Kremansko prorocanstvo - ( Prophecy from Kremna )

Kremansko proročanstvo je zbornik navodnih proročanstava takozvane vidovite zlatiborske porodice Tarabića. Dobilo je ime po Kremnima, selu na severu Zlatibora u kome živi porodica Tarabić.

U XIX veku pojavljuju se Tarabići za koje neki veruju da su bili proroci, a posle njih još nekoliko „vidovitih“ Kremanaca: Stanoje Mulić, Jovo Krpa, Stevan Mulić, Bude Bogosavljević, Miloje Đurđić, Milun Nešović (negdje i Nešević) i dr.

Takozvana proročanstva porodice Tarabića je navodno zabeležio prota Zaharije Zaharić i preneo ih dr Radovanu Kazimiroviću, a on ih je objavio u knjizi „Tajanstvene pojave u srpskom narodu i Kremansko proročanstvo“. Međutim, istraživanja govore da je stvaranje mita započeto 1902. godine, kada je Pera Todorović u "Malim novinama" objavio svedočenje tadašnjeg ministra inostranih dela, Čede Mijatovića, o tome kako se kralj Milan Obrenović pozvao na proroke iz Kremana kada je trebalo da se razvede od kraljice Natalije.

Predanja kažu da Kazimirovićevo Kremansko proročanstvo ipak nije sasvim originalno, već da je prota Zaharije originalni rukopis dao svom prijatelju, proti Gavrilu Popoviću, koji ga je, zatvorenog u jednu flašu, zazidao u temelje svoje kuće iz turskog doba u Užicu.

Po drugoj verziji . Godine 1943, kada je bugarska vojska okupirala i zapalila selo, sveštenikova sveska Tarabićevih zapisanih predskazanja, umalo nije izgorela prilikom požara. Danas je, kao porodično nasleđe neprocenjive vrednosti čuva Zaharijev praunuk, Dejan Malenković.

Tarabići su navodno predvideli pronalazak televizije, dolazak telefona i telegrafa u Srbiju, smjene na srpskom prijestolju, propast Obrenovića, a zatim njihov povratak u zemlju, kao i dolazak na čelo zemlje crvenog cara sa zvezdom na čelu - aluzija na Josipa Broza.

Prvi Tarabić za koga se tvrdilo da ima proročke mogućnosti bio je Miloš Tarabić (1809-1854). Živeo je prilično kratko, četrdeset i pet godina, „kao što je i prorekao“. Za njega kažu da je bolovao od epilepsije, te da je bio veoma pošten čovek, da je živeo povučeno i malo s kim razgovarao. Bio je nepismen. Imao je dva brata, Lazu i Milana. Nije se ženio.

Ni Miloš ni njegov sinovac Mitar (1829-1899) nikad nisu svoja „predviđanja“ vezivali za tačne datume, već su uvek govorili u neodređenim vremenskim odrednicama, poput „kad to bude, onda će“, „Skoro će biti!“ ili „Uskoro ćeš, kume, čuti!“ i sl. Ponekad se neki događaj dugo nije događao, pa bi prota obično gubio nadu da će se to ikad dogoditi. Tad bi mu Mitar navodno rekao: „Ja ti, kume, nisam reko kad će se baš to dogoditi. Čekaj, pa ćeš čuti!“.

Tarabići su uživali veliki ugled među nekim ljudima, a neki su ih se čak i plašili. Sam prota Zaharije je bio narodni poslanik od 1865. do 1867. godine, za vreme vladavine kneza Mihaila Obrenovića. Tad mu jednom Mitar reče: „Nemoj, kume, više biti poslanik!“ Prota ga je poslušao i na njegovo mesto je došao prota Mihailo Smiljanić, koji je bio poslanik dugo godina posle njega.

O kremanskom proročanstvu je, između ostalih, pisao i Voja Antonić, u knjizi „Kremansko neproročanstvo: studija jedne obmane“. Utvrdio je da postoji 12 izdanja knjige „Kremansko proročanstvo“, koje su sve različite i menjane tokom vremena. Tokom svog istraživanja posetio je Kremnu, gde su mu ponuđeni „originalni rukopisi“ Mitra Tarabića, koji je bio nepismen. Antonić je time nedvosmisleno dokazao da se ne radi ni o kakvom proročanstvu, već o vešto smišljenoj i godinama pothranjivanoj manipulaciji nastaloj u političke svrhe.

Inicijalna potreba za nastankom proročanstva bilo je opravdanje razvoda braka između kralja Milana Obrenovića i kraljice Natalije. U tu svrhu su Čeda Mijatović i Pera Todorović objavili niz tekstova o „prorocima iz Kremana“, u kojima je, između ostalog, prorečena i neminovnost razvoda ovog braka.