Čudo koje se slikovito naziva 'ključanjem krvi' događa se nekoliko puta godišnje u Napulju, gde se, u tamošnjoj katedrali, čuvaju dve male flašice s krvlju svetug Januarijusa, legendarnog mučenika, iz IV veka. Čudo svetog Januarijusa je, istovremeno, i naučno i religiozno čudo.
Da bi se shvatilo čudo svetog Januarijusa, čovek mora najpre da razume legendu koja se nalazi iza njega. Kao i toliki neobični događaji, tradicija ove pojave je delimično zasnovana na fikciji.U srednjem veku je bilo uobičajeno da se sakljupljaju relikvije krvi iz tela preminulih svetih osoba. To se naročito događalo u Italiji. Uzorci krvi najčešće su čuvanu u malim flašicama, u kojima bi se, vremenom, osušili i isitnili. Neke od tih sačuvanih relikvija, kojih ima u manastirima i crkvama širom Italije, poznate su po tome što povremeno dobijaju tečni izgled. U određeno vreme, krv počinje da se penuša kao da joj je dodata neka tečnost, a neuobičajeno je to što se sve događa sa uzorcima krvi koji su sakupljeni i osušeni pre mnogo vekova
Sveti Januarijus je rođen krajem trećeg veka, a bio je biskup u Beneventu. Putovao je celom Italijom i neumorno držao propovedi, raspirujući tako bes Dioklecijana, rimskog imperatora, koji je najviše od svih gonio hrišćane. Januarijus je uhvaćen u Napulju, 305. godine, zajedno sa još nekim drugovima, s kojima je bačen lavovima u gradskom amfiteatru. Lavovi su, tako bar legenda tvrdi, odbili da taknu mučenike. Tako je, 19. septembra, grupa hrišćana odvedena u forum blizu grada Pocuolija i tu su svima odsečene glave.
Legenda tvrdi da je žena, koja je tu posluživala, sakupila u dve staklene bočice krv sa kamena na kome je bila odsečena Januarijusova glava. Flašice su, zajedno s telom, bile sahranjene u katakombama blizu Napulja.
Kasnije je podignut mali oltar u znak sećanja na svetog čoveka a flašice su smeštene u urnu, gde se krv osušila. Povremeno, krv je postajala tečna na neobjašnjiv način i otada se ovo čudo stalno ponavlja.
Istoričari, znaju vrlo malo o svetom Januarijusu. Oni znaju da je takav mučenik postojao i da je pogubljen 305. godine.
Flašice se prvi put zvanično spominju 1389. godine, kada je neki anonimni putnik objavio traktak u kome je pomenuo krv mučenika koja povremeno dobija tečni izgled. U toku sledeća dva veka, i drugi putnici u Napulj počeli su da pominju te dve flašice. Jedno takvo pominjanje flašice nalazimo u knjizi objavljenoj u Francuskoj 1536. Francuski istoričar Rober Gagen, piše u 'Mrouer historial de France' da je Šarl V išao u Napulj da bi tamo bio krunisan:
'U nedelju, trećeg dana meseca maja, kralj je prisustvovao misi posvećenoj svetom Januarijusu koja se održavala u napuljskoj katedrali. Doneta je krv sveca u staklenoj boci. Krv je bila tvrda kao kamen, ali, pošto je postavljena na oltar ona je počela da se topi i omekšava i uskoro je bila nalik na krv živog čoveka'.
Tokom narednih dekada bilo je uobičajeno da se bočice krvi uzimaju iz spremišta u katedrali i da se nose po crkvi tokom praznika posvećenih svetom Januarijusu. Od 1659. godine, ritualno pretvaranje sasušene krvi u tečnu bilo je pomno beleženo od strane crkvenih dostojanstvenika.
Danas se krv čuva u kapeli uz Napuljsku katedralu i obično je zaključana u specijalnom spremištu koje čuvaju crkveni građanski službenici. Krv se čuva u dva flašice, koje se nalaze u srebrnom cilindru i staklenom sandučiću. Taj sandučić je star nekoliko vekova i ima samo 12 santimetara u prečniku. On je pripojen velikom srebrnom bokalu s drškom. Jedna bočica je veća od druge i do dve trećine je ispunjena sasušenom krvlju. Druga sadrži samo nekoliko kapljica krvi i očigledno je da ona ne učestvuje u ovom čudu. Te bočice su zalepljene u sandučiću i ne bi mogle da se otvore a da se prethodno ne razbiju. Ovo znači da je nemoguće obaviti hemijsku analizu krvi.
Samo su jednom pokušali da otvore flašice. Godine 1956. crkveni velikodostojnici odlučili su da očiste prašinu koja se nakupila u sandučiću kad su relikvije bile sklanjane na bezbednije mesto za vreme rata. Međutim, plan je odmah napušten jer su shvatili da bi otvaranje sandučića uništilo relikvije.
Krv koja je zatvorena u flašicama čini se da je veoma stara. Ipak, ona postajetečna - čak se peni i ključa - nekoliko puta godišnje za vreme javnih ceremonija koje se održavaju u čast svetog Januarijusa, pa čak i tokom drugih rituala i proslava.
Supstanca sadržana u bočicama jeste krv! Nekoliko naučnika sa Napuljskog univerziteta ispitivalo je flašice. Oni su prosvetlili stakleni sandučić i načinili spktroskopsu analizu supstance. Analiza je pokazala da je u flašicama krv.
Dve glavne proslave održavaju se prve nedelje maja (u znak sećanja na ulazak relikvija u Napulj) i 19. septembra (dan mučenikove smrti). Ponekad se flašice javno pokazuju i 16. decembra, u znak sećanja na erupciju Vezuva 1631. kad jekrv bila u stanju ključanja punih trideset dana. Relikvije se nose kroz katedralu u trenucima kad se želi da se Napulj zaštiti od nesreća koje prete gradu.
Krv je postajala tečna i u slučajevima kad bi se sandučić sklanjao iz uobičajenog skloništa zbog čišćenja ili ispitivanja.
Ključanje se, koliko je poznato, ne javlja u pravilnim vremenskim razmacima. Ako se desi da se ne pretvori u tečnost kad bi trebalo, građani Napulja smatraju da je to loš predznak. Tako je, na primer, krv ostala sasušena u maju 1976, a tada je jedan od najtežih zemljotresa pogodio Italiju. Krv je ostala sasušena i 1835. i 1944.
Na žalost ne mogu da se načine analize krvi. Čak i da se otvore flašice, hemijska analiza bi mogla da naruši ravnotežu materije koja dopušta da se čudo događa. Testiranje sa ugljenikom C14 moglo bi samo da odredi starost krvi, ali takav test bi zahtevao da se žrtvuje najmanje polovina količine ukupne krvi, što crkveni dostojanstvenici ne bi nikada dopustili. Naučnici ne mogu da objasne ni drugu misteriju vezanu za krv, što je čudnija od svega ostalog.
Nekih devet kilometara dalje od Napulja, leži gradić Pocuoli. Tu je sveti Januarijus pogubljen 305. godine, u forumu, blizu nekih sumpornih rupa van grada. Na tom mestu je, kasnije, izgrađen kapucinski manastir, u kojem se čuvajudruge relikvije vezane za svetog Januarijusa. Kamen na kojem je pogubljen nalazi se u crkvi. To je, u stvari, mermerni blok sa rupom u sredini. Grčki krst je usečen na gornjem delu. Blok je visok oko metar i po i širok jedan metar. On postaje tamno crven kad se, u Napulju, održavaju svečanosti povodom svetog Januarijusa. Ponekad s njega čak kaplje krv.
To kapanje je zabeleženo, mada je bilo vrlo retko. Na primer, 22. februara 1860. kamen je krvario kad je crkva posvećena svetom Januarijusu u Napulju bila zahvaćena vatrom. Uzorke krvi je lično sakupio monsinjor Purpo, biskup Pocuolija. Drugo krvarenje je počelo 19. septembra 1894. Uzorci te krvi čuvaju se na komadu platna koji je, 1926. u mesecu maju, poslat u Napulj na analizu. Pokazalo se da je reč o ljudskoj krvi.
U prošlom veku slabije se javljalo to čudo, ali mermerni blok i dalje menja boju tokom svečanosti u čast svetog Januarijusa u Napulju. Moguće je da se čudo javlja zbog vremena i vlažnosti crkvi u kojoj se čuva.
Crkva je angažovala stručnjake koji su to ispitivali, ali nisu otkrili da bi bilo šta moglo da se događa u vezi sa nekim atmosferskim uslovima.
Čudo svetog Januarijusa danas nastavlja da intrigira i naučnike i parapsihologe. Dr Hubert Larčer, austijski parapsiholog, napisao je knjigu o tom čudu 1966. godine, u kojoj je pozvao naučnike da sve prouče. Godine 1972, dva naučnika iz Napulja predložili su da se osnuje centar za proučavanje čuda, da se otvori arhiv Napuljske katedrale u kome su svi dokumenti o čudu i da se propisno katalogizira.
Dr Hans Bander, tada vodeći nemački parapsiholog, predlagao je da se osnuje komisija od lekara, hemičara, psihologa, teologa i parapsihologa, koja bi proučila čudo i njegove misterije.
Crkva nije nikada dala službeno saopštenje o ovom čudu, ostavljajući tako naučnicima priliku da to učine. A dok naučnici ne zasuču rukave, pretvaranje praha u tečnost i krv u Napuljskoj katedrali ostaće i dalje čudo.
Нема коментара:
Постави коментар