Ostrvo Sendi

Ostrvo u južnom Pacifiku, ucrtano na mornaričkim kartama i svetskim mapama i na Google Earth, ne postoji, tvrde australijski naučnici. Navodno primetan komad zemlje, nazvan ostrvo Sendi, ucrtan je na mape kao ostrvo koji se nalazi na pola puta između Australije i francuske teritorije Nove Kaledonije. Kada su naučnici s Univerziteta Sidnej otišli u tu regiju ostrva nije bilo. Naučnica Marija Seton, koja je bila na brodu koji je krenuo u tu ekspediciju, izjavila je da je tim očekivao da ugleda komad zemlje, a ne 1.400 metara duboki okean. Ostrvo je bio na Google Earthu i na ostalim mapama pa smo otišli da provjerimo i nismo zatekli nikakvo ostrvo. Bili smo istinski zbunjeni. To je prilično bizarno, kazala je ona. Kako se to našlo na mapama? Zaista ne znamo, ali planiramo otkriti to, dodala je. Australijske novine javile su da bi nevidljivo ostrvo trebao biti u francuskim teritorijalnim vodama ako postoji ali nije prikazan na francuskim zvaničnim mapama. Australska hidrografska služba, koja proizvodi nautičke karte za tu zemlju, saopštila je da bi pojavljivanje ostrva na mapama i na Google Earthu mogli biti rezultat ljudske greške, koja se ponavljala iz godine u godinu. Portparol Google Eartha izjavio je da će ta kompanija konsultovati brojne autoritativne izvore kada stvara svoje mape. "Svet se stalno mijenja, a beleženje tih promjena je beskrajno", izjavio je portparol z AFP.Dopisnik BBC-a iz Sidneja Dankann Kenedi javlja da je, dok većina istraživača sanja da otkrije teritorije koje nisu ucrtane na mapama, australijski tim učinio upravo suprotno i kartografi širom sveta sada žure da zauvek s mapa izbrišu ostrvo Sendi.

Dulce Baza

Baza Dulce (eng. Dulce Base), naziv za tajno podzemno postrojenje američke vojske u blizini gradića Dulce u Novom Meksiku, čije postojanje nije potvrđeno. Spominje se u kontekstu vanzemaljskih otmica i tajnih eksperimenata koji se, navodno sprovode u toj vojnoj bazi.

Skeptici vjeruju da su priče o Bazi Dulce tek urbana legenda, ali s druge strane, postoje određena svedočanstva osoba koje tvrde da su tamo radile i koje su javnosti izložile prve informacije o njenom postojanju.

Prve informacije o Bazi Dulce datiraju iz 1933. godine, da bi od 1950. u javnost počele polako izlaziti informacije o njenom postojanju. Te tvrdnje postaju kasnih 70-ih godina sve češće. Tada je, prema tvrdnjama ufologa, postignut tajni sporazum između vlade SAD-a i grejsa ( vanzemaljaca koje popularno nazivamo Sivi ). Povod tom sporazumu bile su vrlo česti slučajevi sakaćenja goveda, koji su eskalirali u SAD-u početkom 60-ih godina 20. veka. U tom razdoblju vrlo su često pronalaženi i mrtvi ljudi sa sličnim ranama na telu i te slučajeve kriminalistička istraga nikada nije rešila. Ufolozi vjeruju da su iza tih slučajeva stajali upravo grejsi koji su izdvajali žlezdane stanice iz delova mrtvih ljudi i goveda, koje su koristili za ishhranu, ali i za kloniranje novih grejsa u svojim laboratorijima.
Američke vlasti sklopile su tajni sporazum s grejsima kojim im je obećana tehnološka pomoć od strane SAD-a i dozvoljeno neometano stvaranje tajnih vojnih baza. U zamenu, vlada SAD-a zatražila je popis ljudi koje su grejsi oteli i podvrgnuli sakaćenju.

Godine 1947. američka vojska započela je neobične aktivnosti u blizini gradiće Dulce. Prema svedočanstvu stanovnika, vojska je izgradila put kojom su svakodnevno prolazili kamioni, prevozeći različitu opremu. Nakon izvesnog vremena, vojska je blokirala i uništila put.

Prema prikupljenim svedočanstvima, baza Dulce navodno se sastoji od sedam podzemnih etaža u kojima boravi velik broj grejsa. Mnogi delovi baze izgrađeni su pomoću vanzemaljske tehnologije. Liftovi nemaju kablove i kontrolisu se magnetnim putem. Sastav magneta instaliran je unutar zidova. Ne postoje konvencionalne električne kontrole i čitava unutrašnjost kontrolise se naprednom magnetometrijom.

Na prvoj etaži nalaze se prostorije za komunikaciju. Na drugoj su masine za bušenje tunela i tu se počinju primjenjivati stroge mere kontrole i sigurnosti. Na trećoj etaži nalaze se kancelarije onih koji upravljaju bazom. Četvrta etaža sadrži najmodernije laboratorije. U njima se navodno izvode hipnotički i parapsihološki pokusi. Na šestoj etaži nalaze se laboratorije u kojima se izvode različiti genetsko-biološki eksperimenti na ljudima i životinjama, dok se na sedmoj razini nalaze hiljade ljudi koji su zamrznuti i stavljeni u svojevrsne odjeljke

Sve zvuci kao naucna fantastika ali koliko u svemu tome ima istine zakljucite sami.

D. B. Cooper

D. B. Cooper je nadimak koji se u medijima i popularnoj kulturi navodi za neidentificiranog muškarca koji je 24. novembra 1971. godine izveo otmicu američkog putničkog aviona Boeing 727 na letu od Portlanda i Sijetla i, nakon što je uspeo iznuditi otkupninu od 200.000 US$ iskočio iz aviona padobranom. Usprkos intenzivnoj potrazi, odnosno FBI-jeve istrage, počinitelj otmice nikada nije identificiran niti lociran. Slučaj D. B. Coopera je tako ostao jedini nerešeni slučaj avionske otmice u istoriji SAD.

Osumnjičeni je svoju avio-kartu kupio koristeći lažno ime Dan Cooper, ali su ga tadašnji mediji pogrešno naveli, pa je u američkoj popularnoj kulturi postao poznat kao "D. B. Cooper". Tokom sledećih godina su se pronalazile brojne indicije o Cooperovom pravom identitetu ili lokaciji, a takođe su se iznosile razne teorije. Godine 1980. je pronađena mala količina novčanica vezana uz otkupninu, ali najveći deo još nije pronađen.

Iako većina FBI-jevih istražitelja drži da Cooper najverovatnije nije preživeo skok padobranom, FBI još uvijek vodi istragu tokom koje je prikupio oko 60 tomova različitih dokaza i dokumenata.

Edgar Kejsi

Edgar Kejsi je bio američki parapsiholog i vidovnjak. Tvrdi se da je imao sposobnost da odgovara na pitanja dok je bio u transu. Iako je Kejsi sebe smatrao za pobožnog hrišćanina i živeo je pre pojavljivanja pokreta Novo doba, neki veruju da je on njegov osnivač i da je izvršio veliki uticaj na njegovo učenje.

Kejsi je postao poznata ličnost pred kraj svog života, a popularnost njegovih predviđanja je zasenila njegov rad na polju teologije. Skeptici osporavaju da je Kejsi pokazivao medijumske sposobnosti, a hrišćanski vernici takođe osporavaju nepravoverni Kejsijevi odgovori na neke religiozna teme, koji su se bili suprotni hrišćanskom učenju, kao na primer za reinkarnaciju i Akaši zapise.
Edgar Kejsi je nazvan prorokom, („uspavanim prorokom“), mistikom i vidovnjakom. Njegov metod rada se sastojao od leganja na krevet i ulaženje u stanje transa ili nekakvo stanje sna. U takvom stanju, Kejsi je odgovarao na pitanja vezana za zdravlje ili neki drugi problem svojih klijenata, koji i nisu moral da budu prisutni. Kasnije, od njega se tražilo da odgovara na pitanja vezana so prošle živote, da daje savete za biznisi, da tumači sne i slično.

Objavljeno je da je do 10 oktobra 1922. godine Kejsi dao 8.056 saveta, a posle tog datuma još oko 13.000-14.000 puta ulazio u stanje transa. Kejsi je izjavio da se ne seća šta je govorio dok je bio u stanju transa. Mimo njega, njegov potsvesni um je dolazio do tih informacija, za koje njegov svesni um nije imao pojma. Kejsi je izjavio da njegovi saveti imaju smisla samo ako su zatraženi da bi život klijenta bio bolji, i isto tako je predupredio da njegovi iskazi ne trebaju da se shvate kao sudbina. Pored drugih sposobnosti koje mu se pripisuju su ulazak u astralnu projekcijau, kazivanje proročanstava, komunikacija sa mrtvima, „čitanje“ iz Akaša zapisa i gledanje u auru ljudi.

Kejsijeve tvrdnje

Poreklo i sudbina čovečanstva: „Sve duše su sazdane na početku, i nalaze svoj put nazad odakle su došle.“ [Zapis 3744-5] Kejsijevi iskazi govore da duše ljudi su sazdane u svesnosti od njihvog jedinstvenog Boga. Zemlja sa svim njenim ograničenjima, sazdana je kao arena za spiritualni razvoj.
Reinkarnacija: Kejsi govori za reinkarnaciju i karmu kao za realnost, ali kao za Božije instrumente, a ne kao za prirodne zakone. Njihov cilj je da nas nauče nekim lekcijama. Ljudi se nikada ne reinkarniraju kao životinje. U iskazima (Zapisi 3744-5), Kejsi je izjavio: „Čovek ne potiče od majmuna, nego se razvija, evoluira malo po malo.“
Astrologija: Kejsi je izjavio da naše duše između dva života izvesno vreme ponekada prolaze na druge planete. Pozicija planeta u momentu našeg rađanja pokazuje to.
Univerzalni zakoni: Duše koje su inkarnirane na Zemlji podležu istim univerzalnim zakonima karme: „Što poseješ, to požanješ“ ili „Kako sudiš drugima, tako će ti biti suđeno“. Ovakvi zakoni su milost božija, bez razlike na događaje što ih prouzrokuju. Kejsi je izjavio da ako u ovo pogledate sa više dimenzije, videćete da ne postoji vreme i prostor, niti čak prošlost ili budućnost, a ono što mi doživljavamo kao „vreme“ je iluzija koja ima svoj cilj.
Za nepoznati deo od života Isusa Hrista: Kejsi je izjavio da se Isus reinkarnirao na Zemlji više puta, počevši od misterioznog čoveka na Atlantidi nazvanim „Amilius“, preko poznatih biblijskih ličnosti kao što su Adam, Enoh, Melcezedek, Džošua i drugi. Kejsi je izjavio da je Isus putovao niz Indiju u mladosti da bi proučio istočne religije, posebno astrologiju.
Isus i Hristos: Kejsi je pravio razliku izmemđu Isus i Hristos. Ukratko, Isus je duša kao mi koja se reinkarnirala više puta, a „Hristos“ je ono u čemu je bio prvo i dozvolio je da se manifestuje preko njegovog materijalnog života, i prema čemu treba i mi da stremimo. Kejsi je nazivao Isusa „starijim bratom“.
Atlantida: Po Kejsijevim kazivanjima, Atlantida je postojala, i bila je zemlja sa naprednom tehnologijom, čije su izbeglice naselile drevni Egipat, kao i predkolumbovsku Ameriku. Po njemu, većina danas su reinkarnacije Atlantiđana, koji se sad suočavaju sa sličnim iskušenjima. Rekao je da su Atlantidu pogodile tri velike katastrofe, a konačna katastrofa je bila eksplozija kristala koji su koristili kao izvor energije.
Egipat: Drevna civilizacija Egipta bila je sastavljena od izbeglica sa Atlantide. Oni su izgradili monjumente u Gizi, uključujući i Veliku piramidu, i ostavili zapise za Atlantidu u „salati zapisa“ koja se nalazi negde ispod Sfinge.
Promene na Zemlji: Kejsi je obavestio za seriju kataklizmi koje bi trebalo da se dese u narednim decenijama, među kojima i izmeštanje zemljine ose.
Tumačenje snova: Kejsi je jedan od prvih tumača snova koji se suprostavljao na Frojdovim tumačenjima. On je govorio da postoje različiti vidovi snova sa različitim nivoima značenja, i da samo sanjač može istinski da odgonetne svoj san.

Bajkalsko jezero

Bajkalsko jezero (rus. Ozero Baйkal) nalazi se u istočnom delu azijske Rusije. Ono je najdublje jezero na svetu i drugo po površini u Aziji (odmah posle Kaspijskog mora). Administrativno se nalazi u dve oblasti, u Irkutskoj oblasti i u Burjatiji.
Ime dolazi od tatarskog bai-kul', „bogato jezero“.Poznato je i pod nazivom „plavo sibirsko oko“. S obzirom na svoju dubinu od 1642 m i veliku površinu (31.500 km²) u jezeru se nalazi preko 20% svetskih zaliha slatke vode.
U jezeru se nalazi 27 ostrva od kojih je najveće Olhon (742 km²). Pretpostavlja se da je starost Bajkalskog jezera između 20 i 30 miliona godina. U jezero se uliva preko 300 reka od kojih su najvažnije Selenga i Barguzin. Ušća reka su delte. Međutim, iz jezera ističe samo jedna reka — Angara, desna pritoka Jeniseja. Površina sliva jezera iznosi 557.000 km²
Medjutim ono je oduvek bilo misteriozno mesto na kojem su uočeni mnogi NLO-i. 
Njegova reputacija najdubljeg jezera na svetu je pojačana brojnim pričama o NLO-ima i vanzemaljcima koji žive u bazama na velikim dubinama jezera.
Prema nekim navodima, Bajkalsko jezero je u stvari podvodni metropolis u kojem se nalaze veoma tajne ustanove.
Postoji teorija da se u Bajkalskom jezeru nalazi  tajna istraživačka ustanova. Veruje se da su viđenja NLO-a nedaleko od jezera direktno povezana sa misterioznim bazama koje se nalaze nekoliko stotina metara ispod površine.

 Neki naučnici ovo jezero nazivaju ruski Galapagos.
Bajkalsko jezero je zapravo jedno od najvažnijih mesta za susrete sa NLO-ima. Ono je postalo toliko poznato da Stiven Spilberg planira da snimi dokumentarac o jezeru  „Dubina 211“ na osnovu čudnih priča koje kruže.

Vojni ronioci su u više navrata rekli da su se susreli sa vanzemaljcima na velikim dubinama, a vojni zvaničnici i civili su uočili veliki broj objekata u obliku cigare i čudno izgledajuće lopte kako izlaze iz dubina Bajkalskog jezera.
Ljudi koji žive u blizini su rekli da su videli brojne leteće tanjire na nebu, a neki od njih su čak rekli da su visoka ljudolika bića silazila iz tih letećih tanjira i obilazila Bajkalsko jezero.
Jedan od najpoznatijih susreta sa misterioznim bićima je zabeležen 1982. godine, kada se nekoliko vojnih ronioca susrelo sa tri misteriozna ljudolika bića na dubini od 50 metara. Prema izveštajima, ova čudna bića su bila obučena u uska srebrna odela. Bića nisu imala nikakvu ronilačku opremu, samo jake šlemove. Neki stručnjaci su uporedili opise ovih bića iz jezera sa drevnim petroglifima gde su oslikana slična bića. Oprema koju su na sebi imala ta bića, podseća umnogome na odela današnjih astronauta.
Pored toga što je Bajkalsko jezero mesto na kojem je bilo mnogo misterioznih susreta sa NLO-ima, ono je takođe i mesto na kome su nestala mnoga plovila. Lokalni stanovnici su naveli da su se misteriozni objekti pojavljivali na jezeru i da su isto tako i nestajali, navodeći čitav niz neobjašnjenih fenomena.
Bajkalsko jezero u Rusiji je zaista jedno od najmisterioznijih mesta na planeti.

Balbek

Baalbek (arap. بعلبك, st.grč. Ἡλιούπολις) je grad u Libanu i važan centar u dolini reke Bekaa. Nalazi se oko 85 kilometara severoistočno od Bejruta i 75 kilometara severno od Damaska. Prema proceni iz 2005. u gradu je živelo 30 916 stanovnika.

Mesto je naseljeno od 8000. godina p. n. e. U rimsko doba nosio je ime Heliopolis. Baalbek je čuven po svojim hramovima iz tog vremena, naročito impozantnim ruševinama jupiterovog svetilišta, jednog od najvećih sakralnih građevina svoga doba. Šest preostalih stubova jupiterovog hrama su simbol Baalbeka, i pored drveta kedra, simbol su Libana. Hramovi i stari grad Balbek su na listi Svetske baštine od 1984.
Prava starost nalazišta je i dalje misterija, a procenjuje se da je ovo drevno megalitsko nalazište staro bar 12.000 godina, iako bi moglo biti starije i od 20.000 godina.
Ono što je prilično zapanjujuće u arheološkoj zajednici jeste terasa ili platforma na kojoj stoji rimski hram u čast boga Jupitera, a s obzirom na veličinu kamenja koje predstavlja temelje hrama, malo je verovatno da su sve to izgradili Grci ili Rimljani.
Velika platforma na kojoj je izgrađen hram je neverovatna, ali danas još uvek stoji samo par stubova. U pitanju je konstrukcija koju moderni arheolozi i inženjeri ne mogu da objasne ako uzmu u obzir konvecionalnu istoriju. Neki veruju da istorija nije tačna kada je u pitanju Balbek.
Među najintrigantnijim od ovih megalita je Triliton, tj. tri ogromna bloka dužine 22 metra, visine 4,5 metara i širine 3,5 metara. Njihova masa je negde između 1.000 i 2.000 tona. Ova tri ogromna megalita su postavljena na red šest blokova granita od kojih je svaki dugačak 10 metara, visok 4 metra i težak preko 300 tona.
Balbek u Libanu je napravljen pomoću blokova kamenja mase između 1.000 i 2.000 tona po kamenu. Ovo kamenje je moralo biti preneseno iz kamenoloma koji je udaljen oko kilometar, što možda ne zvuči daleko, ali kada se uzme u obzir težina kamenja, bilo bi puno da je udaljen i 100 metara.
Preciznost ovih megalitskih struktura je neverovatna. One su poređane tako da između njih ne može da stane ni list papira. Mnogi veruju da je nemoguće da su Feničani, Grci ili Rimljani odgovorni za izgradnju, ma koliko god dobri inženjeri bili.
Istraživači su nedaleko od nalazišta pronašli još jedan ogromni blok kamena, koji je delimično zakopan, a koji je dugačak 19,6 metara, širok 6 metara i visoko oko 5,5 metara. Istraživači veruju da je ovaj kameni blok težak oko 1.650 tona. Zvanično objašnjenje arheologa jeste da je na hiljade ljudi učestvovalo u izgradnji i prenosu ovih ogromnih blokova koristeći prostu tehnologiju, tj. štap i kanap. Neki istraživači smatraju da je to nešto što je matematički malo verovatno i gotovo nemoguće. Dakle, ako nisu posedovali naprednu tehnologiju, kako su to izveli?

Atila - Bic Bozji

ATILA 406. - 453. Jedan od najvećih osvajača u istoriji i najčuveniji među varvarskim vođama u doba seobe naroda. Postoji legedna koja kaže kako je Atila u stvari bio mač Marsa i da druge varvarske vođe nisu mogle kralja Huna pogledati ravno u oči, a da se pri tome ne pokolebaju u svojim namerama. Sigurno  je da je Atila bio interesantna osoba, što je najbolje opisao Edward Gibbon u knjizi Istorija uspona i pada Rimskog Carstva Opis glasi: velike glave, crnokos, bele puti, nizak, očiju udubljenih u lobanju, ravnog nosa, s nekoliko dlaka na bradi, širokih ramena, kratkog četvrtastog tela, nervoznih pokreta. Zasigurno je da je posle smrti svog ujaka Ruasa vladao zajedno sa svojim starijim bratom Bledom od 434. pa sve do 445. godine kada je ubio brata. Nakon toga vlada sam. Ujedinio je sva hunska plemena i narode od Volge do Germanije. Sedište njegove države koja se protezala od Danske do Panonije, od Laponije i Rajne do Kaspijskog jezera pa sve do Kine bilo je u ugarskoj nizini, nedaleko današnjeg Tokaja. Glasine o Atilinim kanibalističkih sklonostima nikada nisu potvrđene, a navodno je pojeo dva svoja sina.
Njegovu vlast priznavala su mnoga plemena Germana, Sarmata, Slovena i Turaka. Godine 441. opustošio je Meziju, Ilirik i Trakiju, a 447. dosegao je Termopile i devastirao sve zemlje između Crnog mora i Sredozemlja te porazio vizantijskog cara Teodozija II i naterao ga na plaćanje danka. Došavši u sukob sa zapadnorimskim carem Valentijanom III, koji koji mu je odbio dati svoju sestru Honoriju za suprugu, pokušao je 451. osvojiti Galiju kada ga je pobijedio zapadnorimski vojskovođa Aecije zajedno s Teodorikom I, kraljem Vizigota na Katalunskim poljima. Nakon toga povukao se u današnju Mađarsku. Godine 452. krenuo je u osvajački pohod na Italiju kada je razorio Akvileju, zauzeo više gradova, opustošio dolinu Pada i stigao do Mincia gdje mu je ususret došao papa Leon I. Samo zahvaljujući papi Leonu I Rim je spašen od razaranja. Epidemije i glad prisilili su Atilu da napusti Italiju. Konstantinopolj je pak nakon poraza bizanstkog cara Teodozijusa II spašen samo stoga što je hunska vojska, koju je prvenstveno činila pješadija, bila posve nedorasla i neopremljena za opsadu tako velikog grada.

Atila je umro na dan svog venčanja, iako je već imao velik broj žena. Uzeo je novu, mladu, devojku. Zvala se Idilco. Dan venčanja protekao je u žestokom opijanju i slavlju. Pijan i požudan kada je pala noć mladu je odveo u svoje odaje. Nađen je mrtav naredno jutro, a nova mlada drhatala je od straha dok je pored nje ležao mrtav veliki hunski vođa. Navodno je umro od prekomerne doze alkohola i jakog krvarenja iz nosa premda postoje i pretpostavke kako je smrt bila nasilna. Sahranjen je, prema legendi, u tri kovčega: zlatnom, srebrnom i gvozdenom. Nakon njegove smrti hunska se država raspala. Mesto njegova pokopa je nepoznato. Pretpostavlja se da je pokopan na području današnje Vojvodine zajedno s velikom količinom opljačkanog blaga, no za to ne postoje nikakvi konkretni dokazi. U više navrata se pokušalo  da se otkrije njegov grob, ali je do sada sve ostalo samo na pokušajima. 

Jedna od teorija je da je sahranjen kod Sremske Mitrovice, da je skrenut tok Tise da bi ga smestili u korito reke, druga da su skrenuli rečicu Dunavac koja se ulivala kod ušća Save u Dunav sa novobeogradske strane. Ima i teorija da su mu čak spalili telo stavili ga u čamac i pustili niz Tisu...