaudija Tjelt, Vjera Schlosseneck, Klaudija Nilsen, Alekia zarna-Merchez, Vjera Jarle, Finella Lorck i Elizabet Leen Hoivfer, za koje je utvrđeno da su lažni. Neka viđenja žene su je opisivala kao osobu koja je nosila nekoliko različitih vrsta perika, a razni očevici su tvrdili da je ona tečno govorila francuski, nemački, engleski i flamanski. Čudni kodovi koji su pronađeni u časopisu su dešifrovani, i pokazivali se koordinate mesta za koje se sumnja da je ona posetila, obuhvatajući nekoliko oblasti oko Norveške i Evrope. Stomatološka analiza leša pokazala je da je ona takodje imala stomatološke posete u Latinskoj Americi, iako ova lokacija nije bila među kodovima koji su pronađeni.
Što se tiče boravka u Bergenu, utvrđeno je da je žena boravila u nekoliko hotela u oblasti, i da je pokazivala prilično čudno ponašanje. Rečeno je da je ona bila sklona da promeni sobu nekoliko puta i da je u jednom trenutku ona je žestoko insistirala na sobi sa balkonom. Utvrđeno je da se predstavljala kao putujuć prodavačica i antikviteta, a ime koje je koristila bilo bilo je lažno. Takođe je otkriveno preko room servis evidencije da je žena najčešće naručivala kaše sa mlekom,. Žena je opisana kao atraktivna brineta u ranim tridesetim, oko 164cm visoka. Svedoci su tvrdili da uglavnom nije razgovarala ni sa kim. Pojavila se i priča da je dobila poruku "Ja uskoro dolazim". Ona je takođe opisana kao osoba koja nešto čuva kod sebe, a I da je bila pušač. Poslednje viđenje žene bilo je kada se odjavila iz sobe 407 u Hotelu Marlin, platila je gotovinom i onda otišla taksijem.

Ni jedan član porodice, prijatelji, rođaci ili bilo ko, ko je poznavao lično zenu sa slike koju je napravila policija nije se javio. Najbliže do koga je policija mogla da dođe je bio fotograf sa slike pronađene u koferu. Otkriveno je da fotograf čija razglednica bila u ženskom koferu u stvari samo izveo misterioznu osobu na večeru u hotelu Aleksandra u Loenu. Na pitanje o identitetu te žene, fotograf je tvrdio da je ona rekla da je iz malog sela u blizini Johanesburga, Južnoafrička Republika, i da je ona dala zagonetnu izjavu da ima samo 6 meseci da vidi najlepše mesta u Norveškoj. Iako svakako intrigantna, ova informacija će se na kraju pokazati posebno korisno. Iako je fotograf bio optužen i oslobođen za silovanje u prethodnom slučaju koji nema veze sa ovim, on nije bio osumnjičen.
Slučaj je dobio još čudniji tok kada čovek konačno došao napred rekavši da je video ženu 24. novembra, pronađen je 5 dana pre tela. 26-godišnjak meštanin tvrdio da je bio van planinarenje sa prijateljima kada su primetili neki strani ženu luta u šumi. Ona je opisana kao osoba koja gleda kao da je u panici, a nosila je elegantnu odeću koja je bila neprikladana za izlazak u planinu. Kada je prišla grupa planinara, čovek je tvrdio da je ona htela nešto da kaže ali iznenada se predomislila i nastavila je svojim putem, nakon čega je grupa srela nepoznate muškarce u crnim kaputima, koji su očigledno pratili ženu.

Slučaj "Isdalen žene" nikada nije rešen, a njen identitet ostaje misterija do danas. Nije bilo dokaza i nikada niko nije osumnjičen za zločin. Iako je zvanična izjava je da je izvršila samoubistvo. Ovo ubistvo je stvorilo veliku količinu spekulacija tokom godina i bilo je predmet nekoliko knjiga. Jedna popularna teorija je da je žena bila špijun, i da je ona možda ubijena verovatno u vezi sa tajnim informacijama ili u vezi kupovine radioaktivnog materijala. Druga ideja je da je ubijena od strane nekoga s kim je bila u vezi, možda ljubomore ili za novac. Do današnjeg dana, niko ne zna sigurno.
Ko je bila ta misteriozna žena? Odakle je došla i šta je htela? Da li je ovo ubistvo ili samoubistvo? Slučaj ostaje kao zbunjujuć kao što je bio tog dana 1970. godine, kada je pronađeno njeno telo. Bez novih tragova, bez dodatnih dokaza, i bez osumnjičenih, slučaj je ostao nerešen. Ona ostaje bezimena enigma sa licem, poznatom samo iz fantomskih policijskih skica. Slučaj nastavlja da inspiriše dobar ljudi i o njemu se špekuliše do danas, a sigurno je jedna od velikih kriminalnih misterija veka.

Kokino - Megalitska opservatorija

Kokino je veoma neobičan arheološki lokalitet iz brozanognog doba u Makedoniji te je po važnosti četvrta astro'opservatorija na svetu, ispred njega su samo Abu Simbel, Stonehenge i Angkor Wat.

Nalazi se u blizini sela Kokino koje pripada opštini Staro Nagoričane u Makedoniji. Udaljeno je 35 km od Kumanova, a od Skoplja 50 km vazdušnom linijom. Smešteno je ispod vrha Tatićev Kamen na nadmorskoj visini od 1013 m. Prema nalazima nekih geologa mesto se nalazi na vrhu neovulkanske ploče andenzitske stene s površinom od 5000 m², dugom oko 90 m u pravac istok-zapad i širokom oko 50 m u pravac sjever-jug.Arheolog Jovica Stankovski iz Narodnog muzeja Kumanovo, 2001. godine u blizini sela Kokino otkrio je mesto s ostacima i arheofaktima iz ranog brozanognog perioda, koji se svojim dimenzijama i vidom bitno razlikuju od do tada poznatih arheoloških nalazišta.Mesto ima dominantne dimenzije i organizovano je na dva nivoa. Na višem nivou dominiraju kamena sedišta, tronovi, pozicionirani u pravcu sjever-jug , okrenuti s pogledom ka istoku i isklesani u samim stijenama. Ovaj centralni deo megalitske opservatorije je korišćen za posmatranje nebeskih tela.
Otkriveno je i u stenama isklesanih sedam markera u vertikalnom položaju koji su korišćeni za markiranje kretanja Sunca i Meseca. Tri od njih obeležavaju mesto izlaska Sunca u danima kratkodnevice, ravnodnevice i dugodnevice, a preostala četiri služe za obeležavanje mesta izlaska Meseca u vreme najvećeg zastoja leti i zimi, kao i mesta najmanjeg zastoja leti i zimi. Mesta izlaska Meseca u istoj fazi ciklično se ponavljaju svakih 18.6 godina kada se u isti kalendarski dan javlja ista faza Meseca. Spominju se još dva kamena markera koji služe za merenje dužine sinodičkog ili lunarnog meseca čija je letna dužina 30 dana, a zimska 29 dana.
Na osnovu pozicija markera koji prate kretanje Sunca, posebno u danima dugodnevice utvrđeno je da je opservatorija star oko 3.900 godina, odnosno, da datira iz 18. veka prije n.e.
2002. godine istraživanju se priključio i astronom Đore Cenev iz Planetarija u Skoplju i opsežnim arheoastronomskim analizama, koje traju više godina, pokazao da ovo mjesto ima karakteristike svetog mjesta i megalitske opservatorije. Primereno vremenu i kulturi u tom periodu ovaj lokalitet je nazvan Megalitska opservatorija Kokino.

Megalitska opservatorija Kokino ubraja se među najvrednije stare opservatorije u svetu. Zbog svojih karakteristika, 2005. godine ga je američka svemirska agencija NASA u listi 15 ovakvih opservatorija, rangirala na četvrto mjesto.

Ukleta suma ( Hoia Baciu Forest )

Kada pomislite na Transilvaniju, većina ljudi odmah povezuje ovu oblast u Rumuniji sa čuvenim Vlad Cepešom, prototipu grofa Drakule.Međutim, postoje i druge zanimljive stvari vezane ya ovaj predeo Rumunije - poput šume Hoia Baciu koja se nalazi u blizini grada Kluž. 

Drveće ove šume počinje da raste bukvalno od ivice grada.
Lokalni stanovnici dugo je povezuju sa raznim natprirodnim pojavama, ali područje je steklo reputaciju van granica regiona još od 1968. kada je biolog Aleksandru  Kvasi navodno snimio disk u obliku NLO dok je boravio na naučnoj ekspediciji u šumi. 

Šuma je sada poznata među istraživačima paranormalnih pojava kao "Rumunski Bermudski trougao". Ljudi koji su je posetili, kažu da u toj šumi pocinju  da osećaju teskobu i uznemirenost. Kada izađu iz nje nalaze neobjašnjive ogrebotine i opekotine, a neki dobiju migrene, dobijaju osećaj mučnine i povraćaju, a neki čak tvrde da imaju osećaj koji nazivaju "izgubljeno vreme."

Neka od drveća su deformisana i zakrivljena. Na drugim mestima u  sred šume ima golih prostora gde drveće ne raste

Mnogi meštani veruju da je šuma ukleta i da onaj ko uđe u nju, neće se više vratiti. Legenda kaže da ime šume potiče od imena jednog pastira koji je nekada ušao u nju sa svojih 200 ovaca i nestao je zauvek. Prema drugoj legendi, šumu naseljavaju duhovi mrtvih seljana koji su tamo zarobljeni i ne mogu nastaviti svoje duhovno putovanje. Često posetioci šume čuju glasove duhovima, a neki čak tvrde da su videli odrubljene glave da plutaju među drvećem.

U poslednjih nekoliko godina, šuma privlači veliki broj turista koji traže sastanke sa duhovima, nade u duhovno iskustvo, itd

Buve ostrvo ( The Mystery of Bouvet Island )

Uprkos tome što najudaljenija lokacija na planeti Zemlji, potpuno nenaseljena prema CIA Vorld Facebook , subantarticko vulkansko ostrvo Buve dom je vrhunskog Internet domena sa kodom .BV .Neki ljudi veruju da je ostrvo štab Novog svetskog poretka i da je takođe dom tekuće serije Internet sajber napada.

Daleko od ljudi u južnoj Atlantskom okeanu između Južne Amerike, Južne Afrike i Antarktika, možete da nacrtate krug od 1000 milja oko Bouvet ostrva i ne bi ste nasli kopno ali postoji Internet domen najvišeg nivoa koji ostaje misterija. Mada bi ostrvo trebalo da ima kod Norveske posto je u njenom sastavu.
Za ovu lokaciju se tvrdi da je jedna od najaktivnijih napadača, često daleko aktivnija od Rusije i Kine kombinovano.
Buve je takođe dom za misteriju iz 1979. Jos uvek nerešenu misteriju koja je od tada teško cenzurisana, poznatu kao Vela Incident , za koju se veruje da je teško uspaničila Džimi Karterovu admininistraciju povodom nuklearne eksplozije koju je zabelezio američki Vela satelit.

Koliko u svemu tome ima istine procenite sami.

Buve (fr. Bouvet) je nenaseljeno vulkansko ostrvo u južnom delu Atlantskog okeana. Nalazi se jugozapadno od Rta dobre nade i smatra se jednim od najudaljenijih ostrva na svetu. Najbliže kopno je Zemlja kraljice Mod na Antarktiku udaljeno je 1600 km. Površina mu je 58 km². 93% ostrva je prekriveno lednicima. Najviši vrh jeOvaltopen (Ovaltoppen) sa 780 m.
Ostrvo je 1. januara 1739. otkrio francuz Žan Buve (Jean-Baptiste Charles de Lozier-Bouvet), koje je po njemu i dobilo ime. Buveovo otkriće je samo konstatovalo i fiksiralo kopno na tom delu, ali pošto ga nije oplovio nije se znalo da li se radi o ostrvu ili delu nekog kontinenta.
Tek 1808. englez Džejms Lindsaj (James Lindsay), kapetan kitolovca Svan bio je prvi moreplovac koji je tačno zabeležio položaj ostrva. I on nije pristajao na ostrvo.
Prvo uspešno iskrcavanje na ostrvo izvršio je decembra 1822. Benjamin Morel, kapetan broda za lov na foke Wasp, kada je pristao brodom da uhvati nekoliko foka.
Engleski kapetan Džordž Noris (George Norris) zapovednik kitolovaca Sprightty' i Lively iskrcao se na ostrvo, dao mu ime Ostrvo Liverpul i preuzeo ga u korist britanske krune.
Duži boravak na ostrvu desio se 1927. kada je norveška posada boravila na ostrvu mesec dana i dala mu je imeBouvetøya (Buve na norveškom). Godine 1928. Britanija se odrekla svog prava na ostrvo u korist Norveške.
Ostrvo Buve i njegove teritorijalne vode su proglašeni prirodnim rezervatom 1971.
Norveška je 1977. tu postavila automatsku meterološku stanicu.

Covek iz Taureda ( The Mystery Man from Taured )

Jedan od najzagonetnijih događaja 20. veka nije bio povezan sa letećim tanjirima, teorijama zavere, krivičniim delima ili čak u vezi sa viđenjima čudnih stvorenja. Dešava se u naizgled normalan dan i na jednom od opštih mesta koje se može zamisliti - jedanom aerodromu. Čak i danas niko ne zna tačno šta se tamo dogodilo ili zašto je obični poslovni putnik postalo centar misterije, uglavnom zaboravljene danas.

1954. godine naizgled normalan muškarac navodno je sleteo avionom u Tokio. Kada je na aerodromu predao svoj pasos kako bi dobio pecat, odveden je u sobu za ispitivanje. Razlog? Njegov autentičan pasos izdala je zemlja za koju niko nikada nije čuo - Taured.

Muškarac je tvrdio kako se njegova zemlja nalazi između Francuske i Španje. Kada su tražili da je nađe na karti, pokazao je - Andoru. On za Andoru nikada nije čuo i tvrdio je da se na tom mestu već 1000 godina nalazi Taured. Takođe je rekao da već pet godina redovo odlazi u Japan na poslovna putovanja bez ikakvih problema, a njegov pasos je potvrdio njegovu priču. U njemu su se nalazili pecati carine i vize, a muškarac je uz sebe imao valjani novac iz nekoliko evropskih zemalja, vozačku dozvolu iz Taureda i čekovnu knjižicu nepoznate banke.

Nakon nekoliko sati ispitivanja odveden je u obližnji hotel. Dva službenika imigracijske policije do jutra su stajala ispred njegove hotelske sobe. Na njihovo zaprepaštenje, kada su ujutro ušli u sobu videli su da je muškarac nestao. Jedini alternativni izlaz iz sobe bio je prozor. Međutim, soba se nalazila na 15. spratu hotela, iznad prometne ulice, a na fasadi hotela nije bilo nikakvih izbočina uz pomoć kojih bi se misteriozni muškarac mogao spustiti na tlo.

Vremenski putnik ( Mystery of the Time Travelling Man )

U leto 1912. godine iz Londona za Glazgov jurio je ekspresni voz. U jednom kupeu sedeli su policijski inspektor Skotland Jarda i jedna mlada medicinska sestra. Neočekivano, uz strašan krik, na sedištu pored prozora pojavio se čovek zrelih godina. Duga kosa bila mu je upletena u viticu, na starinskim cipelama bile su velike kopče, a trougli šešir na glavi. U jednoj ruci držao je veliki bič, a u drugoj nagrizen komad hleba. Bio je unezveren i prestravljen dok su ga inspektor i devojka iznenađeno posmatrali. Stali su ga smirivati, pitali ga ko je i odkuda je. Čovek je, ridajući od plača, odgovorio da se zove Pol Drejk, da je kočijaš iz Četnema i da ne shvata gde je to došao i kako! U želji da ga smiri, inspektor je otvorio prozor i predložio čoveku da pogleda napolje. Voz se u tom trenutku nalazio u polukrugu, tako da se odlično video ceo - od lokomotive do zadnjeg vagona. Tek je to prepalo jadnog čoveka, pa je pokušao da skoči kroz prozor. Inspektor, zabrinut za njegov život, požurio je po konduktera. Ali, kada su se obojica vratili u kupe, neznanac je bio isčezao. Na sedištu su ostali samo njegov bič i trougli šešir. Medicinska sestra bila je u dubokoj nesvesti. Oba čoveka pogledala su kroz prozor. Nasip se nadaleko odlično video, ali na njemu ničega nije bilo.
Inspektor je, razumljivo, započeo istraživanje. Za bič i šešir etnografi su tvrdili da potiče iz polovine XVIII veka. Dalja ispitivanja potvrdila su da ta železnička pruga prolazi kroz taj kraj gde se još početkom XIX veka nalazio zaselak Četnem. Pastor mesne parohije pronašao je u arhivi knjigu sa imenima umrlih 150 godina unazad. Tu je bilo ne samo ima kočijaša, već je na marginama bila napisana i primedba tadašnjeg paroha koja se odnosila na Drejka i u kojoj je opisano kako je on, već u zrelim godinama, proživeo neverovatan događaj. Dok se noću vraćao kući, video je neočekivano 'đavolski ekipaž, ogroman, dugačak kao zmija, koji se pušio od ognja i dima'. Zatim se Drejk, ni sam ne znajući kako, obreo u tom čudovištu. Tu je zatekao ljude u nepoznatoj odeći, 'same đavolove sluge'. nasmrt preplašeni Drejk pomoli se Gospodu i odjednom se našao u jendeku pored puta! Dovukavši se nekako do kuće, saznao je da je sat pre toga žitelj iz susednog sela doveo njegove konje koje je našao desetak kilometara od Drejkove kuće. Od tada Drejka je 'napustio zdrav razum i smisao rasuđivanja'. Stalno je pripovedao o đavolskim karucama i uzrujavao se što mu niko ne veruje...
A, njegov trougli šešir i do dan danas se čuva u mesnom muzeju, dok je bič, nažalost, nestao.

Almas ( The Alma of Central Asia )

Almas, mitološko čovekoliko stvorenje koje navodno obitava u prostranim i slabo naseljenim prostranstvima bivšeg Sovjetskog Saveza. Izveštaji o viđenju takvog bića datiraju još iz razdoblja Carske Rusije. Eventualna povezanost almasa i jetija čije je navodno viđenje dokumentovano južnije, na području Nepala, Tibeta i okolnih zemalja, nije potpuno jasna, mada opisi sugerisu da za razliku od majmunolikog izgleda jetija, alme imaju jače izražen čovekoliki izgled. Postoji mišljenje da bi se moglo raditi o zajednici preživelih neandertalaca, koji su se pred širenjem Homo sapiensa povukli u nepristupačne i rietko naseljene krajeve središnje Azije, ali predstavnici zvanične nauke smatraju kako bi njihov izolirani opstanak u malom broju i na uglavnom negostoljubivom području bio nemoguć.

Vise o ovome mozete procitati na blogu - http://tajanstvenabica.blogspot.com/2015/07/almas-ruski-jeti.html

Petak 13-ti

Strah od petka 13. korene ima u hrišćanstvu

Veruje se da je Isus razapet u petak, zbog čega se vekovima smatralo da taj dan donosi lošu sreću. U Srednjem se veku venčanja nikada nisu održavala u petak. Veruje se takoe da je na Poslednjoj večeri bilo 13 ljudi, a trinaesti je gost bio upravo Juda koji je kasnije izdao Isusa.

Navodno kobni dan populariziran je u 20. veku, ipak, nije poznato kada su tačno ljudi počeli povezivati broj 13 i peti dan u nedelji.

'Triskadekaphobia' je strah od broja 13, a 'paraskevidekatriaphobia' strah od petka 13.

Broj 12 u numerologiji je broj potpunosti. Godina ima 12 meseci, dan i noć imaju po 12 sati, Isus je imao 12 apostola, 12 je horoskopskih znakova. Broj 13 se zato smatra nepotpunim i nepravilnim. Jednostavno - lošim.

Osim straha od petka 13., mnogi se boje sesti za sto oko kojeg je već 12 ljudi. Prema legendi, 13. gost za stolom prvi će umreti.

U SAD-u se petka 13. boji između 17 i 21 miliona ljudi. Na svaki petak 13. u svetu biznisa se beleži gubitak od oko 900 miliona dolara, procena je Centra za kontrolu stresa i fobija u Severnoj Karolini (SAD). Naime, mnogi privatnici se boje leteti na taj dan i ugovarati poslove i to je glavni razlog gubitaka.

Većina nebodera u svetu nema 13 sprat. Najćešće se nazove '12A' ili mu gosti jednostavno nemaju pristup. Mnogi hoteli i bolnice nemaju sobu s brojem 13.

Kralj Filip od Francuske zabranio je delovanje reda Templara u petak, 13. ktobra 1307. godine, te im oteo svu imovinu. Mnoge od njih je mučio i poubijao pod optužbom za jeres.

Filmski serijal 'Friday the 13th' sastoji se od 12 filmova, s tim da je posljednji film remake prvog

Jedan od najslavnijih reditelja u istoriji rođen je u petak, 13. 1899. godine.

Američki predsednik Franklin D. Roosevelt je izbegavao putovanja na petak 13 i nikada za stolom nije želeo da ima 13 ljudi. Herbert Hoover i Napoleon takoer su se panično bojali broja 13. Mark Twain jednom je bio 13. gost na večeri i složio je da je to vrlo loša sreća. - Imali su hrane za samo 12 ljudi, objasnio je prijatelju.

Ukoliko naručite sto za 13 ljudi, neki će vam restorani u Parizu ponuditi da za vas unajme profesionalnog 14. gosta.

Jedinica 731 ( Unit 731 )

Stravična japanska jedinica 731 bila je najgora od svih. Ovaj istraživački program bio je jedna od najvećih tajni u Japanu tokom i nakon završetka Drugog svetskog rata. Bio je to obiman program sa ciljem da se razvije oružje za biološki rat, gde bi bili korišćeni virusi kuge, antraksa (crni prišt), kolere i mnogih drugih stravičnih patogena. Istraživanja je vodila misteriozna jedinica 731 japanske imperijale armije, eksperimentišući na ljudima i testirajući na terenu bombe kuge. Bombe su bacane na kineske gradove da bi se ustanovilo može li se na taj način izazvati epidemija. Na žalost, uspeli su u tome…
Jedan 72- godišnji starac, koji je bio medicinski asistent u japanskoj armiji u Kini i koji je tada i sam vršio stravična dela na ljudima kaže: “Ljudi u belim mantilima dovukli su golog tridesetogodišnjeg muškarca u operacionu salu. Operacija bez anestezije je počela. Momak je znao da je za njega sve gotovo, pa se nije odupirao dok su ga vezivali za sto, ali kada sam u ruke uzeo skalpel, počeo je da vrišti. Napravio sam rez od grudnog koša pa do stomaka. On je užasno vrištao, bio je to neopisiv zvuk, dok mu se lice grčilo u agoniji. Onda je konačno prestao da vrišti. To je bila svakodnevna rutina jednog hirurga, ali je na mene ostavilo poseban utisak jer mi je bilo prvi put”.Ovaj starac koji je naravno insistirao na anonimnosti objasnio je razloge ovog iživljavanja: zatvorenik, Kinez, bio je namerno zaražen virusom kuge za potrebe istraživačkog projekta čiji je cilj bio da se razvije bakteriološka bomba kuge za upotrebu u Drugom svetskom ratu. Istraživači su želeli da otkriju efekte bolesti na unutrašnje organe čoveka, pa su jednostavno odlučili da raspore živog zarobljenika. Japanska jedinica 731 koristila je ljudska bića za vivisekciju sa ciljem da razvije biološko oružje. Jednako neverovatno zvuči i činjenica da su SAD zataškale zločin u zamenu za podatke i rezultate eksperimenata na ljudima, što je direktno ignorisanje međunarodnih zakona i ljudskih prava. Oni koji su bili stručnjaci u svojim monstruoznim projektima prebačeni su u SAD, putem operacije PAPERCLIP (Spajalica).

Naučnici i bivši pripadnici jedinice 731 tvrde da je najmanje 3.000 ljudi, a po nekim računicama i mnogo veći broj, ubijeno u stravičnim medicinskim ekperimentima. Nijedan od njih nije preživeo, a niko ne zna koliko je ljudi umrlo prilikom testiranja “na terenu”.
U junu 1938. godine jedinica 731 seli se na novu lokaciju kod Pingfana i zauzima površinu od 32 kvadratna kilometra, označenu kao “ničija zemlja”. Od 1940. godine Iši Širo je u Kini predvodio jedinicu 731 angažovanu u biološkom ratovanju i napadima na gradove Ningpo, Činhua, Čučoa u provinciji Čečiang (tokom rusko-japanskog rata u Mongoliji, 1939. godine jedinica 731 je raspoređena na front da bi vršila bakteriološke napade). Početkom novembra 1941. godine jedinica 731 šalje avion da prioširi bubonsku kugu u Čangtiju i Hunanu. Ovaj događaj je bio dobro poznat američkim i britanskim obaveštajcima u Čangkingu, a pored toga je i kineska vlada poslala kompletne informacije američkoj i britanskoj vladi preko svojih ambasadora u Londonu i Važingtonu. Kineske vlasti su dugo znale da Japan koristi bilološko oružje protiv Kine. Pre bekstva iz Kine u vreme japanske predaje, jedinica 731 je oslobodila hiljade zaraženih pacova koji su izazvali epidemiju kuge u 22 okruga provincija Heilungčiang i Kirin, a preko 20.000 Kineza izgubilo je život. Kako je kuga bila sasvim dobro opisana u novinama, mnogi Kinezi su postali svesni da je Japan primenjivao biološko oružje tokom rata.

Takeo Vane, 71-godišnji bivši medicinski radnik jedinice 731 kaže da je jednom prilikom video staklenu teglu visoku dva metra, u kojoj je muškarac, belac, bio potopljen u formaldehid. Čovek je bio isečen vertikalno na dva dela i Takeo Vane pretpostavlja da je to bio Rus jer je tada mnogo Rusa živelo u okolini. Glavni štab jedinice 371 imao je dosta takvih tegli sa uzorcima. U njima su čuvana stopala, glave, unutrašnji organi i sve je bilo uredno popisano i obeleženo nalepnicama. Jedan od veterana jedinice 731 koji je insistirao na anonimnosti izjavio je da je video nalepnice na kojima je pisalo: Amerikanac, Englez, Francuz, ali većina su bili Kinezi, Korejci i Mongoli. Medicinski istraživači često su zatvarali zaražene zatvorenike sa zdravima da bi videli kojom će se brzinom bolest širiti. Doktori su takođe zatvarali ljude u komore pod velikim pritiskom da bi ustanovili koliko vremena je potrebno dok im očne jabučice ne izlete iz svojih ležišta. Žrtve su često odvođene na mesto zvano Anda u strogo zabranjenoj zoni. Tamo su ih vezivali i bombardovali bakteriološkim oružjem da bi videli koliko je nova tehnologija efikasna. Avioni su zasipali zonu virusima kuge ili bacali bombe sa buvama inficiranim kugom. Cilj eksperimenata je bio da se ustanovi koliko će ljudi umreti i na kojoj udaljenosti od centra eksplozije.
Vodeći naučnik jedinice 731 Keiči Tsuneiši vrlo je skeptičan po pitanju broja nastradalih. On je u Japanu čak predvodio akciju javnog razotkrivanja zverstva jedinice 731, ali je rekao da je napad na Ningbo ubio samo stotinu ljudi i da ne postoje dokazi da su velike epidemije bolesti izbijale tokom testiranja na terenu

Hipogeum

Hipogeum (Hypogeum) je malo poznata mreža podzemnih hramova i tunela na Malti koje su Englezi, a potom Maltežani, godinama brižljivo čuvali od očiju javnosti. Povremeno je otvaran samo ulazni hram koji dokazuje da nijedna antička kultura nije bila u stanju da pod zemljom iskleše i ugradi kamene blokove tške nekoliko desetina tona. Dugo su egipatske piramide smatrane najstarijim arhitektonskim zdanjima. Ipak, najraniji neolitski hramovi na Malti su stariji za oko hiljadu godina od navodnog datuma izgradnje čuvenih piramida u Gizi.

Ogromni kameni blokovi korišćeni su za izgradnju hramova. Moderni alati i tehnike bi i danas imali nepremostive poteškoće da izgrade nešto slično. Kako su ove teške kamene blokove pomerali pre šest hiljada godina, ostaje misterija.

Pomenimo da ne postoje arheološki nalazi metalnih predmeta ili alata na Malti iz tog doba. Podzemni sistem hramova nazvan Hal Saflieni, ili poznatiji kao Hipogeum, je ipak posebno uzbudljiv. Kada je 1902. godine ponovo predstavljen svetu, izazvao je senzaciju u arheološkim krugovima. Hramovi i podzemne odaje su bukvalno urezane u kameno podzemlje. Tu su pronađene kosti preko sedam hiljada ljudi i zato se smatra da je Hipogeum zapravo velika grobnica. Tragovi “misterioznih ljudi” koji su izgradili hipogeum ne postoje. Jednako čudni su i tragovi kolica na kamenim putevima na Malti davno pre otkrića točkova. Malteški Hipogeum je jedan od najimpresivnijih objekata na UNESCO-voj listi.

Iako je Hipogeum toliko jedinstven, ipak su samo ulazne prostorije bile povremeno otvorene za javnost. Zabeležen je niz tajanstvenih nestanaka u podzemnim lavirintima pa se kroz istoriju radilo na tome da se o ovim objektima što manje zna. Moguće je, ispod zemlje, proći sa jednog na drugi kraj ostrva, ali je vlada zatvorila sve ulaze. Navodno, razlog je nestanak grupe učenika sa učiteljicom koji su ušli u podzemni lavirint i nikada se nisu vratili…

Marija 0rsic

Marija Orsic se pominje kao članica društva ženskih medijuma u nacističkoj Nemačkoj, pod imenom Vril. Pored nje, kao medijum tog društva pomenuta je i izvesna Zigrun, koja je ime uzela od mitske valkire, jedne od devet Votanovih ćerki.
Marija se proslavila u okultnim krugovima tvrdnjama da je stupila u kontakt sa arijevskim vanzemaljcima koji žive na Alfa Kentauri u sistemu Aldebaran. Te tvrdnje nikada nisu dokazane, ali to nije potkopalo njen položaj. Pre Vrila bila je članica društva Tula.
Društvo Vril bilo je uključeno u istraživanja bazirana na anti-gravitacionim eksperimentima Viktora Šaubergera. Projekat je nazvan Hanebu ili Vril projekat. Nastao je zastoj zbog velikih elektromagnetnih smetnji i interakcija sa konvencionalnim električnim komponentama. Letelice su se pokazale teško upravljivim, pa ipak su savezničkoj avijaciji nanosile velike gubitke. Oni su ih nazvali fu-fajteri. Sam naziv Vril potiče iz romana „Vril, moć nastupajuće rase“ Bulvera Litona. U romanu je opisano podzemno kraljevstvo u kojem vladaju više-nego-ljudi koji vode poreklo od vodozemaca i raspolažu energijom neslućenih razmera koja se naziva Vril. Postao je to „sveti gral“ za okultiste Trećeg Rajha, pa čak i zvaničnije krugove, koji su tražili svaku mogućnost za izgradnju super-oružja.
Marija Oršić – južnoslovensko ime u krugovima naci-okultista, je navodno smatrala da joj tako duga kosa deluje kao antena prema drugim dimenzijama.
Od ranog detinjstva se isticala sposobnošću komuniciranja sa duhovima. Njen otac bio je iz Zagreba, a majka iz Beča. Već kao mlada devojka priključila se krugovima vatrenih nemačkih nacionalista koji su se zalagali za ujedinjenje Nemačke i Austrije. No, pre Velikog rata ovim dvema državama vladale su različite dinastije, inače u bliskom savezu. Posle rata, oni su na poraženoj strani, a jedan od uslova Versajskog mira je da se ove dve zemlje ne smeju ujediniti.
Ipak će Anšlus kasnije sprovesti partija NSDAP koja u nekom smislu i potiče iz okultnih krugova u kojima se kretala i Marija Oršić. Bila je aktivna članica društva Tule, a kasnije je grupu ženskih medija organizovala u novo udruženje Vril. Navodno su stupili u kontakt sa Arijevcima nastanjenim u planetarnom sistemu oko zvezde Aldebaran, onima koji su već uticali na stvaranje civilizacija Mesopotamije. Smatra se da je učestvovala u pokretanju nemačkog svemirskog programa i istraživanjima vezanim za putovanje u druge dimenzije. Krajem Drugog svetskog rata, ona i njene dugokose prijateljice misteriozno nestaju. Postojale su pretpostavke da su podmornicom prebačene u Južnu Ameriku ili da su stvarno otišle do Arijevaca na sistemu Aldebaran. No, neki jednostavno kažu da su ih ubili SS-ovci.

Pretpostavke, legende, teorije zavere i fikcija stvaraju se kao aura oko Marije Oršić. Postoji čak teorija o njenoj povezanosti sa Nikolom Teslom.

Marija je 1945. imala 50 godina. Međutim, izvesni Zakaria Lanait je u svom odgovoru misteriozniji – nema vesti o Mariji od 1945, ali neki misle da je otišla u „šuplju zemlju“, kako obično zovu podzemno kraljevstvo Agarta.
Treći odgovor je od čoveka potpisanog kao Kirby koji se poziva na serijal Ancient Aliens Theorygde se (naravno!) tvrdi kako su je odveli gosti iz drugog sveta. Tokom propasti Trećeg Rajha nad nemačkom je viđeno mnogo NLO-a, i jedan od njih je pokupio Mariju...

Plutonova Vrata ( Pluto's 'Gate to Hell' )

Pakao je mesto koje je teško detaljno opisati, jer, na kraju krajeva, da odemo tamo bi zahtevalo da umirmo . Ali u pokušaju da se sazna kako je drevna verzija podzemlja izgledala, arheolozi su možda iskopali prolaz do Hada.

Prema italijanskoj novinskoj agenciji ANSA, tim arheologa koji rade u drevnom gradu Frižanin Hierapolis u jugozapadnoj Turskoj tvrdi da je lociran prolaz do Pakla ili Plutonova Vrata - drevno mesto za koje se smatra da je ulazni deo u podzemlje, po rimskom bogu podzemlja, pećina se nalazi u blizini ostataka hrama gdje su arheolozi pronašli stub sa posvetom bogu i njegovoj ženi Kori, odnosno Persefoni. Mala pećina kod hrama Apolona, emituje smrtonosne gasove..
Frančeska D'Andria sa Univerziteta Salento objavila je otkriće na konferenciji za novinare u Turskoj sredinom marta.
"Mogli smo da vidimo smrtonosna svojstva pećine tokom iskopavanja. Nekoliko ptica je uginulo dok su pokušaval da se približe otvoru, odmah su ih ubila isparenja ugljen dioksida, " D'Andria je dodala , prema Discoveri Nevs.
S druge strane Ostin Considine objašnjava da je pećina prirodni fenomen, i da slični "otvori u zemljinoj kori" mogu da se nadju na drugim mestima u svetu:
Takvi opasni portali nalaze se širom sveta. Nesumnjivo najbolji, savremeni Hell Gate je u Turkmenistanu i gori više od 40 godina (geolozi koji su ga slučajno otvorili su odlučili da ga zapale da zaštite lokalno stanovništvo od gasova, i on gori od tada).
Poznati autori kao što su rimski državnik Ciceron i grčki geograf Strabus pisali su o Plutonovim vratima za vreme svojih epoha. Alister Filipini, istraživač rimske istorije na univerzitetu u Palermu, naziva nalazište kod Hierapolis izuzetnim. Za Discoveri Nevs, je rekao - "to potvrđuje i pojašnjava informacije koje imamo iz drevnih književnih i istorijskih izvora."


Hierapolis, u blizini modernog turskog grada Pamukkale, je pod zaštitom UNESCO i ima više od 1,5 miliona posetilaca godišnje. Frančesko D'Andria vrsi iskopavanje u oblasti godinama, i 2011. godini, je tvrdila da je lociran grob Svetog Filipa , jednog od Isusovih apostola.

Lama Itigalov

Budistički monah Hambo Lama Itigalov iz sibirske republike Burjatije, predstavlja jednu od najvećih svetskih misterija jer njegovo telo, iako je umro 1927, ni do dan-danas, nije istrulelo! Lamini zglobovi se savijaju, meka tkiva se pod pritiskom ugibaju kao kod živog čoveka i njegovo telo je očuvano kao da je umro prije 36 sati.

Kada je septembra 2002. u mestu Huhe-Zurhen otvoren drveni sarkofag sa njegovim posmrtnim ostacima, u prisustvu zvaničnika i budističkih sveštenika, ustanovljeno je da je telo netaknuto vremenom i da se nalazi u istoj “lotos” pozi u kojoj je umro meditirajući. Inače, Itigalov je zaveštao da se njegovo telo ekshumira, a to je urađeno u tri navrata – 1955, 1972. i posljednji put 2002. godine. Sva tri puta ustanovljeno je da na njemu nema znakova truljenja.

Inače, Lama Itigilov je još za života postao legenda, bio je vođa budista istočnog Sibira od 1911. do 1917. i proslavio se kao filozof i lekar, a pričalo se da, kao poput Isusa, može da hoda po vodi. Najzagonetnija je njegova smrt 1927. kada je Lama okružen učenicima seo u lotos pozu i naredio da se njegovo telo izvuče iz groba poslije određenog vremena, obećavši da će se vratiti živ. Zatim je utonuo u duboku meditaciju.

Telo se sada nalazi u Ivolginskom manastiru, kod mesta Ulan-Ude, u delu Burjatije, blizu granice sa Mongolijom i predstavlja pravu relikviju. Centralna duhovna uprava Budističke tradicionalne Sanghi Rusije donela je tada odluku da stvori sve uslove za dalje očuvanje relikvije.

Lekari objašnjavaju da je fenomen očuvanja tela poslije smrti poznat u medicini, te da je obično posedica balsamovanja ili delovanja odgovarajuće sredine u kojoj je telo počivalo, ali da čim u grobnicu dospe kiseonik, tkiva počinju da se raspadaju

- Jasno je da Itigilov nije živ jer ne može da ustane i hoda, ali odlazeći na “onaj” svijet u stanju meditacije on nije ušao u smrt, već u drugo stanje. Rezultati istraživanja navode na pretpostavku da je lama sebe veštački uveo u stanje anabioze, ono što se dešava sa nekim živim organizmima pod stresom. Infracrvena spektrofotometrija pokazala je da belančevine u njegovim ćelijama imaju karakteristike živih organizama – pojasnila je doktor istorijskih nauka Galjina Jeršova.

Bela rupa ( Are White Holes Real? )

Zakoni fizike su vremensko-simetrični. Zato, ako postoje objekti zvani crne rupe, u koje stvari mogu pasti ali ne i izaći napolje, trebaju postojati drugi objekti kod kojih stvari mogu izaći napolje, ali ne i pasti unutra. Takve bismo mogli nazvati bijele rupe.
Bela rupa je vremensk suprotna crnoj rupi. To je objekt iz kojeg stvari mogu izaći, a ništa ne može pasti u njega.

 iz knjige BUDUĆNOST SVEMIRA od Stephen W. Hawkinga!

Naučnici su do sada smatrali da je moguće da bele rupe postoje ali se to uglavnom baziralo na brojnim pretpostavkama, na njih su gledali kao na matematičku igru pre nego na pravu stvar, ali, nakon najnovijih saznanja sasvim je moguće da su je pronašli. Ako crne rupe postoje, moguće je obrnuti jednačinu tako da dobijemo nešto što je obrnuto ali u svakom drugom pogledu sasvim identično njima – što je po naučnoj definiciji bela rupa. 
Sa druge strane, za razliku od crnih, bele rupe izuzetno su nestabilne, i po naučnicima njihovo postojanje je izuzetno kratko pošto se pod težinom sopstvene gravitacije veoma brzo i ugase. 
Snop gama zraka koji je zabeležen 2006. godine dugo je predstavljao misteriju pošto naučnici nisu mogli da utvrde odakle je došao. Dužina njegovog trajanja (102 sekunde) mogla bi jedino da bude objašnjena eksplozijom supernove, ali ona nije zabeležena. Istraživači su zapravo izjavili da je to „potpuno nova teritorija za koju ne postoje formule koje bi vodile naučnike“. 
Pet godina kasnije, naučnici smatraju da je taj događaj zapravo bio prizor bele rupe. Snaga i trajanje eksplozije mogli bi da objasne kratko postojanje bele rupe, koja je na trenutak objavila svoje postojanje izbacujuću materiju, ali je ubrzo potom nestala pod teretom sopstvene snage u masivnoj eksploziji. 
Ako su ove tvrdnje tačne, naučnici smatraju da će za njih svemir postati znatno komplikovaniji od onoga što su do sada mislili ali i znatno zanimljiviji.