Biblijski kod - ( Hidden Messages and The Bible Code )

Biblijski kod (eng. Bible code) poznato takođe pod imenom Torah Code su kodirane reči, fraze i grozdovi reči koji su, navodno, postavljeni u tekstu Biblije na hebrejskom jeziku (preciznije, 5 Knjiga Mojsijevih). Biblijski kod je postao popularan u javnosti izlaskom knjige The Bible Code, u kojoj se tvrdi da su pronađene tabele o događajima i osobama iz prošlosti i sadašnjosti i da se pomoću kodova može u nekim primerima predvideti i događaji u budućnosti. Ove tvrdnje osporavaju mnoga religijska drustva (uključujući sva Hršćanska) i svrstavaju u okultno.

Da bi se pronašao skriveni kod u Bibliji, prema tvrdnjama u knjizi The Bible Code, potrebno je Petoknjižje (pet knjiga Mojsijevih ili "Torah" na hebrejskom) staviti u kompjuter bez razmaka. To izgleda npr. ovako: Ripsexplainedthateachcodeisacaseofaddingeveryfourthor
U ovom slučaju, počevši od slova "R" u početku rečenice, izostavljajuči pri tom isti razmak od 4 slova, dolazimo do slova "E", izostavljajuči opet 4 slova dolazimo do slova "A" itd. Na kraju dobijamo skrivenu kodiranu rečenicu u vidljivoj verziji nekodirane rečenice: RipsExplAineDthaTeacHcodEisaCaseOfadDingEeveryfourthor >>>READ THE CODE<<< Ta se metoda zove na engleskom "ELS" (Equidistant Letter Sequence),  "JIS" (jednako izostavljanje slova). U drugim primerima razmak između slova može biti i do par desetaka hiljada. Naravno da se može iz bilo koje knjige, bilo kojeg papira sa dovoljno teksta pronaći skrivene reči uz pomoć JIS metode, koje ponekad imaju i smisao. No to je igra slučaja i to je normalno, zato što je tako i očekivano. No jedino u Petoknjižju (na hebrejskom jeziku) su sve kodirane reči matematički potvrđene da nisu nikako slučajno kodirane unutar Petoknjižja. To govore mnogi testovi i analize od strane vrhunskih matematičara i dekodera koji se bave ovom temom dugo godina.

Jedan od primera koje je Dr. Rips naveo: "Namestili smo kompjuter da traga za Saddam Husein-om. Onda smo proveravali relevantne riječi do kojih je došao i upoređivali da li matematički korespondiraju. Uz njegovo ime dobili smo ove reči: Zalivski rat, Scud i ruski projektili, datum početka Zalivskog rata." Na velikom broju drugih primera pokazalo se da se ukrštanjem međusobno vezanih reči otkrivaju nove (ili potvrđuju znane) informacije. Uz ime Bill Clinton-a došla je reč Predsednik. Uz "spuštanje na Mesec" bile su reči "svemirski brod" i "Apollo 11". Sa Hitlerom je nacizam. Uz Kenedija, Dallas. Uz "Franz Josef" reči "ime jednog kralja", "u gradu" "Vienna"(Beč), "kralj Austrije". Uz Ariel Sharon-a reči "krvarenje", "operacija", "mozak je umro/mozak je mrtav" i "godina 2006." Uz "šeik Yassin" reči "on je proklet", "ispalili su raketu", "iz helikoptera" i "izbrisali su šeik-a Yassina". Uz "Tsunami" reči "u Aziji", "14 Tevet", "zemlja se tresla", "mnogo mrtvih". Uz "Kule bliznakinje" reči "napad", "teroristički napad", "avion", "dva puta", "ubice", "masakar", "horor", "šok", "ruševine", "Ismael", "bin Laden", "23 Elul (11. Septembar)" [...] Uz "SARS reči "epidemija", "iz Kine", "u godini 5763 (2003.)" Prema Rips-u, postoji bezbrojna količina informacija kodirana u Petoknjižju. Svaki put kada se novo ime ili reč otkrije u kodu, nova tabela se formira. A relevantne reči se pojavljuju vertikalno, dijagonalno, horizontalno, paralelno i perpendicular-no.

Prema Rips-u, Witztum-u i drugim izzraelskim istraživačima, autor koda u Petoknjižju (eng.Torah Code) je jedino Bog. To potvrđuju i mnogobrojne tabele.

Blagotinsko zrno

Na arheološkom nalazištu Blagotin, iz samo jedna sonde (30 m²), pronađeno je oko 16.ooo fragmenata keramike. Pretpostavlja se da se Blagotin prostirao na 6 hektara, a istraženo je samo 300 m².

Iskopavanja su vršena između 1989. i 1999. godine, kada su zbog opšte političke situacije u zemlji prekinuta.

Izvršena istraživanja pokazuju da je naselje građeno planski. Otkrivenih sedam poluzemunica je grupisano oko centralnog trga. U samoj sredini trga se nalazilo svetilište okrenuto u pravcu apsolutni sever-jug (a u neolitu je bilo gotovo nemoguće da se samo pomoću zvezda ustanovi apsolutna linija sever-jug).

U svetilištu su pronađene dve velike figure za koje se pretpostavlja da predstavljaju Boginju plodnosti i Boginju zemlje. Figure su velikih dimenzija (oko 40 cm) i predstavljaju izuzetan nalaz (obično su te figure Boginja manjih dimenzija, a prava je retkost da se na jednom mestu pronaću čak dve Boginje tako velikih dimenzija)

Otkriveni nalazi pokazuju da su se stanovnici Blagotina bavili i zemljoradnjom i stočarstvom o čemu svedoče pronađene kosti divljih životinja i posude za čuvanje žitarica.

Posebno je interesantan i potpuno neuobičajen nalaz – glineni modeli zrna pšenice, nekoliko komada (dimenzija od 7cm do 12cm). Ova zrna pšenice su pronađena u blagotinskom svetilištu što samo potvrđuje dosadašlja saznanja da su za neolitskog čoveka žitarice bile božanskog porekla. Razlog tome je životni ciklus zrna žitarice: umiranje (polaganje u zemlju/setva), rađanje (nicanje iz zemlje), život (rast i klasanje), ponovna smrt (vršidba) kojom se započinje novi ciklus sa ponovnim sejanjem.

Reč je о najstarijem urbanističkom planu na svetu, pozivajući se na činjenicu da je do tada za najstariji važio plan Ura (Mesopotamija), čija se starost procenjivala na око 6.000 godina. Blagotinsko zrno pomera ovu granicu za 2.000 godina! Blagoti su osnovali pripadnici starčevačke kulture, odnosno njene najstarije faze-protostarčevo, krajem VII i početkom VI milenijuma p.n.e. U Blagotinu koji je predstavljao jedinstveno stambeno ekonomsko naselje sa ulicama i hramom na centralnom delu trga bio je religijski centar, živelo je oko 100 porodica, poljoprivrednika. Na nalazištu je nađeno preko 16.000 fragmenata keramike, figura, boginja, glineni modeli zrna pšenice koja ukazuju da je blagotinski ratar imao uverenje da su božanskog porekla. Otkriveno je više polu zemunica oko trga gde je posebno svetilište sa boginjom plodnosti i boginjom zemlje. Nađene su i alatke, motike, sadilice, rala od jednog roga. Na osnovu iskopanih delova zrnjeva, došlo se do zaključka da se tu pravilo brašno. Otkrića iz ranije dekade su ukazala na prvu proizvodnju hleba na svetu.

Zrno se inače čuva (zajedno sa ostalim blagotinskim nalazima među kojima su i Boginja plodnosti i Boginja zemlje) u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Zrno se trenutno nalazi u Muzejskoj zbirci Narodnog univerziteta Trstenik kao deo postavke „Istorija hleba u trsteničkom kraju“

Izvor > http://www.naslovi.net/2013-06-08/pravda/najstariji-urbanisticki-plan-na-svetu/5949241

Izvor > http://nepoznata-skrivena-istorija.blogspot.com/2014/05/dunavska-civilizacija.html

.

Astralna projekcija - ( Is Astral Projection Real )

U različitim religijama, ezoterijskoj i parapsihološkoj literaturi i terminologiji astralno ili etersko telo je jedno od nekoliko nevidljivih (omotača) ovozemaljskog ljudskog tela. Medjutim, osobe sa različitim moćima posebno indo-kulture mogu da prirodnom obdarenošču ili vežbom vide astralno telo ili auru čoveka.

Astralno telo je prema tim tumačenjima vezano za zemaljsko- fizičko telo tkzv. “srebrnim užetom ili trakom ”, kroz koje se fizičko telo snabdeva neophodnim kosmičkim fluidima i održava vezu fizičke svesti sa dušom i takozvanom spiritualnom svešću - “Ja” sa astralnim duhom - fluidnom koncentracijom svih sadašnji i ranijih iskustava fizičkog i duhovnog tela, koje obitava u astralnom svetu.

Najčešće tokom noći, obični ljudi ponekad padaju u astralni san, a izvežbanim osobama i tokom dana ili bilo kada, polazi za rukom da se “prenesu “ u neku vrstu “svesnog sna”, u kome njihova duša sa astralnim telom može putovati u bilo koji kraj zemlje, makro ili mikro-kosmos. Astralna putovanja, popularno nazvana “odvajanje duše od tela”, tj. odvajanje astralnog tela od fizičkog, je vekovno tradicionalno učenje svih istočnih religija, na osnovu kojeg se objašnjavaju mnogi drugi fenomeni: zakon Karme i reinkarnacija, paralelni i drugi svetovi, pojave viših i nižih bića, duhova i prikaza i sl. Tokom astralnog putovanja, koje dakle, može biti voljno i svesno i spontano tokom molitvi religioznih iskušenika, šamana ili sveštenika raznih religija i željom - vežbom spiritualno naprednih osoba i sl., ili nevoljno, za vreme bolesti – groznice, u stanju kliničke smrti, kome, dubokog sna, itd., kao i posle uzimanja droga, doživljava se često ovaj i drugi različiti slični fenomeni „sno - vidjenja“ i putovanja duše..

Kod voljnog astralnog putovanja, spiritualno napredne osobe imaju ciljeve putovanja: posetu odredjenom mestu, susret sa odredjenom osobom koja je u fazi „čekanja“ sledeće inkarnacije, konsultacije i traženje saveta od viših spiritualnih bića itd. Takodje se svesno ili voljno astralno putovanje koristi kod tradicionalnih lečenja ljudi od strane šamana, gurua, magira ili iscelitelja – koji tako vrše ispitivanje uzroka bolesti- uticaj magijskih radnji, eventualnog karmičkog uzroka bolesti, ili utvrdjivanja prisustva onostranih sila.Šaman ili iscelitelj ne samo da „odlazi“ u više nivoe bitisanja, već i kontaktira bića nižih svetova i onostrane sile, pokušavajući ili da ih „otera“ belo-magijskim radnjama ili nadje uzroke koji su posledica bolesti.

Nesvesno ili nevoljno astralno putovanje je stanje, kada se neka osoba iznenada u snu ili u bolesti sa visokom temperaturom, ili posle neke povrede u nesreći, nadje “kao u snu” u nepoznatom prostoru - situaciji, lebdeći ili leteći prvo iznad svoga fizičkog tela, a često i „putujući“ kosmičkim prostranstvima i sretajući, poznate preminule osobe ili rodjake i druge „prilike – prikaze “ nepoznatih ljudi. „Kretanje ili astralni put“ takve osobe je nekontrolisan, sem ukoliko osoba ne artikuliše kod sebe jaku želju da “ode baš na odredjeno mesto” ili se jednostavno uplaši i vrati u budno stanje- život.

Kada se radi o osobama sa znanjima boravka i ponašanja u astralnom svetu, dakle o kontrolisanoj astralnoj projekciji, oni kako smo rekli tačno znaju cilj svoga „ putovanja“ i kako se u astralnom svetu treba čuvati – prvo da se zadrži veza sa fizičkim telom ( putem srebrnog užeta ) i drugo da se ne stupa u kontakt sa „onostranim „ silama koje bi mogle prozvodjenjem lažnih predstava, pridobiti astralno telo i dušu „putnika „ i povesti ga u niže denzitete postojanja. U slučaju takvih “izleta” – voljnog ili nevoljnog odlaska astralnog tela u ovaj realni svet i susreta sa poznatim (živim) osobama, niko ne vidi astralno telo na takvom putu ( boravak osobe na dva mesta u isto vreme), osim kakorekosmo obdarene osobe koje upražnjavaju belu magiju , šamani, magiri itd. Naime njihovo astralno telo je nevidljivo u ovom realnom svetu , pa zato i ne mogu ostvariti bilo kakvu komunikaciju sa živima.

Medjutim, astralno telo je vidljivo drugim osobama koje se nalaze u sličnom stanju, dušama preminulih tokom 40 dana posle smrti, i drugim entitetima koje stalno borave ili posećuju astralni svet. Sa njima se može komunicirati pokretima, mimikom ili razmenom misli, zavisno od nivoa dostignutog spiritualnog nivoa „putnika“.

Dešava se medjutim da osobe izrazito jakog intelekta, duboke misaone snage i koncentracije, šamani, osobe koje čine crnu ili belu magiju mogu u budnom stanju „razdvojiti“ svoje astralno telo od fizičkoh ili čak utrostručiti i „ poslati ga na nekoliko različtih mesta. Zabeleženi su slučajevima da su neke osobe, pa i jedan Papa vidjeni u isto vreme na tri različita mesta. Geteovi savremenici su pisali da je zabeleženo nekoliko slučajeva u kome su prijatelji velikog pisca i ezoterika izjavljivali da je Gete bio u neko različitih poseta u isto vreme, u svome uobičajenom prirodnom izgledu i to u istoj odeći.

Izvor > http://www.akademediasrbija.com/index.php?option=com_content&view=article&id=8179:astralna-projekcija-ta-i-kako-&catid=49:izbor-autorskih-clanaka-urednika&Itemid=73

Kraljica od Sabe - ( Who was the Queen of Sheba? )

U Bibliji kralj Solomon rešio je sve zagonetke koje mu je postavila kraljica od Sabe. A ko je bila ta tajanstvena žena iz Arabije? I ko su bili Falaše koji su tvrdili da su njeni potomci?

Ne znamo njezino pravo ime niti da li je zaista ikada živela. Uprkos tome, legendarna kraljica od Sabe pominje se u nebrojenim pričama Bliskog istoka i Afrike. Za današnjeg čoveka ličnost kraljice od Sabe i dalje u sebi nosi sve tajne i čari misterioznog Istoka.
Kraljica od Sabe pominje se u Bibliji, iako ne po imenu. U Kuranu (islamskoj svetoj knjizi ), kao i u brojnim arapskim i persijskim pričama, poznata je kao Bilkis. U Etipiji se zove Makeda - kraljica juga - i zauzima glavno mesto u književnosti i tradiciji, pa su je i vladari Etiopije i pokoreni Falaši ( Jevreji iz Etiopije ) smatrali svojim pretkom.
Kraljica od Sabe se u Bibliji prvo pominje u Prvoj knjizi o carevima u Starom zavjetu. U toj priči, pošto je čula o velikim delima i mudrosti kralja Solomona (oko 965 - 926. pre n.e.), kraljica je otišla u Jerusalim da zagonetkama proveri kraljevo znanje. Kralj je uspeo da pruži odgovore na sva pitanja, ali nam Biblija ne kaže ništa o zagonetkama koje mu je kraljica postavila. U narodnom predanju, međutim, neke od tih zagonetki prenose se viekovima. Kraljičine zagonetke odnose se uglavnom na prepoznavanje razlika, kao i na polni život i plodnost. Ona je, na primjer, pokazala Solomonu dve istovjetne ruže i rekla mu da pokaže koja je prava, a koja veštačka. Mudri vladar pustio je roj pčela da mu pokaže koji je cvijet pravi. Druga kraljičina zagonetka upućena Solomnu glasila je: šta je to kad sedmorica odu, devetorica dođu, dve prave piće, a jedno pije. Kralj je odgovorio da je to mesečnica ( koja traje sedam dana ), trudnoća ( koja traje devet mjeseci ), majčine dojke i dete koje majka doji.

Odakle je bila prava kraljica? Danas je sasvim izvesno da se njeno kraljevstvo nalazilo u jugoistočnom djelu Arabijskog poluostrva, na teritoriji današnjeg Jemena. Pustinjska kraljica nije krenula na naporno putovanje od 2.000 km do Jerusalima samo da bi, iz čiste radoznalosti, videla mudrog stranog vladara. Imala je mnogo opipljivije razloge.
Jevrejski kralj imao je sve veću kontrolu nad trgovačkim putevima Bliskog istoka, što je ugrožavalo kraljicu od Sabe i njenu unosnu trgovinu mirisnom smolom i tamjanom. Biblija nagoveštava da je poseta kraljice od Sabe bila uspešna u tom pogledu i da su ona i kralj Solomon potpisali sporazum o trgovini. Pošto je dala Solomonu "120 centi zlata, tovar mirišljavih ulja i mnoštvo dragog kamenja", a on ispunio sve njene želje, kraljica se vratila u svoje kraljevstvo.

Dok Stari zavet govori jedino o uzajamnom poštovanju vladara i vladarke, etiopljanski narodni spev Kebra Nagast (Slava kraljeva),napisan u 14. veku, govori o ljubavi između Solomona i kraljice od Sabe, ili Makede. Menelik, dete rođeno iz te ljubavi, navodno je prvi kralj Etiopije. Zbog te drevne veze s kućom Davida, vladari Etiopije, koji su vladali od Srednjeg veka do zbacivanja monarhije 1974. godine, prozvali su se Judinim lavom, dok njihov nacionalni simbol, šestokraka zvijezda, podseća na Davidovu zvezdu.
Nisu samo vladari Etiopije, međutim, tvrdili da potiču od Solomona i kraljice od Sabe. Falaše ili Jevreji iz Etiopije zovu se Bieta Izrael ( Kuća Izrael ) i smatraju se potomcima jevrejskih zvaničnika i sveštenika kojima je kralj Solomon naredio da prate njegovog sina Menelika u Etipiju.
Pravo poreklo Falaša nije u potpunosti ni jasno. Verovatno potiču od jevrejskih trgovaca koji su stigli u Etiopiju preko Arabijskog poluostrva prije nego što je jevrejski narod prognan u Vavilon oko 600. pre n.e. Ovo možda objašnjava zbog čega se verski obredi Falaša delimično razlikuju od obreda ortodoksnih Jevreja. Falaše, recimo, ne priznajuTalmud ili novije rabinske spise, a njihova verzija Biblije napisana je na njihovom svetom jeziku, a ne na hebrejskom. Zbog toga se u jevrejsko poreklo Falaša sumnjalo sve do 1972. godine, kada ih je Vrhovni sefardski rabinat priznao za Jevreje. No, za svet je saznao za Falaše tek 1985. godine, u vreme strašne gladi u Etiopiji, kada su izraelske vlasti avionima prevezle 20.000 Jevreja iz logora u Etiopiji i Sudanu i dovele ih kući, u Izrael.

Dok je u Africi kraljica od Sabe uvek posmatrana s poštovanjem, u drugim tradicijama i religijama postoji potpuno drugačija predstava o njoj. Prvenstveno su jevrejske legende pretvorile plemenitu kraljicu iz Starog zavjeta i vladarku na ravnoj nozi s izraelskim kraljem, u zavodnicu, čarobnicu i zlog demona.
Neke priče govore o tome da je imala dlakave noge, koje su nekada smatrane demonskim znakom. Prema tim predanjima, Solomon je naredio da se u njegovoj palati napravi kristalni pod kako bi mogao da joj vidi noge u trenutku kad ona, misleći da hoda po vodi, podigne suknju. U tim pričama kraljica nije svojevoljno došla u Jerusalim, nego ju je Solomon pozvao. Zatim je ta besprimerna kraljica zavela kralja.
Ali, kako je ugled kraljice od Sabe tako dramatično urušen? Moguće da njena ličnost odslikava postepen prelazak s matrijarhata na patrijarhat i proces u kom su žene gubile moć i uticaj. U Solomonovo doba, žene na priestolu bile su sasvim uobičajene na Bliskom istoku, iako je to kasnije postalo nezamislivo. Stoga je bilo neizbježno da moćna vladarka poput kraljice od Sabe postane opasna u očima muškog sveta i da bude žigosana kao nemoralna i zla.

"Istina je što sam čula u svojoj zemlji i stvarima o mudrosti tvojoj. A gle, ni pola mi nije kazano; tvoja mudrost i dobrota nadvišuju glas koji sam slušala. Blago ljudima tvojim , koji jednako stoje pred tobom i slušaju mudrost tvoju. Da je blagosloven Gospod Bog tvoj kome si omilio, te te posadi na presto Izrailjev; jer Gospod ljubi Izrailja uvek, i postavi te carem da sudiš i deliš pravicu."
Prva knjiga o carevima, glava 10, 6-9

Veliki rimski požar -( The Great Fire of Rome )

Veliki rimski požar ili Veliki požar Rima (latinski: Magnum Incendium Romae) je naziv za požar koji je u leto 64. pogodio Rim i opustošio veći deo grada. Taj je događaj predstavljao najveću katastrofu u istoriji grada od galskog pustošenja godine 390. pne. i za posledicu imao nestanak mnogih veletnih građevina i vrednih istorijskih artefakata; kao neposrednu političku posledicu je imao slabljenje autoriteta cara Nerona i nestanak Julijevsko-Klaudijevske dinastije, a dugoročno je imao značajan uticaj na razvoj hrišćanstva, s obzirom da su rani vođe tog pokreta stradali pod optužbom za podmetanje požara.

Prema podacima antičkih autora, požar je izbio noću 18. jula 64. u trgovačkoj četvrti, gdje je, prema Tacitu, njegovo brzo širenje potpomogao letnji vetar, kao i činjenica da je Rim tada još uvek velikim delom bio sačinjen od drvenih građevina, sagrađenih neplanski i grupiranih u uske uličice. Brzina i razmeri požara su izazvali sveopstu paniku, pa, prema Tacitu, nije bilo ni organiziranog pokušaja da se on ugasi. Prema svedočanstvima koje navodi Tacit, individualne pokušaje gašenja su sprečavale bande nasilnika, od koje su neke čak i bacale baklje na još netaknute zgrade i tvrdile da deluju po naređenjima; Tacit smatra kako je moguće da je do podmetanja zbilja došlo zbog nečijeg naređenja, ali i da je reč o oportunističkim kriminalcima.

Kada je požar izbio, Neron se nalazio u Ancijumu. Shvativši razmere katastrofe, požurio je natrag u grad te počeo hitno delovati kako bi što je moguće više ublažio posledice požara po svoje podanike. Otvorio je vlastite palate kako bi se u njima smestile izbeglice, te je iz vlastitih sredstava počeo deliti hranu i finansijsku pomoć.

U svakom slučaju, požar je zaustavljen tek nakon šest dana, kada se između spaljenih zgrada stvorilo dovoljno otvorenog prostora da spreči njegovo naglo širenje. Među pogođenim područjima se našao i elitni kvart na brdu Palatin, gde je stradala Domus Transitoria, palata cara Nerona. Ubrzo nakon gašenja tog velikog požara, izbilo je nekoliko manjih, koji nisu uzrokovali velike ljudske žrtve, ali su zato uništili popularne parkove i hramove u nepogođenim delovima grada. Jedan od njih je započeo na imanju Tigelina, omraženog komandanta Pretorijanske garde, što je već tada među Rimljanima stvorilo klicu za razne teorije zavjere i glasine o tome da je požar podmetnut.

Da li bi vladar, makar bio i čudak poput rimskog imperatora Nerona, mogao da podmetne vatru u sopstvenoj prestonici? Uzrok koji je doveo do razorne stihije koja je progutala Rim 64.godine pre n.e. nikada nije u potpunosti objašnjen.

Još od antičkog doba, uzrok požara obavijen je velom misterije. Pretpostavlja se da je požar izbio sam od sebe, zbog neplanske i loše izgradnje. Širenje grada nije se odvijalo prema nekom utvrđenom planu, pa se Rim proširio na sedam brežuljaka i postao prenaseljen. Tokom perioda Republike ( oko 470 - 427. pre n.e. ) nezapamćena preprodaja nekretnina i visoke zakupnine dodatno su pogoršavale ovaj problem.
Stoga uopšte ne iznenađuje što su u Rimu redovno izbijali požari. Vatra se brzo širila i zahvatala kuće, obično višespratnice sagrađene veoma blizu jedna drugoj duž uskih ulica. U domaćinstvima se kuvalo nad jednostavnim, često otvorenim ognjištima, a hrana se grijala pomoću posuda punih ugljevlja, zbog čega je takođe prijetila opasnost od požara. Mnoge kuće naslanjale su se na hramove, čije su krovove podupirale debele drvene grede.

U pozadini svega stoji neuravnotežena ličnost imperatora Nerona. Oduvijek je smatran tiraninom i čudakom, a dugačak spisak njegovih zlodela - među kojima su ubistvo majke i žene - svakako daju osnov za sumnju. Na ideju da je Neron podmetnuo požar u Rimu došle su mnoge ličnosti tog doba. Imperatorova ljubav prema pozorištu podstakla je glasine da je hteo da napiše pesmu o Troji u plamenu. Igrom slučaja, požar je raskrčio zemlju na kojoj je Neron nameravao da izgradi svoju Zlatnu kuću, veličanstvenu i raskošno opremljenu palatu od koje danas nije mnogo ostalo - smatra se da je kolonada bila dugačka 1,5 km. Imperator je, međutim, odbacio sve optužbe i krivicu svalio na hrišćansku manjinu.

Hrišćane je bilo lako optužiti za požar. Njihova zajednica bila je malobrojna i siromašna, a Rimljani su ih uz to smatrali i strancima. Gradom su kružili jezivi opisi njihove religije, koja je bila zabranjena pa su obrede vršili u tajnosti. Požar je poslužio Neronu kao idealna prilika da otpočne sa sveopštim progonom hrišćana u nadi da će tako suzbiti nezadovoljstvo u narodu i privoljeti ga na svoju stranu. Mnogi hrišćani bačeni su u tamnicu ili su umirali u najstrašnijim mukama - u arenama, rastrzani zubima divljih životinja, razapeti na krstu ili spaljeni živi da bi, poput baklji, osvijetlili imperatorove vrtove.
Pitanje krivice nikada neće biti rešeno. Istina je da je sam Neron izgubio mnogo u razornom požaru, baš kao i građani koji su ostali bez kuća i poseda, a simbol carske moći, Cirkus Maksimus, pretvoren je u pepeo. Posle Neronove smrti , naročito u 2. veku, rimski imperatori počeli su savjesnije da primjenjuju sistem planiranja grada kako bi smanjili opasnost od velikog požara.

Veliki potop - ( The Great Flood | Bible Story )

Priče o strašnom potopu pripovedaju se u mnogim delovima sveta. Ali, da li je reč samo o legendi o barci i junacima ili postoji dokaz o tome da se zaista dogodila katastrofa koja se duboko urezala u sećanja ljudi različitih kultura?

Na Zapadu je najpoznatija priča o velikom potopu ona zapisana u Bibliji, u Starom zavetu. Biblijska priča o Noju i njegovoj barci zasnovana je na dva teksta napisana između 8. i 6. veka pre n.e. u kraljevinama Izraelu i Judeji. Najstariji dokazi o potopu, međutim, potiču iz Mesopotamije (današnjeg Iraka). Sumerska verzija priče iz trećeg veka pre n.e. prenosi događaj na isti način kao i čuveni vavilonski Ep o Gilgamešu napisan 2000 godine pre Hristovog rođenja. U toj priči, Vavilonac Utnapištim opisuje junaku Gilgamešu kako se izbavio od potopa koji su poslali bogovi, a koji je uništio sve na zemlji.
Pored ovih, postoje mnoštvo zapisanih legendi o potopu.U svetim spisima Maja, Indijanaca iz Srednje Amerike, Noje je otelotvoren u liku bogobojažljivog čoveka Tapija. U zbirci persijskih tekstova Vendidad potop opisuje junak Jima, u indijskoj priči junak se zove Manu, a u legendi iz antičke Grčke poznat je kao Deukalion. Legende o potopu postoje i u kineskoj mitologiji, među narodima Južnih mora i Australije, kao i među Inkama u Peruu i severnoameričkim Indijancima. Zanimljivo je da su priče s ovom temom retke u afričkoj mitologiji.

Mit o potopu uvek pripoveda o uništenju i ponovnom rađanju. Uništenje grešnog čovečanstva Božjom voljom zaista znači povratak haosu, ali taj smak sveta nikada nije konačan i nepovratan. Naime, iz potopa se javljaju simboli starog čina stvaranja: devičanska zemlja, očišćena je od grehova snagom čiste vode. Nekoliko izabranih će preživeti i na toj očišćenoj zemlji stvoriti novo čovečanstvo. U svakoj pripovesti junak je unapred upozoren na predstojeću opasnost. Noje i Jima doznaju ves od samog Stvoritelja, a ostali junaci od nekog od njihovih bogova. Tako Utnapištimu tajnu prenosi vavilonski bog Ea da bi sprečio smrt čitavog naroda. U grčkoj mitologiji, Prometej upozorava svoga sina Deukaliona o Zevsovoj nameri. Manu, međutim, dobija upozorenje od boga u obliku ribe.
U gotovo svim legendama o potopu, bogovi naređuju da se napravi čamac: Noje pravi barku, Deukalion i njegova žena Pira sanduk koji pluta, a u legendama severnoameričkih Indijanaca spas pruža drveni splav. Izuzetak je persijski spis, u kojem izabrani beže u oblast kojoj ne preti poplava.
Većina junaka beži u čamcima, s porodicama i odabranim biljkama i životinjama: Noje u barku smešta po par od svake životinjske vrste.
Zatim sledi veliki potop. U Epu o Gilgamešu izaziva ga jaka kiša koja pljušti sedam dana; u Bibliji kiša pada četrdeset dana i noći, sve dok okean ne prekrije planinske vrhove; u Vendidadu, poplavu uzrokuje kiša i otopljeni sneg posle jake zime. Čamci plutaju po uzburkanoj vodi od otopljenog snega i na kraju završavaju na planini. U indijskom spisu, božanska riba vuče čamac do vrhova Himalaja i vezuje ga za drvo.
Kad se poplava povuče, preživeli dobijaju zapovest da se razmnožavaju i da stvore novu civilizaciju. Deukalion i Pira za sobom bacaju kamenje koje oživljava. Posle podnošenja žrtve bogovima, Manu, koji je jedini preživeli dobija družbenicu. U starom zavetu Bog zavetuje Noja, njegovu porodicu i životinje da ponovo nasele zemlju.

Legende o potopu očigledno se slažu u mnogim stvarima. No, da li to znači da su sve te priče zasnovane na pravoj prirodnoj nepogodi? Potop su, kako se čini, na sličan način doživeli narodi koji žive na velikim udaljenostima. Jesu li te priče urezane u kolektivno pamćenje čovečanstva? Tu pretpostavku potkrepljuju brojne teorije.
Kako svi ti spisi govore o jakim i dugotrajnim kišama, nekoliko naučnika zaključuje da se tokom ranog kamenog doba zaista dogodila velika klimatska promena. Međutim, prema njima, sama kiša nikada ne bi mogla da izazove pustoš takvih razmera - čak ni pljuskovi koji se pominju u Bibliji. Zastupnici teorije o klimatskoj promeni smatraju da je pred kraj poslednjeg ledenog doba - pre 8000-14000 godina- porast temperature uzrokovao naglo topljenje velikih ledenih ploča koje su se stvarale hiljadama godina. Voda nastala topljenjem leda dovela je do neočekivanog povećanja nivoa okeana i izazvala užasnu pustoš.
Francuski stručnjak za klimu A.Kapar unapredio je ovu teoriju: po njegovom mišljenju, koje žestoko osporavaju eksperti za klimatske promene, poplavu je izazvao ogroman glečer koji je nekada prekrivao severni deo Skandinavije. Kapar ukazuje na to da se usled naglog porasta temperature glečer srušio, a džinovska santa leda pala je u današnje Baltičko more. Tako je nastao razorni plimski talas koji je poplavio istočnu Evropu sve do Sredozemnog mora.
Ostali naučnici posmatraju mit o potopu iz sasvim drugačijeg ugla. Po njihovom mišljenju, krajem ledenog doba odigrala se ekonomska revolucija. Kako je zemlja ponovo postala plodna, grupe nekadašnjih nomadskih lovaca i sakupljača plodova napravila su stalna naselja i počela da se bave zemljoradnjom. U biblijskoj priči o potopu Noje predstavlja taj trenutak u istoriji čovečanstva - pravi barku da bi zaštitio biljke i životinje i, po povlačenju vode, nastanjuje se na jednom mestu.

Izvor > http://www.domaci.de/viewtopic.php?t=66388

Napoleon - ( Mystery of Napoleon's Death )

I pored toga što je obdukcijom dokazano da je reč o raku želuca, pronele su se glasine da prognani francuski car nije umro prirodnom smrću. Nedoumica i dalje traje, ali u drugom obliku. 

Posle poraza u bici kod Vaterloa 1815.godine, francuski car Napoleon Bonaparta (rođen 1769) prognan je na malo ostrvo Svetu Jelenu u južnom Atlantiku. Napoleon je na tom ostrvu pod britanskom vlašću proveo poslednjih petgodina života. Tamo je i umro 5.maja 1821.godine. U prognanstvu se zdravlje bivšeg cara neprestano pogoršavalo.
Od septembra 1819.godine Bonapartu je lečio doktor Antomarki - njegov sunarodnik sa Korzike. Lekar je obavio obdukciju u prisustvu pet britanskih lekara. Potvrdio je da je car umro od raka želuca. Mnogo ljudi, međutim, nije verovalo u zvanični izvještaj i sve do pre nekoliko godina kružile su priče da je car otrovan arsenikom.

Bonapartu je na Svetoj Jeleni prvo lečio Irac O'Meara. U izveštaju napisanom krajem 1817.godine lekar je zabeležio da su pacijentove desni pune rupa i da pati od nesanice, oticanja nogu, napada migrene i groznice. Po O'Mearinom mišljenju, Napoleon je bolovao od blagog oblika skorbuta izazvanog lošom ishranom.
Međutim, savremeni francuski naučnik Rene Mori je u tom opisu prepoznao simptome trovanja arsenikom, koji je bio nepoznat početkom 19.veka. Stručnjaci za forenziku odbacili su Morijevu pretpostavku kao besmislicu, pozivajući se na besprekoran izveštaj sa obdukcije. 

Mori je dao i drugi argument: kada su 1840.godine posmrtni ostaci pokojnog vladara preneti u Francusku, telo u sanduku nije bilo u stanju raspadanja. Prema Moriju, Bonapartino telo je sačuvao upravo arsenik, otrov kojim je ubijen! Ova teorija je neuverljiva zbog toga što je proces raspadanja mogao da bude usporen i usled vlažne klime na Svetoj Jeleni. Isto tako, carev sanduk bio je pohranjen u tri veća sanduka, koji su služili kao hermetička zaštita.
Mnogo logičnije pitanje ticalo se identiteta ubice. Među osumnjičenima se našao i špijun Burbona, francuske kraljevske porodice, koja je vraćena na priesto 1814.godine zahvaljujući Napoleonovom porazu. Druga pretpostavka bacala je sumnju na grupu britanskih lekara koji su svakako imali priliku da se reše cara. Mori je, međutim, tvrdio da je otkrio pravog osumnjičenog - bio je to grof od Montolona, kućepazitelj prognanog cara. Jedan od njegovih zadataka bila je nabavka vina iz Južne Afrike. Montolon je lako mogao da sipa otrov u vino. Prema carevom testamentu, grof je trebalo da nasledi veliku sumu novca, pa je to mogao biti i motiv za ubistvo Napoleona. 

Početkom 60-ih godina 20.veka u Kanadi su obavljene analize uzoraka Napoleonove kose. Rezultati su pobili teoriju o arseniku. Nove analize obavljene 1994.godine, otkrile su prisustvo arsenika, ali u veoma malim količinama. Otrov je bio stavljen u hranu ili vodu na Svetoj Jeleni.
Današnji istoričari i dalje se bave procenom uzroka smrti. Pored raka, Atnomarki je postavio dijagnozu uvećane i upaljene jetre, kao i znakova tuberkuloze. Pojedini francuski stručnjaci ukazuju na nezdrave uslove na ostrvu, pa čak i na to da su Britanci pokušali da ubrzaju carevu smrt poslavši ga na ovo vlažno i divlje ostrvo. Britanci su, s druge strane, izjavili da je izveštaj Napoleonovog ličnog lekara kasnije promenjen. Ukazali su na činjenicu da je rak želuca bio nasledan u Napoleonovoj porodici i da njegova smrt nije mogla da se poveže s nehigijenskim uslovima života na ostrvu.

Jeren - The Yeren (Chinese wild man)

Jeren (kin. 野人) je legendarno stvorenje za koje se kaže da je još uvek neotkrivena vrsta hominida. Navodno živi u udaljenim planinskim šumskim područima provincije Hubej u Kini.

Svedoci govore kako je stvorenje pokriveno crvenkastom dlakom. Postoje svedoci koji kažu da ima belu dlaku. Procenjuje se da je visok 6-8 metara, ali neki tvrde da je viši od 10 metara. Kao i američki Bigfut, Jeren je navodno mirno i tiho stvorenje koje pobegne kada vidi ljude

Ogroman, obrastao u crvenu dlaku, urliče kroz oštre zube i vreba u zabitima Šenunđije, u kineskoj provinciji Hubej. Crveni stvor, opasno čudovište, strašni monstrum, nepoznata kreatura, misteriozno biće ili dlakavi bau-bau u kineskom izdanju?

Kinezi ga odavno zovu - Jeren (divljak). A potraga za njim traje duže od 20 godina, bezuspešno, iako je dosad "otkriveno više od 2.000 tragova njegovih nogu, ruku, vlasi, pa čak i krvi".

Priče o Jerenu opet je podgrejala kineska štampa. List "Čajna dejli" piše da je crveni stvor opet viđen u gustim šumama Šenunđije. U poslednjih desetak godina o njemu je svedočilo 360 ljudi, navodi dnevnik.

"Pojavio se iznenada, onako ogroman, smrdljiv i crven, pripretio oštrim zubima i zamakao u gustiš", tvrde navodni svedoci, izjavljujući da je "to bio Jeren, misteriozno kinesko čudovište, visoko dva metra i teško... mnogo teško".

Jeren, koji po kazivanju očevidaca ispušta jake i neartikulisane krike, verovatno pripada grupi čovekolikih majmuna, što je teoretski moguće jer su u relativno izmenjenom okruženju ova bića mogla da pronađu način za preživljavanje, tvrdi kineski paleontolog Džou Đuosing, učesnik dve istraživačke ekspedicije koje su tragale za Jerenom u Šenunđiji.

Po pretpostavci kineskih naučnika na teritoriji nacionalnog parka Šenunđije živi najmanje dvadesetak takvih crvenih stvorenja.

Šenunđija se proteže na 3.250 kvadratnih kilometara. Iznad prašume nalazi se šest planinskih vrhova do 3.000 metara nadmorske visine. U gustim šumama živi više od 500 vrsti životinja, uključujući i retke zlatokose majmune, kratkorepe makakije i džinovske salamandere.

Zvaničnici provincije Hubej kažu da je dosad najmanje 12 naučnih ekspedicija, u kojima je učestvovalo i 110 kineskih akademika, zaranjalo u džungle Šenunđije. "Našli smo samo velike otiske stopala i guste pramenove crvenih dlaka, bez stvarnih dokaza da pripadaju Jerenu", kaže Džou.

"Pronalaženje Jerena omogućilo bi nam da bolje proniknemo u evoluciju čoveka", kaže pekinški naučnik Vang Đing, kojem je misterija o Jerenu postala hobi.

Jeren je, sudeći po dosadašnjim pričama, "bliski rođak himalajskog Jetija". "Za sada možemo samo reći da ovaj stvor ima crvenu dlaku, da hoda uspravno i da ispušta snažne krike", veli Vang.

Fascinirani mitom o strašnom snežnom stvoru - Velikom Stopalu, američkom Jetiju, Kinezi su brzo prihvatili mogućnost da i u njihovoj zemlji postoji slično čudovište, objašnjavaju neki naučnici.

Ulfberhts mačevi - ( Mysterious Origin of the Viking Sword )

Arheologija je prepuna misterija koju nauka teško može da objasni, jedna od takvih nepoznanica su takozvani Ulfberhts mačevi iz vremena od 800. do 1000. godine nove ere, napravljeni metalurškom tehnologijom koja je „otkrivena“ tek u vreme industrijske revolucije.

170 primeraka vikinških mačeva sa potpisom kovačnice Ulfberhts prestavljaju pravu poslasticu za sve ljubitelje misterija iz prošlosti. Ovi mačevi su nekad sekli kosti, drvo i oklope poput papira, njihove oštrice se skoro nikad nisu tupile, dok im je savitljivost bila gotovo legendarna, naime mogli su bez problema da se saviju do 10 stepeni bočno bez pucanja.

Svi ovi mačevi napravljeni su u kovačnici od koje je ostalo samo ime, naime ovi mačevi na sebi imaju ime ispisano kiselinom, a njihov metalurški sastav liči na najmodernije čelike koji se dobijaju na temperaturi od 1648,9 stepeni Celzijusa. Prastari vikinški kovači Ulfberhtsa su znali kako da iz gvožđa izvuku gotovo sve nečistoće, nešto što danas mogu da urade samo neke visokospecijalizovane livnice i to pod kontrolom nekoliko najbolje obučenih metalurga.

Zvanična nauka smatra da srednjovekovni metalurzi nisu mogli da prave takve vrstemetala, jer jednostavno rečeno, nisu imali livnice i tehnologiju sa kojom bi se napravila tako moderna legura čelika.

Zapravo izvlačenje nečistoća iz rude gvožđa predstavlja samo jedan od koraka stvaranja Ulfberhts mačeva, druga nepoznanica je dodavanje 1,5% ugljenika u gvožđe, zatim proces stvaranja takozvanog snažnog ugljeničnog čelika.

Što je više ugljenika u gvožđu to ono postaje tvrđe, gvožđe sa visokih 1,0 do 2,0% ugljenika se zapravo naziva ultra visokougljenični čelik. Čelik, takođe, postaje tvrđi i sa smanjivanjem nečistoća bakra, magnezijuma i silicijuma.

Ulfberhts mačevi u sebi imaju tri puta više ugljenika od svih do tada poznatih legura, a ta vrsta čelika je zapravo „izmišljena“ tek tokom IX veka. Pitanje je kako su Vikinzi mogli da stvore ultra visokougljenični čelik bez industrijske tehnologije?

Interesantno je napomenuti da su se prvi Ulfberhts mačevi pojavili nakon što su Vikinzi osnovali prva naselja u regionu oko reke Volge i nakon što su stvorili jake trgovačke veze sa Bliskim Istokom, naročito sa kovačima iz Damaska koji su bili poznati po stvaranju takozvanog čelika iz Damaska, koji je na sebi imao prepoznatljiv „drveni“ uzorak tačnije uzorak koji je vidljiv na tkanini damast.

Iako nema istorijskih dokaza o mešanju ove dve tehnologije, teško je da se ne primetiti očigledna podudarnost u izradi i kvalitetu legure.

Dr. Alan Williams – arheolog metalurg, je ispitao četrdeset primeraka mačeva Ulfberhts i nije uspeo do kraja da objasni kako su Vikinzi stvorili tehnologiju koja nikako ne pripada njihovom vremenu, a naročito kako su takve primerke mačeva ponovili u više od sto identičnih artefakata.

Williams je na raspolaganje dobio primerke Ulfberhts mačeva od privatnog kolekcionara koji ih je marljivo skupljao. Nakon metalurških analiza u najpoznatijim laboratorijima Velike Britanije i uz pomoć saradnje tri univerziteta, otkriveno je da su Ulfberhts mačevi rađeni gotovo na način kako su stvarani najbolji mačevi iz Japana. Naime severnjaci su metal oblikovali u stotinama slojeva koje su grejali, oblikovali sa laganim kovačkim čekićima, pa je naglo hladili vodom, ponavljajući proces sve do trenutka dok kovač nije bio zadovoljan stanjem metala.

Ulfberhts mačevi su nestali sa tržišta jednako naglo kao što su i nastali, čim su Ruska plemena blokirala trgovačku rutu sa Bliskim Istokom nestala je proizvodnja najubojitijeg oružja Evrope ondašnjeg vremena.

Interesantno je napomenuti da je većina famoznih Ulfberhts mačeva pronađena u rekama, dok su njihove jeftine kopije pronađene unutar grobova vikinških velikana.

Čini se da su Vikinzi svoje najbolje mačeve koristili za ritualne žrtve – darivanje rekama, pa ipak ostaje pitanje zašto su to radili.

Naknadna istraživanja su pokazala da je većina primeraka Ulfberhts mačeva iz poznatih muzeja zapravo jeftina kopija iz grobnih humaki, dok samo nekolicina privatnih kolekcionara imaju originale neprocenjive vrednosti.

Izvor > http://www.arheo-amateri.rs/2015/03/mac-vikinga-ulfberht-napravljen-tehnologijom-iz-buducnosti-bio-je-1-000-godina-ispred-svog-vremena/

Nebeski kamen - ( Sky Blue Stone of Sierra Leone )

Godinama se usmenom predajom širi priča o neobičnom plavom kamenu koja je započela još 1990. godine kada je italijanski geolog Angelo Pitoni posetio Sierra Leone kako bi proučio to područje bogato nalazištima dijamanata. Tokom svojeg istraživanja je naišao na neverovatno otkriće koje je iz nekog razloga ostalo u senci. Naime, pronašao je jedan od najzagonetnijih artefakata u svojoj karijeri – plavi kamen na čijoj su se površini nalazile tajanstvene bele linije.

Iako se u početku verovalo da je reč o tirkizu, pri ispitivanjima nisu pronađene mane koje bi bile uobičajene za tirkiz. Iz tog je razloga ovaj Nebeski kamen, kako je nazvan, detaljnije proučavan na Institutu za prirodne nauke u Ženevi i naUniverzitetu La Sapienza u Rimu. Testovi su potvrdili da nije reč o tirkizu. Štaviše, pokazalo se da pronađeni kamen ne odgovara niti jednom poznatom mineralu. Jedini kamen koji je bio sličnog sastava je bio onaj kojeg je u Maroku otkrila britanski geolog Anne Garyson.

Priča o njegovom poreklu, a koju je Pitoni čuo od lokalnog poglavice, kaže da se jednom davno među anđelima spremala pobuna zbog čega su oni bili prognani na Zemlju gde su postali kipovi. Ali, na Zemlju nisu došli sami – s njima je pao i veliki deo „neba“ i „zvezda“ što objašnjava zbog čega je područje Sierra Leonea bogato nalazištima dijamanata. Tako jedino objašnjenje porekla ovog čudnovatog kamena ostaje upravo ova legenda.

Rezultati istraživanja sprovedenih u ženevskoj laboratoriji i na Univerzitetima u Rimu, Utrechtu, Tokiju i Freibergu su pokazali da 77% ovog kamena čini – kiseonik. Ostali sastojci su bili ugljenik, silikon, kalcijum i natrijum. No, naintrigantija stvar se vezala uz boju koja nije mogla biti opravdana njegovim sastavom. Istraživači koji su ga proučavali jednostavno nisu uspevali dokučiti izvor njegove boje. Pri ispitivanjima je kamen podvrgnut raznim testiranjima s kiselinama koje na njega nisu imale nikakav učinak, a ostao je neoštećen i njegov sastav se nije menjao čak ni nakon grejanja na temperaturi od 3000 °C. Uz to, kad je kamen pregledavan pod mikroskopom, on je bio bezbojan.

Na temelju rentgenskih testova je zaključeno da se uglavnom sastoji od kalcijevog hidroksida, kalcijum karbonata i kalcijum silikata, no ništa od toga nije moglo objasniti njegovu plavu boju. Nakon što je jedan komad izdrobljen i pomešan s acetonom, heksanom i metilenom i nakon što je dodatno poboljšan ultrazvukom, naucnici su uspeli odrediti organski sastojak koji je do tada bio nepoznat, a za kojeg su pretpostavili da je star od 15000 do 55000 godina, ali je jedino moguće objašnjenje zbog čega je kamen plave boje. Na temelju molekularne formule ovog kamena, zaključeno je da se ne može povezati ni sa jednom drugom molekularnom formulom koja postoji na Zemlji.

Dakle, tačan odgovor na pitanje o tome što je u stvari taj kamen ne postoji. Postoje razna nagađanja, ali niko još nije uspeo decidirano odgonetnuti i reći o čemu je rieč i na koji način kiseonik može formirati cvrstu materiju. U svakom slučaju, rieč je o zanimljivom predmetu o kojem će se i dalje širiti priče iako danas nije poznato gde se on tačno nalazi.

Izvor > http://portalosuma.com/2015/07/23/drevni-predmet-izraden-od-kisika/
Izvor > http://www.mysterious-skystone.com/?p=4

Mustang pecine - ( Mystery of the ancient caves in Nepal )

Skrivene unutar Himalaja, 50-tak metara od tla, pecine napravljene ljudskom rukom su jedno od najvećih svjetskih arheoloških misterija. Hiljade rupa je uklesano  u krhkoj litici boje peska, u klisuri daleko većoj od Grand Canyona. Začuđujući broj pećina, od kojih su neke ukopane, dok su druge prokopane odozgo, su hiljadama godina stare, ali ko ih je izgradio i zašto, te kako se do njih dolazilo, ostaje misterija.

Oko 10.000 tih tajanstvenih pecina je pronađeno u bivšoj Kraljevini Mustang na severu Nepala. Oni koji su videli tajanstvene pecine kažu da pogled na liticu sa pecinama nalikuje na divovski dvorac od peska.

Pre sedam stotina godina, Mustang je bio središte budističke pismenosti i umetnosti, a verovatno i najlakša veza između depozita soli u Tibetu i gradova indijskog potkontinenta. So je tada bila jedna od svetskih najvrjednijih roba. U svojim najboljim danima, kako kaže Charles Ramble, antropolog na Sorboni u Parizu, karavani su se po regiji Mustanga kretali po nepristupačnim stazama, prevozeći hrpe soli. Kasnije, u 17. veku, kraljevstva u blizini su počela dominirati nad Mustangom, kaže Ramble. Dogodio se drustveni pad zbog jeftinije soli koja je postala dostupna iz Indije. Veliki kipovi i sjajno oslikane mandale u hramovima Mustanga su se počeli raspadati.

Sredinom 1990-ih, arheolozi iz Nepala i Univerziteta u Kölnu su počeli istraživati ​​pecine i pronašli su nekoliko desetina tela, starih najmanje 2.000 godina, polegnutih na drvenim krevetima i ukrašeni bakarnim nakitom i staklenim perlama, proizvodima koji nisu lokalno proizvedeni, što odražava status Mustanga kao trgovinske prestonice. Od tada, istraživanje ovih pecina se nastavlja, ali još uviek nije otkriveno ko ih je napravio.

Tokom prethodnih poseta alpinist Athans i tim istraživača našli su neke senzacionalne nalaze. U jednoj pećini otkrili su skoro 8 metara dugi mural sa 42 izvrsno izvedena portreta velikih jogija budističke istorije. U drugoj su otkrili 8000 kaligrafskih rukopisa, kolekciju od kojih je većina stara 600 godina, koja uključuje sve, od filozofskih razmišljanja do rasprava o posredovanju u sporovima.

Većina pecina je bila prazna, iako su pokazivale znakove obitavanja poput ognjišta, žitarica, spavaćih prostora i slično.

Arheolog Aldenderfer deli korištenje pecna u Mustangu u tri opstaa razdoblja. Prvo, pre 3.000 godina, pecine su bile grobne komore. Zatim, pre 1000 godina, postale su prvenstveno stambene pecine. U roku od nekoliko vekova, Kali Gandaki dolina postala je poprište čestih borbi. “Ljudi su se uplašili,” kaže Aldenderfer. Porodice, stavljajući sigurnost pre praktičnosti, preselile su se u pecine.

Naposletku, 1400-tih godina, većina ljudi se preselila u tradicionalna sela. Pecine su još uvek koristili kao komore za meditacije, vojne vidikovce, ili su ih koristili za skladista. Neke pecine ostale su domovi, pa čak i danas nekoliko porodica žive u njima. “Toplije je u njima zimi”, kaže Yandu Bista, koji je rođen u 1959. u Mustang pecini i boravio je u jednoj do 2011., te dodaje: “Ali, vodu je teško vući prema gore.”

 Penjanje u pecine nije lak podvig, kamenje je nestabilo i predstavlja ozbiljnu opasnost za istraživače. Tokom istraživanja, snimatelj Lincoln je jedva preživeo frakturu lobanje kada ga je u glavu pogodio kamen, a fotograf Richards je pao i slomio kost u donjem delu leđa. Uz sve opasnosti, tim istraživača nastavlja otkrivati tajne Mustanga.

Izvor > http://matrixworldhr.com/2013/09/04/tajnovite-spilje-nepala/
Izvor > http://www.dailymail.co.uk/news/article-2403094/Mystery-ancient-caves-Nepal.html

Neolitska narukvica - ( The Oldest Obsidian Bracelet )

""Svet je prepun arheoloških zagonetki koje zbunjuju današnje "naucnike "
na različite načine; ili se nalazi ne poklapaju s prihvaćenim vremenskim sledovima, ili su nalazi pronađeni na mestu na kojem se ne bi trebali nalaziti, ili su prastari artefakti toliko savršeni da izgledaju da su napravljeni današnjom tehnologijom ili čak i modernijom tehnologijom od one koju mi poznajemo danas. Jedan takav predmet nađen na području Turske, postao je zagonetka koju nismo u stanju odgonetnuti

.Naucnici su pobliže odlučili ispitati ostatke opsidijanske narukvice pronađene 1995. na području arheološkog lokaliteta u Aşıklı Höyük u Turskoj. 9500 godina stara narukvica je analizirana uz pomoć trodimenzionalnog kompjutorskog skeniranja što je, umesto davanja odgovora, još više zbunilo naucnike jer bi bilo jako teško ili gotovo nemoguće ovakvu narukvicu napraviti uz pomoć najmodernijih masina za oblikovanje opsidijana ili sličnih materijala. Istraživači instituta Français d’Etudes Anatoliennes u Istambulu i labortorije Tribologie et de Dynamiques des Systèmes, su istraživali obrađenu površinu narukvice i njena mikro topografska svojstva. Pri tome su otkrili njena neverojatna svojstva i ekspertizu kojom je napravljena. Kako je neolitsko društvo iz lokaliteta Aşıklı Höyük uspelo napraviti ovakav nakit, ostaje misterija. Ova narukvica je najstariji obrađeni predmet izrađen u Neolitiku. Predmeti od opsidijana su se najviše pravili 7000.-6000. prije nove ere, i to za sve moguće svrhe: ogledala, oštrice, posude i tako dalje (o nekim jako zagonetnim hirurškim oruđima i uptrebnim predmetima pronađenim na području Južne Amerike izrađenima od lidita, jedne vrste vulkanskog stakla koje je još teže za obradu.

Ekspertiza obrade narukvice i njena politura je toliko sofisticirana da parira današnjim tehnikama politure. Narukvica je datirana u period od 7500. prije nove ere, ali čitatelje moramo upozoriti na nedavno otkriće o tome da sunce deluje na radioaktivne materijale, to jest da stvara anomalije u raspadu radioaktivnih materijala, istih onih sa kojima mi datiramo arheološke nalaze. Na osnovu podataka iz zadnjih istraživanja, s pravom sumnjamo da se datiranja mogu pomnožiti s faktorom dva, što bi značilo da su artefakti barem duplo stariji. Koliko god da je narukvica zaista stara, zapanjuje načinom na koji je izrađena. Ona je dijametra od 10 centimetara, širine 3,3 centimetra. Kompjutorskim skeniranjem narukvice otkriva se njena perfektna izrada. Nepravilnosti su pronađene tek na skali od nanometra to jest miljarditom dielu metra. Istraživanja su otkrila kako je narukvica stvorena visoko specijaliziranom proizvodnjom i tehnologijom. Na njoj se ne prepoznaju nikakve greške ili nepravilnosti. Osim podatka da je savršeno okrugla, ujednačene debljine i simetričnog oblika sa svih strana, zbunjuje nedostatak tragova izrade, ogrebotina ili drugih nepravilnosti na površini što još više zbunjuje, jer se ne može shvatiti kakvom su se tehnikom poliranja koristili pradavni ljudi. Kompleksna politura na ovoj narukvici pokazuje mikro neravnine tek veličine od nanometra. Mi takve nepravilnosti možemo vidjeti tek uz pomoć jakih mikroskopa. Ako je prastari čovjek iz neolitika, to jest mlađeg kamenog doba bio u stanju napraviti tako nešto, on je morao koristiti teleskopska sociva da bi bio u stanju izravnati nepravilnosti koje su toliko male.  Kao što smo rekli, ovaj predmet, zajedno sa još šezdesetak krhotina i predmeta nađenih na istoj lokaciji samo stvara još više pitanja na koje današnja nauka jednostavno nema odgovora. Iskreno se nadamo da će Univerzitet iz Istambula i francuske kolege nastaviti s objavljivanjem podataka o ovom nalazištu bez obzira koliko su nalazi neverovatni i koliko ne nalikuju na artefakte iz mlađeg kamenog doba.

Izvor > http://www.forum.hr/showthread.php?p=54452310

Izvor >http://www.ancient-origins.net/news-history-archaeology/11000-year-old-site-asikli-hoyuk-turkey-early-brain-surgery-011100

Knjiga mrtvih - ( The Egyptian Book Of The Dead )

Knjiga mrtvih je uobičajeno ime za drevni egipatski pogrebni tekst poznat kao Knjiga dolaska (ili Odlaska )kroz dan. Knjiga mrtvih predstavlja opis drevnog egipatskog koncepta zagrobnog života, odnosno zbirku himni, čarolija i uputa pomoću kojih su pokojnici mogli prolaziti kroz poteškoće u zagrobnom životu. Knjiga mrtvih se najčešće pisala na svicima papirusa te se smeštala u mrtvačke sanduke ili grobnice pokojnika.

Naziv "Knjiga mrtvih" je izmislio nemački egiptolog Karl Richard Lepsius kada je izdao zbirku tekstova godine 1842.Kada je prvi put otkrivena, za Knjigu mrtvih se smatralo da predstavljala drevni egipatski ekvivalent Biblije. Međutim, za razliku od Biblije, Knjiga mrtvih ne postavlja verska načela a drevni Egipćani je nisu smatrali proizvodom božanske objave, pa se stoga njen sadržaj menjao vremenom. Knjiga mrtvih bila je proizvod dugog procesa evolucije od Piramidskih tekstova Starog kraljevstva do iz Srednjeg egipatskog kraljevstva. Knjiga mrtvih je u kasnijem periodu prerađena u Knjigu disanja, ali je ostala popularna sve do rimskog doba.

Egipatska Knjiga mrtvih, čiji se naziv izvorno može prevesti kao Knjiga izlaska duše na svetlo danaili kao Knjiga izlaska duše na svetlost Ra, nije magijsko - praznoverni pogrebni tekst kako je to navedeno u većini priručnika o drevnom Egiptu. Knjiga mrtvih je deo zbirke tekstova zajednice egipatskih mudraca koji su je čuvali kroz čitavu istoriju Egipta, a služila je kao inspiracija za celokupni obrazovni sistem egipatskog društva. Ima mistično religijski sadržaj namenjen najobrazovanijim sveštenicima i predstavlja inicijalni tekst sastavljen od profinjenih misli i metafizičkih pojmova. Prvenstveno se koristila u misterijskim školama, a najverojatnije se prenosila usmenom predajom hiljadama godina. U njoj se, jezikom simbola, daju odgovori na najdublja filozofska pitanja: o životu i smrti, o večnom i prolaznom, o čoveku i smislu njegovog postojanja.

Tajne egipatske 'Knjige mrtvih``

Legendarna egipatska 'Knjiga mrtvih' je naziv koji su egiptolozi dali pogrebnim magijskim tekstovima koji su pisani na papirusu, a često su bili ilustrirani tzv. vinjetama. Tekstovi su sahranjivani zajedno s telom pokojnika kako bi umrlom pomogli da izbegne opasnosti drugog sveta da bi postigao blaženstvo u zagrobnom životu.
Tekstovi su podeljeni u odvojena poglavlja kojih ima gotovo dve stotine. Svako zainteresovan mogao je dati da mu se na papirus napiše vlastiti tekst ili barem platiti tekst-obrazac u koji će biti upisano njegovo ime.
Bogatiji naručitelji po pravilu su iznajmljivali pisara da za njih obavi posao, naravno, ukoliko ih prerana smrt nije pretekla u toj nameri.
Knjizi mrtvih prethode tekstovi pronađeni u piramidama te tekstovi ispisani na sarkofazima. Najranija 'Knjiga mrtvih' datira iz 15. v.pr.n.e., a neki raniji tekstovi potiču iz 5. i 6. dinastije i isklesani su u grobnicama i hiljadama godina ranije.
Iako naslov upućuje na morbidan sadržaj negativnog predznaka, 'Knjiga mrtvih' sve je samo ne to.
Vrlo religiozni, Egipćani su mnogo pažnje posvećivali zagrobnom životu, a tekstovi 'Knjige mrtvih' samo su trebali pomoći da se do tog života uspešno dođe.
Oni zapravo pomažu pokojniku da pobedi sve opasnosti drugog sveta, prođe kroz iskušenja i testove poslednjeg suda i da se vrati obnovljen u sunčanoj barci boga Ra.
Smrt je neprijateljica, ali je uvek pokorena, te 'Knjiga mrtvih' zapravo pripoveda o pobedi nad smrću!
Prošlo je mnogo vremena otkada su Evropljani počeli gledati veliku egipatsku civilizaciju kao civilizaciju mrtvih u kojoj je jedina svrha života pripremiti se što bolje za smrt.
Ta je moderna obmana prisutna i u modernoj masovnoj kulturi (dovoljno je prisetiti se filma Mumija), a delomično se može objasniti izvorima putem kojih je istraživana egipatska kultura.
Zaista, svakom je istraživaču verovatno bilo teško zamisliti pozitivnu civilizaciju punu života s obzirom na to da 95 posto egipatskih spomenika čine grobnice, a svi artefakti kojima se raspolaže također su pronađeni u grobnicama.
Spomenika koji bi svedočili o svakodnevnom životu gotovo uopšte nema jer materijali od kojih su ti spomenici i predmeti rađeni nisu odoleli zubu vremena.
Egipćani nisu bili ljudi koji se nisu smejali. Upravo suprotno, mnogi tekstovi 'Knjige mrtvih' koji potiču iz Novog Carstva nose naglašeno humorističnu notu.
Primer, Bitka Horusa i Setha je priča koja o najznačajnijim bogovima govori vrlo ponižavajuće, a prate je i slike naglašeno erotskog karaktera. U svakom slučaju, bogovi nisu bili toliko velika dogma kako se uglavnom čini, a 'Knjiga mrtvih', uprkos naslovu, nije imala nikakve veze s pogrebnim običajima, niti je bila molitvenik ili zbirka mitova.
Zato je teško naći pravi naziv za ovo čudesno remek-delo jer literatura koja se povezuje s hršćanstvom, budizmom ili islamom nema u svom katalogu nijedan tekst koji bi se mogao uporediti s onim što je pronađeno u egipatskoj knjizi.

Izvor > http://nepoznata-skrivena-istorija.blogspot.com/2014/06/egipatska-knjiga-mrtvih.html

Stepeniste - ( Loretto Chapel miraculous staircase )

Ovo je zaista zapanjujuće čudo, koje se dogodilo časnim sestrama, godine 1876. u mestu Santa Fe-u, u Novom Meksiku (SAD), gde je mala zajednica časnih sestara od Loretta gradila crkvu.

Njihova nadstojnica je bila na smrt bolesna i u životu je držala jedino misija dovršenja svetišta... Izgrađena je kapelica i došle su časne sestre u nju…međutim, primetile su da, greškom arhitekta, nedostaj stepeniste za galeriju, pa su se odlučile moliti devet dana sv. Josipu (svecu-zaštitniku tesara). Devetog dana došao je neki čovek, navodno tesar i ponudio svoju pomoć oko stepenista. Pojavivši se sa nepoznatog mest u koju će na kraju i otići, on će ponuditi smeli projekat spiralnog stepenista. Neki kažu da je stepenište bilo brzo gotovo, neki da je gradnja dugo trajala. Kako bilo, neobični stolar izgradio je čudesne spiralne stepenice koje su se na malom prostoru izvijale uvis u dvostrukoj spirali, a za njihovu gradnju nije upotrijebljen nijedan vijak, nijedan ekser ili bilo kakvo lepilo. To što je još više čudno, stube nemaju nikakav potporni stub ili bilo kakav potporanj!!!

Kad je gradnja bila gotova, sestre su priredile proslavu i večeru, ali se stolar nije pojavio. Nije mu bilo ni traga. Niko nije znao gde je kupljeno drvo. Niko čak nije prepoznao ni od kog su drveta stepenice napravljene.

Tri su čudne stvari sa ovim stepenicama… Prva je to što je taj čovek nakon završetka gradnje stuba nestao, ne uzevši platu… Ne zna se ni dan, danas ko je taj čovek bio… Druga stvar je ta što svi naucnici i arhitekti sveta ne mogu objasniti kako mogu stati te stube bez potpornja, odnosno, objasniti statiku stuba… Treća stvar je to što stube imaju 33 stepenice!!! Tačno koliko je godina živio Isus Hrist… A jako čudno je to što su stube građene od drveta za koje se ne zna gde raste… Od drveta koga nema nigde na Zemlji!!!

Vjeruje se da su stepenice nastale Božjom providnošću. U narodu se odavno priča da je taj riđobradi čovek na svom magarcu, bio sam sv. Josip, poslan od Isusa Krista, pa pogledajte te stube koje i danas stoje u crkvici u Lorettu, koje se i danas mogu videti u Kapeli od Loretta.

Izvor > http://www.medjugorje-info.com/hr/vijesti-iz-svijeta/vijesti/hercegovina/vijesti-iz-svijeta/cudesne-stube-svetog-josipa-u-u-kapeli-od-loretta

Lusitania - ( The mystery of the Lusitania )

7. maja 1915. godine nemačka podmornica U-20 je potopila prekookeanski brod RMS Lusitania, što je za posledicu imalo ubrzan ulazak SAD u rat.

Priča o gradnji dva prekookeanska broda je započela jš 1902. godine izmedju britanske vlade i Kunarda. Do 1903. godine su dogovorili da britanska vlada pozajmi Kunardu 2 600 000 funti kako bi izgradio oba broda. Deo dogovora su bile odredbe da brodovi moraju postići brzinu od 24-25 čvorova, dovoljno brzo da Velikoj Britanji vrate "Plavu traku" koja se tada nalazila u Nemačkoj. Ugovor je takodje sadržao i odredbu da dizajn i konstrukcija broda moraju da omoguće lako i efikasno pretvaranje broda u slučaju potrebe u naoružani trgovački brod. Na sedam putničkih paluba mogla je da stane ukupno 563 putnika prve klase, 464 putnika druge klase i 1138 putnika treće klase. Nakon izvršenioh morskih ispitivanja, Lusitanija je isplovila iz Liverpula za Njujork7. septembra 1907. godine.
Lusitanija preuzima Plavu traku na drugom putovanju za Njujork, kada postiže brzinu od 24 čv i put prelazi za 4 dana, 19 časova i 52 minuta. Nakon ugradnje novih propelera 1909. godine postiže brzinu od 25.65 čv.

Kako je britanski Admiralitet odlučio da ne angažuje Lusitaniju kao popisni brod, dozvoljeno je bilo prevoženje putnika u dva navrata tokom 1914. godine jer nemačke podmornice nisu napadale putničke brodove. Nakon isplovljenja iz Liverpula 16. januara 1915. godine, brod je upao u teško more i kapetan je istakao američku zastavu, bojeći se nemačkih podmornica. Mislio je da je napad na brod u ovakvim okolnostima vrlo moguć, a SAD su još uvek bile neutralne.
Upotreba američke zastave je uskoro procurela u javnost i postala česta pojava. Ovo je dovelo do toga da nemačka ambasada u Vašingtonu upućuje upozorenje "da putnici koji putuju brodovima Saveznika to rade na svoju odgovornost"... 1. maja 1915. godine Lusitanija isplovljava iz Njujorka sa 1959 putnika. Postoji ubedjenje da je na brod bila ukrcana i izvesna količina municije. 7. maja, na nekih 10 do 15 milja od Irske obale, Lusitanija je napadnuta od strane podmornice U-20. Ispaljeno je jedno torpedo koje je pogodilo Lusitaniju po sredini ( bila je lak cilj). nakon eksplozije torpeda začula se još jedna eksplozija (najverovatnije ukrcana municija) koja je napravila toliku štetu da je brod potonuo za 20 minuta. Većina ukrcanih putnika su bili državljani SAD. Ovo je "uvredilo" američku javnost toliko da je veliki deo javnosti smatra da je ovaj dogadjaj uticao na odluku SAD da udje u rat 1917. godine.

Na palubi Lusitanije su bila postavljena postolja za 12 topova (građen je da u slučaju rata može postati pomočna krstarica).Topovi nisu montirani zbog velike težine koja bi opterečivala putnički brod.
Inače kapetan Turner je sigurno bio upoznat sa teretom koga je ukrcao u Njujorku(5500 sanduka puščane municije). Deklaracija o teretu se nalazila kod njega u stolu, a kopija kod predsjednika SAD.
Nijemački špijuni su bili upoznati sa teretom, čak je njemački ambasador u SAD upozorio svog ličnog prijatelja američkog miljardera da se ne ukrcava na brod koji nosi ratni teret, što ovaj nije poslušao.
Prilazeči obalama Britanije smanjio je brzinu na 18čv a kasnije i manje na brzinu podmornica iako je instrukcija bila da se plovi maksimalnom brzinom i u cik-cak kursevima zbog opasnosti podmornica. Zapovijednik kao da je izazivao napad na brod.

Po nekim misljenjima potapanje Lusitanije nije uvelo Ameriku u rat uprkos panici koju je izazvalo.Odlucujuci faktor za ulazak SAD u rat bio je desifrovan telegram i suptilna britanska diplomatija. SAD objavile su rat Nemackoj aprila 1917 god. Neposredan povod nije bio gnev zbog napada na americke gradjane , niti zelja da se Britaniji pritekne u pomoc. Ameriku je u evropski sukob uvukla potreba da zastiti svoje juznjacke drzave od meksicke invazije. U martu 1917 god. americki mediji objavili su jedan telegram , bila je to sifrovana poruka koju je nemacki ministar spoljnih poslova Artur Cimerman poslao nemackom ambasadoru u Vasingtonu grofu fon Bernstofu . Cimerman je nagovestio pocetak " neogranicene upotrebe podmornica u ratovanju" na Atlantiku , politike koju je nemacki car odbacio posle potapanja Lusitanije. Za Amerikance koji su citali telegram jos strasniji bio je nagovestaj da Nemacka predlaze saveznistvo Meksiku i Japanu. U slucaju Nemacke pobede Meksiku su bile obecane sporne teritorije Teksasa, Arizone i Novog Meksika . Britanci su na pocetku rata postavili bubice na nemacke podvodne transatlanske kablove i tako presretali svaku poruku i proucavali u sobi 40 zgrade Admiraliteta. Kada je 17 januara 1917 poslat Cimermanov telegram, njegova duzina je izazvala sumnju .Dva strucnjaka Vilijem Motgomeri i Najdzel de Grej poceli su da je desifruju. Prve desifrovane reci bile su "Meksiko , SAD i Japan" ali za tumacenje skrivenog sadrzaja bilo je potrebno nekoliko nedelja velikog truda .Britanci su bili suoceni sa dilemom ,objavljivanje sadrzaja telegrama upozorilo bi Nemce da su njihove komunikacije pod prismotrom. Da bi se to izbeglo sifrovana verzija poruke i kopija nemackog sifrarnika predati su Amerikancima da se oni s njom pozabave na svom tlu. Kada je americki predsednik Vudrou Vilson objavio da je dobio telegram , nije pomenuo da su Britanci na bilo koji nacin ukljuceni. I pored toga autenticnost je dovedena u pitanje,ali je Cimerman potvrdio da ju je on poslao. Drugog aprila 1917 godine Vilson je rekao u Kongresu da neutralnost vise nije moguca i indirektno se pozvao na Cimermanov telegram. Kroz cetiri dana SAD su objavile rat Nemackoj.

Kada su se pronele vesti o Lusitaniji , niko nije mogao da prihvati cinjenicu da je jedan torpedo mogao da potopi toliki brod za samo 18 minuta. Postojala su razna objasnjenja , da je postojao i drugi udar torpeda , kao i da je na brodu eksplodirao tovar ilegalno prenosenog oruzja i municije .Ipak jedna naucnica odlucila da izracuna koliko stete moze da nanese jedan torpedo . Njena otkrica ukazuju na niz dogadjaja , koji se gotovo u potpunosti podudaraju sa poznatim detaljima o katastrofi.
- PRILIKOM UDARA-Torpedo pravi otvor oko 3 m x 6 m u celicnom trupu odmah ispod vodene linije na desnoj strani .Udar oslobadja zakivke i pod pritiskom pokrece talas , koji izaziva veliko ostecenje na dve najnize palube.Brod se naginje na desnu stranu i otpada jos zakivaka i celicne oplate . Nekoliko sekundi posle udara 1000 m2 desne povrsine trupa propusta vodu . Nestaje struje, motori ne mogu da prebace na sporo kretanje i nastavljaju da rade na 18 cvorova . Voda prodire u brod brzinom od 800 tona u minuti. 7 MINUTA POSLE UDARA -Kada se brod dodatno naginje na desnu stranu , u njega prodire jos vise vode kroz mnogobrojne prozore na toj strani .Nestanak struje podrazumeva da hidraulicna sigurnosna vrata ne mogu da se zatvore. Od velikog znacaja je cinjenica da su ta vrata mogla da izoluju spremista uglja koja idu celom duzinom broda ispod gaza. Kako su se ona blokirala , sve donje palube ubrzo su pod vodom.--15 MINUTA POSLE UDARA--Dok se brod i dalje puni vodom, pregrade popustaju ,savijaju se pod teretom i cepaju uz zaglusujucu buku.Usled tezine vode na desnom pramcu krma broda podize se i vrti,a rupa sa strane postaje jos veca .Brod se neprekidno naginje , pramac tone i brod klizi ka dnu.

Pa, radi li se ovdje o uroti ili ratnoj nesreći? Čini se da je bilo ovo poslednje. Međutim, nije nerazumno sumnjati da bi uticaj potonuća Lusitanije i polemika koja je zatim nastala, mogli dati drugim vojnim i političkim urotnicima da bi nešto slično moglo upaliti...

Novcic - ( Finding Dimes and Pennies From Heaven )

Da unesemo malo zanimljivosti u blog, pozabavicemo se malo  drugacijim temama.

Kovanice su među popularnim nositeljima sreće. Ako nađemo novčić, ceo dan ćemo imati sreće, ali samo ako ga uzmemo. U suprotnom će nas celi dan pratiti nesreća.

Najsrecniji novčići oni su koji su svijeni ili imaju rupu, pogotovo ako ih dobijemo kao sitno u kupovini. Sreća koju takvi posebni novčići nose još je pojačana ako ih držimo u levom džepu ili na ogrlici oko vrata.

Novčići u tegli koju držimo u kuhinji takodje nose sreću. Ako sačuvamo novčić koji prvi dobijemo u danu i stavimo ga u prazan džep, privući će još novca.

Ako dobijemo sitno u ponedjeljak, imaćemo sreću cele nedelje, a kovanice koje na sebi imaju datum vlasnikovog rođendana nose im posebnu sreću. Kovanice koje su izrađene prestupne godine takodje nose sreću.

Ali zapravo ovo je samo uvod u ono o cemu zelim da Vam pisem.

Vaši anđeli i voljeni koji su umrli žele da znate da paze na Vas, i oni mogu pokušati da vam skrenu pažnju slanjem svih vrsta znakova. Znakovi koje Vam salji duhovi mogu da se koriste kao način dostavljanja smernica ili nude validaciju da ste na pravom putu.

Pronalaženje malog novčića kao penija, dinara ili bilo kog sitniša je znak od duhova ili Andjela za mnoge ljude.

Naravno, ima i onih koji se sa tim ne bi složili, i to je u redu. Ako ste uvereni da je pronalaženje kovanice, samo kovanica koje ni u kom slučaju ne nose dodatno značenje, ja neću pokušati da vas ubedim u suprotno.
Verovatno je i tacno, ali...mozda.

Ako ste imali iskustvo u pronalaženju novčića cesce u skorije vreme, verovatno ste se pitali da li to znači nešto, da li je neobicno ili cak mozda sadrži poruku od neba ili neke nevidljive sile.

Pošto su duhovi i andjeli ili sta vec,energetska bića, oni će često da koriste snove, osećanja i telepatske poruke za komunikaciju. Ali, ako ne obraćate pažnju, te suptilne znakove sa kojima pokušavaju da se povežu mogu se lako prevideti, tako da oni moraju da usklade nešto u vašoj fizičkoj realnosti da privuku vašu pažnju.

Električne smetnje, ptice i životinje koje deluju neobično, ili pronalaženje male kovanice su sve uobičajeni znakovi koji anđeli, vodiči, i vaši bližnji na Nebu mogu da koriste da privuku vašu pažnju.

Dakle, kada ste primetili ili osećate nešto neobično, ili kada nađete interesantan novčić ili mali objekat na svom putu, obratite pažnju! Tumačenje znakova iz duhovnog carstva trba uzeti sa punom svescu i pokusati da ih razumete.

Zašto kovani novac?

Kovanice su obično nalaze u novčanicima, tašnama, džepovima, ... I tako kada vidite novčić samo pogled na njega privlaci pažnju. Kovanice takođe imaju tendenciju da imaju malo sjaja, tako da uhvate sunčevu svetlost što dodatno povećava šanse da ih primetite.

Pored toga, kovanice su oblik valute, i od davnina su korišćeni kao simbol i način da se obeleze vrednosti. Plus kovanice su dostupne u izobilju, i dok su simbol vrednosti, niko zapravo ne propušta paru koji je ispustio. Ovo daje anđelima, vodičima i duhuovima voljenih priliku da se povezu sa Vama, sa nekoliko novčića koje pozicioniraju na Vasem putu bez ugrožavanja, plašenja ili da negativno utiču na vas ili bilo koga drugog.

Dakle, šta je značenje Pronadjenog novcica ?

Osim očiglednog značenja, da su kovanice znak od Vasih anđela, i vodiča ... Pronalaženje novcica znači da si voljen i cenjen. Vaši anđeli pokazuju vam nešto što nosi vrednost kao metafora vas koja se vrednuje od njih.

Bilo koji mali objekat ili novčić može da nosi ovo značenje, ali su najčešće pronadjeni novcici znakovi od andjela i duhova . Kada pogledamo kovani novac kroz prizmu 'Andjeoskih brojeva' možemo da dobijemo još veci uvid u poruku koju saopštavaju.

Broj 10 (na novcicu) je poruka od Vasih anđela i od carstava duhova da oni paze na Vas često. Sto treba da Vas oslobodi straha ili nesigurnosti jer znaci da ste voljeni i podržani.

# 10 je takođe poziv da obratite pažnju, da verujete svom instinktu i u svoju intuiciju, posebno u vezi sa promenama da se krene napred u svom životu, i da se preduzmu mere za stvaranje pozitivne promene ako ste inspirisani. Deo pravljenja pozitivne promene je da se držite fokusirani na ono što želite da se manifestuje ... Poziv vašim anđelima da Vam pomognu da uskladite svoje misli sa onim što želite da doživite u svom životu.

Dakle, šta sve to znači?

Ako pronađete novčić na putu ... Obratite pažnju! Šta ste mislili, i šta vam pada na pamet pre i nakon pronalaženja novčića? Kovanica može da sadrži poruke od svojih najmilijih, vodiča, ili anđela, i sa dobrom analizom stanja u kome ste u tom trenutku, možete proniknuti u dublje značenje. Ali jedna stvar je sigurna, pronalaženje novčiće nosi poruku da ste vredni i voljeni.

E, sad na Vama je da ovo protumacite kako zelite. Kao cistu glupost ili mozda kao misterioznu mogucnost da tu ipak ima nesto.

Ubistvo u Stokholmu - (The Vampire Murder Mystery of Lilly Lindestrom )

Misteriozno ubistvo u Švedskoj poznato kao "vampirsko ubistvo iz Atlasa" i danas zbunjuje policijske stručnjake u toj zemlji. Počinitelj nikada nije pronađen, a prošle su decenije...

Slavno i stravično ubistvo ime je dobilo po Atlasu, kvartu u Stokholmu. Godine 1932. u Atlasu je ubijena Lili Lindstrom, 32-godišnja prostitutka koja je klijente redovno primala u svom stanu. Poslednja osoba koja je Lili videla živu bila je njena komšinica Mini Dženson, koja je takođe bila prostitutka.

Jednog dana Lili je otišla do Mini kako bi pozajmila nekoliko prezervativa. Pošto sutra ujutro nije navratila do nje, kao ni naredna dva dana, Minie+ je pozvala policiju.

Kada su provaljivali u njen stan, policajci nisu mogli ni da sanjaju da će za samo nekoliko sekundi pred sobom imati scenu zločina koji će decenijama zbunjivati i interesovati njihove kolege.

Na krevetu u spavaćoj sobi Lili je ležala potrbuške. Procenjeno je da je u tom trenutku bila mrtva već dva ili tri dana. Bila je gola, a njena odeća bila je uredno složena na fotelji koja je stajala pored kreveta.

Bilo je jasno da je Lili imala seksualni odnos neposredno pre nego što je ubijena. U njenom analnom otvoru pronađen je prezervativ, a na glavi su bili tragovi od udaraca tupim predmetom.

Detaljna analiza tela šokirala je policiju. Pokazalo se da u telu više nije bilo ni kapi krvi, a na njenom vratu su pronađeni tragovi sline. Zbog toga je slučaj nazvan slučajem "Vampira iz Atlasa".

S obzirom na to da je forenzika tada još uvek bila na vrlo primitivnom nivou, a mogućnost DNA analize nije postojala, inspektori nikada nisu uspeli da pronađu ubicu.

Predmeti iz njene sobe i danas su izloženi u Policijskom muzeju u Stokholmu, a muzičar Erik Malmberg je 2007. godine objavio instrumental pod nazivom "U sećanje na Lili".

Izvor > http://www.blic.rs/Riznica/Misterije/563918/Misteriozno-ubistvo-iz-Stokholma-za-koje-je-osumnjicen-VAMPIR

Najdanovi krugovi - ( The Magic Circles of Najdan )

Fenomen na koji nauka nema odgovor - U Maloj Krsni kod Požarevca nalazi se mesto sa najjačim pozitivnim zračenjem na svetu. O fenomenu Najdanovih krugova svedoče brojni ljudi koji u njima nalaze lek za mnoge tegobe. Zvanična nauka je zasad bez komentara, a radiestezisti tvrde da je reč o mestu sa najjačim pozitivnim zračenjem na svetu...

O fenomenu Najdanovih krugova svedoče brojni ljudi koji u njima nalaze lek za mnoge tegobe. Zvanična nauka je zasad bez komentara, a radiestezisti tvrde da je reč o mestu sa najjačim pozitivnim zračenjem na svetu

Gotovo pet godina jedno mesto u Maloj Krsni, nedaleko od Požarevca, privlači pažnju javnosti. Svakodnevno, na kraju jedne ulice, u prečniku od oko tri i po metra, vide se nepomični ljudi koji u tom položaju ostaju nekoliko desetina minuta. Posle toga se razilaze, a njihovo mesto zauzimaju drugi.

Iako niko ne može da objasni šta se tačno dešava na tom mestu, zna se da je jedini razlog ovog čudnog rituala - zdravlje. Bez obzira na težinu bolesti ili dijagnozu, način isceljenja je isti: potrebno je u tom krugu provesti po dvadesetak minuta, dva dana uzastopno, a zatim to ponoviti posle 13 dana. Postupak se, u slučaju potrebe, ponavlja posle dve nedelje, a ne preporučuje se ženama u menstrualnom ciklusu i osobama sa ugrađenim pejsmejkerom. Iako na prvi pogled sve deluje pomalo šašavo, ljudi tvrde da su rezultati neverovatni. Registarske oznake na kolima iz Beograda, Valjeva, Smederava i drugih gradova Srbije, parkiranih u neposrednoj blizini, svedoče o tome da je priča o lekovitosti ovog mesta davno prešla opštinske atare.

Sve ovo, ipak, zaslužuje objašnjenje. Ovaj deo Male Krsne mnogi nazivaju i Suvom banjom, čime se, na određeni način, skreće pažnja na nešto što zaista leči. To "nešto" prvi je definisao Najdan Rakić, psihotronik iz Bele Palanke, koji je ceo život posvetio ispitivanju prirode. Radiostezijskom metodom ustanovio je da ovo mesto predstavlja jedno od najjačih bioloških kreativnih polja u svetu. Značajan nivo pozitivnog zračenja je, pored ovog, izmeren i na lokaciji Golemi kamen u selu Mokra gora, u blizini Babušnice, ali je zračenje u Maloj Krsni neuporedivo jače. I dalje je, međutim, nejasno na koji se način zračenjem utiče na zdravlje ljudskog organizma.

Vremešna Angelina Albu iz Kovina zbog problema sa nogama već četvrti put dolazi ovde. Kada uđe u krug oseća da je podilaze žmarci, a po završetku terapije dugo nema nikakvih tegoba. Žmarce u nogama oseća i Radmila Trninić iz Beograda, koja je ovde došla zbog problema sa trombozom. Iako još nema rezultata, o Najdanovim krugovima je čula od koleginice koja je ovde rešila dugogodišnji problem migrene. Ista nevolja dovela je i Vericu Karanović iz Bosanske Krupe.

Dok se zvanična nauka ne oglasi i dok se ne urade detaljna istraživanja, nije na odmet podsetiti na proročke reči Mitra Tarabića o vremenu velikih boleština: "Narod će umirati i za leka neće znati. A njega će biti svuda u njima i svuda oko njih". U ovom trenutku izvesno je samo to da je nastupilo vreme boleština. Da li Najdanovi krugovi i drugi alterantivni pravci nude i pravo isceljenje, vreme će pokazati.

Da bi se objasnilo "čudo" u Maloj Krsni, možda je najbolje krenuti od suprotnog, negativnog primera. Po rečima doktora Vidosave Momčilović, hidrograđevinskog inženjera i stručnjaka koji se gotovo pola veka bavi ovim problemom, štetni uticaj podzemnih voda je nesporan. Nad ovim vodotokovima formiraju se polja čije se zračenje proteže vertikalno kroz sve etaže i međuspratne konstrukcije, bez obzira na vrstu građevinskog materijala koji je primenjen. Ukoliko osoba živi ili duže boravi u zgradi ili njenom delu gde su ovi uticaji najizraženiji, vremenom će doći do promene balansa u njenom organizmu, javiće se umor i pospanost, a kasnije i prvi znaci ozbiljnih oboljenja.

Do sličnog zaključka došao je i doktor Stevan Glogovac, specijalista interne medicine i član Evropske renalne asocijacije. Dugogodišnjim istraživanjem negativnih polja, došao je do poražavajućih činjenica kada je reč o zdravlju ljudi. S druge strane, ističe ovaj stručnjak, ako znamo da postoji negativna, neutralna i pozitivna energija, pri čemu smo posledice negativnog zračenja već upoznali, realno je verovati da postoje i mesta sa suprotnim delovanjem. Da li je to slučaj sa Najdanovim krugovima, teško je reći. Činjenica je, međutim, da ovo predstavlja veliki izazov nauci da pokuša da osvetli još jednu oblast koja zasad predstavlja veliku tajnu.

Za razliku od negativnih zračenja koja dopiru do visine od 200 metara, radiestezijska merenja izvršena u Maloj Krsni pokazala su da zračenje na ovom mestu dopire i do visine od 10 kilometara. Intezitet zračenja je takav da se i relativno kratkotrajnom izloženošću ovim zracima mogu otkloniti dugotrajne posledice negativnog zračenja čime se organizam vraća u stanje balansa, odnosno u stanje ozdravljenja.

Izvor > http://www.galaksija.info/forum/viewtopic.php?t=863

Budika - ( Boudicca's Grave )

Budika je bila kraljica Icena i drugih britskih plemena. Predvodila je pobunu protiv rimskih zavojevača u Britaniji 60. i 61. godine u doba vladavine cara Nerona, u kojoj je ubijeno 70.000 Rimljana. Međutim, pobuna je ipak slomljena, a Budika je izvršila samoubistvo. Ove događaje opisuju dva istoričara, Tacit u svojim Analima i Životu Julija Agrikole i Dion Kasije u svojoj Istoriji Rima.

Njen muž, Prasutag, icenski kralj koji je vladao kao nezavisni saveznik Rima, u svom testamentu ostavio je svoju kraljevinu zajedno svojim kćerkama rimskom caru, ali kad je umro, njegov testament je bio ignorisan, verovatno zato što Rimljani, za razliku od Brita, nisu priznavali žensku decu za naslednike. Kraljevstvo je anektirano i osvojeno, Budiku su izbičevali a njene kćerke silovali.

Godine 60. ili 61, dok je rimski guverner, Gaj Svetonije Paulin, vodio rat na ostrvu Anglsi u severnom Velsu, Budika je povela Icene, Trinovate i druga plemena u pobunu protiv Rimljana. Uništili su Kamulodunum (danas Kolčester), koji je ranije bio prestonica Trinovata, ali sad rimska kolonija u koju su slani otpušteni rimski vojnici. Takođe je bio i mesto hrama deifikovanog bivšeg cara Klaudija, koji je izgrađen i održavan na račun lokalnog stanovništva.

Kada je čuo za ustanak, Svetonije Paulin je požurio u Londinijum (danas London), trgovačko mestašce koje nije imalo ni dvadeset godina, i koje je bilo sledeća meta ustanika. Međutim, ubrzo je shvatio da nema dovoljno ljudi da bi ga odbranio, tako da ga je evakuisao i napustio. Londinijum je spaljen i srušen do temelja, isto kao i Verulamijum (danas Sent Olbans). Svetonije Paulin je u međuvremenu, regrupisao svoje snage u Vest Midlandu i iako je imao neuporedivo manje vojnika, pobedio je Budiku u bici kod Vatling Strita. 

Sudar je bio žestok. Rimljani su prvo napali kopljima, a potom je nastupila pešadija. Britanske kočije su naterale rimske strelce da se razbeže, međutim, ubrzo su poklekli pod kišom strela. Nastup pešadije je bio toliko silovit da su Britanci morali da se povuku, međutim, kola sa ženama i mrtva tela životinja su im odsekla odstupnicu. Polje se pretvorilo u masakr — Tacit govori kako ni žene nisu bile pošteđene. Prema njegovoj proceni, tog dana je poginulo oko 80.000 Britanaca, a Rimljana jedva 400, i još toliko ih je bilo ranjenih. Što se Budike tiče, prema Tacitu, umrla je tako što se otrovala, a prema Dionu, razbolela se i umrla. Penije Postum (lat. Pœnius Postumus), prefekt Druge legije iz Egzitera, koji je odbio da se pridruži Svetoniju u ugušenju ustanka, izvršio je samoubistvo jer se osećao krivim što je svojom odlukom sprečio da njegova legija takođe učestvuje u pobedi.

Kriza koja je tad nastala navela je cara Nerona da počne da razmišlja o eventualnom povlačenju i napuštanju Britanskih ostrva, ali Svetonijeva pobeda nad Budikom je obezbedila dalju kontrolu Rimskog carstva nad provincijom.

Medjutim tačno mesto Boudicina poraza zapravo nije poznato, no velik broj istoriičara smešta ga u zapadni Midlands, negde duž rimskog puta, danas poznatog kao Watling Street.

Velika misterija je i tacno mesto gde je Budika sahranjena.

Jedna od najcescih i najzanimljivijih teorija o lokaciji Budikinog groba je da je Budika sahranjena na mestu koje se nalazi ispod jedne od platformi na Kings cross stanici. Poznatoj i po filmovima o Hari Poteru.

Prica je dobila dodatni podsticaj kada su radnici prilikom kopanja ispod platforme 10 iskopali zenski kostur.

Konacno prebivaliste kraljice Budike verovatno ce zauvek ostati misterija, kao sto je i ona sama bila misterija sve do doba renesanse i do otkrica Tacitovih rukopisa. Do tada ona nije pominjana ni u kakvim istorijskim rukopisima kao da nije ni postojala.

Istorija ovih događaja koju su zabeležili Tacit i Dion Kasije, bila je izvučena iz zaborava u doba renesanse kada je došlo do oživljavanja legende u toku viktorijanskog doba, kad je kraljica Viktorija poistovećivana s Boudikom. Od tada pa do danas, Budika je postala važan kulturni simbol Ujedinjenog Kraljevstva i njegovog kasnijeg odolevanja osvajačima sa evropskog kontinenta.