Treci covek ( Third Man Syndrome )

Током последњe фазe његовe драмaтичнe експедиције  између  1914-1917 године, Ернест Шацклетон је путовао са два пријатеља, очајнички покушавајући да стигне на једану британску  станицу за лов на китове. Били су гладни, без хране, дехидрирани, лоше опремљени.
Тада Шацклетон открива присуство невидљивог члана из групе. Из неког разлога, Шацклетон је осетио да четврта особа путује са њима, неко ког није могао да види, али који ипак представља врло утешно и умирујућу присуство. Након што су коначно стигли  до  станице за лов на китове, Шацклетон је сакрио овај детаљ другима и држао га у тајности све док га није открио новинару много година касније. Када су његове бивше колеге сазнали да је Шацклетон осетио ово чудно присуство и открио у интервјуу, они су такође признали да су осећали исто и нису ништа рекли другима.
Од тада је овај феномен назван "синдром трећег човека" од стране истраживача, а доживели су  га безброј прежијелих у екстремним условима широм света.
Обично се јавља када неко ко је сам у ситуацији преживљавања, али понекад је заједничко искуство са другим преживелима, као у случају Шацклетон.
У сваком случају, чини се да ово присуство некада јављају чешће у случајевима усамљених преживелих.
На пример, у случају Франк Смита, једног од првих истраживача који су покушали да се попну на Монт Еверест. И он је осетио присуство пратиоца, пошто су  његови прави другови одлучили да одустану и врате се у базу. Тако јако је осетио његово присуство, да је чак покушао да комад кекса који је имао достави Невидљивом човеку, пре него што је схватио да није било никога.
Понекад, феномен се јавља на овај начин. Баш као суптилно осећање да сте у пратњи некога.
Понекад се може чути да разговара са особом и подстиче ја да не одустане .
Ово је случај Џејмса Севигна, који је преживео лавину у канадским Стеновитим планинама. Севигни је имао унутрашња и спољња крварења, његова леђа су поломљена на два различита места и  разбио је колена. Тада је чуо глас како му говори: "Не, не можеш одустати. Мораш да живиш. " Севигни је описао ову појаву као да је разговарао са правом особом која му шапуће право на ухо.
Други пут, ово присуство има више физички облик.
На пример, када је Петер Хилари ппредводио експедицију на Јужни пол 1998. године, наводи даје  у датом тренутку је био у пратњи своје мајке, која је погинула у саобраћајној несрећи 20 година раније.
Једино што сви ови случајеви имају заједничко је да су увек укључују тренутке екстремне напетости и опасности. Ово су пријавили истраживачи, планинара, рониоци, морнари и ратнии заробљенци. Чак и неки од преживелих 9/11 су тврдили  да су им  ове чудне силе  помогле у Кулама близнакињама .
Већина научних умова тврде да су ови наступи  ништа друго до механизам самоопстанака мозга на самрти, али се не дешавају свима када су у ситуацији опасној по живот и стога, нису обавезно заједничко за све случајеве природног феномена церебралног карактера.
 Већина људи који су га искусили, кажу да је феномен био користан за њих.
Много људи тврди да би феномен могао да има духовну природу, и сматрају да је уѕ све ове људе био "анђео чувар". 
Међутим, постоји још један теорија. Неки научници тврде да је заправоу питању древни реликт људске психологије под називом "Дводомни Мозак".
Ова теорија сугерише да су до пре 3.000 година, наши мозгови били веома другачији него што су сада. "Хардвер" мозга је исти, али наша свест је структурно промењена на радикално другачији начин.
То је тешко објаснити, али у суштини, неки истраживачи верују да је наша свест у то време била подељена на два дела, а ми само имамо контролу над једном од њих (ова теорија се заснива на писаним документима древне литературе). Друга половина комуницира са нама кроз гласове у главама људи, и даје нам осећај да је све око нас  живо. Међутим, имати дводомни мозак би било као да  патитете од шизофреније, зато се и угасила ова древна структура мозга.
Истина је да је ово прилично чудно теорија, али ако је то истина, онда би то значило да још увек постоје остаци тог менталног склопа који вреба у нашим савременим мозговима, који се појављују само када смо у екстремним ситуацијама преживљавања.
И поред тога, не постоје убедљиво научно објашњење које објашњава синдром трећег човека , и шта је утицало на толико преживелих широм света.
Добро је знати да ако  нажалост будете присиљени на ситуацију крајњег опстанка и доживите синдром Трећег човека, нисте луди, али сте доживели оно што су многи  осетили кроз историју, и тако су у већини случајева, успели да преживе.

Plavo - crna haljina ( Blue black dress )

Najnovija misterija koja je zapalila internet.

Da li vam ova haljina deluje kao plavo-crna, ili belo-zlatna? Na to pitanje nema pravog odgovora, jer zavisi od toga ko ste i gde se nalazite.
Boja koju vidite posledica je načina na koji je evoluiralo naše oko, odnosno mozak i govori o tome kako vidimo boje u svetu obasjanom sunčevom svetlošću. 
Problem je u tome što mozak izbegava detektovanje boje svetlosti koja se odbija od predmeta i vidi samo boju samog predmeta. Ako vidi belu košulju okupanu žutom svetlošću, on mora da “oduzme” žutu boju, kako bi video belinu košulje – što obično i čini. 
Isti sistem ugrađen je u kamere i naziva se belim balansom. To omogućava kamerama da čine isto što i ljudski mozak – određuju šta je belo na slici i u odnosu na to prilagođava boje. 
Međutim, plavo–crna haljina (ili belo-zlatna) koja se vidi na slici, nekako zavarava sistem.
Mozgovi nekih ljudi pokušavaju da “oduzmu” plavi ton, kao što je slučaj u noćnom ambijentu i vide je kao belo–zlatnu, dok kod drugih eliminišu efekat “zlatnog” dela jer haljinu vide kao pod sunčevom svetlošću i vide je kao plavo–crnu. 
To omogućava ljudima da vide obe varijante, ali u različito vreme, u zavisnosti od osvetljenosti sobe i pozadine sajta na kojoj je predstavljena. Tako mozak u jednom slučaju fotografiju posmatra kao snimljenu u dnevnom, a u drugom u noćnom okruženju. Osim toga, svi smo programirani da vidimo boje na jedan ili drugi način i to zavisi od takozvanih štapićastih i kupastih ćelija u našem oku. 
Reč je o fotoreceptorima, od kojih su štapićasti osetljiviji na svetlost i raspoznaju oblike, ali ne i boju, dok su kupasti manje osetljivi na svetlost, ali zato vide boje. Osobe koje imaju više štapićastih ćelija slabo raspoznaju boje. 
Osim svih pomenutih faktora od kojih zavisi kako ćete videti haljinu na priloženoj slici, njene boje zavise i od toga da li imate više kupastih ili štapićastih ćelija. 
Kako biste testirali ovu ideju, pogledajte haljinu na strani sa belom podlogom, a zatim neko vreme provedite u zamračenoj prostoriji, pre nego što je pogledate na tamnoj podlozi.

Džejms Vorson ( The Strange Disappearance of James Worson )

Džejms Vorson je 3. septembra 1873. godine prihvatio izazov da u rekordnom roku pretrči 32 kilometra dugu deonicu između Limingtona i gradića Koventrija. Trenirao je neko vreme, pa je pozvan da predstavi svoje veštine, na šta je i pristao dok su ga u kočiji pratila dvojica prijatelja – Barham Vajs i Hamerson Burns. Na pola puta Vorson je odjednom zapeo i pao napred, smogavši snage za samo jedan kratak, ali upečatljiv vrisak.

„To je bio najgori mrtvački zvuk koji smo čuli„, kazao je Vajs prepričavajući ovaj događaj.

Vorson pri padu nije dotakao tlo, nego je potpuno nestao u vazduhu nakon prodornog vriska i pre nego je uspeo da dodirne zemlju. Organizovana je i potraga u kojoj je lokalno stanovništvo pretražilo celo područje u potrazi za Džejmsom, a u potrazi su korišćeni i psi, koji su čudno reagovali na mestu na kojem je Vorson nestao. Nikada više nije viđen.

Postoje i drugi slični nestanci ljudi, vese o tome možete pročitati na :

Misteriozni-nestanci

Nan Madol ( The Ruins of Nan Madol )

Izgubljeni grad Nan Madol predstavlja jednu od najvećih arheoloških misterija. Grad je sagrađen na koralnom grebenu i pokriva površinu od 11 kvadratnih milja na mnogo malih ostrvaca koja su ispresecana kanalima ljudske izrade. Veća ostrva su povezana potopljenim kanalima. Prvi put oktriven 1800. godine od strane evropskih moreplovaca, ovaj megalitski grad može u sebi sadržati i dokaz o postojanju drevnog izgubljenog kontinenta Mu. Grad Nan Madol je sagrađen od ogromnih namagnetisanih bazaltnih kristalnih stena od kojih najteža ima 50 tona, a cela težina stena u gradu se procenjuje na 250 miliona tona.
Kako je ovaj grad postao je i dalje enigma za istraživače. Analiza ugljenikom c14 kazuje da grad potiče iz vremena od 200. godine pre nove ere, ali objašnjenja o njegovom nastanku se ne mogu podvrći zvaničnom objašnjenju dok domorodačka istorija kaže da su stene prenošene kroz vazduh i da su postavljene u grad.
Ime Nan Madol znači "prostor između". Poreklo samih stena je dosta zagonetno. Stene nisu došle iz te okoline u kojoj je grad sagrađen. Šestougaoni oblik stena je prirodni i nije ga čovek napravio, ali ostaje pitanje kako su toliko teške stene mogle biti dovezene do grada?
Masivni bazaltni stubovi su često ređani u oblik zida koji je visok 50 stopa i uzak 17 stopa: pitanje je kako je to urađeno u vremenu bez mašina kao i kako je učinjeno da je velik broj kanala u grebenu stvoren sa jako velikom preciznošću?
Postoje glasine da je veliko blago nađeno u ovom gradu. Pre Drugog svetskog rata su Japanci došli na ostrvo i istražili legendu koja se odnosi na sahranjena tela u "Kući Mrtvih".
Japanski ronioci su pod vodom našli na strukturu koja sadrži složene vodootporne kovčege napravljene od platine.
No, podaci o tome koliko je platine zaplanjeno ili da li ti kovčezi još postoje su ili skriveni ili su uništeni tokom Drugog svetskog rata.
Ko je sagradio grad, zašto je sagradio grad i kada je grad sagrađen i kako je sagrađen ostaje misterija. Arheolozi su pronašli kosti ljudi u tom gradu koja dokazuju da su ona pripadala ljudima koji su bili veći nego ostali Mikronežani koji žive danas tu. Uz to su pronađeni i delovi keramike koji su bili termički osvetljavani i koji su stari najmanje 2000. godina. Misteriju o ovom gradu produbljuje i činjenica da pored ovog grada postoje i fizički ostaci o drugom potopljenom gradu čije je ime Madolunum.
Legenda o osnivanju grada govori i jednom čarobnjaku koji je bio zadužen za gradnju ovog grada i koji je živeo na severozapadu ostrva. Legenda dalje kaže da su uz pomoć njegove magije kamena debla lebdela ga mestu grada iz nekog nepoznatog izvora. naučnici odbacuju legendu kao čistu fantaziju, ali caka je u tome što kamenje koje je upotrebljeno za izgradnju grada ne postoji nigde u blizini nan Madola a naseljenici ostrva su bili na suprotnoj strani od mesta grada.

Glastonberi Tor ( Glastonbury Tor: Where Legend and History Meet )

Nekih 200 km od Londona, na jugu Engleske, nalazi se mesto koje mnogi smatraju svetim. Veruje se da su u njemu živeli potomci Atlantiđana te da je tamo sagrađena vremenska kapija

Glastonberi, maleni gradić u pokrajini Somerset u Engleskoj, već vekovima ima status kultnog mesta mističnih moći i neobjašnjivih pojava. Centar svih njih je pitomi brežuljak Tor, što prevedeno sa engleskog jezika znači vrh, o kome kruže legende da predstavlja kapiju ili portal – između dveju dimenzija.

Sučajno ili ne, tek na ovom mestu susreću se i prožimaju sve najveće legende i misterije sveta, od Atlantide, kamenog doba i praistorije, druida i varvara, pa do legendi o kralju Arturu i Svetom Gralu…

Potomci Atlantiđana

Čak i bez mitova i predanja, sam položaj i oblik Glastonberi Tora dovoljno su intrigantni da budu povod različitih tumačenja, a zvanična nauka ni do danas nema pouzdanih dokaza o nastanku ovog brdašceta.

Naučnici imaju dokaze da je Tor bio sveto mesto još u megalitska vremena, pre 4.000 godina, dok noviji nalazi ukazuju da je lavirint formiran još ranije, pre 8.000 godina. Takođe, neka geološka ispitivanja dokazala su da brdašce nije nastalo prirodnim putem.

Predanja kažu da je ovaj deo Engleske svojevremeno bio spojen sa Atlantidom nakon čijeg nestanka su na njemu ostali da žive potomci Atlantiđana. Oni su bili poznati kao odlični inženjeri, ali i vrsni poznavaoci Zemljinih energetskih tokova pomoću kojih su ostvarivali svoju vezu sa kosmosom.

Isti mitovi i legende govore i o trouglu koji formiraju Stounhendž, Ejvberi i Glastonberi Tor, odnosno njihovi kameni spomenici, koji čine moćno energetsko čvorište – tzv. planteranu čakru. Veruje se da su travnate terase Glastonberi Tora upravo deo drevnog lavirinta od sedam nivoa, koji je služio za podizanje energetskog nivoa potomcima Atlantiđana, prvim stanovnicima ovog područja.

Motman ( The Legend of Mothman )

Ko ga je video, počeo je da veruje u čuda. On seje strah, ludilo i histeriju. Mnogi se kunu da su ga videli na nebu širom planete, skoro na svim kontinentima. Ne postoje objašnjenja o kakvom je biću reč, a njegov lik je poznat od pamtiveka mnogim kulturama i provlači se kroz mitove i legende. Vatreno crvene oči i crna krila, u Americi ga zovu ga Motman-čovek moljac, ili „čovek ptica”.Jedno od najmisterioznijih bića na planeti, koje se retko viđa, a mnogi se kunu da on zaista postoji jeste Motman. Pored Čupakabre, Jetija i čudovišta iz Loh Nesa, Motman godinama „proganja” lovce na misterije. Opisan je kao čovekoliko biće, visine oko dva metra, čvrstih crnih krila umesto ruku, lica čoveka sa izrazito crvenim očima.
Nikada nije snimljen, ne postoje čvrsti dokazi o njegovom postojanju osim brojnih svedoka širom planete, koji se kunu da ih je Motman posetio. Svi su opisali jednako, do tančina, ovo biće. Priče su identične.
Iako se o njemu govori od pamtiveka, utkan je u mitove i legende kao oličenje zla, crni demon koji proganja ljude. U dvadesetom veku postoji jasno svedočanstvo o čudnom susretu čoveka i Motmana iz 1954.godine.
U junu mesecu, te 1954.godine, u italijansku luku Livorno usidrio se brod. Na brodu je ostao samo dežurni mornar, koji je danas poznat samo po inicijalima B.A. (njegov identitet pomorske vlasti ni danas nisu otkrile). Upravo to nas tera da se zapitamo -ZAŠTO?
Mornar je na vedrom podnevnom nebu ugledao čudno jato ptica. Uzeo je dvogled da ih bolje osmotri. Kako je sam rekao, bio je užasnut i preplašen onim što je video. Mislio je da halucinira. Tresao se od uzbuđenja i straha. Umesto ptica, nebom su krstarili leteći ljudi! Opisao ih je kao jato ljudi sa crnim krilima, koja su se slabo pomerala. Bili su nalik malim avionima. Ovaj prizor videla su još tri mornara sa susednih brodova. Svi su reagovali isto. Nisu umeli da objasne šta su tačno videli na nebu. Postoji čak i pismeno svedočanstvo u luci da su mornari ovo jato prijavili kao „formaciju malih čudnih aviona”, koji su obletali na visini od 1200 m. Zatim su izjavili da jato velikom brzinom nadleće luku i nestaje na horizontu. Očevici se kunu da je ono što su videli mnogo misterioznije od „čudnih aviona”. Mogli su lepo da vide da je reč o čovekolikim letećim bićima sa svetlećim očima i krutim krilima. Ove reči su ušle i u lučki zapisnik, ali i danas nose pečat tajne-dosije o kom se ne govori!
Od tada do danas Motman je leteo, plašio ljude gde god je stigao. Najviše ima svedoka u SAD-u, u Zapadnoj Virdžiniji. Pojavljuje se kako noću, tako i po vedrom danu.
U Point Plezentu, u Virdžiniji, davne 1966. godine, troje ljudi je prijavilo da je videlo čudesnu leteću prikazu na njihovom nebu. Opisali su ga kao letećeg čoveka koji se „mota” po krošnjama drveća. Očevicima niko nije poverovao. Sledećeg dana šestorica radnika na groblju u Klajdeninu videli su isto! Motman je nadledao groblje i velikom brzinom nestao iza brda. Ni njima niko nije verovao! U istom okrugu ovo biće je viđeno i sledećeg dana. Očevici su bili dva bračna para koja su ga uočila kako stoji na zidu groblja. Izbezumljeni su uleteli u svoje automobile. Ni sami sebi nisu mogli da objasne šta su videli tog dana.
Jedna od prijateljica očevidaca želela je da proveri ovu priču. Sa suprugom se par dana kasnije, uputila ka groblju. Na istom mestu stajao je Motman. Miran, sklopljenih krila i vrlo zlog, crvenog pogleda. Odjednom se vinuo u visine. Par je panično pokrenuo auto, dok ih je Motman sve vreme nadletao. Opisali su ga kao vrlo krvoločno crno biće, koje je ispuštalo čudne krike. U jednom momentu, snažno je udario u krov automobila i nestao. Kada su stigli kući na krovu su pronašli velike ogrebotine.
Svedoci su se javljali i naredna dva meseca. Svi su imali skoro ista iskustva. Verodostojno su ih predstavili. Opis stila i brzine letenja takođe su usaglašeni kod svih očevidaca.
Sledeće godine, vojni piloti su ga uočili na nebu iznad Virdžinije. Jedrio je poput aviona, krilima koja nisu imale perje. Bila su crna, velika i nepomična. Kretao se brzinom od 100 km na čas i usput izvodio vratolomije. Devetorica vojnih pilota ga je jasno videla. Pratili su ga koliko god je to bilo moguće, a onda se „čovek ptica” jednostavno izgubio u krošnjama drveća.
Od 1967. do 1987. godine o njima se više ništa nije čulo. Tačno posle dvadeset godina, opet se pojavio na nebu iznad Afrike, na raznim mestima. Sledeće svedočanstvo o njegovoj aktivnosti zabeleženo je 1997. godine kada je viđen iznad Italije.

SS Ourang Medan ( Death Ship: The Ourang Medan Mystery )

U Februaru 1948. godine, brojni brodovi koji su se nalazili u blizini Indonezije su primili poziv za pomoć od holandijskog teretnjaka SS Ourang Medan. Jeziva poruka je glasila: “Svi oficiri, uključujući kapetana leže mrtvi. Moguće je da je cela posada mrtva.” Nakon ove poruke, usledila je sledeća, jeziva, otkucana morzeovim kodom: “Ja umirem.”

Kada je prva spasilačka ekipa stigla do broda, nekoliko sati kasnije, pokušali su da stupe u kontakt sa brodom Ourang Medan, ali nisu dobili nikakav odgovor. Zatim su poslali ekipu da se ukrca na brod – i ono što su otkrili bio je zastrašujući prizor zbog kojeg je i dan danas Ourang Medan jedna od najčudnijih i najstrašnijih misterija svih vremena.

Svi članovi posade na Ourang Medanu su bili mrtvi, njihove oči otvorene, glava okrenuta prema suncu, raširenih ruku i sa prestravljenim izrazima lica. Čak je i brodski pas bio mrtav, pronađen kako reži na nevidljivog neprijatelja. Kad su se bližili kotlarnici, spasilačka posada je osetila hladnoću, iako je temperatura bila blizu 44 °C.

Odluka je donesena da se brod odvuče natrag u luku, ali pre nego što su i počeli, iz broda je počeo izlaziti dim. Spasilačka ekipa je napustila brod, a Ourang Medan je eksplodirao i potonuo. Trenutno postoje tri ‘objašnjenja za ovu misteriju’, prvo je špekulacija da je brod prevozio neosiguran opasni materijal, drugo je trovanje ugljen monoksidom, i konačno treće – paranormalni fenomen.

Shanti Deva ( The Reincarnation of Shanti Deva )

1930. godine, Shanti Deva iz Delhija, Indija, koja je tada imala četiri godine rekla je svojim roditeljima da je nekada živela u mestu zvanom Muttra (sada poznato kao Mathura), da je bila majka troje dece, koja je preminula u toku porođaja, te da joj je prethodno ime bilo Ludgi.

Budući da je devojčica uporno tvrdila kako je ovo istina, njeni roditelji su odlučili da detaljnije istraže njenu priču. Ispostavilo se da postoji selo koje zove Muttra, i da je u njemu žena po imenu Ludgi nedavno umrla.

Odveli su Shanti u selo gde je počela govoriti lokalnim dijalektom i odmah prepoznala muža i decu iz prethodnog života. Čak je odgovorila tačno i na dvadeset i četiri pitanja koja su potvrdila da poznaje sve činjenice o životu Ludgi.

Poruka UVB 76 ( The mystery of Russia's UVB-76 radio )

Buzzer radio stanica emituje isti signal i poruku više od 45 godina, još od daleke 1970. godine.Poruka UVB 76 izgovorena je na ruskom akcentu, a posle nje sledi serija kodova sastavljena od reči i brojeva....
Šta oni predstavljaju - niko ne zna.?! Nakon što se poruka izgovori, karakteristično zujanje radio-frekvencije vraća se i traje nekoliko meseci, pišu britanski mediji. Mnogi pretpostavljaju da je reč o tajnoj poruci ruske vojske, ali bez obzira na to, Buzzer je podstakao nastanak brojnih teorija zavere.
Inače sam zvuk sa ove radio stanice se emituje na frekvenciji od 4625 kHz.
Sajt "Numbers station" tvrdi da ovaj radio signal predstavlja projekat ruske vojske, zapravo šifrovani vid komunikacije.
Rajan Šaum, čovek koji vodi pomenuti sajt, postao je fasciniran misterioznom radio-stanicom. Ipak, kaže da nije pokušao da razbije šifru. "Ovaj tajni kod ne može da razbije niko sem osoba kome je namenjen", rekao je mladi student informatike. Jedino što je poznato je da sve poruke dolaze u istom formatu, ali njihovo dešifrovanje predstavlja nemoguću misiju.
Ruski student Egor Esvejev (20), istraživao je prethodnu lokaciju sa koje je navodno dolazio signal "Zujalice".
"Kao i sva napuštena mesta, poprilično je jezivo. Ljudi su vrlo čudni. Sećam se čoveka na biciklu, koji je dolazio iz pravca šume. Sa sobom nije nosio ništa, a išao je u pravcu polja koja su se prostirala do beskonačnosti. Ništa mi nije bilo jasno, odakle dolazi, kuda ide", izjavio je Esvejev.
On navodi da su u Povarovu pronašli gomilu vojne dokumentacije, te da smatra da je misteriozna stanica korišćena za neku vrstu interne komunikacije ruskih špijuna i vojske. Ipak, i ova, kao i sve druge teorije, baziraju se na pukom nagađanju.

Cepelin L-8 ( Crash of the L-8 )

Dana 18.avgusta 1942. godine u zalivu San Franciska se podigao cepelin L-8. Porucnik D.Kodi i pomorski kadet Carls E. Adams trzili su sa svojim vazdusnim brodom neprijateljske podmornice nadomak obale.Patrolni camci i posade vise ribarskih brodica primjetili su da je cepelin odjednom izgubio visinu i odjednom zatim povucen uvis.Kontrolni toranj u vazdusnoj luci pokusavao je da uspostavi kontakt s dvojicom vojnika. Uzalud. Cepelin L-8 se nije javljao. Vazdusni brod je uronio u sivi oblak,jedini koji se nalazio na cistom plavom nebu.Kada je oblak otplovio nestao je i cepelin.
Dva sata kasnije cepelin L-8 je pronadjen potpuno neostecen na plazi.Ali su dva vojnika nestala,iako su njihovi padobrani bili u letelici.Radio uredjaj je radio besprekorno,paljenje je bilo namjesteno,jedna pedala gasa potpuno,a druga napola 'otvorena'.Nista nije bilo u kvaru.Jedino su nedostajala dva vojnika.Uprkos intezivnoj potrazi,nikad nisu pronadjeni.

Putovanje Svetog Brendona ( The Voyage of Saint Brendan )

Irske pomorske tradicije jedne su od najstarijih u Europi. Irski kralj Nial u 4. veku stare ere, slao je svoju flotu u borbu protiv nasrtljivih Rimljana. U srednjem su veku irski misionari smeli polaziti na neizvesne plovidbe, kako bi na razbacanim ostrvima Atlantskog okeana širili hrišćanstvo. O njihovom uzbudljivim plovidbama i danas pevaju drevni irski epovi, među kojima je i najpopularnija bila „Putovanja svetog Brandona.“

Sveti Brandon je istorijska osoba. Za svog dugog života postao je prava legenda. Putujući po severnim zemljama i ostrvima, širio je hrišćanstvo i osnovao više samostana. Bio je jako uporan u organiziranju ekspedicija koje su tragale za ostrvima srecnih, u zapadnom Atlantiku , koji danas mnogi poistovjećuju sa legendarnim Avalonom, svojevrsnim rajem na Zemlji.

U irskom epu „Putovanja Svetog Brandona“ opisuje se uzbudljiva plovidba ovog misionara do neobičnog arhipelaga, udaljenog 40 dana plovidbe. Sa svojih 17 prijatelja, svestenika, Sveti Brandon se iskrcao na živopisni kameni ostrvo sa kojega su se slapovi rušili u more. Tu su našli vodiča s kojim su se iskrcali naostrvo Ptičji raj, ali su uskoro nastavili plovidbu i nakon tromesečnog putovanja kroz maglu, stigli do ostrva na kojem je Sveti Ailbe živeo u velikom samostanu.

Irska odiseja, opisuje vrieme od više godina, u kojem se poznati misionar iskrcavao i posećivao neznan broj živopisnih ostrva, kojih danas nema ni na jednoj pomorskoj karti Atlantskog okeana. Boravili su na šumovitomostrvu prepunom vinove loze, kojeg su nazivali Ostrvo grozda, odmarali su se na Ostrvu ovaca, sretali ledene sante i posmatrali ostrva s vulkanskim kupolama. Na kraju su stigli do obećane svete zemlje, bogate riznice voća i povrća i svakojakog blagostanja, gde su proveli 7 sretnih godina. Sveti se Brandon vratio u Irsku u poodmaklim godinama. Umro je sa 93 godine.

Jedan celi zid u katedrali u Herefordu i danas prekriva velika geografska karta sveta iz 1275. godine. Na toj karti su registrovana i otkrića Svetog Brandana, pa je na mestu današnjih Kanara, ucrtano „7 Svetih ostrva – ostrva Svetog Brandona“. Na kasnijim kartama ova se ostrva sve ređe se pominju, a u 18. veku, ostrva se javljaju pod imenom Kanari. Među stanovnicima tih 7 ostrva verovalo se da postoji i osmo ostrvo, nazvano Sveta Boronda i da je smešten oko 40 morskih milja od ostrva Palme. Nekoliko ribarskih ekspedicija je 1721. godine tragalo za ovim ostrvom, ali njega više nije bilo na naznačenoj poziciji. O njemu se kasnije više nikada nije ništa čulo.

Kamene kugle iz Kostarike ( Stone Spheres of Costa Rica )

Kostarika je zemlja gde su otkrivene ove kamene kugle. Neke su velike samo par santimetara, dok druge imaju i po nekoliko tona. Zajedničko im je da su potpuno savršene sfere, veoma precizno su obrađene i ima ih baš mnogo. Pitajte bilo kog vajara ili kamenoresca pa će vam reći koliko je i danas teško napraviti savršenu loptu. Uz to ne znamo ko ih je napravio, niti kada.
Sve ove kamene kugle su napravljene od granodiorita. Reč je o granitnom materijalu visoke čvrstoće koji se nikad u prirodi ne javlja u slobodnom sferičnom obliku.Najčudnije je bilo što je većina ovih kamenih kugli iz Kostarike gotovo savršeno okrugla. Neko je u dalekoj prošlosti, upotrebljavao vrlo napredne alate i primenom nepoznate tehnologije obradio stotine kamenih kugli u Kostarici. Neki smatraju da je njihov tvorac bila drevna Dikuis civilizacija. Dosada je pronađeno oko 300 svršenih kugli. Veruje se da je ovo loptasto kamenje isklesano između 200. godine pre nove ere i 1500. godine nove ere.

Jedina dostupna metoda za datiranje kamenja je stratigrafija, ali danas većina kugli više nije na svojim originalnim lokacijama. Savršeno okrugle kamene kugle prate i mitovi. Neki tvrde da su došle sa legendarnog Atlantide, pa sve do priče o čarobnom napitku koji je mogao da smekša kamen i pretvori ga u savršenu kuglu. Naravno, ne treba zaboraviti ni teoriju da su okruglo loptasto kamenje doneli vanzemaljci!
Naravno, lokalno stanovništvo ima i svoje teorije, pa su neke od kugli razneli dinamitom pošto se smatra da se unutra krije zlato ili nerođena deca.

Jedino što su istraživači uspeli da otkriju je da nigde u blizini nema kamenoloma. A nema ni vulkana. Što je zanimljivo, imajući u vidu da su kugle nastale od vulkanskih stena.

Kambizova izgubljena vojska ( The Lost Army Of Cambyses )

Kambiz II. bio je vladar Persije (vladao 530.-522 pr. n.e.), nasledio je Kira Velikog. U želji da dostigne očeve osvajačke uspehe i uspostavi persijsku vladavinu kroz sve tada poznate zemlje (tj. civilizacije) sveta, Kambiz je 525. pr. n. e. napao Egipat, porazivši poslednjeg pravog egipatskog faraona, Psametika III. Međutim, danas ga ne pamte po osvajačkim podvizima, već po izgubljenoj vojsci odaslanoj u osvajački pohod na sićušno kraljevstvo u pustinjskoj oazi - sili od 50 000 ratnika koja je nestala bez ijednog preživelog, i bez ikakvog traga vec više od 2 000 godina. 

Istraživači pustinja i pustolovi poput grofa Laszla Almasya (na kojem je temeljen lik engleskog pacijenta u knjizi i filmu istog naslova) pokušali su otkriti njihovo posljednje počivalište i riješiti misteriju njihovog nestanka. 

Herodot i Kambiz Glavni izvor priče o Kambizu i njegovoj izgubljenoj vojsci drevni je grčki putnik i povjesničar Herodot, neustrašivi čovjek koji je putovao širom Egipta već 15 godina nakon perzijske invazije. 
Herodot je slijedio Kambizove puteve i bilježio lokalne priče i pripovijesti o ovome osvajaču. Nažalost, njegova objektivnost je upitna; Herodot je gajio tipičnu grčku antipatiju prema Perzijancima, a u svojoj Povijesti Kambiza bez grižnje savjesti ocrnjuje kao despota, luđaka i nesposobnjakovića. 
Herodot prvo izvještava kako je Kambiz uspio prijeći teško prohodno sinajsko pustinjsko područje i suočiti se s Egipćanima s vlastitom vojskom u punoj snazi, što je važno jer nam govori da su Perzijanci bili osposobljeni za pustinjske transporte. 
Angažirali su arapska plemena da im na redovitim razmacima uz put postave spremišta vode, zapravo umjetne oaze - pa su tako na ratište mogli stići u dobrom stanju i poraziti Psametika. 
Da bi ga okrunili kao faraona, Kambiz je kasnije putovao u glavna egipatska kultna središta, no, prema Herodotu, nije se pretjerano potrudio da upozna ili ispoštuje njihove običaje. Nakon toga je odlučio pokrenuti vojni pohod na Etiopljane (s južne strane), Kartažane (uz obalu prema zapadu) i Amonijce - stanovnike oaze Siwe, malog plodnog područja duboko u Zapadnoj pustinji, poznatog po proročištu Amonova hrama (siwanski naziv za egipatskog boga Amona-Ra, kojeg su Grci izjednačavali sa Zeusom). Svećenici hrama uživali su poštovanje egipatskih vladara, koji su ovdje dolazili po »božansku« milost za legitimizaciju svoje vlasti. Aleksandar Veliki potrudio se to učiniti osvojivši Egipat 200 godina kasnije, no Kambiz, čini se, nije slijedio primjerene običaje, omalovaživši Siwance. 
Ekspedicija u Siwu 
Da bi organizirao pohod na Etiopiju, Kambiz je svoju vojsku poveo južno niz Nil, zadržavši se kod Tebe da bi odvojio dio ljudi i poslao ih na Siwu 524. pr. n. e. Prema trećoj knjizi Herodotove Povijesti, vojsci od 50 000 ljudi bilo je zapovijedeno da »porobe Amonijce i spale Zeusovo proročište«. Uz pomoć vodiča, vojska je krenula u pustinju, stigavši do »grada Oaze«, Grcima poznatog kao »Otoci sreće« (današnja Kharga) nakon sedmodnevnog marširanja prema zapadu. Nakon toga više nisu viđeni, premda su sami Siwanci Herodotu nekako uspjeli ispričati što se otprilike tada dogodilo: a Amonijci o tome pričaju ovako: kad je vojska prolazila kroz pustinju od one Oaze prema njima, negdje otprilike na polovici puta između ... [Siwe] i Oaze, dok su vojnici doručkovali, zapuhalo je silno i neuobičajeno 
dugo koje ih je, noseći pješčane nanose, zatrpalo, i tako su oni netragom nestali. Tako se, kažu Amonijci, dogodilo s tom vojskom.* 
Ovo je sve što znamo o izgubljenoj vojsci, i mnogi proučavatelji sumnjaju da se ova epizoda uopće dogodila. Možda je Herodot cijelu priču jednostavno izmislio ne bi li Kambiza prikazao što glupljim. Zašto bi perzijski vladar gubio vrijeme napadajući Siwu? Zašto bi slao tako veliku vojsku da osvoji tako malo mjesto (s vjerojatno ne više od par tisuća stanovnika)? I, što je najvažnije, zašto bi ih slao tako pogibeljnom rutom bez ikakve pripreme ili sigurnosnih mjera? 
Sam Herodot sugerira neke odgovore, premda neizravno. 
Mogući motiv za ekspediciju bio je taj da je Kambiza naljutio stav svećenika Amonova hrama, koji su - i sami ljutiti zbog neukazana poštovanja - možda širili glas kako je njegova vlast nelegitimna. 
Možda su čak i pretkazali njegovu smrt. Herodot također ističe podatak da je Kambiz bio razdražljiv pijanac, poznat po izljevima zlobe i okrutnog bijesa, i da je teško opraštao. Također je bio dovoljno poremećen da ugrozi svoje ljude nedovoljnim planiranjem i slabim pripremama. 
Alternativno objašnjenje je da je Siwa bila tek usputna točka na dužemu putovanju. Možda su pravi ciljevi bile zemlje dalje prema zapadu. Kambizov planirani napad na Kartagu otkazan je jer su Feničani koji su mu pribavljali flotu odbili ići protiv svojih srodnika koji su imali koloniju u Kartagi. Možda je zato planirao napad s kopna; to bi objasnilo nesrazmjernu brojku članova vojne ekspedicije. Ako je Herodot u pravu, perzijska vojska nastradala je na turoban način. Područjem kojim su putovali prevladavaju neplodne udoline golih stijena i kamenja; vjetrom oblikovani obluci; zaravni soli i prašine; nepregledna pješčana mora neprohodnih dina; vrući pustinjski vjetrovi topliji od 40°C koji ne opadaju danima; silne pješčane oluje koje zatrpaju sve što stoji; i apsolutna nestašica vode. Nije sasvim jasno kako su Amonijci saznali za sudbinu izgubljene vojske, s obzirom da su Herodotu izričito rekli da niti jedan vojnik nije stigao do Siwe; možda su tek pretpostavili najvjerojatniji ishod događaja. 

Vojska u pustinji 

Osim što predstavlja veliki neriješen misterij, gorka sudbina izgubljene 
Kambizove vojske nudi i fascinantnu mogućnost da na ovom području postoji veliko nalazište kostiju, oklopa, odjeće, oružja i opreme iz davnog perzijskog doba, koje čeka da ga netko otkrije. U vojsku su vjerojatno bili uključeni ratnici iz mnogih različitih krajeva antičkog svijeta. U iznimno suhim klimatskim uvjetima, te uz mogućnost da ih je pijesak zaštitio prekrivši ih, ostaci bi mogli biti nevjerojatno dobro očuvani. 
Negdje u Sahari mogla bi se nalaziti riznica arheološkog blaga. 

Teška meta Opisujući kretanje vojske od mjesta oaze poznate kao »Otok sreće« (danas važnog agrikulturalnog mjesta poznatog pod imenom Kharga), Herodot nudi nekoliko smjernica za moguće lokacije gdje je vojska izgubljena. Od ove oaze vjerojatno su pokušali slijediti tradicionalnu karavansku rutu za Siwu, koja prolazi kroz oaze u Dakhli (nekoliko stotina kilometara zapadnije), pa u Farafri (još nekoliko stotina kilometara dalje prema sjeverozapadu). Iz Herodotovih zapisa čini se da su Perzijanci možda stigli do Dakhle, pa čak i Farafre, no onda su nestali u pokušaju da prevale zadnji dio puta. Čak i ovako suženo, područje koje valja istražiti još uvijek je zastrašujuće veliko. Ako su se Perzijanci izgubili na izlazu iz Dakhle i krenuli u pogrešnom smjeru, mogli su završiti bilo gdje u Zapadnoj pustinji. 
Zapadna pustinja jedno je od najtežih mjesta na svijetu za traženje izgubljenih ostataka. Nepregledna je i pokriva oko dvije trećine današnjeg Egipta; zauzima područje od 680 000 kvadratnih kilometara, što je jednako ukupnoj veličini Austrije, Belgije, Danske, Grčke, Nizozemske, Norveške i Švicarske. 
Uvjeti su, kao što je opisano, neizmjerno teški i loši. Čak ni moderna vozila s pogonom na sva četiri kotača i specijalnom opremom nisu u stanju nositi se s nekima od dina koje se mogu naći u pješčanim morima. Većina područja nedostupna je zbog sigurnosnih problema u regiji: milijuna mina iz Drugoga svjetskog rata, blizine granice s Libijom i osjetljivosti pitanja nafte i terorizma. A tu je uvijek i vjerojatnost da će bilo kakve ostatke na koje se nabasa uskoro prekriti pješčani val, i nikad više neće biti viđeni. 

Zagonetni grof Almasy 

Nimalo obeshrabreni, mnogi pustinjski pustolovi sanjali su o rješavanju misterija izgubljene vojske. Jedan od najpoznatijih vjerojatno je bio austrougarski plejboj, pilot, i istraživač pustinja grof Laszlo Almasy, čiji su život i djela poslužili kao temelj za lik koji tumači Ralph Fiennes u filmu Engleski pacijent. Almasy je karijeru započeo kao samouki amater u egzotičnom svijetu pustinjskih istraživanja, no zahvaljujući nemarnom odnosu prema osobnoj sigurnosti i umijeću upravljanja motornim vozilima doživio je više nevjerojatnih pustolovina. 
Tijekom 1930-ih kretao se u društvu sastavljenom većinom od profinjenih britanskih oficira zainteresiranih za pustinjska putovanja i istraživanja, uglavnom usredotočenih na lociranje polulegendarne Zerzure, Oaze ptičica, na koju su aludirali srednjovjekovni spisi. Uspješno otkrivši ovu skrivenu oazu, Almasy je zapanjio ostale članove kluba Zerzura (kako su se bili nazvali), no njegova potraga za Kambizovom vojskom nije bila tako uspješna, i bila je daleko opasnija. 
Almasy je bio vatreni obožavatelj Herodota i 1936. je odlučio pratiti trag vojske slijedeći zapise drevnoga Grka. Njegovo putovanje opisano je u knjizi Saula Kellyja Izgubljena oaza: pustinjski rat i lov na Zerzuru. Kelly opisuje kako je u prethodnoj ekspediciji Almasy otkrio komadiće lončarije, što sugerira kako su Perzijanci namjeravali prijeći bezvodnu pustinju. Zakapajući velike amfore (vrčeve) uzduž planirane rute i upošljavanjem lokalnih plemena da im dopremaju vodu, mogli su izvesti operaciju sličnu prijašnjem uspješnom prelasku Sinaja. 
Tako je bar vjerovao Almasy, no kad se 1936. iz Farafre otisnuo na pustinjsku ekspediciju, nije otkrio spremišta vrčeva s vodom već cijeli niz kamenih mogila koje je opisao kao »drevne, šuplje kamene piramide, kružnog oblika, otprilike ljudske visine«, koje su, čini se, označavale rutu preko zastrašujućeg mora pijeska. Perzijanci su možda uposlili izviđače da ih sagrade, nadajući se da će ih dovesti sve do Siwe. 
Kelly piše kako se Almasyjeva ekspedicija tad susrela s poteškoćama koje su im dale uvid u moguću sudbinu Kambizove vojske. Njihovo napredovanje zaustavile su neprohodne divovske pješčane dine, a zapuhao je i vrući pustinjski vjetar khamaseen, šibajući njihova vozila olujnom snagom i toplinom od 44°C. Sva vozila osim jednog pokvarila su se, i imali su sreće što su se iz pustinje uspjeli izvući živi u trećem, slijedeći prolaz između dvije goleme dine, sve dok, četiri dana kasnije, nisu dospjeli do Siwe. Almasy je planirao još jednu ekspediciju, no izbio je rat pa nikad nije dobio drugu priliku. 
Osporavana otkrića Tijekom posljednjih desetak godina čula su se ponešto konfuzna izvješća o otkrićima u Zapadnoj pustinji, koja su zvučala predobro da bi bila istinita. Prema profesoru Mosalamu Shaltoutu, voditelju Centra za istraživanje svemira u sklopu Instituta za istraživanje pustinjskog okoliša egipatskog sveučilišta Minufiva, talijanska ekspedicija koja je istraživala meteorite nabasala je u prosincu 1996. na arheološke ostatke u području oaze El Bahrein u Zapadnoj pustinji. Geolog ovoga tima, Aly Barakat, pronašao je bodež s drškom, komade lončarije, navodne komadiće ljudskih kostiju, pogrebne humke, vrhove strelica, kao i srebrnu narukvicu za koju je prema fotografiji ustanovljeno da »najvjerojatnije pripada ahamenidskom periodu« (tj. da je drevnoperzijska). 
U međuvremenu se dosta čulo o grupi geologa, navodno s kairskog sveučilišta Helwan, koji su godine 2000. u potrazi za naftom nabasali na slične ostatke u istom području, pronašavši razbacane vrhove strelica i ljudskih kostiju. 
Godine 2003. geolog Tom Bown poveo je u ovo područje ekspediciju u pratnji arheologa Gaila MacKinnona i filmske ekipe, slijedeći otkrića Alyja Barakata za koje su, prijeporno, tvrdili da su ih zatajile egipatske vlasti. Bown je tvrdio da je i on ostatke pronašao na istome mjestu, pokraj oaze El Bahrein, mjestu koje je kasnije nazvano Wadi Mastour - Skrivena dolina. 
Bown je navodno išao toliko daleko da je tvrdio da je vidio na tisuće kostiju razbacanih po pustinji. Ipak, jedna od ekspedicija koje su uslijedile, ona iz 2005., ozbiljno je dovela u pitanje Barakatove i Bownove tvrdnje. Tim ljudi s ohajskog sveučilišta u Toledu, zajedno s britanskim i egipatskim suradnicima, otputovao je na lokaciju pokraj El Bahreina. Otkrili su razbijenu posudu koju su spominjali i Barakat i Bown (premda su je identificirali kao rimsku), no nisu uspjeli pronaći nikakve druge ostatke, osim nekoliko ukopnih mjesta za koje su tvrdili da su uobičajena pojava u pustinjama. Umjesto polja razbacanih ljudskih kostiju pronašli su velik broj fragmenata fosiliziranih »pješčanih dolara« (bića nalik morskim ježincima, iza kojih ostaju specifične okrugle ljušture), koje je navodno vrlo lako zamijeniti za ljudske kosti, čime bi se mogle objasniti prijašnje tvrdnje. 
Može li se vjerovati Herodotu? 
I tako, unatoč primamljivim naznakama i uzbudljivim tvrdnjama, izgubljena Kambizova vojska očito još nije pronađena, kao ni bilo kakav konačan dokaz njihova postojanja. Mogile i fragmenti lončarije koje je pronašao Almasy te oružje i kosti koje su navodno vidjeli Barakat i Bown možda nisu ono što se misli da jesu, ili jednostavno pripadaju nekoj od mnogih drugih skupina koje su pokušale prijeći pustinju - primjerice, zloglasna cesta četrdesetodnevne robovske karavane slijedila je ovu rutu kroz Zapadnu pustinju preko Kharge. Konačno, vjerodostojnost ove priče ovisi o Herodotu. Što se toga tiče, nisu ga osobito cijenili čak ni ostali antički pisci, od kojih su neki smatrali da bi nadimak »Otac povijesti« koji mu je nadjenuo Ciceron trebalo promijeniti u »Otac laži«. Kao što je već spomenuto, imao je predrasude spram Perzijanaca i Kambiza je opisao zlikovački pristrano. Zapravo, iz nekih drugih modernih izvora čini se da su mnoge skupine ljudi u tadašnjem Egiptu osvajača dočekali raširenih ruku, a jedan zapis jasno bilježi da je Kambiz iskazivao hvalevrijedno poštovanje za egipatsku religiju i običaje. To ne znači da je Herodot priču o zgubljenoj vojsci izmislio, niti da su ga njegovi izvori prevarili, no ovoj ionako teškoj potrazi dodaje još jedan sloj sumnjivosti. Ukoliko Herodotu ipak odlučite povjerovati, u potragu se možete uključiti i sami. Godine 2004. turistička agencija imena Aqua Sun Desert u svoj je program uvrstila pustinjski safari kojim se, u potrazi za ostacima izgubljene vojske, istražuje područje Zapadne pustinje oko Dakhle, Farafre, Siwe i El Bahreina. Najavljeno je da će program trajati pet godina (do 2009.). Kao što kaže voditelj agencije Hisham Nessim: »Otkrijemo li nešto o izgubljenoj vojsci, bit će to otkriće stoljeća«.

Tajanstvena poruka ( Apollo 15 message )

“LAMA RABI ALARDI DINI ENDAVUR ESA KUNIS ALIM” Poruka je koja 3. avgusta 1971. godine izrečena preko francuskog radija dubokim, skoro neljudskih glasom. Osam reči od kojih su samo 3 prevedene izrečene su za vreme direktnog radio-televizijskog prenosa leta i spuštanja na Mesec popularne i dobro poznate letelice “APOLO 15″. Za vrijeme izgovaranja nejasnog teksta, svi radio aparati su bili isključeni, a veza sa NASA-nim sedištem u Hjustonu bila je izgubljena. Takođe ni telefoni nisu radili, a aparat za snimanje razgovora bio je isključen. Sadržaj misteriozne rečenice, tzv. “poruke iz svemira” ne bismo ni saznali da nije bilo jednog francuskog novinara koji je prenos snimio na vlastitu magnetofonsku traku. Novinar je za jedan časopis izneo sve šta je snimio i sadržaj zagonetne rečenice, te je čak optužio NASA-u da skriva neke dokaze u vezi toga. Prema njegovim izjavama, nakon što su izgubljene radio veze sa Parizom i Hjustonom “radio show” na Mesecu nije prestao. Nakon izgovorene rečenice, glas je nastavio emitiranje prouke posadi “APOLO 15″, prvo šapatom, a onda jasno i moduliranim glasovima izgovarati rečenicu više puta. Novinar je u jedno siguran: NASA je puno toga zataškala, a čak i tvrdi da u svojim sefovima imaju magnetofonsku traku razgovora. Da li je francuski novinar u pravu ili ne, teško da će se ikad saznati….

Faeton - nestala planeta ( Phaeton the lost planet )

Između Marsa i Jupitera se nalazi pojas asteroida koji se sastoji od hiljada i hiljada komada stenja i metala. Najveći asteroid je Ceres promera 1.000 km, što je oko 1/12 promera i 1/2000 težine Zemlje. Ostali asteroidi su mnogo manji, neki nisu veći od krupnijeg zrna peska. Od dana kada su otkriveni asteroidi, nameće se jedno pitanje: jesu li to ostaci planete koja je nestala u eksploziji?Istorija asteroida je počela još mnogo godina pre njihovog otkrića. Nemački matematičar Johann Titius je 1766. god. opazio određenu matematičku pravilnost u udaljenosti planeta od Sunca. Ta otkrića je posle kratkog vremena objavio Johann Bode, a ona su postala poznata pod nazivom Titius-Bodeov zakon. Zakon kaze sedeće: redosledu brojeva 0, 3, 6, 12, 24, 48, 96 svaki je broj, osim prva dva, dvostruko veći od prethodnoga. Ako svakom broju dodamo 4, dobijamo redosled brojeva 4, 7, 10, 16, 28, 52, 100. Ako pretpostavimo da je udaljenost Zemlje od Sunca označena brojem 10, onda ostali brojevi u nizu označavaju udaljenost ostalih planeta od Sunca. Udaljenost Merkura i Venere je označena brojem 4, odnosno 7, Marsa brojem 15 (po Titius-Bodeovom zakonu blizu broja 16), Jupitera brojem 52, a Saturna 95 (blizu 100). No, ni jednoj planeti ne pripada broj 28 između Marsa i Jupitera, koji predvida Titius-Bodeov zakon.

U nemačkom gradu Lilienthalu se 1800. god. sastala grupa astronoma s namerom da otpočnu potragu za izgubljenom planetom. Svaki astronom je trebao istražiti određeno područje, ali i pre nego što se ta sarnozvana »nebeska policija« dala na posao, sicilijanski astronom Giuseppe Piazzi je objavio đa je 1. januara 1801. god. slučajno otkrio traženu planetu. Novoj planeti je dao ime »Ceres«: Ceres je bio mnogo manji od ostalih planeta i nije bio vidIjiv golim okom. Od zvezde se razlikovao jedino po tome što se kretao, a njegova putanja je odgovarala putanji planete za kojom se tragalo.
Godinu dana kasnije je jedan astronom iz grupe ponovno opazio Ceres ali je otkrio još jedanu minijaturnu planetu u obliku svetle tačke, koji je između Marsa i Jupitera kružila oko Sunca. Otkrivač Heinrich Olbers je novom nebeskom telu dao ime »Pallas«. Po njegovom mišljenju je postojao samo jedan razlog da su se ta dve planete nalazile na mestu gdje su Titius i Bode predvideli postojanje planete: na tom mestu je nekad postojala planeta koja je nestala u eksploziji. Uvođenjem fotografije u istraživanje zvezda u kratkom vremenu je otkriveno mnogo novih asteroida. Pri snimanju se biralo dugo vrijeme osvetljenja, zbog čega su asteroidi u pokretu izgledali poput svijetlih mrlja, za razliku od nepokretnih zviezda, koje su se vidjele kao svetle tačke. Danas je poznato oko 2.000 asteroida, ali njihov broj se procenjuje na najmanje 100.000 samo u pojasu između Jupitera i Marsa.
Jesu li asteroidi ostaci planete koji je nestala u eksploziji ? O tome se mnogo raspravljalo i jedna teorija kaže da su asteroidi gradivni elementi iz kojih bi tek trebao nastati planeta, a druga da su to ostaci planete koja je nestala u katastrofi. Postoji i mišljenje da se planeta sudarila s Jupiterom ili da je pogodila neka kometa.
Tek u XX veku, ovaj uništeni objekat nazvan je Faeton, prema liku iz grčke mitologije čije ime znači "blistavi". Faeton je bio sin boga sunca Heliosa, za koga se verovalo da vozi sunčeve kočije preko neba svakog dana, uzrokujući svetlost i toplotu neophodnu ljudima da prežive.
Jednog dana, Helios je Faetonu uslišio molbu da mu da kočije da ih sam provoza. Međutim, nevešt u kontrolisanju konja, sve je pošlo naopako i Zemlja je bila u opasnosti da bude spržena. Veću tragediju sprečio je Zevs, koji je svojim munjama pogodio kočije, usled čega je Faeton ispao iz njih i poginuo.
Neke teorije tvrde da je Faeton prije ekplozije bila planeta sličana zemlji na kojoj su vladali idealni uslovi za život. Čak se ide i dalje i tvrdi da je ta planeta bila dom napredne civilizacije koja nas je posećivala u antičko doba, te je nekoliko generacija Faetonaca ostalo živeti na Zemlji.

Tajna izgubljenih Etruraca ( Enigma Of The Etruscans )

Pre oko 2.600 godina u Toskani, na Apeninskom poluostrvu živeo je i napredovao jedan narod koji se na prelasku iz stare u novu eru utopio i nestao u masi latinskog naroda. Za sobom je ostavio velika umetnička dela, ali i jezik i pismo koje arheolozi ni do danas nisu uspeli da rastumače.Sedamdesetih godina grupa italijanskih i američkih arheologa iskopavala je kod italijanskog obalskog gradića Porto Klementino, dvadesetak kilometara severno od Rima, tragajući za ostacima grada sagrađenog još u rimsko doba. Iz starih letopisa arheolozi su znali da se tu radi o rimskom gradu Kraviska, ali njihova iskopavanja nisu imala cilj da pronađu i prouče taj rimski grad, već nešto drugo. Iz satelitskih snimaka videli su da se ispod ostataka rimskog grada Kraviska nalaze još stariji tragovi čitave mreže puteva, ulica i zidova. Njihova dalja iskopavanja pokazala su da se ispod rimskog Kraviska stvarno nalaze ostaci neke ranije civilizacije, a pronađeni objekti i predmeti u dubljim slojevima potvrdili su njihovu sumnju da se tu radi o gradu prastarih Etruraca.
Za arheologe su ova iskopavanja imala veliki značaj jer bi im pronađeni predmeti i zapisi možda mogli pomoći da reše neke zagonetke o tom tajanstvenom narodu koji se u smutnim istorijskim vremenima, zbog niza nesrećnih okolnosti, potpuno izgubio. Danas, dva milenijuma od vremena kada je taj narod počeo da nestaje, arheolozi ovakvim iskopavanjima pokušavaju da utvrde ko su i kakav narod bili Etrurci.

Tokom petog i šestog veka p.n.e. Etrurci su kontrolisali veći deo Apeninskog poluostrva. Glavna oblast iz koje su vladali nalazila se u Srednjoj Italiji, između reka Tibar i Arno i Tirenskog mora, koja je kasnije nazvana Toskana. Stari Grci su ostavili neke pisane zapise o Ertrurcima, ali su oni u većini slučajeva veoma kratki, netačni, pa i kontradiktorni. U jednom grčkom zapisu stoji, na primer, da su se Etrurci doselili na Apeninsko poluostrvo iz neke daleke zemlje, a u drugom da su bili starosedeoci tog poluostrva. Ovakvi zapisi sigurno ne mogu da budu od pomoći arheolozima.

Rimljani su bolje od Grka poznavali Etrurci, jer su im oni svojevremeno bili glavni protivnici za vlast na Apeninskom poluostrvu. U prvo vreme Etrurci su držali svu vlast na poluostrvu, ali zbog toga što tu vlast nikada nisu umeli dobro da organizuju, njihove gradove su jedan za drugim preoteli bolje disciplinovani Rimljani, a zatim i čitavu vlast na poluostrvu. Do konačnog sloma etrurske vlasti na poluostrvu došlo je oko dve stote godine pre n.e., ali Etrurci kao narod nisu u to vreme nestali. Tokom prvog veka hrišćanske ere znatan broj Etruraca je još uvek živeo na poluostrvu.

Etrurci su na vrhuncu svoje moći bili moćan i bogat narod koji je voleo i uživao u luksuzu. Najraniji Rimljani, koji su bili prilično siromašni i surovi, bili su zapanjeni moralom Etruraca. Slike i crteži na etrurskim grobovima, koji nam daju ono malo podataka o životu i religiji Etruraca, prikazuju iznenađujuće kontraste ustreptale senzualnosti sa sumornim i često neobuzdanim pogledima na zagrobni život.

Kada su jednom prestali da budu glavni protivnici i opasnost za vlast, Rimljani su Etrurce počeli visoko da cene. Mnoge od najuglednijih rimskih porodica počele su da tvrde i da se hvale da „u njihovim žilama teče etrurska krv“. Smatrali su ih za star i veoma mudar narod koji je posedovao mnoga natprirodna, magijska znanja. U rimskom društvu su prihvatani kao mudraci i proroci, pa je i sama reč Etrurac uzimana kao sinonim za čarobnjaka.

Međutim, Etrurci su postepeno počeli da gube svoj identitet i da se utapaju u opštu masu latinskog naroda. Rimski imperator Klaudije, koji je vladao od 41. do 54. godine n.e., shvatio je da će, ako se nešto brzo ne uradi, veliki deo etrurskog znanja nestati bez traga i glasa. Zbog toga je kao učen čovek (a ne ludak kako su ga istoričari često prikazivali), sam prionuo i napisao istoriju Etruraca i rečnik njihovog jezika. Na nesreću, oba ova dela su zauvek izgubljena. Iz tog razloga se od arheologije i očekuje da popuni mnoge praznine o Etrurcima i zadatak arheologa u tom pogledu nije nimalo lak.Prva velika prepreka na tom putu jeste to što niko od naučnika nije uspeo da protumači njihov jezik i pismo. Većina jezika u zapadnom svetu, od sanskrita starih Indijaca do savremenog engleskog jezika, pripada porodici jezika koji se naziva indoevropski. Svi ti jezici imaju zajedničko poreklo i određene sličnosti. Kada se naučnici suoče s nekim nepoznatim jezikom iz porodice indoevropskih jezika oni su obično u stanju da ga protumače, jer u opštim crtama znaju na koji način su ti jezici sagrađeni.

Etrurski je jedan od malobrojnih jezika koji se široko koristio u tadašnjoj Evropi, a koji nije pripadao porodici indoevropskih jezika. U stvari, koliko su naučnici uspeli dosada da utvrde, etrurski jezik nema nikakve srodnosti ni sa jednim jezikom koji se govorio u svetu. Mnoge razočaravajuće i neuspešne pokušaje učinili su dosada naučnici da protumače njihov jezik.

Ukoliko se ne dođe do nekih novih i iznenađujućih arheoloških otkrića malo je verovatno da će se postići uspeh u pokušajima da se protumači etrursko pismo. Nepoznato pismo naučnici su u stanju da protumače samo ako imaju dovoljno uzoraka takvog pisma. Na žalost, dosad je pronađeno vrlo malo uzoraka etrurskog pisma. Etrurci su bili narod visoke kulture i sigurno je da su raspolagali bogatim književnim delima, ali nijedno od njih nije sačuvano, ili nije barem dosad pronađeno.

Stari narodi u Mesopotamiji pisali su na glinenim tablicama, za koje se može reći da su gotovo neuništive, pa je stoga veliki broj tih tablica ostao i sačuvan. Stari Egipćani su pisali na papirusu koji je podložan propadanju, ali zahvaljujući suvoj klimi u Egiptu, dosad je sačuvano na milione svitaka papirusa. Etrurci su za pisanje najverovatnije koristili neki neki materijal koji je bio podložan propadanju, i koji u uslovima klime na Apeninskom poluostrvu nije bio pogodan za čuvanje. I tako je ispalo da iako su narodi u Mesopotamiji i Egiptu živeli i napredovali hiljadama godina pre Etruraca danas se o njima zna mnogo više nego o Etrurcima.

Većina uzoraka koja je ostala od etrurskog pisma potiče od nekoliko stotina zapisa sa njihovih grobova. To su, uglavnom veoma kratki zapisi, najčešće od jedne do dve reči. Kada bi se te reči mogle protumačiti sigurno bi to bilo ime sahranjene osobe, a to naučnicima ne bi ništa reklo o samim Etrurcima. Do sada je pronađeno svega devet ili deset etrurskih zapisa od tridesetak reči, iz kojih arheolozi ne mogu baš mnogo saznati o njima.
Arheolozi su se u prvom redu zapitali odakle Etrurci i njihov čudan jezik potiču? Neki stari zapisi govore da su Etrurci na Apeninsko poluostrvo stigli iz neke daleke zemlje, ukazujući da bi ta daleka zemlja mogla biti Lidija, što je stari naziv za jedan deo Male Azije. I većina današnjih naučnika se slaže s obzirom da je etrurski jezik potpuno različit od svih jezika koji su se govorili u Evropi, da je postojbina Etruraca najverovatnije Mala Azija. Takođe i činjenica što je Porto Klementino lučki grad Etruraca na obali Tirenskog mora ide u prilog hipotezi da Apeninsko poluostrvo nije njihova postojbina. To ukazuje da su Etrurci bili narod pomoraca i trgovaca i da im se u početku moć sastojala u pomorskoj trgovini i gradnji trgovačkih gradova na obalama Sredozemnog mora, a da se kasnije i postepeno ta moć širila i po unutrašnjosti Apeninskog poluostrva.

Danas je dobro poznato gde su se nalazili značajniji etrurski gradovi. Zbog toga što su Etrurci svoje kuće po gradovima većinom gradili od drveta one se tokom prohujalih vekova nisu mogle sačuvati, pa su potpuno propale. Međutim svoje mrtve oni su pokopavali u lepo ukrašenim kamenim grobovima, sarkofazima, koji se u današnjoj Italiji mogu pronaći na mnogim mestima.

U mnogim delovima Toskane pljačkanje Etrurskih grobova bilo je jedno vreme glavno zanimanje, pa je i to jedan od razloga što su se Etrurci „izgubili“ u ljudskoj istoriji. U ranim godinama devetnaestog veka predmeti iz etrurskih grobova počeli su sve više da se pojavljuju na italijanskom i evropskom tržištu. Ljudi su prvo bili očarani, a ubrzo gotovo i opsednuti čudovišnim i prekrasnim umetničkim predmetima Etruraca. Može se reći da je bogate kolekcionare i upravnike muzeja zahvatila jedno vreme prava etruromanija. Sve što je i malo „mirisalo“ na etrurske umetničke predmete dobijalo je na tržištu ogromnu cenu. Niko od bogatih kupaca nije zanimalo na koji način su prodavci došli do tih predmeta.

Etrurska groblja su se prostirala na velikim površinama i bila su to pravi gradovi mrtvih. Tipična etrurska grobnica ili grob, sastojao se od jedne podzemne prostorije čiji je krov u vidu kubeta nešto malo izvirivao iznad površine zemlje. Unutrašnji zidovi grobnice bili su ukrašeni jarko obojenim freskama, prizorima iz etrurskog života i njihovim predstavama o zagrobnom svetu. Tela umrlih Etruraca stavljana su u kamene sarkofage na kojima se odozgo nalazilo izvajano telo umrlog sa glavom nalakćenom na jednu ruku. Ove skulpture bile su pune života, a često su odavale i pravu veselost. U grobnicu su, pored sarkofaga, stavljani i svi oni predmeti za koje se smatralo da će umrlom biti potrebni u zagrobnom životu. Kada se radilo o bogatom čoveku, a takvih je bio zamašan broj, ti predmeti su predstavljali pravo bogatstvo jer su veštom rukom umetnika bili načinjeni od plemenitih metala i dragog kamenja. Predmeti iz dobro sačuvane grobnice jednog bračnog para Etruraca ispunili su čitavu jednu halu u vatikanskom muzeju. Međutim, od hiljade etrurskih grobova i grobnica u Italiji više od devedeset i devet odsto detaljno je opljačkano tokom proteklog vremena.