Veliki rimski požar ili Veliki požar Rima (latinski: Magnum Incendium Romae) je naziv za požar koji je u leto 64. pogodio Rim i opustošio veći deo grada. Taj je događaj predstavljao najveću katastrofu u istoriji grada od galskog pustošenja godine 390. pne. i za posledicu imao nestanak mnogih veletnih građevina i vrednih istorijskih artefakata; kao neposrednu političku posledicu je imao slabljenje autoriteta cara Nerona i nestanak Julijevsko-Klaudijevske dinastije, a dugoročno je imao značajan uticaj na razvoj hrišćanstva, s obzirom da su rani vođe tog pokreta stradali pod optužbom za podmetanje požara.
Prema podacima antičkih autora, požar je izbio noću 18. jula 64. u trgovačkoj četvrti, gdje je, prema Tacitu, njegovo brzo širenje potpomogao letnji vetar, kao i činjenica da je Rim tada još uvek velikim delom bio sačinjen od drvenih građevina, sagrađenih neplanski i grupiranih u uske uličice. Brzina i razmeri požara su izazvali sveopstu paniku, pa, prema Tacitu, nije bilo ni organiziranog pokušaja da se on ugasi. Prema svedočanstvima koje navodi Tacit, individualne pokušaje gašenja su sprečavale bande nasilnika, od koje su neke čak i bacale baklje na još netaknute zgrade i tvrdile da deluju po naređenjima; Tacit smatra kako je moguće da je do podmetanja zbilja došlo zbog nečijeg naređenja, ali i da je reč o oportunističkim kriminalcima.
Kada je požar izbio, Neron se nalazio u Ancijumu. Shvativši razmere katastrofe, požurio je natrag u grad te počeo hitno delovati kako bi što je moguće više ublažio posledice požara po svoje podanike. Otvorio je vlastite palate kako bi se u njima smestile izbeglice, te je iz vlastitih sredstava počeo deliti hranu i finansijsku pomoć.
U svakom slučaju, požar je zaustavljen tek nakon šest dana, kada se između spaljenih zgrada stvorilo dovoljno otvorenog prostora da spreči njegovo naglo širenje. Među pogođenim područjima se našao i elitni kvart na brdu Palatin, gde je stradala Domus Transitoria, palata cara Nerona. Ubrzo nakon gašenja tog velikog požara, izbilo je nekoliko manjih, koji nisu uzrokovali velike ljudske žrtve, ali su zato uništili popularne parkove i hramove u nepogođenim delovima grada. Jedan od njih je započeo na imanju Tigelina, omraženog komandanta Pretorijanske garde, što je već tada među Rimljanima stvorilo klicu za razne teorije zavjere i glasine o tome da je požar podmetnut.
Da li bi vladar, makar bio i čudak poput rimskog imperatora Nerona, mogao da podmetne vatru u sopstvenoj prestonici? Uzrok koji je doveo do razorne stihije koja je progutala Rim 64.godine pre n.e. nikada nije u potpunosti objašnjen.
Još od antičkog doba, uzrok požara obavijen je velom misterije. Pretpostavlja se da je požar izbio sam od sebe, zbog neplanske i loše izgradnje. Širenje grada nije se odvijalo prema nekom utvrđenom planu, pa se Rim proširio na sedam brežuljaka i postao prenaseljen. Tokom perioda Republike ( oko 470 - 427. pre n.e. ) nezapamćena preprodaja nekretnina i visoke zakupnine dodatno su pogoršavale ovaj problem.
Stoga uopšte ne iznenađuje što su u Rimu redovno izbijali požari. Vatra se brzo širila i zahvatala kuće, obično višespratnice sagrađene veoma blizu jedna drugoj duž uskih ulica. U domaćinstvima se kuvalo nad jednostavnim, često otvorenim ognjištima, a hrana se grijala pomoću posuda punih ugljevlja, zbog čega je takođe prijetila opasnost od požara. Mnoge kuće naslanjale su se na hramove, čije su krovove podupirale debele drvene grede.
U pozadini svega stoji neuravnotežena ličnost imperatora Nerona. Oduvijek je smatran tiraninom i čudakom, a dugačak spisak njegovih zlodela - među kojima su ubistvo majke i žene - svakako daju osnov za sumnju. Na ideju da je Neron podmetnuo požar u Rimu došle su mnoge ličnosti tog doba. Imperatorova ljubav prema pozorištu podstakla je glasine da je hteo da napiše pesmu o Troji u plamenu. Igrom slučaja, požar je raskrčio zemlju na kojoj je Neron nameravao da izgradi svoju Zlatnu kuću, veličanstvenu i raskošno opremljenu palatu od koje danas nije mnogo ostalo - smatra se da je kolonada bila dugačka 1,5 km. Imperator je, međutim, odbacio sve optužbe i krivicu svalio na hrišćansku manjinu.
Hrišćane je bilo lako optužiti za požar. Njihova zajednica bila je malobrojna i siromašna, a Rimljani su ih uz to smatrali i strancima. Gradom su kružili jezivi opisi njihove religije, koja je bila zabranjena pa su obrede vršili u tajnosti. Požar je poslužio Neronu kao idealna prilika da otpočne sa sveopštim progonom hrišćana u nadi da će tako suzbiti nezadovoljstvo u narodu i privoljeti ga na svoju stranu. Mnogi hrišćani bačeni su u tamnicu ili su umirali u najstrašnijim mukama - u arenama, rastrzani zubima divljih životinja, razapeti na krstu ili spaljeni živi da bi, poput baklji, osvijetlili imperatorove vrtove.
Pitanje krivice nikada neće biti rešeno. Istina je da je sam Neron izgubio mnogo u razornom požaru, baš kao i građani koji su ostali bez kuća i poseda, a simbol carske moći, Cirkus Maksimus, pretvoren je u pepeo. Posle Neronove smrti , naročito u 2. veku, rimski imperatori počeli su savjesnije da primjenjuju sistem planiranja grada kako bi smanjili opasnost od velikog požara.
Нема коментара:
Постави коментар