Lanzu šraf - ( The Lanzhou Stone )

Stvarno neverovatan objekat nedavno je ugledao svetlost dana. 2002 godine, pronađen je nobičan kamen sa nazubljenom šrafom unutar njega. Pronašao ga je Mr Zilin Wang u Kini u blizini Planine Marzong u regionu blizu granice Gansuand Xijiang provincije.

Poznat je kao Lanzu šraf.

Misteriozni kamen je u obliku kruške, veličine oko 6 x 8 cm, izuzetno čvrst, težine 466 grama. Neobično je to što je vrsta kamena potpuno nepoznata, što sugeriše da je taj kamen verovatno meteorit. Naučnici procenjuju da je star oko 300 miliona godina. Ipak nije samo njegova neobicna i nepoznata struktura razlog velikog interesovanja mnogih geologa i kolekcionara širom sveta, već više zbog zapanjujućeg artefakta koji se nalazi u njemu.

26 juna 2001 godine, novine ‘Lanzhou Morning News’ izvestile su o ovom velikom otkricu.

,, Vise od 10 geologa i svetskih fizicara sa raznih instituta i laboratorija ( National Land Resources Bureau of Gansu Province, Colored Metal Survey Bureau of Gansu Province, the Institute of Geology and Minerals Research of China Academy, Lanzhou Branch, and the School of Resources and Environment of Lanzhou College) skupili su se da bi ispitali poreklo misterioznog kamena.

Posle diskusije o mogucnosti da je napravljen ljudskom rukom i mogucih razloga za njegovo poreklo, naucnici su jednoglasno proglasili kamen za jedan od najvrednijih kamena u Kini i svetu. Jednim od najvrednijih za kolekcionare, istrazivanje i arheoloska ispitivanja.,,

Tokom diskusije naučnici su postavili mnoge hipoteze o nastanku kamena, ali su sve odbačene kao nemoguće. Nazubljena metalna sipka je čvrsto zalivena u crnom kamenom materijalu. Ni kamen ni nazubljena cev koja je u njemu ne izgledaju kao da su napravljeni ljudskom rukom.

Jedna od hipoteza je da je ovaj kamen ostatak prastorijske civiizacije, jer se veruje da je civilizacija slična našoj postojala na zemlji pre nase. Prema istraživačima, pre 300 miliona godina se formirao prakontinent Pangea. Veruje se da je Lanzu šraf nastao negde u to vreme. Interesantno je da ovaj šraf umnogome podseća na šraf otkriven u Rusiji devedesetih godina. Ruski šraf, takođe urezan u kamen, pronađen je slučajno dok su istraživači analizirali pad meteorita u regionu Kaluga. Druga teorije ja da je kamen svemirskog porekla i da nosi informacije o vanzemaljskom životu.

Na kraju konferencije svi naucnici su se složili da je potrebno dodatno istraživanje da bi se odgonetnula misterija kao je taj kamen nastao..

Šta je stvarno ovaj nazubljeni kameni objekat ostaje da se nagađa u ovom trenutku. Jasno je da je u pitanju još jedan artefakt van mesta i prostora koji je otkriven u proteklih 20 godina. Sva slična otkrića upućuju na to da je naša istorija bila mnogo drugačija nego što se misli. Ako se dokaze da je u stvari meteorit, onda je neoborivi dokaz da nismo sami u svemiru.

Kamene tegle - (Plain of Jars)

Dok je istorija Evrope dobro proučena i dokumentovana, Indokina je ostala obavijena velom misterije. U gustim džunglama Laosa nalaze se mala sela i cela oblast je retko naseljena. U novije vreme pismenost i vođenje evidencije tek sada dobijaju na popularnosti. Kada su prvi istraživači naišli na hiljade ogromnih urezanih kamenih tegli, rasporedjenih na terenu od preko stotina milja, na pitanje ko je mogao da ih je napravi i zašto su napravljene nije lako odgovoriti.

Nalaze se u Laosu, u blizini istočne granice sa Vijetnamom. Kamene tegle se nalaze u malim grupama. Na najpoznatijem nalazištu, Ban Ang, tegle su postavljene na vrhu strmog brda. Tegle, često težine čak 7 tona, izgleda da su izradjene na drugom mestu, a zatim su prenešene na njihove sadašnje lokacije. One su različitih dimenzija, od 3 do 10 metara visine a neke obuhvataju više od jednog metra u prečniku. Sve su napravljeni od vrlo tvrdog kamena, uglavnom granita ali neke su isklesane iz peščara koji sadrže kvarc, feldspat i liskun.

Rezbarenje tegli, s obzirom da postoji hiljade njih, mora da je bio izuzetan podvig za takav retko naseljen region. Naučnici procenjuju starost ovih tegli na oko 2500 do 3000 godina. Neke su tako fino isklesane da se čini da su napravljene na velikom strugu. Drugi su umetnički isklesane u obliku prizme. Neke od pronađenih tegli su izrađene u obliku ljudskih figura.

Tegle su možda u jednom trenutku imale kružne poklopace. Pronađeni su neki kameni poklopci sa koncentričnim krugovima . Smatra se da je većina poklopaca uklonjena i iskorišćena u druge svrhe, ili su ih lokalni seljani možda prodali turistima. Isto se može reći i za sadržaj. Većina su sada prazne.

Ako pitate lokalno stanovništvo, plemena, kao što su Hmong i Iao, oni će vam reći da su tegle iz 6-og veka i da su služile da se čuva vino. Legenda kaže da su drevni ljudi nekada živeli pod vlašću okrutnog kralja po imenu Čao Angka, koji je zlostavljao svoje podanike. Stanovnici su se obratili za pomoć kralju sa severa, Khun Jevam-u, koji je došao i oslobodio ih. Kako bi proslavili ovu pobedu, Khun je naredio da se naprave kamene tegle u kojima će se držati vino za ogromnu proslavu.

Legenda izgleda malo verovatna, jer bi za izradu tolike količine kamenih tegli bio potreban dug vremenski period, godine, možda i decenije da se završe.. Takođe, postoje dokazi da su mnoge od tegli napravljene u različitim vremenskim periodima, čak vekovima odvojeni.

Francuski arheolog Anri Parmentier prvi je primetio tegle nakon što se raspitivao o nekom staklu i carnelian perlama kojima se trgovalo među lokalnim plemenima. Kuglice su očigledno ukradene iz tegli zajedno sa drugim artefakatima. Ovo je navelo Parmentiera da posumnja da su tegle ili urne, zapravo grobnice gde su tela stavljena sa ponudama. On je dokumentovao da je sadržaj tegli tipičan za sahranu, tako da sadrži nekoliko ručnih sekira, kao i lampu, i perle.

Dodatna istraživanja je uradio još jedan francuski arheolog, Madeline Colani, koja je pisala o teglama u svom delu "Megaliths Upper Laos" (1930). Kolani je rođena 1866. i bila je ćerka protestantskog biblijskog naučnika. Kada je imala 33 godina preselila se u Indokinu i predavala je prirodnu istoriju pre dobijanja doktorata u Hanoju 11 godina kasnije. Ona je najpoznatija po svom otkriću drevne kulture lovaca, koji su se zvali Hoabinhiani, koji su nastnjivali Vijetnam pre oko 18.000 godina. Kasnije, kada je postala svesna kamenih tegli, preselila se u Laos da sprovede svoje istraživanje.

Kolani snažno veruje da su tegle urne koje su služile za sahrane ljudi u bronzano doba. Ona je verovala da su tela prvobitno spaljena ili delimično kremirana, a zatim sahranjena. Dokazi o spaljenim kostima u okolnim pećinama činilo da podržavaju njenu teoriju. Ona je verovala da neke urne sadrže ostatke "poglavica". Ona je dokumentovala tri različita stila: kratke, plitko oblikovane urne, visoke i urne u obliku prizme.

Kolani je smatrala da je teško kamenje obrađeno pomoću bronzanih alata. Ona je pratila slične kamene posude duž starog karavanskog puta do obale Vijetnama, u blizini Da Nang-a. Na nekim mestima duž ove trase, pronađeni su posmrtni ostaci u kamenim teglama.

Ako su ove tegle postavljene duž drevne karavanske rute, izgleda verovatnije da su morali da sadrži žitarice, pirinač ili su služile za skladištenje tereta u vezi sa trgovinom.

Godine 1994., japanski arheolog Eiji Nitta je sproveo arheološka iskopavanja. Iskopavao je zemlju koja okružuje neke od najvećih tegli. Nitta nije pronašao nikakve dokaze o ugljenisanim ostacima ili bilo koje druge dokaze koji bi bili u vezi sa spaljenim ljudskim ostacima i nisu pronađeni ostaci u samim teglama. Ovo sugeriše da su možda tegle bile neka vrsta spomenika ili posuda u kojima su ostavljane ponuda za božanstva.

Moguće je da su tegle imale mnogo različitih namena kroz istoriju, prvobitno napravljene za skladištenje, ali kasnije su se mogle koristiti kao pogrebne urne. Možda će neki budući arheološki radovi otkriti "ko" i "zašto" je izradio ove kamene tegle - ali je to malo verovatno.Decenija rata na ovim prostorima, odlaganje neeksplodiranih bombi američkih pilota koji su se vraćali u baze u Vijetnamu su napravili ovo područje jednim od najopasnijih mesta na Zemlji. Ceo region zasut je sa 262 miliona kasetnih bombi. Procenjuje se da 80 miliona nije eksplodiralo Svake godine stotine ljudi pogine ili izgube nogu, ruku ili oči od tih skrivenih bombi. To je mač sa dve oštrice, jer ne samo da sprečava arheologe da istražuju netaknute tegle, već isto tako sprečava da ovi predmeti budu opljackani od strane lovaca na blago.

Postoji više od 60 lokacija na kojima su pronađene kamene tegle koje se nalaze na rtovima i planinskim grebenima. Međutim, samo tri lokacije su otvorene za posetioce; Thong Hai Hin, Hai Hin Phu Salato i Hai Hin Laat Khai. U cilju bezbednosti i zaštite posetilaca postavljene su oznake na stazama kako bi se moglo doći do jednog broja kamenih tegli.

Mona Liza - ( Secrets of the Mona Lisa )

Nijedno umetničko delo u istoriji ne može da se meri sa „Mona Lizom“ po broju najrazličitijih teorija u vezi s njenim nastankom i značenjem. Priča o ženi sa zagonetnim osmehom, koju je Leonardo da Vinči naslikao u 16. veku, svakog dana dobija novi neverovatni nastavak.

Mona Liza ili Đokonda (ital. Monna Lisa, La Gioconda, franc. La Joconde) je čuveno remek-delo renesansnog slikara Leonarda da Vinčija. Izrađena je uljanom tehnikom na drvenoj ploči od topole. Predstavlja portret mlade firentinske dame, Lize del Đokondo.

Danas je portret Mona Lize izložen u Muzeju Luvr, u Parizu.

Leonardo je pre smrti prodao ovu sliku kralju Fransoi I, koji ju je izložio u dvorcu Amboaz. Kasnije je slika preseljena u dvorac Fontenblo, a najzad u Versaj, u zbirku Luja XIV.
Posle Francuske revolucije slika je premeštena u Luvr. Napoleon Bonaparta ju je izložio u svojoj spavaćoj sobi, ali posle njegovog poraza, slika je vraćena u Luvr.

Vinćenco Peruđa je 21. avgusta 1911. ukrao ovu sliku iz Luvra i izneo je sakrivenu ispod mantila. Namera mu je bila da Mona Lizu vrati „kući“, u Italiju. Skrivao ju je u zidu svoje sobe. Ova krađa je izazvala veliki skandal u Parizu, a francuska vlada je otpustila direktora muzeja. Na mestu gde je izlagana Mona Liza, muzej je izlagao dela inspirisana Leonardovim remek-delom.

Peruđa je 1913. pokušao da proda Mona Lizu u Firenci. U pratećem pismu je naveo da namerava da vrati ovu sliku u Italiju, a da za svoje troškove očekuje 500.000 lira naknade. Kada je policija zaplenila ovu sliku, deo javnosti je zahtevao da ona ostane u Italiji, dok je vlada bila za povraćaj slike muzeju Luvr. Posle izlaganja u Rimu, Milanu i Firenci, Mona Liza je uz veliku pompu vraćena u Francusku. Peruđa je dobio blagu kaznu od sedam meseci zatvora, poznata slika je ovom aferom postala još poznatija.

Nakon izbijanja Drugog svetskog rata, kustosi Luvra su sakrili Mona Lizu 1940. bojeći se da bi je nemački nacisti mogli prisvojiti za muzej koji je Herman Gering planirao da otvore u Lincu. Slika je ponovo javno izložena tek oktobra 1947.

Dva puta su vandali napali ovo umetničko delo 1956. Prvi put je kiselina teško oštetila donji deo slike. Drugom prilikom napadač je kamenom razbio zaštitno staklo i oštetio mali fragment Mona Lize. Od tog doba slika je zaštićena iza specijalnog blindiranog stakla.

Mona Liza je izlagana u SAD 1963. u Vašingtonu i Njujorku. To je bio rezultat zalaganja Žakline Kenedi, supruge predsednika SAD, poreklom Francuskinje, kod francuske vlade. Ovaj portret je tada videlo oko 1,6 miliona ljudi.
Deset godina kasnije, slika je izlagana u Tokiju i u Moskvi.
U Švajcarskoj je 2012. predstavljena slika za koju se tvrdi da je prvobitna verzija Mona Lize.

Još od Đorđa Vazarija, savremenika i autora biografija umetnika iz 16. veka, tvrdi se da je ovo portret Lize del Đokondo. Sam portret nije ni datiran ni potpisan. Vazari tvrdi da je Leonardo u godinama 1500-1506, po svom povratku u Firencu, naslikao portret Lize del Đokondo, treće supruge firentinskog trgovca svilom, Frančeska del Đokonda. Takođe, tvrdi da Leonardo ovaj portret nije završio ni posle 4 godine rada, te je i danas nedovršena. Samim tim, Leonardo nije dao ovu sliku naručiocu, Frančesku del Đokondu, već ju je zadržao.
Vazari pominje ime Mona Liza (Mona - skraćeno od Madona, u značenju „žena“).

Vremenom su se pojavile nove teorije koje su tvrdile da je u liku Mona Lize predstavljena neka druga žena tog doba (Izabela od Aragona i Napulja, Ćećilija Galerani...), bezimena idealizovana žena, Leonardova majka, pa možda i sam lik Leonarda.

Dileme o identitetu Mona Lize su okončane 14. januara 2008, kada je tim istraživača sa Univerziteta u Hajdelbergu objavio otkriće datiranih beleški na marginama knjige iz oktobra 1503. koje potvrđuju prvobitnu pretpostavku, da je Liza de Đokondo bila Leonardov model.

Dimenzije slike su 76,8 × 53 cm, i na osnovu toga se ubraja u slike malih dimenzija. Nastala je u periodu od 1503. do leta 1505.

Leonardo je upotrebio piramidalni raspored elemenata koji slici daje osećaj spokojstva. Njene grudi, vrat, lice i ruke su obasjane svetlošću istog intenziteta. Mona Liza sedi uspravljena sa položenim rukama i otuda je rezervisana prema posmatraču. Njen pogled ostavlja iluziju neme komunikacije. Opšti utisak je da je prikazana misteriozna idealizovana žena, bliska i daleka u isto vreme.

Kao i u mnogim svojim drugim delima, Leonardo je i na ovom portretu primenio tehniku sfumata, kako u pozadini, tako i u detaljima lica. Na taj način oblici postaju zamagljeni. Leonardo je Mona Lizu slikao iz dve različite perspektive, jedne za pozadinu, a druge za figuru. Ovo ne postaje odmah očigledno za posmatrača i predstavlja efekat iznenađenja.

Mona Liza je jedan od prvih portreta koji lik prikazuje u imaginarnom pejzažu. Model se verovatno nalazi na terasi. U maglovitom pejzažu se vidi krivudavi put, most i planine.

Leonardo je za slikanje ruku i lica koristio boje različitog hemijskog sastava. Boja ruku se vremenom bolje održala, dok su boje lica izgubile kolorit, a njihove nijanse postale gotovo sasvim valerske.

Na prvi pogled, Mona Liza nema obrve. Smatralo se da bi to mogao biti deo ideala lepote renesansne žene. Analize samog platna otkrile su da su obrve slikane, ali su vremenom izbledele.

U očima Mona Lize su takođe uočeni sakriveni simboli.

Patomski krater - ( Patomskiy Crater )

Patomski krater ili Patom krater ( ruski: Patomskii krater, takođe poznat kao Konus Kolpakova )  je neobična formacija stena koja se nalazi usamljena u regionu Irkutska u jugoistočnom Sibiru , 360 kilometara od okružnog centra Bodaibo . Lokalni lovci ga nazivaju Gezdom ognjenog orla.

Ovaj čudni krater smešten je na Patomskoj visoravni, nalazi se na gustoj i nepristupačnoj tajgi, na rubu brda visokog 1.350 metara, u središtu oblasti poznatoj po velikim zalihama zlata.

Iako ovaj krater podseća na vulkan, na njemu nema nikakvih tragova lave.U potpunosti Patomski krater se sastoji od odlomaka i komada zemlje, bez ikakvih vidljivih promena izazvanih hidrotermalnim ili nekim drugim procesima.Takodje, oblik ovog kratera odudara od poznate forme koja se dobija kada meteorit udari u Zemlju, a ideja o njegovom vulkanskom poreklu odbačena je u startu.U stvari, on podseća na pojedine kratere na Mesecu, jer se sastoji od pravilnog prstenastog ovala i uzvišenja u samom centru.

Pružajući se iznad beskrajne tajge, krater je jedinstvena pojava na Patomskoj visoravni.Ovakvih struktura nema nigde više u celom Sibiru To je velika humka napravljena od razbijenih krečnjačkih blokova, koja kao da raste iz guste tajge . Njegov prečnik u osnovi je oko 160 metara i visine od oko 40 metara , kruna konusa je u obliku prstena, i u svom centru ima manju humku visine od oko 12 metara. Zapremina kratera se procenjuje na oko 230,000-250,000 kubnih metara, sa težinom od oko milion tona.

Patomskii krater je otkriven 1949. godine. Otkrio ga je ruski geolog Vadim Kolpakov. Nastanak kratera je bio predmet intenzivnog naučnog interesovanja, sa hipotezama, uključujući meteorite , vulkansko i gasovito poreklo, ali do danas nijedan neoboriv dokaz nije dat. Procenjuje se da je starost kratera samo 300 do 350 godina.

Do nedavno, neki naučnici su verovali da krater predstavlja ostatak od ultra-gustog meteorita, koji je ostao duboko pod zemljom nakon udara. Druga hipoteza je da je krater ostatak fragmenta Tunguskog meteorita . Drugi naučnici predpostavljaju da je krater rezultat prodora dubokog džepa prirodnog gasa. Nekoliko naučnih ekspedicija je poslato u krater, ali priroda njegovog porekla ostaje misterija. Astronomi i geofizičari iz Irkutskog Državnog Tehničkogl Univerziteta , Geohemičari iz Instituta za proučavanje gosfere, RAN (Moskva), međutim, veruju da krater i dalje može imati meteorski poreklo.

2010. godine, Rudarski institute u Sankt-Peterburgu održao je naučnu konferenciju "Patom Crater 2010". Viktor Sergejevič Antipin , šef odeljenja u Sankt Peterburgu u Institutu za Geohemiju Ruske akademije nauka (IG SO RAN), izjavio je da "Pošto je ekspedicija iz 2006 sprovedena od strane Instituta za geohemiju (IGC),i RAN došla do zaključka da Patomski krater verovatno potiče od geoloških procesa. Važna činjenica je da nijedan ozbiljan argument ili dokaz o meteoritskom poreklu kratera nije pronađen. "

Na konferenciji, po prvi put, svi stručnjaci su odbacili meteorski hipotezu. "Sada ima samo istorijski interes", dodao je Antipin.

Misteriozni nestanci - ( Mysterious Disappearances )

Misteriozni nestanci ljudi nisu novina. Iz bilo kog razloga, neki ljudi samo naizgled nestanu bez traga i nikada više ne budu viđeni. Ipak, iako neobični kao takvi, postoji još čudnije tip nestanka ; ljudi koji nestaju naočigled drugih, pod okolnostima u kojima se čini nemoguće da su mogli i otići daleko, a kamoli da potpuno nestnu. To su slučajevi u kojima su ljudi jednog trenutka bili tu a nestali su nekoliko trenutaka kasnije, kao da su bukvalno izbledeli iz postojanja, ostavljajući nas zbunjene .

Hajde da pogledamo istoriju nekih od zanimljivijih spontanih nestajanja ljudi, za koje se po svim pokazateljima činilo da su samo jednostavno prestali da postoje.

Jedan od najranijih poznatih slučajeva ljudi koji spontano nestaju dogodio se 1760. U engleskom gradu Shepton Mallet, živeo je jedan stariji čoveka u svojim 70-im godinama pod imenom Oven Parfitt. Starac je bio bolestan i nepokretan, svoje staračke dane trošio je sedeći napolju do ulaza u njegovu kuću, gde je živeo sa svojom sestrom. Prema priči, jednog dana stari Oven je sedeo na svom uobičajenom mestu pored vrata, gde ga je njegova sestra držala na oku kao i obično. Tog dana je vreme bilo prilično hladno , ali nije bilo nikakvih indikacija da nešto nije u redu ili da je ovaj dan bio drugačiji od mnogih drugih dana. Oven je sedeo napolju. Kada je njegova sestra došla da ga obidje, otkrila je da je ostao samo kaput sa kojim je Oven bio ogrnut samo nekoliko trenutaka ranije. Pošto nije mogao da hoda samostalno, ona je u početku mislila da su ga možda komšije premestile umesto nje, kao što je nekada bio slučaj, ali starac nigde nije mogao da se pronađe i komšije su tvrdile da ga niko nije pomerao, iako su ga videli tamo da sedi ceo dan. U stvari, bilo je mnogo svedoka tog dana, ali niko uopšte nije video ništa neobično. Ovenova sestra je pretresla teren, ali Oven nigde nije mogao da se pronađe. Ostalo je zbunjujće da je mogao tako brzo da ode tako daleko, pred toliko ljudi, uprkos nemogućnošću da hoda. Potraga je pokrenuta i od strane vlasti, ali bez tragova Oven Parfita. Starac nikad nije pronadjen, što je dovelo do stvaranja narodne legende u to vreme, da je đavo došao po njega kao naplatu za pakt koji su napravili. Njegov nestanak ostaje misterija do danas.

Drugi podjednako misteriozan slučaj nastao je 1809. godine. U noći 25. novembra 1809., britanski diplomata po imenu Benjamin Bathurst je bio na putu ka Berlinu kako bi se vratio u London nakon važanog puta u Beču. Na putu, Bathurst se zaustavio u gradu Perlebergu kako bi dobili nove konje i da večeraju. Kada su konji bili spremni i kada je završio svoju večeru, Bathurst se izvinio i rekao svom pomoćniku da će izaći i čekati u kolima kako bi mogli da nastave svoje putovanje. Diplomata je onda otišao u kočiju a pomoćnik zatim nekoliko trenutaka nakon njega. Međutim kada je pomoćnik dosao do kočije i kada je otvorio vrata Baterst nije bio tamo. U stvari, on nije bio nigde u blizini kočija, i nije bilo ni naznaka gde je mogao da ode, iako je tamo bio samo nekoliko sekundi ranije. S obzirom na njegov značaj kao diplomate, odmah je započela masivna pretraga, zajedno sa psima. Pregledana je šuma, pretraga od kuće do kuće nije dala nikakve rezultate. Temeljno je pretražena obližnja reka Stepnitz, ali ništa nije moglo da se pronađe. Nakon još nekoliko pretresa, kaput za koji se mislilo da je pripadao Bathhurstu je pronađen u toaletu i neke čizme su pronađenie u okolnom rastinju, ali je ostalo nejasno da li su one zaista pripadale čoveku koji je nestao. U to vreme, region je opustošen ratom zbog divljanja Napoleona Bonaparte, a Bathurstova žena je mislila da su Francuzi kidnapovali njenog muža, ali sam Bonaparta je navodno negirao bilo kakvu umešanost u tako nešto, pa čak je i pomagao u naporima pretraživača. Na kraju, nikakav trag nije pronadjen i više nikada nije viđen; naizgled Bathurst je izbrisan iz postojanja.

Ponekad, ne samo da je osoba nestala, već se to odigralo neposredno pred očima svedoka, bukvalno je covek nestao pred njihovim očima. Samo nekoliko godina posle čudnog Bathurst slučaja, dogodio se još jedan više nego neobičan nestanak. 1815., u pruskom zatvoru u Veichselmundu, zatvorenik po imenu Diderici je služio kaznu od 10 godina zatvora zbog preuzimanje identiteta svog mrtvog poslodavca. On se obukao u njegovu odeću i stavio njegovu periku i tako pokušao da uzme veliku količinu novca, nakon što je njegov poslodavac umro od moždanog udara. Navodno, jedan dan Diderici je šetao kroz dvorište u lancima u koloni sa drugim zatvorenicima, kada je počelo nešto veoma čudno da se dešava. Prema svedočenju drugih zatvorenika, Diderici je počeo da bukvalno bledi, njegovo telo postepeno je postajalo transparentno i nematerijalno dok konačno nisu ostale samo prazne lisice i lanci na zemlji dok su zbunjeni zatvorenici i zatvorski stražari samo posmatrali. Istraga u slučaju obuhvatala je iskaze skoro 30 očevidaca računajuci osuđenike i stražare koji su prijavili istu stvar; da je Diderici postajao nevidljiv polako dok jednostavno više nije bio tamo. Zbunjeni slučajem, vlasti su celu aferu sklonili pod tepih, zatvarajući slučaja i proglašavajući ga "Božijim delom." Diderici nikad nije ponovo viđen.

Sličan neobičan nestanak navodno se dogodio 1873. godine u Limingtonu u Engleskoj. 

http://bwmistery.blogspot.rs/2015/03/dzejms-vorson.html

Poznat je i misteriozni nestanak Dejvida Langa o cemu smo već pisali:

http://bwmistery.blogspot.rs/2015/03/misterija-davida-langa.html

Jedan od najpoznatijih takvih slučajeva misterioznog iznenadnog nestanka se dogodilo 1890. godine u Francuskoj. Pronalazač Luj Le Prince, danas uglavnom poznat za njegov doprinos kinematografiji kao prva osoba koja je ikada snimila pokretne slike na filmu. 16. septembra 1890. godine, Le Prince se ukrcao na voz da bi se vratio u Pariz posle posete bratu u Dižonu. Le Prince je viđen tokom provere njegovog prtljaga i ulaska u svoju kabinu, koju nije napusto tokom ostatka putovanja. Kada je voz stigao Pariz,  Le Princ se nije iskrcao, a kondukter je poslat u njegovu kabinu da ga probudi, misleći da je samo zaspao u svojoj kabini. Kada je otvorena kabina, otkriveno je da su Le Prince i njegov prtljag nestali. Kompletana pretraga voza nije dovela do traga od čoveka ili njegovih stvari, i nije pronadjen nijedan očevidac koji je video da Le Prince napušta svoju kabinu. Pošto se voz nije zaustavljao od Dižona do Pariza, nije mogao da izadje negde izmedju, a prozori su bili zatvoreni i kabina zaključana iznutra. Osim toga, nije bilo ni traga od provale i nema izveštaja da je bilo nešto nepredvidjeno tokom putovanja. Le Prince je jednostavno nestao. Zanimljivo je da je njegov nestanak omogućilo Tomasu Edisonu da preuzme zasluge za izmišljanje filma, iako je Le Prince već bio u posedu planova za ovaj pronalazak mnogo pre nego što je patentiran u Americi. Ovo je zanimljiv slučaj misterioznog nestanaka koji je zapravo oblikovao istoriju kakvu poznajemo.

Naravno, priče o takvim zbunjujućim misterioznim nestancima su se nastavila i u novija vremena. U aprilu 1959. godine, čovek po imenu Brus Kembel je putovao automobilom sa ženom iz Masačusetsa u posetu njihovom sinu, koji je živeo daleko. U jednom trenutku na svom dugom putovanju, nakratko su se navodno zaustavili tokom noći u motelu u Jacksonville u Ilinoisu. Par, iscrpljen od vožnje po ceo dan, odmah se povukao na spavanje. Kada gospodja Kampbel probudila ujutro, primetila je da njen muž nije više u krevetu sa njom. U početku ona nije bila toliko zabrinuta, misleći da je samo ustao rano, ali je ubrzo postalo jasno da on nije bio ni u sobi. Još više čudnije, Bruceova odeća je još uvek bila tamo gde je ostavio prethodno veče i njegov kofer nije pomeran, što je značilo da je on otišao napolje u pidžami. Osim toga, sve njegove lične stvari, pa čak i njegov novčanik sa novcem su takođe bili na mestu gde ih je on ostavio. Čak i nakon istrage od strane vlasti Brus Kembel nikada nije pronađen.

Telepatija - ( Telepathy and Mental Communication )

Telepatija je kao ideja poznata među ljudima od kada postoje. Ona označava sposobnost razmene misli između dve osobe bez posredovanja poznatih medija. Postojala su razna istraživanja o telepatiji, ali do dan danas nije službeno priznata.

Telepatija nastaje od grčke reči 'tele' što znači daljina, udaljenost i 'pathe' što znači osećaj. Termin se uvodi tek krajem 19. veka kada se na Univerzitetu Kembridz osniva Društvo za psihička istraživanja koje se bavi istraživanjem psihičkih i paranormalnih fenomena.

Telepatija je česta tema u mnogim filmovima i knjigama, a najčešće je možemo sresti između jednojajčanih blizanaca i kod pasa, odnosno psi često jako dobro mogu pročitati osećanja i misli svojih vlasnika. Pseću telepatiju istraživali su na Univerzitetu Florida i smatraju kako je ona urođena pa je dokazano da je razvijenija dok domaćih pasa nego kod onih divljih. Ako imate psa verovatno i sami znate da on tačno zna kada ste ljuti, umorni, kada nešto ne štima kod vas. S blizancima je priča još čudnija jer se pokazalo da mogu osetiti šta se događa i ako su udaljeni kilometrima, odnosno i ako su na sasvim različitim kontinentima.

Svi slučajevi telepatije svode se na sporadične epizode čiji se značaj preuveličava preko svake mere. Normalno radi se o događajima koji su svima poznati i o kojima se naknadno ispredaju razne priče. Tako se kao jedan od slučajeva telepatije navodi onaj koji je „čuv. francuski naučnik“ Šarl Riše sam posmatrao 1903 god. To je slučaj gospođe R, koja je 28 maja 1903 god. u 10 1/2 časova uveče, u hipnotičkom stanju u koje je on stavio sa svoja dva prijatelja, — videla iz Pariza ubistvo kraljice Drage i kralja Aleksandra, koje se u istom tom trenutku odigralo u Beogradu.

Niko od prisutnih, kaže Riše, nije ni slutio o nekoj zaveri u Beogradu, niti je znao za ime kraljice Drage.

Englesko Društvo za ispitivanje psihičkih pojava uradilo je mnogo na prikupljanju i ispitivanju ovih čudnih fenomena (rad:Phaniasmus of the living). Ono je dokumentovano opisalo razne slučajeve telepatije, naročito slučajeve, gde se umirući na velike daljine javljaju svom najbližem srodniku ili prijatelju.

Svakako činjenica neposrednog upliva na daljinu (nazvana telepatska) pokazuju vlast naše duše nad prostranstvom te empirijski potvrđuju i misao Kanta, koji je rekao: „Mi nismo u prostranstvu, već obrnuto: prostranstvo je u nama."

Protivnici metapsihičkih pojava navode, da su se telepatske pojave „slučajno“ obistinile (teorija slučajnog poklapanja, theory of chance — coincidence).

Evo jednog tipičnog pseudonaučnog objašnjenja za pojave koje su potpuno subjektivne i van kontrole što sigurno nema veze sa naukom i sa objektivnom realnošću: "Međutim pobornici metapsihičkih pojava takvo gledište osporavaju time kako bi takvo tvrđenje imalo smisla, kad bi telepatija bila obična pojava. Ako bi npr. svaki svakog dana imao kakvu halucinaciju, to bi se moglo desiti da se neke i poklope sa odgovarajućim objektivnim faktima, bez priznanja neke naročite uzročne veze. U samoj stvari telepatske halucinacije kod zdravih ljudi su vrlo retke. Englezi dali su ovome i dokaza već početkom 20. veka. Oni izvršiše anketu, pa se pokaza da od 5705 ljudi samo su njih 21 imali u svom životu halucinaciju vida (i to 19 njih samo jednom u životu, a dvoje njih — dvaput). Računskim putem (putem teorije verovatnoće) dokazaše, da ako bi se dopustila slučajnost u svima obistinjenim slučajevima, onda bi cifra ovih halucinacija morala izneti na trilione."

Zanimljiv je jedan eksperiment na blizancima Richardom i Damienom, dečacima starim 10 godina. Bili su na različitim spratovima zgrade. Ispred Damiena su počeli razbijati tanjire i bušiti balone. Richard je bio spojen na poligraf i dokazalo se da podsvesno oseća reakcije svoga brata!

Ali, šta s nama ostalima, koji nismo ni blizanci ni psi, imamo li i mi telepatiju? Stručnjaci koji je godinama proučavaju kažu da imamo, odnosno da je svaki čovek sposoban za telepatiju. Jedini preduslov za to je otvoreni um, najbolje u nekom stanju polusna jer tada najlakše šalje i prima poruke. Takođe, za telepatiju je potrebno dvoje. Treba zamisliti kako smo s tom osobom kojoj želimo poslati poruku spojeni kao cevima ili žicama, a potom misao što jasnije zamišljati da putuje tim cevima do osobe kojoj je želimo isporučiti.

Za vreme Hladnog rata američka je vojska i CIA koristila špijune u operaciji zvanoj 'Stargate' kojom su špijunirali Ruse. Ne, u ovoj operaciji nisu koristili ni avione ni tunele pod zemljom već – telepatiju. Naime, tehnikom gledanja na daljinu uspeli su saznati štošta u Rusima, na primer njihove skrivene baze pa čak i lokaciju izgradnje najveće ruske podmornice koja je bila nekoliko kilometara u unutrašnjosti zemlje! U početku su se oslanjali na telepatsku vezu sa čovekom koji je bio u Rusiji, a kasnije samo na kartu.

I Ajnštajna je zanimala telepatija pa je tako prisustvovao telepatskom prenošenju misli između književnika Uptona Sinclaira i njegove supruge. Supruga je uspela nacrtati crteže koje joj je suprug slao mislima.



Za testiranje telepatije koriste se tzv. Zenerove karte. Sastoje se od 25 karata i na sebi imaju jedan od pet simbola – krug, krst, talasa, kvadrat i zvezdu. Jedna ih osoba drži i izvlači, a druga pokušava pogoditi izvučenu kartu. Statistički je svaki čovek u mogućnosti pogoditi 20 posto izvučenih karata, a da bi se radilo o potvrdi telepatije treba pogoditi više od toga i to ne samo jednom već konstantno.

Amazonke - ( The Amazon Women )

Pre nego što je moderna arheologija otkrila neke skitske grobove žena ratnika sahranjenih pod kurganima u oblasti Altajskih planina i Sarmatije i napokon dala konačnu formu grčkom mitu, poreklo priča o Amazonkama je bilo predmet raznoraznih pretpostavki među stručnjacima.

Dok neki Amazonke smatraju apsolutno mitskim bićima, drugi pretpostavljaju da postoji istorijska baza za ovaj mit. Božanstva koja su obožavale bili su Arej (koji je kod njih sistematski bio bog rata, tračkog ili generalno severnjačkog porekla) i Artemida, ali ne uobičajeno grčko božanstvo istog imena, već neko njoj ekvivalentno azijsko božanstvo. Takođe se pretpostavlja da su Amazonke isprva bile sluge hrama i sveštenice (hierodulae) ove boginje, i da je amputiranje dojke odgovaralo samosakaćenju boga Atisa i Kibelinih Gala.

Kada su se geografska znanja proširila, putnici su formirali još jednu teoriju na osnovu priča o plemenima kojima su vladale isključivo žene i koje su ispunjavale sve dužnosti koje su se svuda smatrale isključivo muškim, prema kojima su se nasleđivala prava na plemićke titule i nasledstvo i koje su imale apsolutnu vlast u svim poslovima. Odatle je proizašlo verovanje da su Amazonke narod žena ratnika koje organizuju i vode isključivo žene.

Amazonke su u grčkoj mitologiji pripadnice drevnog naroda žena ratnika. Herodot smešta njihovu postojbinu u region koji se graniči za zemljama koje su naseljavali Skiti i Sarmati. Pretpostavke zasnovane na arheološkim nalazima da su možda neke sarmatske žene učestvovale u nekim bitkama navele su naučnike da dođu do zaključka da je grčki mit o Amazonkama najverovatnije bio inspirisan stvarnim ženama ratnicama.

Reč je verovatno proizašla od iranskog etnonima „*ha-mazan-“ čije je prvobitno značenje bilo „ratnici“. Veznik je verovatno glosa Hesihija iz Aleksandrije ἁμαζακάραν· πολεμεῖν. Πέρσαι (hamazakaran — voditi rat (persijski), sa indoiranskim korenom kar- — „voditi“ koji se takođe pojavljuje u reči „karma“).

Prema narodnom verovanju, Amazonke su živele u oblasti Pont kraj Crnog mora, gde su osnovale kraljevstvo pod vođstvom kraljice po imenu Hipolita („ona koja pušta svoje konje na slobodu“). Prema verovanju, osnovale su mnoge gradove, između ostalih Smirnu, Efes, Sinop i Pafos. Prema Eshilu, u davnoj prošlosti živele su u zemlji Skita, pored Azovskog mora, ali su se kasnije preselile u Temiskru, na reku Termodon (danas reka Terma u severnoj Turskoj). Herodot ih je nazivao Androktonama — ubicama muškaraca — i tvrdio je da su se na skitskom jeziku zvale Oiorpate i da je to skitsko ime imalo isto značenje. Prema nekim verzijama narodnih verovanja, muškarcima nije bilo dozvoljeno da borave i da imaju seksualne odnose u zemlji Amazonki, ali jednom godišnje, u cilju održanja vrste, Amazonke su posećivale Gargareance, susedno pleme sastavljeno samo od muškaraca. Muška deca koja bi se rodila nakon tog susreta bila su ili ubijana, ili slana njihovim očevima ili napuštena u divljini na milost i nemilost divljim zverima, a ženska deca su se zadržavala, te su ih njihove majke učile kako da obrađuju zemlju, love i ratuju .

U Ilijadi, Homer ih spominje pod imenom Antianeira („one koje se bore kao muškarci“)

Amazonke se takođe pojavljuju u epizodi sa Argonautima, koji su nabasali na ostrvo Lemnos na svom putu ka zemlji Kolhidi. Argonauti su na ostrvu našli samo žene, kojima je vladala kraljica Hipsipila. Ostrvu su dali ime Ginaikokratumena, što znači „vladavina žena“. Apolonije s Rodosa piše da su žene Jasona i njegove saborce dočekale s pričom o tome kako je u prošlosti ostrvo bilo napadnuto i kako su u borbi svi muškarci izginuli. Amazonke su zatim ponudile Argonautima da zauzmu mesta njihovih poginulih muževa, međutim, Argonauti su odbili ponudu i nastavili svojim putem, ne znajući da su u stvari muškarci ostrva poginuli od ruke sopstvenih supruga.

Amazonke se takođe pojavljuju u grčkoj umetnosti drevnog perioda vezane za nekoliko grčkih legendi. U Ilijadi se pominje da su Amazonke napale Likiju ali su bile pobeđene. Pobedio ih je Belerofont koga je u taj rat poslao Jobat, kralj Likije, u nadi da će u tom boju izgubiti život. Ilijada pominje grob kraljice libijskih Amazonki, Mirine, koja je, prema Diodoru, povela svoje Amazonke u rat protiv Libije i Gorgona.

Napale su Frigijce, kojima je pomogao Prijam, kralj Troje, tada još uvek veoma mlad (Ilijada, III, str. 189). Međutim, mnogo kasnije, njegove protivnice, Amazonke, staće na njegovu stranu u Trojanskom ratu protiv Grka pod vođstvom kraljice Pentesileje, „rođene Tračanke“ (Kvint Smirnjanin), koja je poginula od Ahilove ruke, kako se to tvrdi u Etiopidi koja nastavlja Ilijadu (Kvint Smirnjanin, I; Justin, II; Virgilije, Enejida, I, str. 490).

Jedan od zadataka koje je Euristej dao Heraklu bio je da se domogne pojasa amazonske kraljice Hipolite (Apolidor, II, 5). Herakla je pratio Tezej, koji je zarobio princezu Antiopu, Hipolitinu sestru, što je dovelo do napada na Atiku u kom je Antiopa poginula boreći se na Tezejevoj strani. U drugim verzijama, Tezej se ili ženi Hipolitom, a u drugim Antiopom koja ostaje u životu. Borba između Atinjana i Amazonki je dosta obrađivana u umetnosti, čak postoji ceo jedan umetnički rod — amazonomakija — mermerni bareljefi kao što je onaj sa Partenona ili skulpture mauzoleja u Halikarnasu.

Takođe se veruje da su Amazonke preduzele ratni pohod protiv ostrva Leukos (danas Zmijsko ostrvo u Crnom moru) na ušću Dunava, gde je Tetida rasula Ahilov prah. Duh mrtvog heroja se pojavio i preplašio konje te su se dali u trk i pregazili napadače koji su morali da se povuku.

Takođe su bile poznate i u vreme Aleksandra Velikog. Neki od Aleksandrovih biografa pominju amazonsku kraljicu Talestridu koja je posetila Aleksandra i potom rodila njegovo dete. Međutim, nekoliko drugih Aleksandrovih biografa poriču ovu tvrdnju, uključujući i veoma cenjeni sekundarni izvor, Plutarha. U svojim spisima, Plutarh pominje trenutak kada Aleksandrov pomorski komandant, Onesikrije, čita epizodu sa Amazonkom kralju Trakije, Lizimahu koji je bio član te ekspedicije. Lizimah se nasmešio i upitao: „A gde sam onda ja bio?“.

Herodot tvrdi da su Sarmati bili potomci Amazonki i Skita i da su njihove žene „nastavile da od tog dana do sada (to jest, do 440. p. n. e.) da neguju drevne amazonske običaje tako što su često išle u lov na konjima sa svojim muževima; učestvovale su u bitkama i nosile iste haljine kao i muškarci“. Dalje, Herodot kaže da „ni jedna devojka se nije udavala dok prethodno ne bi ubila muškarca u nekoj bici“. U Herodotovoj priči, grupa Amazonki je prešla Azovsko more i došla u zemlju Skita blizu jugoistočnog dela Krima. Kad su naučile skitski jezik, pristale su da se udaju za skitske muškarce pod uslovom da ne budu prisiljavane da poštuju običaje skitskih žena. Prema Herodotu, ova grupa se preselila na severoistok i naselila se oko reke Don od koje su kasnije nastali Sarmati. Prema Herodotu, Sarmati su se borili na strani Skita protiv Darija Velikog, persijskog kralja, u 5. veku pre nove ere.

Hipokrat ih opisuje kao žene bez desne dojke i objašnjava proces koji se primenjivao kako bi se sprečio rast dojke i sva snaga usmerila na desno rame i ruku. Kaže da su imale bronzani instrument koje su grejale do usijanja pa ga onda prianjale na desni deo grudi devojčica. Ali, stručnjaci se slažu da Amazonke nisu imale dovoljno medicinskog znanja da bi mogle da izbegnu obilno krvarenje ili infekciju da je stvarno dolazilo do takve vrste ablacije dojke. Drugi tvrde da je odstranjivanje dojke moglo da se izvodi uz pomoć instrumenata naročito dizajniranih za tu svrhu.

Kako Herodotovi, tako i Hipokratovi spisi svedoče o tome da su Sarmati želeli da svoje žene pretvore u snažne ratnice i lovce. Arheološki nalazi izgleda da potvrđuju postojanje žena ratnika kao i aktivnu ulogu sarmatskih žena u vojnim operacijama i društvenom životu. Grobovi naoružanih sarmatskih žena čine oko 25% od ukupnog broja nađenih grobova sarmatskih ratnika. Obično su bile sahranjivane sa lukom.

Ruski arheolog Vera Kovalevskaja ističe činjenicu da, kad su skitski muškarci bili u ratu ili lovu, njihove žene su mogle same da brane sebe, životinje i pašnjake bez ikakvih problema. Kako su Skiti sve više napredovali kroz Aziju, stekli su skoro potpunu hegemoniju na Bliskom istoku, tako da su tokom 28 godina provodili veliki deo godine u ratovima. Tokom tog perioda, žene ne samo da su morale same da se brane, nego i da se porađaju, tako da ovo verovatno može biti osnova iz koje je potekla ideja da su Amazonke imale seksualne odnose jednom godišnje sa svojim susedima, u slučaju da je Herodot želeo da ovu tvrdnju zasnuje na stvarnoj činjenici.

Prema Vurthajmu (De Ajacis origine, 1907), Amazonke su bile grčkog porekla: „Sve Amazonke su bile Dijane, a sama Dijana je takođe bila Amazonka“. Pretpostavlja se da sama činjenica da je pokoravanje Amazonki bilo dato u zadatak dvojici poznatih junaka grčke mitologije, Heraklu i Tezeju (koji su uglavnom slati da se sukobe i potčine čudovišta i nemani koji sami po sebi ilustruju stalne i velike opasnosti) govori da su ih Grci smatrali velikom i stalnom opasnošću na obali Male Azije. Takođe, jedno od tumačenja nastanka ovog mita je da one predstavljaju sukob između grčke kulture kolonija na Crnom moru i primitivizma autohtonih stanovnika. Veoma je moguće da su time Grci pokušali da predstave svoju kulturu kao civilizacijski centar a urođeničko stanovništvo na oblastima koje su ih okruživale, kao divljake.

Srednjovekovni i renesansni autori povezuju Amazonke sa izumom ratne sekire. Ovo se verovatno odnosi na sagris, oružje u obliku sekire koje se u antici vezivalo kako za Amazonke tako i za skitska plemena. Paulus Hektor Mer izražava svoje čuđenje činjenicom da su jedno takvo „muško“ oružje mogle da izmisle žene, ali prihvata takvo objašnjenje iz poštovanja prema autoritetu Johanesa Aventusa.