7. maja 1915. godine nemačka podmornica U-20 je potopila prekookeanski brod RMS Lusitania, što je za posledicu imalo ubrzan ulazak SAD u rat.
Priča o gradnji dva prekookeanska broda je započela jš 1902. godine izmedju britanske vlade i Kunarda. Do 1903. godine su dogovorili da britanska vlada pozajmi Kunardu 2 600 000 funti kako bi izgradio oba broda. Deo dogovora su bile odredbe da brodovi moraju postići brzinu od 24-25 čvorova, dovoljno brzo da Velikoj Britanji vrate "Plavu traku" koja se tada nalazila u Nemačkoj. Ugovor je takodje sadržao i odredbu da dizajn i konstrukcija broda moraju da omoguće lako i efikasno pretvaranje broda u slučaju potrebe u naoružani trgovački brod. Na sedam putničkih paluba mogla je da stane ukupno 563 putnika prve klase, 464 putnika druge klase i 1138 putnika treće klase. Nakon izvršenioh morskih ispitivanja, Lusitanija je isplovila iz Liverpula za Njujork7. septembra 1907. godine.
Lusitanija preuzima Plavu traku na drugom putovanju za Njujork, kada postiže brzinu od 24 čv i put prelazi za 4 dana, 19 časova i 52 minuta. Nakon ugradnje novih propelera 1909. godine postiže brzinu od 25.65 čv.
Kako je britanski Admiralitet odlučio da ne angažuje Lusitaniju kao popisni brod, dozvoljeno je bilo prevoženje putnika u dva navrata tokom 1914. godine jer nemačke podmornice nisu napadale putničke brodove. Nakon isplovljenja iz Liverpula 16. januara 1915. godine, brod je upao u teško more i kapetan je istakao američku zastavu, bojeći se nemačkih podmornica. Mislio je da je napad na brod u ovakvim okolnostima vrlo moguć, a SAD su još uvek bile neutralne.
Upotreba američke zastave je uskoro procurela u javnost i postala česta pojava. Ovo je dovelo do toga da nemačka ambasada u Vašingtonu upućuje upozorenje "da putnici koji putuju brodovima Saveznika to rade na svoju odgovornost"... 1. maja 1915. godine Lusitanija isplovljava iz Njujorka sa 1959 putnika. Postoji ubedjenje da je na brod bila ukrcana i izvesna količina municije. 7. maja, na nekih 10 do 15 milja od Irske obale, Lusitanija je napadnuta od strane podmornice U-20. Ispaljeno je jedno torpedo koje je pogodilo Lusitaniju po sredini ( bila je lak cilj). nakon eksplozije torpeda začula se još jedna eksplozija (najverovatnije ukrcana municija) koja je napravila toliku štetu da je brod potonuo za 20 minuta. Većina ukrcanih putnika su bili državljani SAD. Ovo je "uvredilo" američku javnost toliko da je veliki deo javnosti smatra da je ovaj dogadjaj uticao na odluku SAD da udje u rat 1917. godine.
Na palubi Lusitanije su bila postavljena postolja za 12 topova (građen je da u slučaju rata može postati pomočna krstarica).Topovi nisu montirani zbog velike težine koja bi opterečivala putnički brod.
Inače kapetan Turner je sigurno bio upoznat sa teretom koga je ukrcao u Njujorku(5500 sanduka puščane municije). Deklaracija o teretu se nalazila kod njega u stolu, a kopija kod predsjednika SAD.
Nijemački špijuni su bili upoznati sa teretom, čak je njemački ambasador u SAD upozorio svog ličnog prijatelja američkog miljardera da se ne ukrcava na brod koji nosi ratni teret, što ovaj nije poslušao.
Prilazeči obalama Britanije smanjio je brzinu na 18čv a kasnije i manje na brzinu podmornica iako je instrukcija bila da se plovi maksimalnom brzinom i u cik-cak kursevima zbog opasnosti podmornica. Zapovijednik kao da je izazivao napad na brod.
Po nekim misljenjima potapanje Lusitanije nije uvelo Ameriku u rat uprkos panici koju je izazvalo.Odlucujuci faktor za ulazak SAD u rat bio je desifrovan telegram i suptilna britanska diplomatija. SAD objavile su rat Nemackoj aprila 1917 god. Neposredan povod nije bio gnev zbog napada na americke gradjane , niti zelja da se Britaniji pritekne u pomoc. Ameriku je u evropski sukob uvukla potreba da zastiti svoje juznjacke drzave od meksicke invazije. U martu 1917 god. americki mediji objavili su jedan telegram , bila je to sifrovana poruka koju je nemacki ministar spoljnih poslova Artur Cimerman poslao nemackom ambasadoru u Vasingtonu grofu fon Bernstofu . Cimerman je nagovestio pocetak " neogranicene upotrebe podmornica u ratovanju" na Atlantiku , politike koju je nemacki car odbacio posle potapanja Lusitanije. Za Amerikance koji su citali telegram jos strasniji bio je nagovestaj da Nemacka predlaze saveznistvo Meksiku i Japanu. U slucaju Nemacke pobede Meksiku su bile obecane sporne teritorije Teksasa, Arizone i Novog Meksika . Britanci su na pocetku rata postavili bubice na nemacke podvodne transatlanske kablove i tako presretali svaku poruku i proucavali u sobi 40 zgrade Admiraliteta. Kada je 17 januara 1917 poslat Cimermanov telegram, njegova duzina je izazvala sumnju .Dva strucnjaka Vilijem Motgomeri i Najdzel de Grej poceli su da je desifruju. Prve desifrovane reci bile su "Meksiko , SAD i Japan" ali za tumacenje skrivenog sadrzaja bilo je potrebno nekoliko nedelja velikog truda .Britanci su bili suoceni sa dilemom ,objavljivanje sadrzaja telegrama upozorilo bi Nemce da su njihove komunikacije pod prismotrom. Da bi se to izbeglo sifrovana verzija poruke i kopija nemackog sifrarnika predati su Amerikancima da se oni s njom pozabave na svom tlu. Kada je americki predsednik Vudrou Vilson objavio da je dobio telegram , nije pomenuo da su Britanci na bilo koji nacin ukljuceni. I pored toga autenticnost je dovedena u pitanje,ali je Cimerman potvrdio da ju je on poslao. Drugog aprila 1917 godine Vilson je rekao u Kongresu da neutralnost vise nije moguca i indirektno se pozvao na Cimermanov telegram. Kroz cetiri dana SAD su objavile rat Nemackoj.
Kada su se pronele vesti o Lusitaniji , niko nije mogao da prihvati cinjenicu da je jedan torpedo mogao da potopi toliki brod za samo 18 minuta. Postojala su razna objasnjenja , da je postojao i drugi udar torpeda , kao i da je na brodu eksplodirao tovar ilegalno prenosenog oruzja i municije .Ipak jedna naucnica odlucila da izracuna koliko stete moze da nanese jedan torpedo . Njena otkrica ukazuju na niz dogadjaja , koji se gotovo u potpunosti podudaraju sa poznatim detaljima o katastrofi.
- PRILIKOM UDARA-Torpedo pravi otvor oko 3 m x 6 m u celicnom trupu odmah ispod vodene linije na desnoj strani .Udar oslobadja zakivke i pod pritiskom pokrece talas , koji izaziva veliko ostecenje na dve najnize palube.Brod se naginje na desnu stranu i otpada jos zakivaka i celicne oplate . Nekoliko sekundi posle udara 1000 m2 desne povrsine trupa propusta vodu . Nestaje struje, motori ne mogu da prebace na sporo kretanje i nastavljaju da rade na 18 cvorova . Voda prodire u brod brzinom od 800 tona u minuti. 7 MINUTA POSLE UDARA -Kada se brod dodatno naginje na desnu stranu , u njega prodire jos vise vode kroz mnogobrojne prozore na toj strani .Nestanak struje podrazumeva da hidraulicna sigurnosna vrata ne mogu da se zatvore. Od velikog znacaja je cinjenica da su ta vrata mogla da izoluju spremista uglja koja idu celom duzinom broda ispod gaza. Kako su se ona blokirala , sve donje palube ubrzo su pod vodom.--15 MINUTA POSLE UDARA--Dok se brod i dalje puni vodom, pregrade popustaju ,savijaju se pod teretom i cepaju uz zaglusujucu buku.Usled tezine vode na desnom pramcu krma broda podize se i vrti,a rupa sa strane postaje jos veca .Brod se neprekidno naginje , pramac tone i brod klizi ka dnu.
Pa, radi li se ovdje o uroti ili ratnoj nesreći? Čini se da je bilo ovo poslednje. Međutim, nije nerazumno sumnjati da bi uticaj potonuća Lusitanije i polemika koja je zatim nastala, mogli dati drugim vojnim i političkim urotnicima da bi nešto slično moglo upaliti...
Нема коментара:
Постави коментар