Hiperboreja - ( Hyperborea: myth or history? )

Brojna predanja o tajanstvenim i davno izgubljenim gradovima, zemljama, ostrvima, pa čak i kontinentima vekovima uzbuđuju maštu naučnika, istraživača, pisaca, avanturista i običnih ljudi. Iako se najčešće ne može sa sigurnošću tvrditi da li u tim predanjima postoji zrnce istine, ili su nastala na temelju mašte, obmana i zabluda, ona izazivaju neprestane rasprave i podstiču nove pokušaje i napore pojedinaca da nađu objašnjenje i uđu dublje u tajnu koja ih okružuje.

Takve legende su postale pojam izgubljenog raja i zlatnog doba, kada su naši daleki preci navodno živeli u sreći i blagostanju. Među njima legenda o zemlji Hiperboreji (grč. Ὑπερϐόρεοι, Hyperbóreoi, lat. Hyperborei) svakako zauzima počasno mesto.

Brojne, ali neprecizne i nejasne podatke o toj dalekoj tajanstvenoj zemlji ostavili su nam drevni Heleni (Grci). Hiperboreja se, kažu oni, nalazila daleko na severu, iza (ili iznad) predela odakle duva severni vetar, što uostalom samo ime i kaže (hyper = iznad, boreas = severni vetar). Dakle, negde daleko gde nema hladnog vetra i gde je ugodna klima.

Da li je reč samo o legendi i mitu, ili o helenskim geografskim špekulacijama i hvalisavim pričama putnika i avanturista, ili u svemu tome ima i malo istine? Neki antički autori, među njima Gaj Plinije Sekund (poznatiji kao Plinije Stariji) i „otac geografije“ Eratosten, smatrali su da ta zemlja stvarno postoji. Međutim, većinom su Hiperboreju prepuštali svetu mitova i legendi.

Njihova zemlja je obasjana suncem, ima blagu i ugodnu klimu, bez bura, oluja i opasnih vetrova. Oni žive u šumama i gajevima gde slave svoje bogove, sami ili u grupama. Među njima nema nesloge, oni ne poznaju bolesti... Nikada ne umiru prirodnom smrću. Kad ostareli ljudi završe svoje srećno doba, oni namažu telo slatkim uljem i skaču s određenih stena u more... U Hiperboreju se ne stiže ni kopnom ni morem; ona je pristupačna samo bogovima i njihovim miljenicima.

U XIX i XX v. priče o Hiperboreji dobijaju nove fantastične oblike. Hiperboreja se povezuje sa drugim mitovima i legendama i postaje veliki severni kontinent ili velika zemlja gde su navodno živeli naši daleki preci. Tako, na primer, Rene Moris Gatefose (René-Maurice Gattefossé) zastupa hipotezu da je jedna razvijena civilizacija nastala na arktičkom kontinentu, kojeg on zove Hiperboreja. Kada je ovaj kontinent razoren zbog nastalih promena u zemljinoj kori, stanovnici su se preselili na Atlantidu (legendarni kontinent u Atlantskom okeanu) i na druge kontinente, podižući usput megalitske spomenike kao što je Stounhendž. Tada se razvio takozvani kiklopski stil u arhitekturi, koji se karakteriše velikim nepravilnim blokovima nepovezanih žbukom. Prema ovoj teoriji kromanjonci neolitske Evrope poreklom su Hiperborejci.

Brojni kvazigeografi i kvazigeolozi dali su prilog ovoj temi. Prema njihovim teorijama u ovoj dalekoj severnoj zemlji (kontinentu), čiji su geološki ostaci današnji Grenland, Island, Zapadni Špicbergen, Nova Zemlja, živeli su ljudi prve, najniže rase. Kasnije su oni prerasli u višu rasu, u ljude koji su živeli u vodi, opskrbljeni magičnim znanjima i sposobnostima. To je bilo pre više od trideset hiljada godina, u ledeno doba.

Ostrvo Sedam gradova - ( The Island of the Seven Cities )

Ostrva koja se pojavljuju i nestaju nisu ništa novo u istoriji moreplovstva. Priče o njima, minulih su vekova, bile uobičajne i o njima se često raspravljalo i u najuglednijim naučnim institucijama.

Na starim pomorskim mapama nalazimo ucrtana brojna ostrva, kojih danas nema: Antilija, St. Brandan, Brazil, Frisland, otok Sedam gradova..., a priče o njima više su nego zanimljive.

Kada su Mauri, pod vodstvom generala Tarika, 711. godine, provalili na evropsko tlo i zauzeli današnju Španiju i Portugal, legenda kaže da su sedam katoličkih biskupa, s nadbiskupom iz Oportha na čelu, koji nisu želeli živeti pod upravom osvajača, predvodili grupu izbeglica, što se ukrcala na nekoliko brodova, i otplovila na zapad. Priča kaže da su se, nakon lutanja, iskrcali na ovećem, živopisnom ostrvu na kojem su osnovali sedam gradova, kako su svom novom prebivalištu i dali ime.

O ostrvu Sedam gradova, međutim, od tog se trenutka pričaju kontroverze. Sledećih vekova, mnogi ga moreplovci smatraju fantomskim, a u 12. veku, znameniti arapski zemljopisac i kartograf Idrisi, piše o jednom ostrvu u Atlantiku, koji se naziva Bahelia, na kome je nekad ranije postojalo sedam gradova. No, to je ostrvo nakon toga iščezlo i o njemu se sve do 14. i 15. veka ništa nije čulo.
Tada se na mapama italijanskih i španskih moreplovaca, u zapadnom delu Atlantika, pojavljuje otok Antilija sa sedam gradova neobičnih imena: Azaj, Ari, Haisos, Anzuli itd, a 1474. godine portugalski kralj Alfonso V poklanja kapetanu F. Telesu 'Sedam gradova i druga ostrva na Atlantiku, severno od Gvineje'!

Nema sumnje da je tih godina ostrvo Sedam gradova predstavljalo istinsku misteriju. O tome svedoči i zapis flamanskog pomorca Ferdinanda Dulmusa, koji je 1486. godine tražio dozvolu od portugalskog kralja da uzme u posed to ostrvo ukoliko ga uopšte pronađe, a španski ambasador na engleskom dvoru Pedro Ahala 1498. obaveštava svoga kralja da su pomorci Bristola slali nekoliko ekspedicija u potragu za ostrvima Sedam gradova i Frislandom, ali ih nisu uspeli pronaći!

Ostalo je nejasno da li su i zašto neki kartografi poistovećivali ostrvo Sedam gradova s Antilijom. Poznato je da su evropski zemljopisci iskreno verovali da Antilija postoji. Tako ju je 1492. godine Martin Bechaem, na svom znamenitom globusu, smestio u Atlantik, uz napomenu da je 'jedan španski brod bez ikakve opasnosti 1914. godine doplovio do njene obale'!

Antaliju su pominjali i drugi kartografi 15. veka, a u pismu kralju Alfonsu V 1480. godine, pominje je i Kolumbo rečima 'ostrvo Antilija, koji je i vama poznat'. Kralj mu čak Antiliju preporučuje 'kao dobro mesto gde će se na svojoj plovidbi zaustaviti i iskrcati na obalu'.

Koliko je poznato, Kolumbo se nikada nije tamo iskrcao, jer Antiliju nije našao, ali su po tom fantomskom ostrvu, kasnije, dobili ime Veliki i Mali Antili!

Dravidi - ( Ancient Dravidian Civilization )

Za pojavu prvih istorijskih civilizacija, čini se, važili su isti preduslovi: blaga i povoljna klima, bogata vegetacija i blizina rijeke. Takve su uslove u doline rijeke Inda, zatekli Dravidi, tajanstveni narod o kojem ni danas ne znamo mnogo.

Predstavu o prvobitnim civilizacijama na indijskom potkontinentu pruzilo je otkrice velike gradske kulture, koja je postojala u isto vreme kada i prve civilizacije u Mesopotamiji i dolini reke Nila, dakle, 3000 do 4000 godina pre nove ere. Za preciziranje tog perioda najcesce se koristi izraz "indosumerski", ali je zasigurno ispravnije prvobitnu indijsku civilizaciju smatrati odvojenom kulturom, mozda, poteklom iz zajedničkog praizvora kakav je bio legendarna vedska kultura.

Poznato je da indijski monsuni donose jake kise i zemlju cine izuzetno plodnom. Zbog tog blagotvornog klimatskog ritma i odvojenosti od ostalog svijeta, smatraju naucnicinici, postojali su svi preduslovi da se razvije zasebna civilizacija, sto se na kraju i dogodilo.

Starosedioci Indije, crnoputi Dravidi, u istorijskom pogledu, veoma su se rano "probudili". I pored stalnih nastojanja, njihovo poreklo nije potpuno istrazeno i objasnjeno. Ali uopsteno se smatra da su prvi starosedioci indijskog potkontinenta bili negritskog (crnackog) poriekla, te da su - dosavsi, najverovatnije, sa zapada - zauzeli najplodonosnije podrucje, dakle, doline plodonosnih reka.

Tokom vremena i ovdje se odigralo ono sto se u proslosti cesto desavalo: dosljaci su se izmesali sa autohtonim plemenima, pa su mozda tako nastali i tajanstveni Dravidi. Izgleda da o tom procesu svedoče mnogi crteži sa keramike otkrivene na arheološkim lokalitetima u Amriju (verovatno najstarija faza), Lotalu (Lhotal) kod Ahmadabada, te u prastarim blistavim gradovima Mohenjo-daro, Harappi, Jhugaru i Canhu-darou, koji su svoje zvezdane trenutke dozivjeli davno, prije 4000-5000 godina

Posebno su blistavi bili gradovi Mohenjo-daro i Harappa. Zbog arhitektonskih resenja, kojima su se rukovodili drevni graditelji, danas ih mnogi naucnicinici uporeduju sa njujorskim Menhetnom.To su bila potpuno urbana naselja sa ulicama koje su se sekle pod pravim uglom, sa kanalizacijskom i vodovodnom mrezom, sa bogatim, luksuzno gradenim i komfornim gradevinama, koje su u svojim dvoristima neretko imale cak i bazene.

Po svemu se cini da su Dravidi ziveli udobnije i bolje od svojih savremenika iz Egipta i Mesopotamije: gradilista kuca, skladista, trgovine, javna kupatila, vodovod i kanalizacija bili su sistematski organizovana i tehnicki superiornija od bilo kojih u starom svetu.
Svoje gradevine podizali su iskljucivo od cigle, koja nije bila susena na suncu kao sumerska i babilonska, vec je pecena na vatri!

Ne zna se da li su Dravidi bili vernici i u sta su verovali. No, izgleda da u svojim gradovima nisu podizali hramove, ni verske gradevine, a prastare rusevine na najvisem brezuljku Mohenjo-dara, pripadale su budistickoj stupi, jednoj vrsti prizemne pagode, koja je podignuta u vreme kada se tajanstvenim Dravidima vec odavno zameo svaki trag.

Fragmenti nadenih skulptura, po nekim detaljima (kao sto je nacin rezanja brade, odece, frizure, ukrasnih traka na glavi...), podsjecaju na sumerske, a vajarsko-likovni izraz, kazu likovni istoricari, ima prepoznatljive karakteristike staroindijskog stila. Visok stepen poznavanja zanatstva otkrivamo na svakom mestu, a posebno je vidljiv na oruzju i nakitu od plemenitih metala i dragog kamenja.
I loncarstvo se uveliko razlikuje od dostignutog nivoa civilizacija tog vremena. Posude je peceno i oslikano crvenim okerom, koji je tako vesto poliran da se cini kao da je lakiran. Prerada pamuka, proizvodnja boja, mirisljavih ulja, sandalovine, slonove kosti i bisera, dosezala je gotovo do savrsenstva.
Svoje oruzje pravili su od kamena, bakra i bronze, ali ih ono - izgleda - nije moglo zastiti. Ipak uzroci nestanka civilizacije Inda ostaje zagonetan podjednako kao i njen nastanak! Po svoj prilici, blistavu dravidsku civilizaciju unistila su Arijevska plemena, koja su iznenada iz svoje postojbine oko Kaspijskog jezera, došla preko Himalaja i osvojila severnu Indiju.
Ima dokaza da je Mohenjo-daro pustošen, ali i da je, možda, postepeno propadao zbog klimatskih ili nekih drugih prirodnih razloga. Mozda je bio zrtva migracija pokrenutih u potrazi za novim, bogatijim podrucjima, ili su njegov kraj prouzrokovale epidemije zaraze koje su u starom svietu često odredivale sudbinu pojedinih naroda.

No, bilo kako bilo, blistavu kulturu Inda nasliedila je nesposobnija i jos zagonetnija kultura poznata pod imenom Jhugar, koja se odrzavala sve do definitivne invazije ratobornih Arijevaca.

Ključ koji otvara ta davno zaključana vrata već dugo je izgubljen.

Margumski natpis

Margumski natpis krije tajanstvenu  poruku sa rimske opeke iz okoline Požarevca koja potiče između 1. i 6. veka naše ere. Prilikom arheoloških iskopavanja pre pedesetak godina kod Dubravice na lokalitetu «Orašje» u blizini Požarevca, na kome se nalazio rimski grad Margum, pronađeni su brojni predmeti iz praistorije, antike i srednjeg veka. Sve do osamdesetih godina, i dolaska arheologa Dragana Jacanovića za direktora Narodnog muzeja u Požarevcu, većina predmeta je bila pohranjena u muzejske podrume i prepuštena zaboravu. Među predmetima arheolog Jacanović je tada pronašao i dva fragmenta rimske opeke sa uklesanim čudnim natpisom, sa ćiriličnim slovima Д, В i И, dok ostala nikada nije video do tada. Opeka je bila dimenzije 40 sa 25 cm i debljine 4 centimetra. Imala je 15 redova i oko 180 znakova, od kojih su 49 bili različiti. U dokumentaciji i izveštajima rukovodilaca obavljenih iskopavanja, kao i iz teksta dr Rastislava Marića koji se bavio tumačenjem latinskih tekstova iz Marguma, nisu nađene beleške ni komentari koji idu uz otkrivene predmete, pa se pretpostavlja da o rimskoj opeci ni sami nisu mnogo znali.

Arheolog Miroslava Mirković, inače stručnjak za antiku, bila je sigurna da se ne radi o latinskom i grčkom pismu, pa je zatražena pomoć stručnjaka za srednji vek. Pregledavši tekst ni epigrafičari se nisu složili. Jedni su tvrdili da je u pitanju glagoljica, drugi bili ubeđeni da je natpis ćiriličnog porekla. U svakom slučaju ni jedni, ni drugi, natpis nisu uspeli da protumače.

Lingvista prof. Radivoje Pešić i sam je osamdesetih godina prošlog veka pregledao rimsku opeku u Požarevcu. I njemu je bilo čudno slovensko pismo na rimskoj opeci, znajući da lokalitet «Orašje» sadrži materijal Starčevačke kulture do polovine srednjeg veka, pa je otuda bilo i teško utvrditi vremensko poreklo Margumskog natpisa. Iza svega, ostala je pretpostavka da je natpis nastao u srednjem veku, iako on ne predstavlja srednjevekovno slovensko pismo!

Treba reći da je, pored opeke sa čudnim natpisom i drugog rimskog materijala, otkriveni i žigovi Klaudijeve i Flavijeve sedme, odnosno četvrte legije. Sam tekst natpisa bio je utisnut u svežu opeku, dakle pre pečenja u nekoj keramičkoj radionici, a u njemu su korišćene formule, skraćenice i ligature karakteristične za pismo Gornje Mezije krajem 2. i početkom 3. veka naše ere.

Taj podatak, i druga saznanja vezana za oblik i fakturu opeke, uputili su stručnjake da eventualni odgovor potraže u antici. Kod prvog dekodiranja prof. Radivoje Pešić je u natpisu naišao na reči zastupljene i u rašansko-etrurskoj leksici.

Da li Margumski natpis predstavlja tajnu, veštu prevaru ili se radi o falsifikatu, do danas nije utvrđeno. Epigrafičari su bili saglasni u jednom: u pitanju je ćirilično pismo čiji su pojedini znaci, verovatno i sa namerom, ispisivani naopako. Pored ćiriličnih slova, druga u natpisu nemaju sličnosti sa poznatim pismima tog perioda. Margumski natpis, sudeći po svemu, još zadugo će biti tajna koju, evo pedeset i više godina, niko nije mogao da protumači.

Adamov kalendar - ( Adam's Calendar, Africa )

Naši preci su na ovoj planeti ostavili mnoge zagonetke i slagalice. Ako nas interesuje sopstveno poreklo i uopšte starost života na zemlji, te zagonetke moramo rešiti, a komadiće slagalica postaviti na svoje mesto. To bi bilo jednostavno kada bi svi imali otvoreni um i široke poglede, a ne unapred pripremljena rešenja koja ne trpe pogovore.
Početak ove priče nas vodi do Johana Heinea koji je upravljao najvećom grupom vatrogasaca i vazdušnom flotom za gašenje požara u Africi. Kao pilot više od dvadeset godina je leteo iznad planina Mpumalange, a od početka su ga zainteresovale hiljade neobičnih kružnih kamenih ruševina razasutih po celom tom području pa je počeo da ih fotografiše.
Avionska nesreća u kojoj je bio povređen jedan od članova njegove ekipe dovela je Johana do otkrića tajanstvenog monolitskog kruga koji nazivaju Adamov kalendar i koji je zagonetku tih drevnih ruševina stavio u pravu perspektivu.
U potrazi za objašnjenjima na lokalitet je doveo najmanje pet akademskih stručnjaka i tada je otkrio, prema njegovim rečima, koliko zapanjujuće slepi mogu da budu “oni koji ne žele videti”. Odgovorili su mu kako su to samo ostaci kraalova (vrsta obora za stoku u Africi) koje su iza sebe ostavili narodi Bantu kada su između 14. i 18. veka migrirali na sever.

Svi monoliti u Adamovom kalendaru su od stene zvane dolerit. Najbliža žila dolerita udaljena je od lokaliteta otprilike jedan kilometar. To znači da su se arhitekte prilično namučile da dopreme monolite, od kojih su neki teški i preko pet tona. Središnji monolit vrlo je precizno izrezbaren tako da Suncu na zalasku omogućava da baca senku na takozvani pljosnati kalendarski kamen\
Johan je počeo da posmatra raspored monolita, a onda da meri odnose njihovih udaljenosti. Sobzirom da je imao iskustva u aeronautici i navigaciji, zaključio je da je kružna struktura u ravni sa glavnim tačkama Zemlje a da ukazuje na položaj Sunca pri ravnodnevicama, kratkodnevici i dugodnevici. Ipak, trebalo je još šest godina i mnogo istraživanja pre nego što je lokalitet temeljito ispitan i ustanovljena prava starost monolita.
Dalja istraživanja geologije, erozije, poravnanja sa zvezdama i rasta lišajeva dovela su do „srazmerno čvrstog i naučnog zaključka“ da je lokalitet star najmanje 75.000 godina, a poslednjim istraživanjima ta starost je povećana na preko 100 hiljada godina.
Procenjuje se da je širom planina južne Afrike razasuto otprilike dvadeset hiljada drevnih kamenih ruševina. Nažalost, hiljade ih je već uništeno od strane šumara, poljoprivrednika i građevinara.
Nekoliko knjiga o toj temi, napisao je Michael Tellinger. Poreklo i istorija čovečanstva su ga zaokupljali trideset godina iako je diplomirao farmaciju na Univerzitetu Witwatersrand u Johannesburgu 1983. godine. Radio je i kao scenarista i televizijski producent specijalizovan za nauku i tehnologiju, sve dok nije osnovao sopstveno izdavačko preduzeće, „Zulu Planet Publishers“, u kojem je objavio knjige „Slave Species“ of god (2005.), „Adam’s Calendar“ (s Johanom Heineom, 2008.) i „Temples of the African Gods“ (takođe s Johanom Heineom, 2009.). Član je i direktor Fondacije „Makomati“, neprofitabilne organizacije osnovane 2003. s ciljem istraživanja, zaštite, održavanja i promovisanja drevnih ruševina u Mpumalangi u Južnoj Africi.
Tellinger spominje da su pre više od sto hiljada godina drevni ljudi izgradili kameni kalendar koji je stariji od svih dosad pronađenih ljudskih građevina. Nazvao ga je “afrički Stonehange”, a takođe i Adamov kalendar, povezavši ga sa bezbroj drugih kamenih ruševina u južnoj Africi. Kompleks koji povezuje Waterval Boven, Machadodorp, Carolinu i Dullstrom prostire se preko područja koje je veće od današnjeg Johannesburga i radi se, kako kaže, o najvećem i najzagonetnijem drevnom gradu na Zemlji.
Ovo otkriće predstavlja veliki problem za postojeću hronologiju razvoja populacije na Zemlji jer priznata istorija ni u kom delu na taj deo planete ne smešta ni približno dovoljan broj ljudi koji bi mogli izgraditi toliko kamenih građevina. Stvar postaje još složenija kada se shvati, kaže Tellinger, da to nisu samo izolovane građevine koje su iza sebe ostavili lovci ili sakupljači. Kada se sagleda veličina i raširenost tih naselja i kada se vidi zapanjujući broj drevnih terasa koje okružuju ta naselja (koja prekrivaju više od 450.000 kvadratnih kilometara, a možda i većinu južne Afrike), tek se onda vidi prava slika.
Još je zbinjujuće uočavanje puteva koji povezuju sva ta naselja. Istraživači tvrde da su se u izvornom stanju putevi prostirali hiljadama kilometara. Položaj delova koje su otkrili, ukazuje na to da se drevna „saobraćajna mreža“ protezala od obale Mozambika do Bocvane, a možda i dalje.
Procenjeno je da je samo za izgradnju danas vidljivog dela drevnih puteva bilo potrebno preko 500 miliona komada kamenih blokova teških od deset do pedeset kilograma. Sobzirom da putevi čine samo dva procenta drevnih naselja, količina kamenja koje je bilo potrebno za izgradnju je neverovatna. Postoji još jedno pitanje vezano za puteve… Čemu su uopšte služili, sobzirom da se pojava točka u tom delu sveta vezuje tek za šesnaesti vek i portugalske istraživače?
Adamov kalendar je izvorno bio velika kružna kamena struktura slična Stonehengu, međutim nastao je mnogo hiljada godina ranije. Nalazi se na istom, 31. meridijanu kao i Veliki Zimbabve i Velika piramida u Gizi. Tri njegova monolita bila su poravnata sa Orionovim pojasom kada se ta konstelacija dizala horizontalno na obzorju pre najmanje 75.000 godina.
Da li će ruševine u Africi ikada naterati istoričare i arheologe da preispitaju svoje stavove o poreklu i pojavi čoveka na planeti Zemlji, ne zna se, međutim, ma koliko ignorisali dokaze, oni su ipak tu. Južna Afrika čuva neke od najvećih misterija.

Indigo deca - ( Indigo child )

Indigo deca rođena su početkom devedesetih godina. Ima ih na desetine hiljada širom sveta, a svako od njih ima neke nadljudske sposobnosti: otporni su na zracenja, imaju rentgenski pogled, imaju urođeni imunitet protiv najopasnijih bolesti. a knjige čitaju polaganjem dlana na korice...
Naučnici ovaj stepen evolucije nazivaju šesta rasa. Prema nekim podacima, Isus Hrist je imao vrlo retku, modru auru, koja je, što se vise približavao krstu, menjala boju u zlatnu.

Oni koji su sigurni u postojanje Indigo dece, dajuobjašnjenja kako da ih prepoznamo: odlikuju se brzom logikom, posebnom nadarenošću, dubokim emocijama i željom da pružaju ljubav ljudima oko sebe. Vrlo su inteligentna i kreativna. Teško prihvataju autoritete. Ako ne nađu sebi slične, radije se osamljuju. Nisu sklona kompromisima. Njihov imuni sistem znatno je jači nego kod prosečne osobe. Produhovljena su kao što to ponekad odrasli mogu biti. Puna su samopouzdanja. Poseduju visoku osetljivost i neizmernu energiju. Znanja upijaju kao sunđer, ali samo ukoliko im se dopada ono o čemu uče. Sve nametnute aktivnosti brzo im dosade. Veoma su intuitivna. Odaju utisak da su starija jer je način na koji govore i ponašaju se znatno zreliji. Njihova razmišljanja nisu tipična dečja. Ona su zabrinuta nad pitanjima o smislu života, postanku sveta, ekološkim pretnjama. Imaju važne životne ciljeve.
Većina današnjih ezoterista smatra da će ova deca biti jedina ljudska bića koja ce preživeti kataklizmu koja će uskoro opustošiti svet. Mnoga indigo deca podvrgavaju se raznim ispitivanjima i rezultati se uvek poklapaju. Neke bolesti i zračenja na njih deluju nekoliko puta blaže nego na obične ljude. Imaju i sposobnosti predskazivanja budućih događaja. Indigo deca koriste 10-14% mozga, za razliku od običnih ljudi koji koriste 6-7% mozga. Većina naučnika smatra da su se ova deca rodila sa tim sposobnostima zbog zračenja i mutacija u okolini. Postoji i verovanje da se rađaju uz pomoć vanzemaljaca. Neki tvrde da su ova deca priključena na informacioni sistem Vasione, i da im odatle svo to znanje koje poseduju. Sposobni su da rasuđuju o suštini života i ponekad pričaju o životu na Marsu i zašto je nestao. Otkud oni to znaju,ostaje nerešivo pitanje.

U Francuskoj ih zovu 'Teflonska deca', u Engleskoj 'Deca Milenijuma', a u SAD 'Indigo' po samo njima svojstvenoj, blistavo modroj boji aure koju registruju svi nadareniji ekstrasensi. Naime, svako od nas zrači određenu frekvenciju, tj. elektromagnetsko polje koje se može interpretirati kao boja aure. Ona je različito obojena kod svakoga, predstavlja odraz naše aktivnosti i naučno je prihvaćena. Svaka od mogućih boja aure ima svoje odlike. Plava predstavlja čeonu čakru, centar odgovoran za intuiciju i psihičke sposobnosti, ili tzv. čakru trećeg oka. Upravo su te sposobnosti izražene kod indigo dece i upravo ona imaju plavu auru. Budući da se boja aure može i fotografisati Kirlianovom fotografijom, znamo da je, statistički posmatrano, broj dece sa plavom aurom zaista u porastu, posebno poslednjih petnaest godina.
Ruski akademik Vsevolod Prigožskij kaže da su naučnici potpuno poraženi takozvanim intuitivnim znanjem te dece: 'Oni koji su 'ne veći od šerpe' rasuđuju o smislu života i ulozi čoveka u kosmosu. Ona vam mogu, na primer, ispričati kakav je ranije bio život na Marsu i zašto je tamo nestala civilizacija. Otkuda oni to sve znaju?' Tip pre što su najnovija naučna otkrića na Marsu potvrdila ono što su o toj planeti rekla Indigo deca.
Odavni se zna da priroda uvek blagovremeno kompenzuje svoje gubitke. Izvesno je da se pred ratove rađa više dece i to uglavnom muške. A masovno rođenje 'visokoizdržljive' dece na celoj planeti možda svedoči o tome da čovečanstvo očekuje katastrofa masovnih razmera? Već je jasno da ljudsko mešanje u genetiku živog sveta dovodi do nekontrolisanih mutacija virusa i bakterija. Lekari su započeli rad na antibioticima pete generacije, jer prve četiri više ne deluju. Stoga je jasno da na epidemije novih bolesti nećemo dugo čekati. Savremeni čovek u izmenjenim uslovima teško će sve to preživeti, pa se stoga majka priroda blagovremeno priprema za sve to.
Statistika pokazuje da mnoga Indigo deca ne doživljavaju punoletstvo. Procenat samoubistava kod njih je do 2-3 puta veći nego kod obične dece i odraslih. Oni često ne mogu ostatak čovečanstva da vide kao sebi ravne, ili predviđaju kraj sveta i ne vide razlog zbog koga bi ga dočekali. Postavlja se pitanje zašto neka Indigo deca žele da što pre dođe kraj svetu kakvom poznajemo i udružuju se protiv njega. Čak imaju i svoje grupe na internetu, knjige posvećene njima i sajtove posvećene njihovim zbunjenim roditeljima.

Dvorac Glamis - ( The Secret of Glamis Castle )

Na severo-istoku Škotske u Strathmore dolini stoji dvorac Glamis. Dvorac koji na prvi pogled izgleda kao mesto radnje neke predivne bajke. No priča ipak nema happy end, ni happy početak a bome niti središnji deo fabule. Danas je turistička atrakcija, no vreme ima svoju priču, priču koja vekovima stvara jezu slušaocu..

Za razliku od ostalih dvoraca koje opsedaju duhovi Glamis ima jednu još sočniju priču. Vekovima to velepno zdanje uspeva u svojim zidinama sačuvati neku strašnu tajnu, tajnu koja ni dan danas nije izašla na videlo. O čemu je reč? Navodno to znaju samo određeni članovi porodice Glamis, ali postoje različite priče i pričice.

Zna se da ta tajna nema veze sa tvrdoglavom mrljom krvi u jednoj od soba tog dvorca koja se nikako ne da oprati. To je krv kralja Malcolma 2. koji je umro od mača pobunjenika 1084. godine. Tajna nema veze ni sa činjenicom da je Lady Glamis spaljena kao veštica, iako njen duh hoda hodnicima Glamis dvorca kao «Grey Lady».

Brojeći prozore sa spoljnje strane dvorca i unutarnje nailazimo na prvu bizarnost – izvan ih je za 2 više – što upućuje da se negde nalazi tajna odaja, a šta se u toj prostoriji nalazi nagađa se već preko 600 godina. Niko ni danas ne zna gde se tačno nalazi ta tajna prostorija. Sljedeći trag koji ide u korist postojanju tajne sobe je da su sluge vekovima čule neobične zvukove koji kao da dolaze iz zidova, načuli su da je kralj James 5. zatvorio «nešto» u svojoj sobi. Mnoge sluge su mislile kako se radi o deformisanom detetu, kao rezultat neprekidnog «ukrstanja» rođaka u familiji. Neki istraživači veruju kako bi to mogla biti istina, jer na jednoj slici u dvorcu nalazi se čudna slika zeleno sive figure deteta s deformiranim torzom. Identitet te osobe nikad nije utvrđen.

Godine 1486 porodica Ogilvies došla je do porodice Glamis tražeći od njih zaštitu od zakletih neprijatelja – porodice Lindsay. Ogilvies-e su odveli u jednu prostoriju dvorca i tamo ih zatvorili na više od mesec dana bez hrane i bez pića. Kad su prostoriju ponovo otvorili samo je jedan član te porodice bio živ, ako bi se to tako moglo nazvati. Pojeo je druge članove porodice kroz taj period izgladnjivanja. Da li je to možda ta tajna odaja, a u njoj se nalaze stravični ostaci davnog i prisilnog kanibalizma?

U 17. veku jednog su crnog roba skinuli i lovili lovačkim psima za zabavu. Psi su jadnog čoveka rastrgli dok su dvorske dame uživale gledati tu «igru». Verojatno je duh tog roba entitet znan kao Jack the Runner – kojeg viđaju kako trči dvorcem i vrišti. Otprilike u isto vrieme, mlada sluškinja iz lokalnog mesta koja je bila u vezi s jednim od porodice Earl je naišla na tajnu odaju. Što god da je tamo zatekla moralo je biti toliko strašno, jer je mlada sluškinja pobegla vrišteći iz dvorca. No dva radnika iz konjušarnice dvorca su je uhvatila. Jedan joj je iščupao jezik gvozdenim kleštama. To je bila uobičajen postupak ucutkivanja u to doba, a mnoge sluge iz tog dvorca su bile žrtve tog krvoločnog uuutkivanja. Obično bi žrtva iskrvarila, no mlada sluškinja je svejedno potrčala iz dvorca bez jezika. Uhvaćena je i dokrajčena. Telo raskomadano i ostavljeno zverima u šumi. Ovo otprilike daje sliku koliko je bilo esencijalno da se tajna Glamis dvorca sačuva, no duh žene bez jezika i danas opsjeda Glamis, možda želi otkriti dugo skrivanu tajnu.

1904. godine trinaesti Earl od Strathmore-a - Claude Bowes-Lyon, rekao je svom prijatelju: «Kad bi samo znao prirodu ove strašne tajne, kleknuo bi na koljena zahvaljujući Bogu što nema veze s tobom.» Kada je kćer Earla četnaestog upitala oca o toj tajni on joj je odgovorio: «Ne mogu ti reći, jer nijedna žena ne smije znati tajnu Glamis dvorca.» Navodno danas samo određeni muški potomci te porodice znaju za tu tajnu, a za nju tradicionalno saznaju na dan svoje punoletnosti.

Do danas nijedan član nije ni potvrdio ni demantovao postojanje stravične tajne Glamis dvorca.

Pitanje ostaje – o kojoj se groznoj tajni radi? Ukoliko je ta tajna dete s deformiranim tijelom zar bi se preduzimale tako oštre mere da to nikad ne dođe u javnost, zar su ljudi morali umirati kako bi istina o postojanju još jednog člana porodice, doduše koji nije ličio na čovjeka, ostala unutar zidina dvorca? Kakva je to tajna koja vekovima uspeva ostati tajnom, a ipak zgražati sve one koji su upućeni u samu priču, tajna koja odoleva vremenu? Ljudsko telo ne može živjeti iznad kojih 100 tinjak godina. Rijetki su slučajevi da čovjek doživi 130ti rođendan, prema tome daje na zaključak kao se tu možda i ne radi o detetu, jer kroz dugi niz godina ono bi umrlo.

Postoji jedna priča, više legenda o jednom okrutnom članu te porodice koji je izgubio dušu igrajući karte sa samim Djavolom. Ide nekako ovako: Jedne nedelje Earl Beardie nakon poprilične količine konzumiranog alkohola, vikao je tražeći partnera za igru kartama, niko nije hteo igrati te je izjavio u besu kako bi igrao i sa samim Djavolom. Netom se začulo kucanje na vratima, i visoka spodoba u tamnoj odeći ušla je u dvorac pitajući da li Earl Beardie još uvijek želi partnera za igru. Earl je naravno pristao i zatvorili su se u jednu sobu u dvorcu, te započeli igru. Dvorcem su odjekivala vikanja i psovke iz sobe, i jedan od sluga je iz znatiželje provirio kroz ključanicu. Tad ga je jarki zrak svijetla pogodio, i večno oslijepio na to jedno oko. Earl je besno izašao iz sobe kako bi ukorio slugu zbog špijuniranja, no kad se vratio natrag u sobu, osoba za koju se smatralo da je Djavo je nestala, zajedno sa Earlovom dušom koju je izgubio u jednoj od partija. Za sobu u kojoj se sve to odvijalo se smatra da je ta tajna odaja.

Ovakvu priču sigurno ne bi uzeli uopste u mogućnost objašnjenja, pošto nam razum nalaže da se tako nešto ne može dogoditi, uostalom ako je to cijela zbrka oko tajne odaje, čemu cela tajnost ako je Djavo, pretpostavljajući da takav postoji i da je bio u njoj, otišao prije nekoliko vekova?

Koliko će vremena još proći pre nego li izađe na videlo to što je ljude zgražavalo toliko godina. Na kraju krajeva možda se radi o nekakvoj sitnici, koja bi prije par vekova možda više značila, a danas ostaje samo kao tradicija čuvanja strašne tajne Glamis dvorca.